Poštovani narodni poslanici, evo pored mnogih ekspertskih zakona ministra Dinkića i njegove ekspertske grupe, koju pokriva Vlada Republike Srbije, danas imamo na dnevnom redu Predlog zakona o deviznom poslovanju.
Iz obrazloženja ovog zakona vidimo da su razlozi za njegovo donošenje, iako je prethodni Zakon o deviznom poslovanju donet i bio u primeni od aprila 2002. godine, jer treba da se ispune obaveze preuzete prihvatanjem člana 8. Statuta MMF-a.
Kada već pominjemo ovde MMF, nema ovde ministra Dinkića da mu postavim pitanje ko je naslednik prava u MMF-u, da li je to Srbija, adekvatno onome što se pričalo zadnjih skoro mesec dana, od 21. maja, ili da slušamo sada drugu priču unazad nekoliko dana da to više nije samo Srbija nego Srbija i Crna Gora.
Da li će to biti isto i sa Svetskom bankom i sa svim drugim pravima, adekvatno tome što kaže, i obavezama u drugim finansijskim organizacijama sveta?
Drugi razlog zašto se sada predlaže donošenje novog zakona o deviznom poslovanju je, kako je ovde navedeno, to što je izvršena privatizacija većine društvenih preduzeća, pa su se stvorili uslovi za još veću liberalizaciju tokova plaćanja i naplatu poslovanja sa inostranstvom. Ovde je samo trebalo staviti crticu pljačka većine društvenih preduzeća kroz privatizaciju, a liberalizacija faktički isto nije termin da bi se devizno poslovanje sa inostranstvom navodno sa ovim odredbama zakona poboljšalo, jer i u toj oblasti je haos i anarhija.
Bivši ministar finansija Đelić, koji je sada jedan od direktora Meridijan banke, i tadašnji guverner NBJ govorili su da je maltene dinar već konvertibilan 2002. godine.
Nisu ostvarili konvertibilnost dinara, dinar gubi iz godine u godinu vrednost, inflacija je sve veća i veća, katastrofalno je stanje u poslovanju, bez obzira na podatke koji se iznose.
Pogotovo katastrofalno je poslovanje vezano za trgovinski ili platni deficit države i naroda. Iz godine u godinu platni deficit se povećava i sada Srbija nije u stanju da pokrije ni 50% izvoza uvozom.
Ali zato i odredbe ovog zakona koje su ovde, kako je rečeno, funkcionalno povezane sa zakonima koji su već doneti u Narodnoj skupštini Republike Srbije, Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakonom o bankama, Zakonom o dobrovoljnim penzijskim fondovima, kao i sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti, treba da čine jednu celinu.
Odredbe ovog zakona faktički su na neki način loše, kao i ovi zakoni koji su usvojeni, a usmereni su tako da doprinesu daljoj pljački ili uticaju tajkuna, bogataša ili mafije i na oblast deviznog poslovanja.
Kao pravnik smatram i poslanička grupa SRS je uvek bila za to da ako postoji srodnost oblasti da se ne donosi više zakona nego po pravilu da se to sažima u što manje zakona, ali zakoni da budu jasni, precizni, razumljivi i da se mogu primenjivati, kako od onih na koje se odnose, a pogotovu na organe koji to treba da sprovode.
Zakon koji je sada na dnevnom redu sadrži navodno i odredbe bivšeg Zakona o kreditnim poslovima sa inostranstvom. Najmanje se iz odredbi ovog zakona vide kreditni poslovi sa inostranstvom, težište ovih odredbi je da je rok naplate potraživanja po ostvarenom izvozu produžen ili dupliran od 90 na 180 dana.
Da li je interes države Srbije da se taj rok duplira? Verovatno pod pritiskom, kako je i u obrazloženju ovde rečeno, privrednika, a rekao sam ko su ti privrednici.
Radi se o jednom vrlo malom broju koji faktički vladaju Srbijom preko Vlade Republike Srbije i svih institucija države Srbije; sada, njima je verovatno smetnja ovaj rok 90 dana, jednostavno da taj rok bude pola godine.
Druga odredba koja je neshvatljiva – navodno u izuzetnim situacijama (ali izuzetak u Srbiji postaje pravilo u svim oblastima, pa i u ovom delu) Vlada može dozvoliti izvozniku da izvrši kompenzaciju, da ne naplaćuje ostvareni izvoz, da ne prenosi devizna sredstva u državu, nego uvozom da kompenzira ono što je izvezeno.
Normalno, iz Srbije će ići sirovine, ići će ono što je jeftino, a treba nekome u okruženju ili u Evropi, a uvešće se sve i svašta u Srbiju. I to će doneti u toj kompenzaciji onome ko izvozi određenu dobit. Ništa slučajno.
Postavlja se pitanje, kada se pogledaju odredbe ovog zakona, pored ovih ovlašćenja datih Vladi da izuzetno odlučuje, donosi odluke, daje saglasnost, što je neshvatljivo da to stoji jer sam na početku rekao da zakon treba da bude jasan i precizan, kakva je uloga u sprovođenju Zakona Narodne banke Republike Srbije, kakva je uloga guvernera.
Ovde se govori o prekršajnim i kaznenim odredbama. Kada pogledamo i te kaznene odredbe, jasno vidimo, i sve druge odredbe, kome su na neki način namenjene i kome treba da idu u prilog.
Od ovih dosta članova kaznenih odredbi, od člana 57. do člana 66, faktički, vidi se kada se pogleda član 57. da je za fizičko lice, ako se uhvati ili zatekne da trguje efektivnim stranim novcem ili čekovima, zaprećena kazna zatvora od šest meseci do pet godina, a i za pokušaj izvršenja će se kazniti ovo lice.
Ako pogledamo član 58: "Ko izvrši naplatu, plaćanje ili izda nalog za plaćanje, odnosno izvrši prenos nerezidentu iznosa koji prelazi 100.000 evra, na osnovu ugovora u kojem nije navedena stvarna cena ili na osnovu neistinite isprave, kazniće se za krivično delo kaznom zatvora od jedne do deset godina", i za pokušaj će se takođe kazniti. Vidite samo u ta dva člana kakva je razlika u težini stvarno učinjenog krivičnog dela, a skoro nikakva razlika sa zaprećenom kaznom.
Idemo dalje, uzmite član 59, gde su prekršaji: novčanom kaznom od 10.000 do milion dinara kazniće se za prekršaj rezident - pravno lice, banka i nerezident - pravno lice. Zamislite raspon kazne od 10.000 do milion dinara, to je sto puta. To je zaprećena kazna onim bankama koje su dovedene posle uništavanja četiri državne banke 3. januara 2002. godine.
Sve te banke koje su ovde došle, odnosno formirane kao navodne ćerke banke evropskih banaka, država iz okruženja ili Evrope, za prekršaj, kada je u pitanju devizno poslovanje, mogu da budu kažnjene 10.000 dinara. To će biti i pravilo, 10, 20, 30 ili 50, jer devizni inspektorat, postupak će se voditi po nalogu ili uz patronat ministra finansija, G17 plus.
Sve ove banke na neki način su, uz veliku angažovanost i bivšeg potpredsednika Vlade Labusa, Dinkića, Đelića, Vlahovića, dovedene da ovde jednu siromašnu zemlju, jedan siromašan narod varaju sa navodno izuzetno dobrim uslovima i kod potrošačkih kredita i drugih kredita, da prevare građane Srbije i na neki način do kraja ih opljačkaju, pored ove pljačke koja je do sada učinjena i kroz privatizaciju i kroz stečaj banaka, kao i sve ostalo što se događa u državi Srbiji.
Neodgovornost i neozbiljnost predlagača se vidi u članu 68. Nisu potrebni sada podzakonski akti, oni se mogu doneti u roku od tri meseca, ali zato će se primenjivati podzakonski akti koji su na snazi. Neshvatljivo je za jednog ozbiljnog pravnika da se primenjuju podzakonski akti zakona koji prestaje da važi, a donose novi zakoni ili se predlaže novi zakon koji faktički treba da stupi na snagu osam dana posle objavljivanja.
Nisam bez razloga pominjao ni G17 plus, ni ministra Dinkića. Ovo što je vezano za Predlog ovog zakona direktno je vezano i za ovo što se događalo ranijih godina. Pomenuo sam 3. januar 2002. godine i stečaj četiri velike banke.
Posle pokretanja stečaja te četiri velike banke došlo je do uništavanja još nekih banaka u Srbiji. Ti koji su to sprovodili, Savet Agencije za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka do jula 2005. godine sačinjavali su Vesna Džinić, predsednik Saveta Agencije, Mira Erić-Jović, Zora Simović, Vesna Arsić, Mlađan Dinkić, Goran Anđelić i Dejan Simić. Gospodina Dinkića znate, bio je guverner Narodne banke Jugoslavije, a Dejan Simić je tada bio član Saveta Agencije.
Nakon donošenja Zakona o Agenciji za osiguranje depozita, organ upravljanja Agencijom je Upravni odbor. Taj upravni odbor Vlada je formirala 28.7.2005. godine. Sada isti taj savet, odnosno upravni odbor sačinjavaju opet Vesna Džinić, predsednik Upravnog odbora, Predrag Bubalo, ministar privrede i privatizacije, Mlađan Dinkić, Vesna Arsić, Mira Erić-Jović, Evica Zdravković i opet Dejan Simić, tada bio viceguverner Narodne banke Jugoslavije. Čuli su maltene svi građani Srbije o aferi kofer. Evo danas navodno piše da kofer nije izrežiran, kofer je bio stvaran i podignuta je optužnica.
Sada ću izneti samo malo detalja oko izveštaja Agencije za osiguranje depozita za 2005. godinu o radu ove agencije. Težište ću staviti na stečaj ove četiri velike banke: Jugobanke, Investbanke, Beobanku, Slavija banke, mada ovde imam i za Borsku banku i za JIK banku.
Nažalost, od 3. januara 2002. godine do sastavljanja ovog izveštaja skoro ništa nije urađeno što je bilo obavezno da se uradi po svim pozitivnim propisima, da se ovaj stečaj sprovede i dovede do kraja. Gledajući izveštaj, stečaj je na početku, jer u jednom delu se kaže da je za najveća potraživanja četiri ove banke tek krenuo postupak preispitivanja.
Zamislite kada se to navede i napiše od ovakvih koje sam ovde pobrojao, koji vode ovu Agenciju za osiguranje depozita, bivšu Agenciju za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, da tek sada počinju postupak najvećih potraživanja četiri velike banke da istražuju.
Suština je, pored onoga što su ostvarili da unište četiri najveće državne banke, da krenu u postupak privatizacije, pljačke Srbije, građana Srbije i radnika Srbije, da se ogromna imovina, i u novcu i na deviznim računima u inostranstvu, otme bez transparentnosti, kako vi to volite da kažete, a ja takav izraz nikada ne upotrebljavam, bez javnosti, bez pravog puta da se taj novac vrati u državu Srbiju građanima Srbije.
Nije bilo dovoljno ni to što su otete devize sa računa "Eksim banke" iz Moskve, sa računa agencije i Jugobanke Njujork, sa računa Mešovite jugoslovensko-londonske banke u Londonu, sa računa Jugoslovensko-francuske banke u Parizu itd. Radi se o stotinama miliona dolara. Šta je bilo sa ogromnim poslovnim prostorom van Srbije, sa poslovnim prostorom koji su ove banke imale u BiH, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji?
Šta je bilo sa poslovnim prostorom koji su ove banke imale u Evropi, Moskvi, Njujorku?
Nigde u evidencijama tog poslovnog prostora nema, ali zato je već prodato 57.711 metara kvadratnih poslovnog prostora ovih banaka, pored toga što je razgrabljena celokupna pokretna imovina, umetničke slike, vozila, sav pokretni inventar, stolovi, stolice, kompjuteri i sva tehnika. Prodato je 57.711 kvadratnih metara za 1.133.322.000. Kada se ovo preračuna grubo, to je samo nešto preko 100 evra po kvadratu.
Da li vi znate, a znate, da su poslovni prostori tih banaka, počev od centra Beograda, širom Srbije, u najekskluzivnijim zonama? Druga činjenica, kako su izgrađeni, kako su bili enterijerski opremljeni, da se daju u takvo bescenje, odnosno da se poklone. Znate li kome su poklonjeni? Poklanjani su, po pravilu, ovim bankama koje su došle da "usreće" građane Srbije. Neću pojedinačno da navodim, ali su, po pravilu, sve iste.
Gde je ovde odgovornost Trgovinskog suda u Beogradu, koji, faktički, vodi stečajni postupak za ove četiri banke? Da li je ovo sada slika onoga što se događalo i što se možda i dalje događa u Trgovinskom sudu u Beogradu, pored one stečajne mafije koja je već pritvorena, a ovo je deo koji pripada stečajnom postupku.
Kao poslanici SRS, kada su u pitanju istina, pravda, grubo kršenje zakona, pljačkanje radnika, građana, seljaka, preko toga nećemo da pređemo i nikada nismo prelazili.
Gledajući odredbe ovog zakona, samo sam uopšteno govorio o njima, to je isto da se zatvori jedan krug, da ovi koji su već opljačkali Srbiju, a nema ih mnogo, nastave dalje da pljačkaju, da ovaj siromašan narod, koji izuzetno teško živi, gleda kako se oni u razvratu provode ili šenluče po ulicama ili u zatvorenim restoranima.
Nažalost, sredstva informisanja, što mi posebno teško pada kao čoveku i narodnom poslaniku, i taj javni servis takvima daju prostora da pokušaju da ovaj narod i dalje zamajavaju.
Građani Srbije su već svesni, osetili su gorko na svojoj koži da se ovako više ne može i za neki mesec će SRS, na vanrednim lokalnim izborima, preuzeti ovu Srbiju, jer Srbija mora da se spase. Ovo je pitanje opstanka i spasa Srbije i srpskog naroda.