Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8654">Goran Cvetanović</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, kosovsko predanje je istorijsko, jer ima ishodište u jednom istorijskom događaju. Stvoreno je u toku unutrašnje istorije jednog naroda. Ono se udaljila od istorije, jer su određene činjenice postepeno postale sadržaj opšte duhovnosti i dubinske samosvesti jednog naroda, i tome se na kraju prilagodile.
Zato Srbija nikada ne bi smela da zauvek izgubi svoju kolevku, da zauvek izgubi deo svoje vekovne teritorije, da se životni prostor preostalih 130 hiljada Srba i nealbanskog stanovništva smanji, da se ugroze pravoslavni hramovi i vekovna ognjišta. Ne smemo dozvoliti da se rezerve lignita, a ima ih 15 milijardi tona, olova, nikla, zlata, srebra, zeolita, termomineralnih voda, izgube zauvek.
Problemi vezani za status KiM su terorizam, etničko čišćenje i pokušaj da se odvoji od Srbije, ali i nedostatak električne energije koju su građani KiM imali i za vreme rata i dok je trajalo bombardovanje.
Da li je situacija na KiM bolja i povoljnija ili nije, ako povučemo paralelu između 2000. i 2007. godine, jer već sedam godina demokratska Srbija brine o Kosovu i Metohiji? Sadašnji režim je obećao, Kosovo i Metohija je demokratsko pitanje, pitanje demokratskih standarda.
Želim da citiram, i molim vas da ovo vreme ne uzmete u obzir, konstatacije i pitanja gospodina Tadića iz Izveštaja o rešenju budućeg statusa KiM, koje je rekao februara 2006. godine. – Nažalost, država Srbija je od 1990. godine do danas, prosto da razjasnim nešto, nije uložila ni jedan jedini dinar da bi u tim zemljama branila svoje legitimne stavove. Da jeste, danas bi naša opozicija, nas političkih savremenika 2006. godine, bila kudikamo lakša.
Gospodine Tadiću, upravo vama, na vaše pitanje SRS postavlja pitanje – koliko ste vi uložili sredstava od februara 2006. godine do današnjeg dana?
Vaše dalje konstatacije su – šta podrazumeva pregovarački postupak.
Rekli ste, gospodine Tadiću, da ovaj pregovarački postupak danas podrazumeva prvu fazu koncentracije na proces decentralizacije – decentralizacije u onom mestu pregovora koje se tiče ljudi koji žive na KiM. Mi iz SRS, gospodine Tadiću, Vas pitamo – do koje faze ste stigli?
Postavili ste još neka pitanja, i konstatacije i tvrdnje – februara 2006. godine, sa Izveštajem o rešenju budućeg statusa KiM.
Rekli ste da je vaša namera, namera režima, da formira što više opština sa srpskom većinom, da je uspostavljanje direktnih institucionalnih veza opština sa srpskom većinom na KiM, sa Beogradom i sa Vladom Republike Srbije prioritet.
Sada vas pitamo, posle dužeg vremenskog perioda, koliko je novih opština režim formirao na KiM? Odgovor očigledno da nemate. Jedino režimu ostaje da prati ideologiju SRS, jer je to nada za sve koji žive i rade u Srbiji sa KiM kao neodvojivim delom Srbije.
Zato, danas šaljemo još jednu poruku – da je obaveza svih nas da čuvamo integritet i suverenitet naše zemlje. Čuvajmo istorijske vrednosti, jer je istorija predvorje sadašnjosti i budućnosti, za našu budućnost, za budućnost naše dece, svim srcem za Kosovo i Metohiju. (Aplauz.)
Izmene i dopune Zakona o privatizaciji, četiri puta je menjan, upravo zbog toga što su definisani mnogi nedostaci tih zakona. Najveći nedostaci su aukcijske privatizacije, prezaduženost, neusaglašenost sa aktuelnim Zakonom o preduzećima, deobni bilansi, nacionalizovana imovina, uknjiženje objekata, upotrebne dozvole, neiskazane obaveze i slično.
Agencija za privatizaciju za subjekte sa visokom knjigovodstvenom vrednošću, predmete je uglavnom ustupala konsultantima, koji su vrlo često i dugo zadržavali dokumentaciju, što je značilo da se ti termini prolongiraju. Nelikvidnost preduzeća, blokirani računi, često su uslovljavani nemogućim uplatama taksi, kao i naknada za troškove, a naročito kada su u pitanju geodetski uslovi koji su morali da budu ispunjeni da bi se ta preduzeća uknjižila.
Primeri neuspešne privatizacije svakako ne ohrabruju aktere u tranziciji društvenog kapitala. Definisaću još neke probleme: reducirano tržište, zastarela oprema i tehnologija u preduzećima, niski nivo obrtnih sredstava, velika dugovanja. Upravo iz tih razloga, nažalost, tržište je izgubljeno, perspektive nisu obećavajuće.
Tužbe za raskid ugovora su se prenosile sa suda na sud, oprema i instalacije su raznesene i uglavnom uništene. Zajedničke karakteristike neuspešnih privatizovanih preduzeća su i zapostavljanje struke, zapostavljanje međusobnog koncepta u privređivanju i nedovoljno, vrlo malo ili nikakvo unošenje svežeg kapitala.
Konačno, možda je pitanje za ministre iz Vlade koji nisu prisutni, da li su većinski vlasnici zaista želeli da omoguće najmanje dvogodišnji period kontinuirane proizvodnje postojećih programa i isplate zarada predviđene kolektivnim ugovorom. Ako posmatramo bilo koji okrug, videćemo da tih negativnih primera ima mnogo, a pozitivnih vrlo malo. U Jablaničkom okrugu ima samo tri pozitivna primera: motel "Predejane", mlekara Leskovac i Lemind, fabrika plastificiranih limova, a koja je još u bivšoj Jugoslaviji bila perspektivna firma.
Skoro je gospodin Đelić pričao o "Zdravlju aktavis", kao biseru leskovačke privrede, da je pozitivan primer privatizacije. Firma koja je prodata za tri i po miliona evra, a vrednost firme je 45 miliona evra. Samo gotovi proizvodi, medikamenti su bili u magacinskim prostorima u vrednosti od 12 miliona evra i to je odmah prodato na tržištu. Ako znate da je tada bilo 2.200 radnika, a da sada ima oko 800 radnika, nisam siguran da je to kvalitetna, dobra i poštena privatizacija.
Pre nekih šest meseci, načelnik Jablaničkog okruga i predsednik opštine Leskovac, obojica su članovi DS, obećali su uspešnu privatizaciju fabrike "Leteks". "Leteks" proizvodi tkaninu vunenog tipa i uvek je Jablanički okrug bio poznat po proizvodnji tekstila. Žena posle 30 godina rada u Australiji je došla i kupila fabriku, ti radnici šest meseci nisu primili platu, samo imamo prodaju mašina, uništenje onoga što je nasleđeno i nijedan radnik nije zaposlen, a načelnik okruga i predsednik su obećali 2.000 novih radnih mesta. Ako je to uspešna privatizacija, onda svaka čast.
Moraću da kažem zaključak, jer sam imao, za razliku od drugih koji su se javljali po Poslovniku, a iz vaše stranke su i nisu ni rekli po kom članu su se javili, a upravo su imali repliku kao i ja. Za razliku od drugih, javljam se po osnovi za koju smatram da treba da se javim. Samo zaključak i završavam.
Reforma društva, efikasna tržišna ekonomija i mere za njeno sprovođenje su u rukama države. Zato je budući predsednik države Srbije gospodin Tomislav Nikolić, zbog tih reforma, i to je odgovor na vaš stav i na vaše pitanje, jer poslanici ovde zastupaju interese svih građana Srbije. Poslanici artikulišu te probleme i onaj ko ima najveće utemeljenje i najveći broj glasova, dužan je sa ove govornice da prenese i probleme, ali i nade i za našu decu i za našu budućnost.
Kao što sam siguran da će skoro svi Romi u Jablaničkom okrugu da glasaju sa gospodina Tomislava Nikolića, siguran sam da će i Romi u ostalim okruzima da glasaju, za razliku od vas koji očigledno radite zadatak koji vam je drugi definisao i platio vas za to. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničkog kluba SRS podneo sam amandman na davanje saglasnosti za otvaranje predstavništva u Republici Srbiji.
Član 25: ''Na predlog ministra, Vlada odlučuje o davanju saglasnosti za otvaranje predstavništva druge države ili međunarodne organizacije u Republici Srbiji, kao i o otvaranju izdvojenih kancelarija predstavništva van mesta njegovog sedišta, ako je takav zahtev postavljen. Odluka Vlade objavljuje se u Službenom glasniku Republike Srbije''.
Ovde se odmah postavlja logično pitanje: na predlog kog ministra? Logično je da to bude ministar spoljnih poslova, ali mi imamo i ministre opšte prakse. Naročito od kada je Vojislav Koštunica premijer, imamo ministra koji je u jednom mandatu ministar energetike, u sledećem mandatu je ministar vera.
Zaista, postavlja se pitanje svih pitanja: kog ministra, na predlog kakvog ministarstva, ili svih ministara zajedno? Očigledno imamo i ministra lokalne samouprave, koji ima velika opterećenja na svojim plećima, a možda i vežba za nove zakone o lokalnoj samoupravi koji su neophodni da bi se raspisali izbori u mnogim lokalnim sredinama.
Amandman SRS je potpuno jasan, da se u članu 25. u stavu 1. posle reči ''ministra'' dodaju reči: ''uz saglasnost predsednika Republike''.
Potrebno je da predsednik Republike da saglasnost o otvaranju predstavništva druge države u Republici Srbiji jer predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu. Jasno je da predsednik Republike treba da sledi spoljnu politiku koju utvrđuje Vlada jer je, pre svega, to nadležnost predsednika Republike. Ali, ministar ne može da predstavlja Srbiju. Može samo da sledi ono što predsednik Republike radi.
Ako znamo da je sada trenutno predsednik Srbije gospodin Tadić i da su svi ovi zakoni, i Zakon o Vojsci Srbije, i Zakon o odbrani, i Zakon o spoljnim poslovima, pa i Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, neophodni da se raspišu izbori za predsednika Srbije, onda mi nije jasno zašto ne prihvataju amandman SRS, gde je upravo u skladu sa ovim predlozima zakona i u skladu sa Ustavom definisano da je predsednik Republike taj koji treba da predloži određenog ministra da predstavlja i državu, a i Vladu Republike Srbije.
Poenta amandmana SRS je da se ne traže veće ingerencije za budućeg predsednika Srbije, gospodina Tomislava Nikolića, jer mi tražimo samo da se poštuje Ustav i zakon, ne veće ingerencije. Ali, i u obrazloženju Vlade Republike Srbije zašto se ne prihvata ovaj amandman stoji da je amandman kojim se predlaže navedena izmena neprihvatljiv budući da nije u skladu sa poslovima koji spadaju u nadležnosti predsednika Republike predviđene, pre svega, članom 112. Ustava Republike Srbije. Prosto je neverovatno, zbog toga što je u članu 111. definisano da predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije.
Pitanje je da li u ovakvom stanju postoji jedinstvo između Vlade Republike Srbije i predsednika. Na kraju krajeva, ako pogledamo i sastav Republičke skupštine i trenutno stanje, vidimo da, osim nekoliko poslanika DSS koji su konstantno prisutni, nema skoro nijednog poslanika G17 plus, ne računajući predsedavajućeg koji zbog obaveza mora taj posao da obavlja, vidi se da jedinstvo i u Skupštini između poslanika većine ne postoji.
Onda je još teže da se definiše jedinstvo između Vlade Republike Srbije i predsednika države. Ali, kada se Vlada poziva na član 112, moraću da ga, po ko zna koji put, makar nekoliko stavova, definišem. Predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i u inostranstvu. To je ono što i amandman SRS jasno definiše. Postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika. Znači, sve ono što smo mi stavili, postavili, definisali, stoji u Ustavu Republike Srbije.
Zato bih zamolio ministra koji, eto, igrom slučaja, mora ovde da predstavlja Vladu Republike Srbije, da izađe za ovu govornicu i da zaista definiše stav Vlade Republike Srbije, zbog čega se odbija ovaj amandman ako je u skladu sa Ustavom, i članom 111. i članom 112, ako predsedniku Srbije, a sada je Boris Tadić – mi mu ne smanjujemo ovlašćenja, nego ono što je po Ustavu dajemo.
Prosto je prosto, osim ono što je potpuno jasno, a to je da se plašite realnog stanja, a to je da je budući predsednik Srbije gospodin Tomislav Nikolić i da želite na taj način da smanjite ingerencije. Mislim da po ko zna koji put pravite kardinalne greške, a na vama je da procenite. Voleo bih da čujem vaše stručno mišljenje jer ipak ste dugogodišnji poslanik u republičkoj skupštini, pravnik ste, i siguran sam da podržavate stavove SRS u duši, ali ne verujem da imate hrabrosti da to i zvanično pred Skupštinom iznesete.
Dame i gospodo narodni poslanici, da je gospodin Marković, ministar lokalne samouprave, prisutan u sali, siguran sam da bi razmotrio amandman gospodina Nikole Vukelića i pretpostavljam da bi ga usvojio. Nažalost, nije prisutan, pa ćemo probati, snagom argumenata, da damo još nekoliko informacija.
U članu 5. Savet za nacionalnu bezbednost, definisano je tačno koje su nadležnosti, da ih ne citiram. Zaustaviću svoju pažnju na alineji 5. člana 5. "razmatra pitanja iz delokruga organa državne uprave, autonomnih pokrajina, opština, gradova i grada Beograda, koji su značajni za nacionalnu bezbednost".
Već u članu 6. imate sastav Saveta gde, pored predsednika Republike i predsednika Vlade, imate ministra odbrane i ministra unutrašnjih poslova, znači ministre koji, zbog toga što predstavljaju odbranu, odnosno unutrašnje poslove, primenjuju povremeno i silu.
Zbog čega pravim ovakav uvod, zbog toga što i danas imamo proglas da zaposleni u upravama, pravosuđu i društvenim organizacijama Srbije su počeli sa generalnim štrajkom. Upravo se ova alineja 5. odnosi na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije, u jedinicima lokalne samouprave, kao i u drugim organima i organizacijama Republike Srbije.
Generalni štrajk se organizuje u cilju poboljšavanja materijalnog i socijalnog položaja zaposlenih u ovim delatnostima. Generalni štrajk traje sve do ispunjenja zahteva sindikata.
Oni traže platu od koje mogu da žive, što je potpuno prirodni uslov da mogu i da rade za državu Srbiju.
Pokušali su da putem dogovora poboljšaju materijalni i socijalni položaj, ali nažalost nisu uspeli u tome. Kada je formirana Vlada Republike Srbije znali smo da ovakva Vlada sigurno ne može da punim kapacitetom brani nacionalni integritet i suverenitet naše zemlje, ali su građani Srbije s pravom očekivali da krenemo putem ekonomskih reformi i da građani ne budu na donjem pragu socijalne izdržljivosti.
Očigledno da ni ovaj prvi prioritetni cilj nisu uspeli da ostvare, a nažalost i ovaj ekonomski prosperitet svih građana Srbije. Kao što vidimo, nismo ni na početku tog puta, da jesmo sigurno ne bi generalni štrajk počeo danas, sigurno ne bi bili nezadovoljni zaposleni u svim upravama, u pravosuđu, u društvenim organizacijama, u lokalnim samoupravama, u opštinskim upravama svih opština.
Mislim da je ovo upozorenje i ministru lokalne samouprave, koji ne raspisuje zajedno sa predsednikom Skupštine izbore u mnogim opštinama gde su privremeni organi. Ali, mislim da je krajnje vreme da se stavi prst na pravo mesto i da počnu ljudi koji su ovlašćeni da razmišljaju na pravi način, da brane interese građana Srbije, ako žele da i naša budućnost i budućnost naše dece bude na zavidnom nivou. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena koleginica Nada Kolundžija nije dobro razumela izlaganje mr Srboljuba Živanovića. Predstavnicima SRS je imperativ uvek bio borba za pravdu i istinu. Kada je gospodin Živanović rekao da se nešto dogodilo, to ste mogli da tumačite kao što ste vi protumačili, a ja ću da vam prezentujem na najbolji mogući način. Ako ste mislili - ko se mača lati, da od mača i strada, verujte mi da mr Srboljub Živanović nije imao nameru to da kaže, niti je to izneo.
U Srbiji postoje dve varijante. Imamo najslabiju političku opciju, to je vlast, i imamo najuticajniju partiju, a to je narod. Na sledećim izborima dogodiće se sigurno narod. U tom smislu je govorio da Vlada Zorana Đinđića je loše radila, rezultati su bili na izborima, kada sete vi izgubili vlast, i kada se pokazalo da građani Srbije ne veruju vama i vašoj političkoj opciji.
Onda ste u narednom periodu bili opozicija, doduše konstruktivna opozicija, glasali za preko 110 zakona i građani su vam ukazali poverenje i sada ste na ovoj poziciji.
Znači, ljudi koji se bave politikom, oni ili budu nagrađeni na izborima, ili budu kažnjeni. To je potpuno jasno. Ono što je sigurno tačno, to je da su pred Srbijom dani velikog iskušenja.
Ali, ako je po božijoj, da je ljubav najmoćnije oružje i da je jače od mržnje, siguran sam da za sve nas u Srbiji ima spasa.
Na sreću, ima nas koji smo ponosni na ono što jesmo, koji uvažavamo razlike među ljudima i koji volimo Srbiju, a mislim da je nama Srbija na prvom mestu. Siguran sam da ste pogrešno protumačili i shvatili poruku, i da možemo da nastavimo rad.
Dame i gospodo narodni poslanici, posle izlaganja mr Srboljuba Živanovića i mr Aleksandar Martinović je pokušao snagom argumenata da se amandman na član 8. usvoji. Pošto je ministar prisutan, a imam samo minut, pokušaću da neke argumente iznesem.
Kancelarija Saveta za bezbednost, kao stručna služba Vlade; kancelarije se osnivaju zakonom, ali od 5. oktobra 2000. godine mi imamo stalno uredbe, siguran sam preko 100 uredba imamo od 5. oktobra 2000. godine. Osnovni stav SRS je da moramo preko zakona da donosimo zakone, osnovna funkcija Skupštine, a ne stalno Vlada svojim posebnim uredbama da donosi uredbe i da na taj način da usklađuje rad Vlade.
Samim tim, ovde je definisano - stručne i administrativne poslove za potrebe Saveta. Stalno imamo neke savetnike. Ne znam koliko je stotina savetnika zaposleno unazad šest meseci, ali u svakom slučaju, ako tražite ponovo za neke doušnike, službe, za neke nove Sokrate, neka nova zaduženja, ovo je odlična pozicija da to uradite.
I dalje vam savetujemo, setite se kako ste prošli na pretposlednjim izborima kada ste bili u Vladi Republike Srbije, kada ste donosili veliki broj uredba. Mislimo da je krajnje vreme da smanjite te uredbe i da donosite prave zakone, a mi smo tu da sagledamo i posledice i viziju koju imate za budućnost Srbije. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, vi kao lekar znate da je najbitnije da osoba bude orijentisana u prostoru, vremenu i prema ličnostima.
Nažalost, naš ministar nije baš orijentisan u prostoru jer je u jednom trenutku pomislio da je ovo amfiteatar, gde on drži predavanje svojim učenicima, i da ima toliko znanja da može da edukuje narodne poslanike. Potpuno neprimereno, zaboravio je da je i on bio narodni poslanik. Očigledno je da ima veliki broj tehničkih grešaka, i saradnja sa vašom sekretaricom, da li je tehničke prirode ili neke druge vrste vi to bolje znate.
Predsednik Skupštine je pokušao da vas upozori da se ne javljate za reč ili da se javite na kraju. Rekli ste samo desetak minuta. Pokušao je opet vešto, iako nije iskusan, predsednik Oliver Dulić je pokušao da vešto pređe na sledeći amandman. Ali, i ako krenemo na član 15, Načela nadzora, definisano je – ''Nadzor nad radom službe bezbednosti zasniva se na sledećim načelima: podređenosti i odgovornosti službi bezbednosti demokratski izabranim vlastima Republike Srbije.''
Da li je tu tehnička greška? Koji su tu izbori nedemokratski i koje su to vlasti ili poslanici izabrani na nedemokratski način? Evo, kažite mi jedne izbore ili bilo ko od narodnih poslanika da je izabran na neadekvatan i nedemokratski način?
Da li je tu isto problem sa sekretaricom ili sekretarom ili je pogrešno otkucano, ili ste pogrešno diktirali. Čak smo amandmanom pokušali da vam damo do znanja da ne postoje nedemokratski izabrane vlasti u Republici Srbiji. Pokušali da vam kažemo da morate da ispravite ovu kardinalnu grešku.
Za vas je to problem tehničke prirode i ne dotiče vas se. Ako niste bili zaduženi da pišete ovaj zakon, ako ste zaduženi da branite nešto što ne može da se brani, bolje je i za vas i za sve - da saslušate, da ako imate argumente da ih iznesete, a da nas edukujete - teško. Možete da probate malo da nas edukujete, ali kao što vidite, onda ste na kraju vi ti koji ste u ulozi da budete edukovani.
Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je dala nekoliko amandmana na član 2, jer smatramo da amandmanima može da se ispravi član 2.
U članu 2. je definisano da je Vojska Srbije organizovana oružana snaga koja brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, sve to u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebe sile.
Amandmanom SRS-a je definisano da se u članu 2. stav 1. menja i glasi: "Vojska Srbije je organizovana oružana snaga koja brani suverenitet, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile." Ovo rešenje koje je preciznije u odnosu na predlog Vlade.
Vlada je obrazložila da amandman ne prihvata jer je odredbom člana 2. stav 1. Predlog zakona preuzeta odredba iz Ustava, člana 139, kojom je utvrđeno da Vojska Srbije brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile.
Mislim da se ovim amandmanom popravlja položaj i nadležnost Vojske Srbije i dobro je što je ovde definisano da Vojska ima mogućnost samo da brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja, jer kada bi to bilo i iznutra, teško da bi se ministar odbrane, gospodin Šutanovac, složio s ministrom unutrašnjih poslova. Naime, još kao narodni poslanik, dao je veliki broj argumenata zašto treba ministar unutrašnjih poslova, gospodin Jočić, da se smeni, taksativno nabrojao mnoge razloge zbog čega treba ministar unutrašnjih poslova da se skloni sa te pozicije, mada mu sada uopšte ne smeta, kada je postao ministar odbrane, da zajedno sede u istoj Vladi, da, navodno, sarađuju.
Verovatno, i zbog tih ličnih odnosa, pokušavaju da to pretoče u zakon i imaju potpuno drugačije predloge zakona, što nije u redu, jer moramo da imamo funkcionalne zakone, bez obzira na naše afinitete i ambicije, a ne da kako ko i iz koje političke stranke i opcije postane ministar, predloge zakona adaptiramo prema njegovoj ličnosti.
Javiću se opet kasnije, pošto smo pokušali da amandmanima promenimo prvi, drugi i treći stav 2. člana i imamo argumente. Siguran sam da će ministar da sasluša sve ove amandmane i da neće biti sve vreme pasivan, nego će aktivno odgovarati na naša pitanja.
Ne znam u kom smislu ste aktivni, ali smatram da treba da budete aktivni u pogledu rada, da slušate naše argumente i da na osnovu toga reagujete. Ako smo nešto rekli što, možda, nije tačno ili istinito, ovo je najbolja prilika da to negirate. Ako se branite ćutanjem, što je opet vaše pravo, znači da smo potpuno u pravu, a mi smo sigurni, kao i građani Srbije, da smo u pravu.
U ime SRS-a, podneli smo amandmane na član 2. st. 2. i 3.
U članu 2. je definisano da predsednik Republike, ili ministar odbrane, po ovlašćenju predsednika Republike, može odlučiti da Vojska Srbije nadležnom državnom organu, odnosno organizaciji, organu autonomne pokrajine i organu jedinica lokalne samouprave, na njihov zahtev, pruži pomoć, radi zaštite života i bezbednosti, pre svega, ljudi i imovine, zaštite životne sredine, ali i iz drugih razloga utvrđenih zakonom. Mislim da je Ustav Republike Srbije u članu 112. tačno definisao funkciju predsednika Srbije. On propisuje isključivo nadležnost predsednika da komanduje Vojskom Srbije, pa je, samim tim, prenošenje ovlašćenja na ministra odbrane u suprotnosti s Ustavom Srbije.
U članu 112. definisano je da predsednik Srbije predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, ukazom proglašava zakone, u skladu s Ustavom, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu s Ustavom i zakonom, postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije, na osnovu predloga Vlade, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, daje pomilovanja i odlikovanja, vrši druge poslove određene Ustavom i, ono što je najbitnije, na šta se mi pozivamo, to je da predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom, postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
Ako uz to dodamo i treći stav ovog istog člana, da se upotreba Vojske Srbije van granica Republike Srbije uređuje zakonom, sada bi trebalo da imamo ponovo novi zakon i da ponovo uređujemo pitanje upotrebe Vojske Srbije, iako član 140. tog istog Ustava jasno kaže da se Vojska Srbije može upotrebiti van granice Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije.
Obrazloženje Vlade zašto se ne prihvata amandman glasi: '' Članom 2. stav 2. Predlog zakona se ne uređuju nadležnosti komandovanja Vojskom, već odnosi Vojske i nadležnih organa u pogledu pružanja pomoći radi zaštite života i bezbednosti ljudi i imovine, zaštite životne sredine i iz drugih razloga''.
Svi znamo da, pre svega, Vojska ima osnovnu funkciju, a to je da brani integritet i suverenitet naše zemlje, samim tim i da pruža pomoć, odnosno da štiti živote i bezbednost ljudi. To je potpuno sinhronizovano. To su primarni efekti, primarni ciljevi, a iz toga slede sekundarni ciljevi, na koje se vi pozivate prilikom odbijanja amandmana SRS-a, kao što i za 3. stav, posebnim zakonom, vi pokazujete da je ovo bilo nešto urgentno, da ste to brzo uradili, promptno, da niste imali dovoljno vremena da sve to jednim zakonom sistematizujete i da na osnovu toga imamo zakon koji će nam trajati duži vremenski period.
Zbog čega poslanici SRS-a insistiraju na tome da je, apsolutno, neprimereno da umesto predsednika Srbije, u trenutnoj situaciji, Borisa Tadića, može i neko drugi, po njegovom ovlašćenju, odlučivati, a u ovoj situaciji je to ministar odbrane?
Trenutno imamo situaciju da su i predsednik Srbije i ministar odbrane iz iste političke stranke. U normalnim zemljama, bilo bi nebitno ko je iz koje političke stranke, jer prioritet je da se brani integritet i suverenitet naše zemlje, ali, ako znamo da već sada postoje različiti stavovi, mišljenja i argumenti između predsednika Vlade i predsednika Srbije, između Vojislava Koštunice i Borisa Tadić, kako onda možemo kasnije da funkcionišemo, kada predsednik Srbije bude gospodin Tomislav Nikolić, a, s druge strane, ministar odbrane – Dragan Šutanovac? Apsolutno, različite koncepcije, različiti načini, različite vizije. Sigurni smo da to teško može da se sinhronizuje.
Evo, daću vam još neke argumente zbog čega je, makar dok je ministar odbrane gospodin Dragan Šutanovac, necelishodno da damo takva ovlašćenja umesto predsednika Srbije.
Ovde imam zvaničan dokument iz Ministarstva – Generalna direkcija za NATO i poslove odbrane, Direkcija za NATO. Tu je, između ostalog, pregled ostalih aktivnosti u saradnji Srbije i NATO-a. Naš ministar se, ovako, pun energije, zalaže za NATO, bez obzira na to što je dve trećine građana Srbije protiv ulaska Srbije u NATO; njega ne interesuje to što predstavlja građane Srbije, ima svoju viziju, dovoljno je što je nekoliko puta posetio sedište NATO-a i sada smatra da je to jedino rešenje za bezbednost svih građana Srbije.
U tom zvaničnom izveštaju je definisano da je, pored Sporazuma o uspostavljanju vazdušnih puteva preko teritorije SRJ za potrebe misije NATO-a, potpisanog decembra 2002. godine, sa NATO-om zaključen i Sporazum o tranzitnom aranžmanu za podršku mirovnim operacijama. On je ratifikovan novembra 2005. godine. U toku je završna faza usaglašavanja dodatnih tehničkih aranžmana uz ovaj sporazum, čijim će potpisivanjem biti stvoreni uslovi za početak nove primene.
NATO vojna kancelarija za vezu u Beogradu je otvorena decembra 2006. godine, sa zadatkom da prati realizaciju sporazuma sa NATO-om, pre svega, o tranzitnim aranžmanima za podršku mirovnim operacijama, ali i da podstiče druge aktivnosti i okvire saradnje NATO - Srbija.
NATO je 25. septembra 2007. godine dostavio podatke o lokacijama kasetnih bombi preostalih nakon bombardovanja 1999. godine. Zahvaljujemo ambasadi, pre svega, Norveške, jer je to njihova inicijativa bila. Zatraženo je, diplomatskim putem, od Alijanse, 13. februara 2007. godine, da se daju pravi podaci o tačnim lokacijama.
Definisano je da je bilo 219 ciljnih lokacija, od toga se 155 nalazi na prostoru Kosova i Metohije. Onda je definisano da KFOR na Kosovu i Metohiji ima 16.000 vojnika.
Imajući u vidu, znači, naslov je "NATO - Kosovo i Metohija", sadašnje stanje, sadašnje vreme, 16.000 vojnika, odnosno mogućnost jačih tenzija tokom statusnog procesa, onda je ovde definisano ono što i mi znamo, ali, očigledno, i ministar zna, ali se suprotno od interesa građana ponaša.
Ne postoji apsolutno isti stav svih 26 NATO članica u vezi s Kosovom i Metohijom. U nama naklonjenu grupu spadaju Grčka, Slovačka, Španija i Rumunija, ali, bez obzira na to, Alijansa se trudi da o ovom pitanju održi jedinstvo, tako da i dalje preovladava stav podrške predlogu Ahtisarija, na kome će se istrajavati i nakon početka novog ciklusa pregovora o statusu Kosova i Metohije.
I, ono što je na kraju najbitnije, to je posledica ove priče –da je definisano da u NATO-u preovlađuje gledanje da bi nezavisnost Kosova i Metohije dugoročno stabilizirajuće delovalo na region, što znači da nezavisno Kosovo i Metohija NATO-a može da omogući raj, ekonomski prosperitet, brigu o našim porodicama, prosperitet naše dece, fantastičnu viziju.
Znači, imamo zvaničan dokument, koji sam vam prezentovao, u kome Direkcija za NATO kaže da se zalaže za nezavisnost Kosova i Metohije, i imamo ministra odbrane koji javno, za ovom istom govornicom, kaže – da, ja sam za tu alijansu, mene ne interesuje šta vi mislite, NATO ne interesuje stav SRS-a, SPS-a ili nekih drugih opozicionih stranaka, nas interesuje samo NATO.
Onda vidite da li imamo ministra, da li su oni koji su glasali s pravom glasali, da li su glas naroda preneli na pravu osobu, a siguran sam da gospodin Šutanovac brani samo svoje interese, više ga interesuje da zove generale na koncert svog tasta Miroslava Ilića, da deli besplatne karte i da vodi računa o tome, nego da brani integritet i suverenitet naše zemlje.
Gospodine predsedavajući, u sali su prisutna samo tri poslanika DSS-a i dok vam nije došao potpredsednik G17, niste imali nijednog predstavnika G17. Da li je to podrška ovom zakonu? Dok vi niste ušli, nije bilo nijednog poslanika G17. Da li je to podrška ovom zakonu? Da li pokazuju koliko uvažavaju policiju i ministra koji je ovlašćen da brani Predlog zakona o Vojsci Srbije? Procenite sami.
Što se tiče poslanika SRS-a, nama nije problem da radimo sve vreme. Procenite sami, kada tražite da se produži rad, da li poslanici koji, pre svega, podržavaju Vladu Republike Srbije, zaslužuju takav stav opozicije.
SRS je podnela amandman i na član 4. Vojska Srbije strukturalno se deli na rodove i službe. Rodovi i službe se dele na vrste, a vrste na specijalnosti. Pojedini rodovi Vojske Srbije se grupišu u vidove. Vidovi Vojske Srbije su: kopnena vojska, vazduhoplovstvo i PVO, mada, da je prisutan ministar, kao što nije, pitao bih ga da li zaista imamo vazduhoplovstvo ili je to prošlo vreme, o kome, eto, možemo samo da govorimo.
Predsednik Republike određuje rodove i službe, na predlog ministra odbrane, koji nije prisutan. Ministar odbrane određuje vrste i specijalnosti rodova i službi, na predlog načelnika Generalštaba Vojske Srbije, a kakvog imamo, bolje da ga i nemamo. Organizacijske promene Vojske Srbije realizuju se u skladu s odredbama Dugoročnog plana razvoja sistema odbrane Republike Srbije i Strategijskog pregleda odbrane.
Amandmanom Vjerice Radete, SRS je predložila da se u članu 4. stav 6. menja i da glasi: ''Organizacijsko-mobilizacijske promene Vojske Srbije realizuju se u skladu s odredbama Strategije odbrane, Dugoročnog plana razvoja sistema odbrane Republike Srbije i Strategijskog pregleda odbrane''.
Amandmansko rešenje je celovitije, potpunije, jer je strategija osnovni princip, to je osnovni strateški dokument, na osnovu koga se donose svi ostali dugoročni strateški dokumenti. SRS je samo predložila da se u postojećem predlogu zakona doda - Strategija odbrane.
Sam ministar je predložio i više puta potencirao da se u narednom periodu očekuje usvajanje ključnih strateških dokumenata u oblasti odbrane i bezbednosti, a to je, pre svega, strategija nacionalne bezbednosti, strategija odbrane, kao i strategijski pregled odbrane.
Obrazloženje Vlade zašto se amandman ne prihvata jeste da su organizacijsko-mobilizacijske promene procesne aktivnosti koje se zasnivaju na planskim dokumentima, kao što su Dugoročni plan razvoja sistema odbrane i Strategijski pregled odbrane, a da je Strategija odbrane strateški dokument kojim se, između ostalog, definiše struktura i funkcionisanje sistema odbrane kao celine, a ne samo Vojske Srbije.
S obzirom na to da su se kolege iz SRS-a javile povodom istog amandmana, a da nije prisutan ministar, očigledno da nema dobre volje da se ovi amandmani SRS-a usvoje, nastavićemo argumentovano da obrazlažemo i druge amandmane. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ministar je, prvo, kada se javio za reč i kada su poslanici SRS-a konstatovali da se mnogi članovi Ustava ne primenjuju, rekao da se obratimo Ustavnom sudu. Potpuno je zaboravio da Ustavni sud i dalje ne funkcioniše, da od 5. oktobra 2000. godine dva puta duži vremenski period nije bio u funkciji, kao što nije ni sada, da preko hiljadu predmeta čeka pred Ustavnim sudom.
Ako je to vaš argument, gospodine ministre, zaista, teško da mogu da vam na adekvatan način odgovorim. Sve vreme znate da ste vi krivi, da i dan-danas predsednik Srbije treba da odluči ko će sa onog spiska od deset kandidata da bude član Ustavnog suda i da polako počnete da rešavate sve probleme koji su se nagomilali u ovom vremenskom periodu.
Mislim da gospodin Zlatan Jovanović nije u pravu. To što ste sedeli na kraju sale, to je vaše pravo. Verovatno, od ranije, dok ste još bili u obezbeđenju diskoteke, imate naviku da sedite tu, na ulazu ili izlazu iz sale. To je vaše pravo.
Molim vas da mi dozvolite, bili smo kratki, koncizni, poštovali smo sve vreme ono što se dešava, a onda je ministar izašao za govornicu, počeo da vređa poslanike, da pravi frakcije, kao što ih ima u svojoj poslaničkoj grupi i u svom ministarstvu, kao što ih ima unutar svoje političke stranke, počeo je da nas deli, da nas vređa i ovo je samo reakcija na njegovu akciju.
Kad god su ministri primereni, korektni, maksimalno korektno uzvraćamo, argumentovano, kratko i koncizno. Poštujemo sve ono što čini red, rad i disciplinu. Nismo insistirali da budete ovde prisutni, računajući da želite da učestvujemo u diskusiji, nažalost, vi ste uspeli da drugačijim tonom usmerite ovu raspravu, ali, po običaju, ono što ste tražili, to ćete i dobiti.
Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, kao član Odbora za zdravstvo i brigu o porodici izražavam zabrinutost za zdravstveno stanje svih građana Srbije, a naročito veliku zabrinutost zbog indicije da je bolestan predsednik Republike gospodin Boris Tadić.
Ozbiljno je i dramatično stanje u zemlji i, ako je tačna informacija, ne tražim odgovor od gospodina potpredsednika Vlade koji je napustio sednicu Republičke skupštine, nego od premijera gospodina Koštunice, ne zbog toga što verujemo gospodinu Koštunici, nego zbog toga što je on odgovoran. Opšta opasnost za Srbiju je, sigurno, zdravstveno stanje predsednika Srbije.
Na kraju krajeva, ako se već pozivamo na demokratiju, u SAD ako neko ima ekskorijaciju, odnosno ogrebotinu na glavi, ako ima kontuziju ili commotio cerebri, odnosno potres mozga, ne može ni da se kandiduje za predsednika te države.
(Predsedavajući: Gospodine Cvetanoviću, molim vas.)
Ako se pozivamo na takvu demokratsku proceduru, apsolutno moramo i mi da poštujemo takvu proceduru.
Podsetiću vas, gospodine predsedavajući, vi ste bili poslanik u prošlom mandatu, da je, nažalost, preminulo najmanje četiri poslanika iz prošlog saziva, verovatno i zbog prisustva koksaki virusa koji direktno napada srčani mišić, a znate da klima-uređaji i savremeni način života upravo utiču na takvo zdravstveno stanje.
Zbog toga je gospodin Tomislav Nikolić insistirao da narodni poslanici SRS-a imaju uvid u svoje zdravstveno stanje, jer očigledno i stres i sve ovo što se dešava utiče, tako da mora da se zna zdravstveno stanje svakog pojedinca koji je nosilac javne funkcije.
Isključiću prisustvo malog broja ministara, a pre svega ministra gospodina Markovića, koji je dao obećanje kada je bio narodni poslanik, pre nego što je dao zakletvu, da će i te kako voditi računa o zakonima.
Dvanaestog aprila 2007. godine je obrazovan privremeni organ opštine Leskovac. U Leskovcu je demokratska prinudna uprava. Ponavlja se sudbina Leskovca. Uvek kada je predsednik opštine iz DS-a Leskovac postaje privremeni grad, grad koji stagnira, ne ide napred i znamo da nikada privremeno stanje nije donelo boljitak. Leskovac nema privremeni organ i privremeno veće, Leskovcem vlada politički štab kojim upravlja vrhovna komanda iz Beograda.
Zato vas pitam: Zbog čega niste primenili član 114. gde je definisano da moraju da se raspišu izbori za skupštine jedinice lokalne samouprave u roku od tri meseca od dana kada je trebalo sprovesti izbore, odnosno konstituisati skupštinu jedinice lokalne samouprave?
S obzirom na to da Zakon o javnom informisanju, član 2, definiše da niko ne sme da ograničava slobodu javnog informisanja, dozvolite da završim pitanje: Da li postoji parking mafija?
Očigledno znate za mnoge mafije, ali pretpostavljam da za ovu još niste čuli. Evo, ja vam dajem informaciju. Firma PC Beograd je u deset gradova dobila posao bez tendera. JKP Parking servis potpisalo je ugovor o sprovođenju i uvođenju savremenog sistema putem SMS. Vrednost ugovora je 190.000 evra, a isti je potpisao na period od pet godina.
Pitanja su: Koji su to ekonomski parametri korišćenja, i po članu 30. Zakona o javnim nabavkama, da oprema vrednosti od 70.000 u petogodišnjem lizingu košta 190.000 evra? Zašto nije sproveden postupak javne nabavke shodno Zakonu o javnim nabavkama?
U Republici Srbiji postoje najmanje četiri renomirane firme koje poseduju ovaj sistem i koje su mogle da odgovore na zahtev iz potpisanog ugovora. Tražio sam kopije, ugovor o uvođenju sistema naplate putem SMS, potvrde, tražio mišljenje Ministarstva finansija Republike Srbije i nisam dobio odgovor. Zato sam, na kraju, pre nekoliko dana tražio od poverenika za informacije gospodina Rodoljuba Šabića, da da sve informacije u vezi sa ovim apsolutno velikim korupcijama, mitom i svim onim što se dešava u opštini Leskovac, u kojoj vi ne raspisujete izbore.
 Pošto ste me zamolili, zaista ću umerenije, ali podsetiću vas da ste malopre imali opravdanje da je ministar iz DSS-a i da zbog toga ne možete da date adekvatan odgovor. Sada izbore raspisuje predsednik Skupštine, a iz vaše je stranke. Apsolutno nemate opravdanja za nepoštovanje zakona i Ustava.
Četiri meseca ranije ste raspisali izbore za opštinu Leskovac kada je neko drugi bio u lokalnoj samoupravi. Predrag Marković je tada bio predsednik i bez razloga je četiri meseca ranije raspisao izbore. Ne pričamo mi o predsedniku opštine, jedino je on legitiman sada u Leskovcu, sve ostalo je nelegitimno.
Sve odluke koje se donose, kao što upravo imate afere koje će vas koštati sledećih izbora, gde se uzimaju poslovi od 190.000 evra bez tendera, a videćete, imaćete ih sve više i više.
U vašem je interesu, u interesu svih građana, da ispoštujete zakon i da ne tražite opravdanja - kada će izbori biti raspisani, da li će biti raspisani i kada treba da se održe. Mislim da je u interesu svih građana da poštujete ono do čega ste držali sve vreme. Hvala.
(Nataša Jovanović: Po Poslovniku.)
Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 64. Predloga zakona propisano je da MUP vodi evidenciju o registrovanim licima, licima koja traže azil u Republici Srbiji, licima kojima je priznat status izbeglice, licima kojima je dodeljena privremena zaštita, licima kojima je ograničeno kretanje u smislu ovog zakona, kao i privremeno zadržanim stranim ispravama i ispravama izdatim na osnovu ovog zakona.
Poslanici SRS su pokušali da adekvatnim amandmanima poboljšaju Predlog zakona o azilu, pre svega zbog toga što su izbeglice jednostavno u neprihvatljivom položaju u Republici Srbiji. Izbeglice se, nažalost, tretiraju kao lica koja dolaze iz drugih država, što je apsolutno neprimereno.
Ako imamo podatak da je preko milion Srba prisilno došlo da živi u našoj zemlji, pre svega iz Republike Srpske Krajine, iz Bosne i Hercegovine, iz Hrvatske, naročito posle "Bljeska" i "Oluje", znamo da je negde oko 715 hiljada naših sugrađana dobilo izbeglički status u našoj zemlji.
Ovi ostali ljudi su morali da emigriraju, pre svega, u zemlje zapadne Evrope, Kanadu, u SAD. Nažalost, tu nije bio kraj prema licima koja su dobila status izbeglica, nego je 1999. godine preko 250 hiljada Srba dobilo opet status izbeglica, odnosno status interno raseljenih lica. To su lica koja dolaze sa prostora Kosova i Metohije. Znači, ne samo 1999. godine, i kasnije su, i 2003. godine nastavljeni progoni naše braće i sestara Srba, a i pripadnika drugih nacionalnih manjina koji ne pripadaju albanskoj naciji.
Zločinačka vlast koja i danas rukovodi na Kosovu i Metohiji, apsolutno ništa nije uradila da te izbeglice vrati na Kosovo i Metohiju. Ono što je bitno, ne samo da je potrebno fizički da se vrate, nego i njihova bezbednost, a i ekonomski status.
Ovim zakonom, nažalost, pokušavaju da vrate preko 150 hiljada naših ljudi koji žive u svetu, uglavnom su iz zapadne Evrope, najviše je pripadnika romske populacije, ali tu se otvaraju novi problemi. Pre svega, ti ljudi su otišli zbog socijalnih, ekonomskih, a neki i zbog političkih problema.
S obzirom da znamo da većina njih imaju pre svega ekonomske probleme, da su na donjem pragu socijalne izdržljivosti i da su u tim zapadnim zemljama jednostavno zahvaljujući socijalnom programu imali mogućnost za elementarne uslove života i za njih i njihove porodice, otvaraju se veliki problemi samim tim kada se oni vrate u našu zemlju. Pre svega, nemaju rešeno stambeno pitanje, nemaju posao, a znamo da je problem nezaposlenosti primaran, odnosno broj jedan, koji Vlada Republike Srbije pokušava neuspešno da reši.
Ne samo da već imamo ljude koji ne rade, ljude koji su izgubili posao posle neuspele i nepoštene privatizacije, nego sada još 150 hiljada ljudi dolazi iz zapadne Evrope, a država nema spreman odgovor za to.
Pored socijalnih, ekonomskih, postoje i političke izbeglice, pre svega zbog političkog stava i političkog mišljenja. Oni su tražili politički azil, pre svega zbog toga što su ili zbog svog stava, mišljenja ili zbog tzv. govora mržnje bili progonjeni u sopstvenoj zemlji i morali su da napuste našu zemlju. Oni su morali da traže azil u drugim zemljama i zaštitu od druge države, ali i dan-danas postoji pritisak, pre svega na ljude koji treba da svedoče u Hagu. Samim tim postoji veliki progon i pritisak u svakom pogledu na ta lica, a očigledno Vlada Republike Srbije za njih nema adekvatan odgovor i na taj problem.
U ime SRS je zato podnet i amandman na član 64, gde MUP vodi evidencije o registrovanim licima, o licima koja traže azil u Republici Srbiji, licima kojima je priznato pravo na utočište ili im je dodeljena zaštita, licima kojima je dodeljena privremena zaštita, licima kojima je ograničeno kretanje u smislu čl. 51. i 52. ovog zakona, privremeno zadržanim stranim ispravama, kao i ispravama izdatim na osnovu ovog zakona. Komesarijat za izbeglice vodi evidenciju o licima smeštenim u Centru za azil.
Poslanici SRS su upravo podneli amandman na stav 3. ovog člana 64, gde način vođenja i sadržaja evidencije iz stava 1. ovog člana propisuje ministar, a evidenciju iz stava 2. ovog člana državni službenik na položaju koji rukovodi Komesarijatom za izbeglice.
Stav SRS je potpuno principijelan, a to znači da umesto reči "ministar" mora da stoji reč "ministarstvo", jer prema stavu SRS ministarstvo mora da bude nadležno kada su ovakva pitanja na dnevnom redu, a ne ministar. Jer, ministar je personalno rešenje koje se menja, doduše pojedini ministri su konstantni, iz vlade u vladu, ali setimo se, recimo, sadašnjeg ministra pravde, sadašnjeg ministra lokalne samouprave, sadašnjeg ministra vojnog, koji su optuživali aktuelnog ministra policije, čak su kao narodni poslanici podnosili zahtev u Republičkoj skupštini da se smeni, jer su imali veliki broj argumenata da se to uradi, a sada su zajedno sa njim u istoj Vladi Republike Srbije, sada imaju iste političke stavove, sada su odjednom veliki prijatelji i zajedno se bore da Vlada Republike Srbije reši ekonomske, socijalne, privredne i političke probleme.
Baš iz tih razloga, da ne bi pojedini poslanici kada postanu ministri menjali svoje političke stavove, smatramo da ne sme ministar da bude nadležan za ovako bitne političke pozicije Srbije, nego čitavo ministarstvo, jer na taj način ne dozvoljavamo da se ministar izdigne iznad ministarstva i da pravi kardinalne greške, ne zbog svoje političke karijere, nego zbog svih nas i zbog građana Republike Srbije. Hvala.