Hvala lepo.

Replika traje dva minuta, ja ću se držati toga.

Juče je jedan od kolega prekoputa, šef poslaničke grupe SNS-a, izrekao mnogo neistina vezano za mene, moju ličnost, tako da ću u najboljoj nameri, u najboljoj atmosferi da uzvratim na to.

Prvo me je optužio da sam "đuskao u JSO". To je, em laž, em glupost. Bio je koncert u Kuli, Bajaga i Instruktori i ja sam bio prisutan. Rekao je da sam ja rekao da je Legija narodni heroj. To ni u stanju potpunog ludila ne može da mi padne na pamet.

Posle toga je rekao da je vanredno stanje u vreme "Sablje" uvedeno na neustavan način i da je tad trebalo da to uvede Skupština, ali da je to uvela v.d. predsednika Srbije tada, u tom trenutku. Pa, ne čudi me da neko ko se hvali da je vrstan pravnik, to je inače običaj kod naprednjaka da se hvale da su najbolji studenti, nema pojma o onome što govori, ili laže. Po Ustavu iz 1990. godine, član 83. stav 1. tačka 8) piše da predsednik države proglašava vanredno stanje na obrazložen predlog Vlade. Prema tome, taj samozvani pametni pravnik koji predaje na nekakvoj srednjoj medicinskoj školi, ne znam kakvoj, nema pojma sa pravima, ili je imao nameru da slaže srpsku javnost. Ja se nadam da je ovo drugo.

U principu, ne bih karakterisao to ponašanje, on je sam karakterisao više puta, tako da neću da pričam o tome. Rekao je da su neki ljudi, jedna pevačica i jedan pevač i jedan general uzeli odštetu zato što su bili u "Sablji". Nije tačno. Ceca je osuđena ležala sa nanogicom, Lukas se dogovorio, nije tražio ništa i Pavković je otišao u Hag posle toga.

Prvo, neka samozvani dobri pravnik pročita taj član. Tamo piše - ako se na delu teritorije ugrozi bezbednost… Čitaj, član 84, neću da držim predavanje ovde, mator sam a i nemam formalne kompetencije za to.

Što se tiče teme oko Miloševića, odmah da dam odgovor. Prvo izručenje za Hag je bilo 1997. godine, i to je uradio Milošević. I onda se setite one dvojice, ne mogu sad da se setim kako se zovu, dajte mi pet minuta pa ću naći kako se zovu, Erdemović i još jedan. Prema tome, to je verifikovano Kumanovskim sporazumom, koji je potpisan kada je sada vladajuća većina bila takođe vladajuća većina. Onda nemojte da izmišljate i da lažete.

Što se tiče "Sablje", ponavljam, potpuno ponosan na sve što je urađeno tamo. Ne postoji ništa što je loše urađeno. Ja nisam bio u Šilerovoj nikad, a vi nemojte da prozivate sada svoje ministre, to nije lepo sa vaše strane.

To sam ja uradio još kada je trebalo, tako da, ali ja ne znam gde je Šilerova, ni dan danas, mada živim u Beogradu tako dugo i znam jako dobro Beograd, ali to nema nikakve veze sa vlašću koja je bila tada odgovorna za život Srbije. To je od novembra 2000. godine do decembra 2003. godine i to je Periklovo doba Srbije u svakom pogledu.

Dakle, ponavljam još jednom, svakom pismenom građaninu Srbije preporučujem da pročita član 43. Ustava iz 1999. godine i biće jasno kako je uvedeno vanredno stanje i posle toga je bilo naravno 10 inicijativa vezanih za to pred Ustavnim sudom tadašnjim. Naravno da niko nije osporio ustavnost uvođenja vanrednog stanja i da ne pričamo o tome dalje.

Potpuno razumem jako interesovanje za tzv. zemunski i surčinski klan, kako god da ga zovete, jer naravno vi ste to od malih nogu pratili svaki dan. Kada je neko fasciniran nekim, kada mu je to životni uzor onda naravno da prati svaki dan, da pamti ceo život ko je gde bio, ko je šta radio. Žao mi je, ja se nisam time bavio.

Potpuno shvatam ogorčenje svih onih koji su nesretni bili u "Sablji", koji su mislili da to ništa ne valja, svi kriminalci su se tada plašili i svi koji su bili fascinirani kriminalom su se tada plašili i kako je izabran predsednik Vlade tadašnji postoji naravno i dokumentacija za to i koliko se sećam - ne sećam se da je sednica bila tajna, ali nema veze, možda jeste, nije bila tajna sigurno. Možda je bila bez medija. To smejanje i čestitanje to je stvarno bezobrazluk, kao kada neko se izuje pa hoće pa potruje svoju okolinu i izuje cipelu, a onda kao gađa predsednika Skupštine da bi opravdao svoj pokušaj hemijskog rata.

Prema tome, ponosan, još jednom, na ono što je bila "Sablja", spreman i dan danas da odgovaram za sve pred pravosuđem, pred Bogom, pred, nađite neki treći autoritet, a samo jedna ispravka - tačno je da sama pogrešio malopre oko vremena. Znači, od novembra 2000. godine do decembra 2003. godine.

Dakle, još jednom, taj član, nemam ga ispred sebe, ali svako ko je već mogao da ga nađe, piše – da ako se na delu teritorije ugrozi bezbednost, predsednik može da proglasi vanredno stanje u državi, tačka. Čitajte koliko god hoćete.

Što se tiče tog sa mapom, da se odmah vratim, ta pobuna šiptarska, albanska ili kakva god teroristička na jugu Srbije je jedini primer od 1945. godine da je Srbija nekog pobedila i da je smirila stanje i da se to nikad nije vratilo i da je zadržala svoj deo teritorije. Sve one ratove koje ste vodili vi koji ponovo držite vlast, gde ste navodno spašavali Srbe, tamo gde ste ih vi spašavali tamo Srba više nema i tamo su streljani, ubijani na najgori mogući način, a jedino gde je država Srbija pod pameti rukovodstvom uradila nešto, to je da se smiri pobuna Preševo – Bujanovac – Medveđa, dan danas je tamo mirno i ti Albanci su integralni deo srpskog društva, poštuju zakone, plaćaju poreze, plaćaju struju, plaćaju sve šta treba i učestvuju u državnom životu. Prema tome, u to nema nikakve sumnje.

Što se tiče te karte, prvo, naravno, ovaj mlađani genije koji sebe već definisao sa slovom „m“ na početku da ne ponavljam tu ružnu reč, je ponovo pomešao. Znači, ja sam bio savezni ministar, te sam mogao pred saveznim parlamentom da objašnjavam gde su koje snage, gde su policijske, gde su terorističke.

Što je to sad fizički bilo u tadašnjoj sali Narodne skupštine Republike Srbije, to bi neko ko je vrli pravnik trebao već da zna. Tačno je da sam sve pokazao kako treba, a rezultati te borbe protiv terorizma su takvi da je očigledno da sam ja i ovi što su radili samnom znali šta radimo i to je bila pobeda.

Ne razumem potrebu da se iznose neistine, posebno u vreme kad je to lako proverivo. Sada svako može, ne mora da bude nešto mnogo pametan i edukovan, ali ode na Gugl, pa proveri.

Oko zakazivanja Skupštine i proglašenja vanrednog stanja. Da čujete, predsednice Skupštine, pošto očigledno to ne znate, a to je vaš posao bio, vanredno stanje je proglašeno od strane trijumvirata šefa i još dve pratilje 15. marta. Kafići, zabrana rada kafića – 21. mart u 20.00 časova naveče.

Prema tome, u vreme kada su kafići mogli da rade, pet dana posle proglašenja vanrednog stanja, nije mogla da zaseda Skupština. Naravno da bi ta Skupština donela odluku onakvu kakvu predloži Vučić, tu nema nikakve sumnje. Ovi što ovde reaguju na Pavlovljev efekat, odnosno na zvonce, bi glasali u sekundi i sve bi bilo okej.

To je bio strah. Da li je bio strah šta će da se desi u parlamentu ili, što mislim da je drugačije, jedno ponovno pokazivanje bahatosti i primitivizma, makar to bio i pravni, ustavni primitivizam? Citiram: „Sad ću da im pokažem da ja mogu to da radim i protivustavno“. Znači, hajde malo da budemo ozbiljni.

Što se tiče citiranja, ko se koliko citira, zavisi šta čitate i šta gledate, ako gledate „Zadrugu“ tamo niko neće da citira mene, a ako gledate neke naučne radove o „Sablji“ imaćete na jedno 100 mesta gde se citiraju i moje izjave iz tog vremena. Hvala.

Prvo, rekao sam šef i dve pratilje, ako ste se vi prepoznali u tome onda je to vaš problem, a i sami ste rekli da vam je to čast, tako da ne vidim šta je tu problem.

Još jednom za 2003. godinu, pošto, vidim, ima buljuk genijalnih pravnika, po Ustavu iz 1990. koji je važio i 2003. godine, vanredno stanje je, slušajte me dobro, da upamtite jednom, uvodio pred-sed-nik dr-ža-ve, a pošto tad nije postojao zato što nije izabran na izborima, jer nije bilo većine, tu funkciju je po Ustavu vršila predsednica parlamenta, te je ona apsolutno na predlog Vlade, po članu 83. tadašnjeg Ustava, uvela vanredno stanje i to nema nikakve veze sa ovim sada.

Znači, sada vanredno stanje uvodi parlament, a tada je vanredno stanje uvodio predsednik, u oba slučaja na predlog Vlade. Ovde je na predlog ministra odbrane, koliko se sećam, jedan trijumvirat, samoizabran, u tom smislu, mada postoji taj član 200. sadašnjeg Ustava koji može da se tumači ovako ili onako, da ne ulazim ja u to, ali poenta je da li je… Godine 2003. nije bilo potrebe da zaseda parlament da bi se uvelo vanredno stanje, a u vreme vanrednog stanja je parlament zasedao i donosio zakone, a sada je bilo neophodno da zaseda parlament, odnosno bilo je uslova da bude sazvan.

Vi ste stavili parlament ispod nivoa kafića time što su kafići mogli da rade, a parlament ne. Ako je bilo pitanje bezbednosti, mogao je da zaseda parlament u Sava Centru, u Areni, da sedimo 10 metara jedni od drugih, mikrofona danas ima koliko god hoćete, da sedimo 50 metara od Vlade što je dobro i za zdravlje, duhovno i fiziološko, i sve je to moglo da se uradi u jednom danu da nije bilo bahatosti – sad ću da vam pokažem šta ja mogu da radim. U tome se razlikujemo.

Tužno je kada neko ko je nesumnjivo pravnik, ne ulazim u dilemu po tom pitanju, kao gospođa Gojković da od sebe pravi, pa sada zaključite sami koja reč ide logično nakon ovoga što sam rekao, i govori stvari koje nemaju nikakve veze sa životom.

Naravno da je predsednica Skupštine u trenutku kada nema predsednika države v.d. predsednika. Ona je donela odluku na predlog Vlade, apsolutno po Ustavu. Već 12. naveče je uvedeno vanrednog stanje. Po članu 83. koji kaže – ako je na delu teritorije uvedeno vanredno stanje u državi donosi predsednik. Ja neću da objašnjavam vama, pošto se pravite nevešti, vrlo uspešno.

Vlada je birana, ja mislim, tek jedno šest, sedam dana kasnije, ako se ne varam, 18. marta. To ko je šta tada bio. Ja sam tada bio zamenik predsednika stranke čiji predsednik je bio dr Zoran Đinđić i bio sam njegov najbliži saradnik. To nije bio predlog Nataše Mićić ili ne znam koga, nego logičan predlog skupštinske većine ko treba nažalost da nasledi ubijenog predsednika. To nema nikakve veze sa izvrtanjem prava koje se dešava dan danas. O tome ću govoriti kada dobijem reč po dnevnom redu.

Prema tome, hajde da se ne igramo tog pravoslovstva i da ne pričate stvari koje su nedostojne studentu prava, brucošu na pravnom fakultetu, a kamoli nekome ko je nesumnjivo pravnik već trideset i nešto godina, nego hajde da se bavimo onim što je danas dnevni red. Ovo govorim u vašu korist, ne zato što bežim od teme.

O „Sablji“, o 2003. godini mogu da pričam kad god hoćete, koliko god hoćete.

To zašto niste postupili kao Švedska, stvarno nisam skoro čuo gluplje pitanje, ali šta da radimo. Zato što je to druga država, drugi ustav, druge okolnosti. Ne znam kakve veze. Kada ste od mene čuli da pominjem Švedsku na bilo koji način.

Ne sećam se da li je bio prenos Skupštine kada sam biran za mesto premijera. Ako nije bilo, priznajem da se ne sećam, verovatno je to bio deo mera. Ne sećam se da je tada bilo obavezno da prenosi budu. Ne sećam se toga, ali je izbor bio takav da su u tome učestvovali poslanici opozicije, bio ekspoze, bila diskusija. Objavljeno je sve. Tako da tu nema nikakve sumnje.

Predsednika države nije bilo zato što je Milutinoviću istekao mandat ranije. Ako se dobro sećam, u oktobru ili novembru su bili izbori, po tadašnjem Ustavu i zakonu trebalo je da izađe više od 50% građana da bi oni bili uspešni pa da ovaj dobije 50% poverenja građana, taj koji treba da bude izabran za predsednika. Ako se ne varam, u drugi krug su ušli Labus i da li Koštunica, da li Nikolić i niko nije dobio, tako da iz ustavno-pravnih razloga tadašnjih po Ustavu iz 1990. godine, koji su doneli socijalisti, radikali i ne znam ko sve, to nije moglo da bude. Prema tome, nema nikakve veze sa tim.

Prema tome, tačno je da v.d. predsednika ili predsednica države predlaže kandidata, mandatara za sastav Vlade, ali naravno da to radi samo formalno i da suštinski predlog daju oni koji će glasati, koji obezbeđuju većinu u parlamentu, a to je bila tadašnja koalicija.

Prema tome, stvarno ne razumem potrebu za tolikim iznošenjem neistina u vreme… Prvo, prošlo je od tada 17,18 godina. Bilo je puno vremena za preispitivanje svega toga i ja ne vidim da je niko podneo protiv mene krivičnu prijavu, niti bilo šta ne samo za to, nego i za druga lajanja koja čujem skoro svaki dan. Imali ste prilike i tadašnji režim, pa i novi režim pa i u ovih sedam, osam godina da sve to preispitate, naravno da niste uradili ništa zato što je to sve čisto i zato što naravno ja nemam čega da se stidim iz tog vremena, niti iz bilo kog ovog vremena kada sam ja poslovno ili društveno ili politički angažovan.

Dakle, 26. februar cerekanje lekara i državnih zvaničnika. Kažu – ma, to je bezveze, idite u Milano da šopingujete, pošaljite tamo žene, ma gde će virus na Srbe. Jedan među njima kaže – e, ovo je dobra prilika, čitao sam negde da alkohol ubija virus, pa ću, pošto inače volim da popijem, da proširim to još malo. Tu sam citirao predsednika države.

Nekoliko nedelja posle toga dr Kon kaže da tad nisu znali gde su, da od zaštitnih sredstava nije bilo ničega i da je panika bila na neviđenom nivou, a ovaj veseli što je slao žene u Milano je rekao da je on bio kolateralna žrtva, da je neko morao da izigrava budalu, pa je, eto, palo njemu da se on tako ponaša.

Četvrtog marta su raspisani izbori, a 1. marta, po sećanju dr Kisić, je bio prvi oboleli, a posle kaže da je to bio lapsus.

Petog marta egipatsko ministarstvo zdravlje i Svetska zdravstvena organizacija prijavljuje svog drugog zaraženog koji se vratio iz Srbije pre nekoliko dana. To je bilo emitovano na RTS-u. Prema tome, svako, pa i državna administracija, mogao je to da vidi.

Petog je SNS predao izbornu listu. Šestog je, kada je predata lista, prvi slučaj zaraze. Petnaestog je vanredno stanje doneto na ivici Ustava. U svakom slučaju, bez nepotrebne opstrukcije parlamenta mogao je da se sastane parlament ovde, napolju, bilo gde, ali mogao je.

Kafići rade do 21. marta i ne samo oni mali, nego imate vi i klubove koje drže neki vaši funkcioneri koji su preko 300 ljudi i oni su radili u vreme kada parlament nije mogao da radi.

Vladi Srbije sam 19. marta predložio nadzornu komisiju, koja bi bila sastavljena od opozicije i vlasti koja bi bila tu da i kontroliše umesto parlamenta, ako već ne može svaki dan da bude, ali da da legitimitet onome što se radi, da ne bude posle sumnje da li je ovo bilo tačno ili ne i odbijeno.

Zahvaljujem se ja svim zdravstvenim radnicima, vojnicima, policajcima, poštarima, ljudima na pijaci, svima onima koji nešto rade sada, volonterima, a posebno ovima iz državne uprave, jer oni rade svoj posao profesionalno, iako imaju ovakve direktore, ministre, Vladu i predsednika.

U poslednjih 15 dana Srbija je prva na Balkanu po broju novozaraženih, bilo da se gleda apsolutni broj, bilo da se gleda procentualno i to je posledica, odnosno to se dešava nakon mesec dana odvratnih mera, gde se narod držao kući u policijskom času i mi smo i dalje prvi. Razmislite malo o tome.

Nabavka respiratora. Kažete da ste zatekli 400 i nešto njih ispravno. Koliko sam ja pratio, nijednog dana nije bilo potrebe za više od 149. Prema tome, tih 400 je bilo dovoljno. Koliko je kupljeno? Po kojoj ceni? Po 15 hiljada evra? Po 300 hiljada evra, 200 hiljada, 800 hiljada, 5 hiljada? Kojim avionom će da leti Vučić da ih pokupi iz kog magacina? To je melodrama na najprimitivnijem nivou.

Ekonomske mere, onaj deo koji je dobro prepisan je dobro prepisan. Sto evra po glavi stanovnika, to je predizborna igračka i to vam je rekao i Fiskalni savet. Precizno, rekao je da je to najveća i nepopravljiva greška, a uvođenje hotlajn telefona za prijavu za to je još jedan bezobrazluk više.

Ja pozivam sve građane da uzmu tih 100 evra i da daju nekome kome je to potrebno ako njima lično nije potrebno, ali ne ostavljajte to ovima ovde.

Glavni problemi su bili gastarbajteri, novinari, opozicija i Ana Lalić, Zoran Kesić, Ivan Ivanović i Žaklina Tatalović, ali i 400 hiljada, kaže Vučić, najgorih ljudi koji su mu u najtežem trenutku došli da se vrate, a onda, vidim danas, peglanje u odnosu na tu izjavu.

Dakle, niti ste vi država kao što se predstavljate, niti je urađeno sve na dobar način, jer da je urađeno na dobar način, Vučić bi danas bio ovde i branio te svoje odluke, a ne bi poslao vas, koji kažete da vam je on šef. To je eksplicitni dokaz da je, naravno, uz sve napore ozbiljnih ljudi, koji su radili ozbiljno svoj posao u bolnicama i svuda okolo, da ono što je državna uprava uradila, da to nema veze sa nečim što može da se nazove najboljim, da smo mi neviđenu sreću imali u tome što je relativno mali broj ljudi preminuo. Svaki život je važan, naravno, i ne znam koliko će ih biti još, ali je moglo da se uradi mnogo bolje, mnogo efikasnije i na način da se vidi da ovo jeste vlast koja radi svoj posao na valjan način.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Prema tome, građani Srbije, pazite se, sedite kod kuće, inače ćete biti u situaciji da vas leče ljudi koji sede ovde sa moje desne strane.

Pitanje za ministra zdravlja… (Isključen mikrofon.)

Hvala lepo.

Mnogo ste pogrešno razumeli, ali dobro to je vaše i neiskustvo i nepoznavanje materije. Ne znate ni to da je moja odgovornost vlasti završena krajem 2003. godine i za to sam odgovoran. U to vreme je bilo 200.000 više zaposlenih nego što ih danas ima u Srbiji. Za te dve, tri godine, koliko sam bio odgovoran, u organima vlasti su sve gluposti i svi pokušaji uništavanja Srbije 90-ih ispeglani. To što je vama neprijatno to što sam pokušao da se bavim poljoprivredom i da gajim vinograd, pa ne bi gajio fikus nikada, vinograd je jedna korisna stvar. Nema potrebe da me vređate, jer ne možete da me uvredite ni izdaleka.

Kada sam se već javio, da pitam ili vas ili ministra zdravlja. Prvo vas. Gerontološki centar u Nišu je dobio novu direktorku koja je do juče bila direktorka Gerontološkog centra u Kučevu, a inače 2017. godine je Agencija za borbu protiv korupcije tražila njenu smenu iz Kučeva zato što je zapošljavala svoju porodicu i kapom i šakom. Pitam vas – jel to treba da bude zamena za 38 mrtvih ili četrdeset i nešto, po novim podacima, iz tog gerontološkog centra koji je bio državna ustanova, jeste, za koju ste vi odgovorni, koju je navodno Vulinova vojska čuvala, a tamo je umrlo 40 ljudi u poslednjih meseci i po dana? Sada stavljate tamo nekoga koga je Agencija za borbu protiv korupcije oterala iz Kučeva.

S kojom pameću pored onolike vojne bolnice u Nišu se išlo u to da se od Čaira pravi privremena bolnica? Šta ste vi uradili sa VMA da se tamo sredi ta ventilacija, pa da tamo bude mesto gde mogu da se prime pacijenti? Zašto se u Nišu pacijenti smeštaju u novi klinički centar koji takođe ima centralnu ventilaciju kao i VMA?

Hvala predsednice na pokušaju da me zaštitite. Naravno, on je neuspešan i, šta da radimo, niste vi krivi zbog toga, naravno. Da mrzim, pa nije se skoro rodio neko u Srbiji koga bih mogao da mrzim, mora mnogo da bude važan da bi mogao da izazove moju mržnju.

Što se tiče onoga da vam je neko rekao da sam rekao u holu, znači, vi ste postavili nekog ko sluša, pa cinkari, koji ništa ne razume, ili vi niste to shvatili ili neko od vaša tri pojavna oblika koji inače imate.

Dakle, apsolutno svaka zahvalnost i čast svakome ko nam je pomogao u ovom vremenu. Tu nema nikakve sumnje, i to sam ja ponovio sto puta, i to oseća svako normalan, ali kad to neko koristi u napadu svoje, sledi sad jedan duži spisak, dijagnoze, to onda gubi bilo kakav smisao. Naravno, da su Rusi pomagali, da su mogli da pomažu još bolje, i hvala im i na ovome, imaju i oni probleme, ali apsolutno sve ono što je ovde rađeno, a i sam jedan od tri ministra vojnog je rekao da je to urađeno u pedesetak gradova u Srbiji iz našeg potencijala. Potpuno je besmisleno da se onda meni prebacuje što sam rekao da je ta pomoć mogla da bude bolja i adekvatnija, potrebnija možda njima tamo, možda u nekom drugom obliku.

To je sve posledica toga što ova vlast, a vi sedite, vas ima tu petoro ministara te iste vlasti, koji imate svog šefa, kako sami kažete, krije od građana Srbije svaki dan šta je ovde došlo humanitarno, šta je kupljeno, koliko respiratora, koliko maski, koliko bilo čega. Kad se nešto krije, to je zato što se laže, a kad se laže hoćemo da dokažemo, ne samo uvredama, nikako uvredama nego na sudu gde je mesto za dokazivanje.

Hvala.

Ne znam šta je nateralo kolegu da govori o meni. Ako je tema bila „Sablja“ i 2003. godina, onda je imao potpuno pravo da potpuno govori o meni. I ja bih da zaštitim bilo koga drugog od onih na koje on pravio aluziju da su učestvovali u tome. Nema drugih. Drugi su u policiji, u tužilaštvima bili, ali čuo sam da je prepodne neki političar, neki kolega odavde pričao da je on vodio „Sablju“ tada i vanredno stanje, to nema veze.

Znači, za sve ono što se desilo u „Sablji“ 2003. godine u političkom i ličnom smislu, samo ja snosim odgovornost, i ponosan sam na to, i obećavam i poštovanom kolegi i ostalima i građanima Srbije da se sprema nova verzija apdejtovana „Sablja 2.0“.

Inače, da bi ljudi znali, ime „Sablja“ je dobila od sablje koju mi je poklonio tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ruske Federacije Šojgu, moj prijatelj. Tako da, toliko i oko odnosa sa Rusima i sa nekim drugima. Neko je lupetao da sam ja nešto lagao malopre. Rekao sam da je kolega promašio temu potpuno i to ćemo da utvrdimo u novoj sablji.

Ali, generalno, tada su bile uvedene mere koje su bile apsolutno potrebne, prihvatljive, sa evidentnim rezultatima, do 80%, 90% onoga što je trebalo da se ostvari je ostvareno, i građani nisu imali nikakav problem sa tim merama. Zatvarani su neki mediji zato što su bili zvanična glasila zemunskog klana ili nekih drugih klanova čiji pripadnici ili simpatizeri sede tu negde okolo. I drugo, potpuno su svi bili zadovoljni time što je tada učinjeno.

Konačno, kolega je sam za sebe rekao pre izvesnog vremena da je bio magarac. Ja nisam hteo da ga vređam, nego sam ga samo citirao.

Dakle, podaci koji su izneti su potpuno netačni. Oko „Sablje“ je isplaćeno tridesetak odšteta, bilo je tridesetak onih i to ne što im je presuđeno drugačije, naravno, to se nije dešavalo, nego zato što su bili u pritvoru jedno vreme, pa nije podneta krivična prijava protiv njih, a to se sve desilo zato što su svi oni, ili skoro svi, za advokata u vreme „Sablje“ imali čoveka koji je nakon manje od pola godine, ili godinu dana postao ministar pravde. Inače, Janković, čini mi se, iz DSS.

Prema tome, za 2004, 2005, 2006. i 2007. godinu, proverite svi koji možete to da proverite, je plaćeno upola manje odšteta ukupno za bilo kakvo neovlašćeno držanje u pritvoru ne znam šta, nego godinama pre toga i godinama posle toga.

Stečajna mafija nije suđena u „Sablji“, nema veze sa „Sabljom“. To za stečajeve, to su neki drugi bili, da ih ne pominjem sad, ali to je bilo posle 2003. godine.

Vi ste potpuno u pravu ono što ste rekli pre godinu dana o sebi i nemojte to da radite dalje. Sve što ste rekli je potpuna, apsolutna laž.

Pozivam Ministarstvo pravde i predsednicu Vlade da nam, neka ovo bude jedna vrsta poslaničkog pitanja, dostavi podatke o tome šta je i koliko plaćeno onima koji su navodno bili nezakonito privedeni u „Sablji“. Bili su i oni po zakonu, ali nema veze. To što su oni dobili, znači, oni koji su hapšeni u „Sablji“, koliko je država Srbija, budžet Srbije platio njima. Radi se o nekoliko desetina miliona dinara, što je dramatično manje nego u bilo kojoj normalnoj godini kad nije.

Hvala lepo.

Bilo bi interesantno da nam ministar kaže koja je struktura tog duga koji je vraćen, da a li su to, možda, neki obveznici ili hartije od vrednosti koje su emitovane 2013. godine, kada je na vlasti bila ista koalicija koja je i danas? Tako da to nije dug… Dobro je što je vraćeno, šta god da je vraćeno, samo da ne ispadne da su to dugovi nekih prethodnih vlasti.

Nego, da vidimo šta je to tačno vraćeno i koji je danas nominalni nivo našeg javnog duga i koji su planovi Vlade Srbije da taj dug vrati na period, recimo, 2004. godine, kada je on bio devet milijardi evra, a danas je 23, 24, 25 milijardi? To bi bile interesantne stvari i da poduči svog kolegu iz iste stranke da je, naravno, suficit bolja varijanta od deficita, ali da takođe nije dobra i da ono što je prava mera jednog dobrog budžeta to je balans. To znači da se završi godina sa nulom.

Ako je suficit veliki, to znači da se ili loše planiralo, pa je napravljena greška, ili da je uzeto previše od poreskih obveznika, a time su oni osiromašeni, bilo da su građani, bilo da su to privredni subjekti, ili, treća varijanta, da nije dovoljno dato korisnicima budžeta, a samim tim to znači da je njihovo životno poslovanje, da li su to socijalna davanja, da li je to kultura, zdravstvo ili bilo šta, školstvo, je uskraćeno za jedan deo novca koji bi mogli da daju neku javnu uslugu koja bi bila na korist svih građana Srbije.

Znači, izbalansiran budžet je ono čemu se teži, a ne budžet sa suficitom. Budžet sa suficitom se koristi samo da bi se fasciniraju time ljudi koji nemaju pojma sa ekonomijom.

(Aleksandar Marković: Kao ti, na primer.)

To je, nažalost, sudbina ovoga što mi trpimo poslednjih šest godina.

Konačno, 2%, 3% povećanja, 5% povećanja za kulturu, nauku i školstvo, to je bedno. Znači, naš budžet za kulturu je najmanji u Evropi i to je odraz nivoa kulture onih koji vode ovu državu u poslednjih šest, sedam godina.

Koliko imam vremena?