Uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva, onako kao što je od strane ovlašćenog predstavnika, poslaničke grupe SPS rečeno, tačno je da će poslanička grupa SPS u Danu za glasanje podržati ovaj zakon, kako iz razloga koji su izneti, tako i iz razloga koji je i vama i nama suštinski jasan, a to je borba protiv jedne izuzetno opasne i devijantne pojave, kao što je doping i to pojave koja u slučaju da nemamo ovakve mehanizme borbe, može da predstavlja karcinom, koji može da metastazira i ugrozi jednu i te kako značajnu društvenu oblast, odnosno ono što podrazumeva afirmaciju mladih sportista.
Sa druge strane, ova pojava, zbog čega poslanička grupa SPS reaguje na ovakav način jeste i poštovanje određenih Ustavom garantovanih prava, ali ne samo Ustavom, već i međunarodnim dokumentima, pre svega, univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, a to je pravo na život i pravo na zdravlje.
Nesumnjivo je da u ovom smislu, pre svega oni na koje se ovaj zakon odnosi, a to su sportisti, ta prava moraju da imaju kao apsolutno zagarantovana i ta prava moraju biti poštovana.
Ne želim kao što su neke kolege danas tokom trajanje ove rasprave, da komentarišem pojedine odredbe ovog zakona, ali želim da izvučem nešto što je za poslaničku grupu SPS, a siguran sam i za sve nas, predstavlja značajan deo zakona, a to je pre svega, da ste vi gospodine ministre, uspeli sa ovim predlogom zakona, za koji sam siguran da će biti usvojen, da obezbedite transparentnost u radu i organa i tela i institucija, koje su ovim zakonom sistematizovane i to je za veliku pohvalu i u tom pravcu SPS daje snažnu podršku u tom delu, naročito kada govorimo o ovlašćenjima, odnosno nadležnostima antidoping agencija.
Ovim zakonom je učinjen jedan korak napred, imajući u vidu da se ovim zakonom još više trasira put ka članstvu EU. Zašto?
Polazimo od činjenice da svetski anti doping kodeks koji će biti u primeni od 1. januara 2015. godine sadrži odredbe koje su, doduše, u određenim formulacijama već implementirane u odredbe predloženog zakona.
Ono što je suštinski iz samog kodeksa preneseno u zakon, a esencijalni je deo zakona jesu njegovi ciljevi. Prvi cilj je da se zaštite osnovna prava sportista. Rekao sam da su garantovana i Ustavom i međunarodnim dokumentacijama, pre svega pravo na zdravlje. Drugi cilj je da se obezbedi, odnosno usaglasi i koordiniše jedan delotvoran anti doping program koji će faktički omogućiti da se prevenira, dakle da se učini prevencija kako se ne bi dešavale pojave na koje ovaj zakon ukazuje i gde se ovaj zakon mora nesumnjivo primeniti.
Zaista, usaglašenost sa svetskim anti doping programom je učinjen i kroz samu suštinu odnosno sadržinu ovog zakona. Moram da ukažem, pre svega zbog građana, kako se taj svetski anti doping program afirmiše, kroz tri modaliteta, pre svega izradu kodeksa o kome sam sad govorio, drugi je prihvatanje internacionalnih standarda, a treći je usaglašavanje modela kao najboljih rešenja i smernica da se anti doping kontrola postigne, odnosno učini najefikasnijim.
Mislim da smo mi dosta učinili u ovom pravcu i da se upravo kroz ovaj zakon sva ova tri modaliteta mogu i videti i da se oni pojavljuju kao nešto što će u smislu mehanizama, odnosno delovanja u praktičnoj primeni zakona dati puni efekat.
Smatram da, za razliku od nekih kolega koji su izneli kao kritiku, gospodine ministre, ovde nema neusaglašenosti i nerazumevanja kada su u pitanju krivična dela. Kao pravnik i kao advokat, a posle ću nešto reći i kao sportista, pre svega podržavam, apsolutno podržavam kriminalizaciju krivičnih dela koja ste ovde obuhvatili.
Lično mislim da bi bilo dobro da ova ista krivična dela budu obuhvaćena i Krivičnim zakonikom, što bi trebalo da bude u nadležnosti Ministarstva pravde i nadam se da će uskoro i Krivični zakonik biti dopunjen nečim što ste vi sjajno uradili, a to je kriminalizacija dva krivična dela od kojih se jedno pojavljuje kao i te kako i te kako značajno. To je sprečavanje organizovanja u krivično-pravnom smislu reči, radi protivpravnog delovanja koje podrazumeva stavljanje u promet supstanci koje podrazumevaju zabranjene supstance, bez obzira da li su to suplementi ili neke druge supstance.
Zašto ovo govorim? Zbog toga što je već rasprostranjena pojava, drage kolege narodni poslanici, da se na bazi komercijalnih aspekata, komercijalnih načina delovanja, ostvarenja profita, sve više i više puštaju u promet suplementi i na taj način pokušava ostvariti enormna zarada, a s druge strane ko su žrtve? Žrtve su sportisti, žrtve su mladi, bez obzira kako su sportisti rangirani, da li kao profesionalni sportisti ili kao amateri. Zbog toga kriminalizacija ovog krivičnog dela je nesumnjivo bila potrebna i nesumnjivo je da je ovo ogroman pomak u krivično-pravnom smislu reči.
Ono što ni vi, a ni mi, pre svega u poslaničkoj grupi SPS nećemo prihvatiti, jeste da je zakon navodno uveo konfuziju kada su u pitanju odnos između prekršaja i krivičnih dela. Nije. Nije niti može biti konfuzno i kontradiktorno bilo šta, pre svega i sa stanovišta krivičnog zakonodavstva niko ne može biti kažnjen dva puta za isto protiv-pravno delo, što znači, da ako je neko vek kažnjen za prekršaj, gde su vrlo jasno precizirani i definisani elementi prekršaja, neće biti krivično gonjen za krivično delo i suprotno.
Dakle, sa te strane i vi a i narodni poslanici, naročito građani i sportisti na koje se ovaj zakon direktno donosi mogu da budu relaksirani da ovde u praktičnoj primeni nema apsolutno nikakvih apsurda, nema nelogičnosti i nema kontradiktornosti.
Ono što je takođe važno istaći jeste činjenica da s obzirom da sam pomenuo kodeks, da mi je poznato da je vaše ministarstvo, sa vama na čelu učinilo značajne korake kako bi se sprovele edukacije.
Zašto edukacije? Edukacije u odnosu na sve sportske organizacije odnosno na sportske kolektive u odnosu na klubove, jer nesumnjivo je da nema dovoljno novčanih sredstava da bi se sprovodile anti doping kontrole.
Sami ste pomenuli koliko košta jedna anti doping kontrola. Sada, kada bi se krenulo u jednu akciju sprovođenja anti doping kontrole, a to bi bilo izuzetno skupo, i zbog toga, bez obzira što se moraju sprovesti radi uštede budžeta Republike Srbije, smatram, a i poslanička grupa SPS stoji na tom stanovištu da je neophodno potrebno prevenirati, da je neophodno potrebno da ta prevencija bude sprovedena kroz edukacije, da se sportisti edukuju u onom smislu u kome je to neophodno jer na taj način štite sebe, štite svoje zdravlje a na kraju krajeva svoje živote i ono što je najvažnije u sportu na taj način ostaju ono što jesu, a to je pobornici fer-plej takmičenja i fer-plej borbi.
Imajući u vidu da sam 35 godina vezan za sport i kao međunarodni sudija sa svetskim sertifikatom u karate sportu, jednostavno dužan sam da kao svetao primer, ali zaista svetao primer pomenem upravo Karate federaciju Srbije kao organizaciju koja je uspela da već sada afirmiše sve ovo što je u zakonu o kome danas raspravaljamo predviđen. Nacionalni granski savet koji se zove Karate federacija Srbije, postoji već 50 godina i prepoznata je od Sportskog saveta odnosno Saveza Srbije, Olimpijskog komiteta i zaista to je jedini nacionalni savez iz ove grane sporta preko koga država Srbija ostvaruje svoje interese kada je karate sport u pitanju.
Podsetiću da je 2010. godine Karate federacija Srbija upravo ovde u Gradu Beogradu, našem glavnom gradu organizovala svetsko prvenstvo gde su tada postignuti najzapaženiji i najznačajniji rezultati, čak tri zlate medalje, jedna bronzana, pri čemu je i jedna zlatna medalja bila u ekipnoj konkurenciji.
U ovoj grani sporta je prisutno preko 50.000 sportista i gospodine ministre, sigurno je da znate, ali zbog građana želim da napomenem da se u ovoj grani sporta posebna pažnja posvećuje životu sportista, gde postoji izuzetno uspešna saradnja sa Republičkim zavodom za sport, sa Anti doping agencijom Republike Srbije i sa ponosom se može konstatovati da do sada ovaj sport nikada nije imao dopingovane sportiste.
Čak moram da istaknem da su naši najkvalitetniji sportisti, naši reprezentativci koji su već međunarodno priznati po svom sportskom kvalitetu, čak dve godine bili testirani kada su u pitanju anti doping kontrole, da se apsolutno u tom pravcu ništa nije moglo ni pronaći i zaista je to jedan pozitivan i svetao primer kako treba delovati i kako jedna organizacija treba da se ponaša u tom smislu.
Ovo sam rekao zbog toga što je karate sport marginalan sport iako je masovan, izuzetno masovan, a marginalan zbog toga što mu se ne posvećuje neka medijska pažnja, ali na našu sreću, sreću karatista, ljudi koji se bave ovim sportom, posvećuje mu se pažnja ministarstva, vas koji predstavljate ministarstvo, i posvećuje mu se pažnja u onom smislu u kome taj sport treba da bude afirmisan, znatno više nego što je do sada.
To znatno više jednostavno stoji i utemeljeno je na činjenici da rezultati karatista i sportista u karate sportu opravdavaju ulaganje u karate sport. To ulaganje još uvek nije, bar po nekom mom mišljenju, a nećete mi zameriti što ću ga izneti kao lični stav, nije na onom nivou na kome bi bilo potrebno, da i oni koji dolaze, jer uvek imamo podmlatke, uvek imamo talente, uvek imamo nadarene u svim oblastima sporta, ne samo u karateu, ali u karateu posebno, to apostrofiram i smatram da u njih i treba ulagati.
Na kraju, mislim da bi bilo značajno da ovde postignemo jedan opšti konsenzus. Oko ovog zakona ne sme da bude političkih podela. Nema razloga se na bilo koji način dovodi pod sumnju bilo šta što se ovim zakonom afirmiše, jer radimo u interesu zdravlja, u interesu života, u interesu mladih, u interesu onih na kojima svet ostaje, u interesu onih koji će veličati i verovatno ovenčati slavom ovu državu, našu Republiku Srbiju.
Socijalistička partija Srbije i poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će iz svih ovih razloga, kao i razloga koje je izneo ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije na ovoj raspravi, sigurno glasati za ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovane kolege narodni poslanici, a pre svega, uz puno uvažavanje, poštovani predlagači zakona o kome danas raspravljamo, cela ova diskusija danas ukazuje na nešto što treba da bude vrlo jasna poruka građanima Republike Srbije, a to je da u interesu građana Republike Srbije, a prevashodno u interesu države Srbije, ovaj zakon predstavlja neminovnost i neophodnost. Zbog toga će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije u danu za glasanje podržati ovaj zakon i glasati za usvajanje ovog zakona.
Politička poruka građanima jeste istovremeno i činjenica da se ovim zakonom država Srbija distancira od svega onoga što može da joj se stavi kao neka vrsta hipoteke, a to je sve ono na šta su kolege poslanici i iz Srpske napredne stranke i iz opozicije i ostalih stranaka predlagača ukazivali. Nisu ovde u pitanju samo „Psi rata“ koji su delovali na teritoriji Republike Srbije, konkretno na Kosovu, na teritoriji BiH, već su to i državljani Srbije koji su na isti način delovali u Ukrajini.
Evropska unija i evropska zajednica očekuje od Srbije donošenje ovakvog zakona. Evropska unija i Evropska zajednica očekuje od Srbije distanciranje i jasno određenje prema svemu onome i svim pojavama na koje ovaj zakon ukazuje i zbog toga ponavljam, Socijalistička partija Srbije i poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, podržava ovaj zakon.
Nije svejedno ako se ima u vidu činjenica da je Vlada Republike Srbije i u prethodnom sazivu, na čelu sa premijerom Dačićem i u sadašnjem sazivu na čelu sa premijerom Vučićem učinila pomake koji podrazumevaju podizanje ugleda države Srbije u međunarodnoj zajednici. Takav ugled ne može biti urušen ni diskreditovan načinom i pojavama koje obuhvata ovaj zakon.
Međutim, ono što treba istaći sa stanovišta struke, ovde su politički stavovi vrlo jasni, političke poruke nedvosmislene, ali sa stanovišta struke treba prihvatiti određene sugestije. Ja ih neću, drage moje kolege narodni poslanici i predlagači, među kojima sam i ja i moja poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, identifikovati kao kritike, već dobronamerne sugestije, a te dobronamerne sugestije su sledeće: mora se učiniti dosta na preciziranju teksta ovog zakona, mora se učiniti mnogo toga na preciziranju kvalifikacije krivičnih dela koja su zakonom o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku obuhvaćene. Zašto ovo govorim? Zato što polazim od onoga što radim po vokaciji, kao deo pravosudnog sistema, kao deo pravosuđa, kao advokat. Zakon mora u praktičnom smislu reči da da puni efekat. Kada će dati u praktičnom smislu puni efekat? Onog trenutka kada kvalifikacija krivičnog dela, drage kolege, bude jasna.
Samo učešće u ratu ili oružanom sukobu nije inkriminacija, zato što rat kao pojava i fenomen ne podrazumeva istovremeno protivpravnost i protivpravno delovanje. Ratove često delimo na odbrambene, nekad pežorativno na otadžbinske, agresivne, ali rat kao pojava ne može da ima tretman protivpravnosti. Mora da postoji jasna inkriminacija da se u ratu čini određena protivpravna radnja ili je to zverstvo ili je to zločin ili je to genocid ili je to interes zbog čega građani Republike Srbije da bi ostvarili određenu korist deluju na teritorijama drugih država na način koji podrazumeva nezakonito delovanje. To je ono što sugeriše poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, da bude sastavni deo teksta, a samim tim i jasne kvalifikacije zakona o kome mi raspravljamo.
Zašto na ovo ukazujem? Iz razloga što se drugi deo teksta odnosi na vojne i paravojne formacije. Moramo da priznamo svi mi ovde zajedno kao predlagači da u ovom smislu bi došlo do problema u praktičnoj primeni ovog zakona kada bi došlo do procesuiranja učinilaca krivičnih dela. Vojne i paravojne formacije takođe mogu biti kategorisane na različite načine. jedna od njih je i legija stranaca koja se u nekom međunarodnom pravnom smislu kvalifikuje kao vojna formacija koja ima svoj legitimitet.
Ako ima u svoj legitimitet, a u njoj učestvuju i građani Republike Srbije, za šta mi i te kako dobro znamo i raspolažemo sa činjenicama, onda se postavlja pitanje šta je nezakonito u delovanju naših građana kroz tu vojnu formaciju, a u zakonu se govori o vojnoj formaciji? Zato poslanička grupa Socijalističke partije Srbije apeluje, dobronamerno sugeriše, kako bi se kvalitet ovog Predloga zakona poboljšao, kako bi on u praktičnom smislu reči ostvario onaj cilj koji istovremeno potvrđuje motiv predlagača za koji Socijalistička partija Srbije smatra da je više nego opravdan, a to je da znamo inkriminisano delovanje i šta je inkriminisano delovanje. Kako procesuirati građanina Republike Srbije koji je delovao preko Legije stranaca? Ne možemo. Osim toga, bitno je da se i prateća zakonska regulativa uz ovaj zakon, za koji ću ponoviti da je neminovnost i neophodnost u našem zakonodavnom sistemu, da se upodobi i uredi.
Da li imamo sa svim državama, gde ima tzv. „Pse rata“, međunarodne ugovore, da li imamo uzajamnost i reciprocitet? Ako imamo, to je dobro, jer će svaki učinilac krivičnog dela biti procesuiran, ali šta tamo gde to nemamo, šta u toj situaciji?
Osim toga, postavlja se još jedno praktično pitanje – da li delovanje na teritoriji strane države, koje podrazumeva odbranu fizičkog integriteta, odbranu života, zaštitu imovine, može biti okvalifikovano kao krivično delo?
Na Odboru za pravosuđe, kada smo raspravljali o ovom zakonu, naveo sam jedan pežorativan primer - ja i moj drug i kolega narodni poslanik Meho Omerović možemo imati isti interes, koji je potpuno opravdan i zakonit, pretpostavka je da imamo imovinu na teritoriji BiH, navodno on u Foči, ja navodno u Sarajevu, izvinjavam se, ja u Goraždu.
Šta u slučaju da u ratnim dejstvima dođe do ugrožavanja naše imovine? Odbrana naše imovine je naše legitimno pravo Ustavom zagarantovano i to pravo niko ne može da nam ospori. Apsolutno stoji da u toj situaciji nema inkriminacije, da u toj situaciji nema protivpravnog delovanja i da u toj situaciji ne može biti niko osuđen zbog nečega što nije nezakonito.
Zato treba prihvatiti kao dobronamernu sugestiju nešto što je istaknuto, a to je da bi možda, ovom prilikom ističem možda, Odbor za pravosuđe kao resorni odbor, shodno Poslovniku Skupštine Republike Srbije, mogao amandmanom, na koji ima pravo u vremenu između zasedanja u načelu i zasedanja u pojedinostima, da ove sugestije uvaži i da kroz amandman poboljšamo kvalitet ovog zakona, jer nismo sve dobro definisali i nismo sve dobro precizirali.
Postavilo se jedno pitanje koje smo mi poslanici iz pozicije, a ne opozicije, postavili – šta ukoliko delovanje naših državljana na teritoriji druge države nije pod oružjem, nije u uniformi? Šta ukoliko je to delovanje zdravstvenih radnika koji imaju humanitarne delatnosti i aktivnosti, koji su dužni da te humanitarne aktivnosti i delatnosti sprovode, da leče? Da li njih možemo podvesti pod kategoriju učinilaca krivičnog dela? Ne možemo.
Isto tako, možemo da primenimo ono što naša Vlada čini, ono za šta se naša Vlada zalaže već dve i po godine, a to je da se i naša zakonodavna regulativa upodobi sa regulativom evropske zajednice.
Imam okvirnu odluku Saveta EU o borbi protiv terorizma. Ta odluka ima 13 članova. Neki od njih mogu da se primene u ovoj situaciji, mogu da nam pomognu da ovaj zakon zaista dobije onu fizionomiju, onaj pravni okvir, pravni format koji je neophodno neophodan kako bi sa stanovišta prava, i to elementarnog krivičnog prava, mogao da bude pravi zakon, a to je da u zakonu stoji kao inkriminacija da se radi o ozbiljnoj destabilizaciji ili uništavanju osnovnih političkih, ustavnih, ekonomskih i društvenih struktura bilo koje zemlje, nebitno da li je to Sirija, Ukrajina ili neko drugi.
Ovakvu formulaciju kao inkriminaciju uvek možemo primeniti na učinioce krivičnih dela na koje sada ukazujemo i taj problem možemo na taj način da rešimo.
Osim toga, dobronamerna sugestija poslaničke grupe SPS u tom smislu je primena Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju terorizma. Neke kolege pravnici su kroz medije afirmisali jedan stav, da nama ovaj zakon navodno ne treba, da nam ne treba navodno zbog toga što već u Krivičnom zakoniku imamo odredbe o terorizmu. Da imamo odredbe o terorizmu, to je tačno, ali je još više tačno da odredbe o terorizmu i svemu onome što terorizma podrazumeva nisu obuhvatile situacije u krivično-pravnom smislu reči koje obuhvata ovaj zakon.
Zato SPS podržava i motivaciju, razloge i sve ono što je dovelo predlagače, a nije mali broj, impozantan je broj predlagača, 199 narodnih poslanika, da predlože, a mi danas da raspravljamo o tom zakonu.
Na kraju, želim da istaknem još nešto što smatram da je jako važno. Imamo situaciju kada, bar pravnici dobro znaju, da za svako krivično delo i biće krivičnog dela moraju postojati dva konstitutivna elementa. Jedno je radnja izvršenja krivičnog dela, drugo je mesto izvršenje krivičnog dela. Ovde su i radnja i mesto izvršenja krivičnog dela van teritorije Republike Srbije.
Ne smemo dozvoliti sebi taj luksuz, taj ekskluzivitet da ostanemo nenadležni, s obzirom da i radnja i mesto krivičnog dela mogu biti u Ukrajini, mogu biti u Siriji, u BiH, bilo gde postoji ratno žarište. Šta ukoliko se naša nadležnost dovede u sumnju? Šta ukoliko strana država na kojoj se vode ratna dejstva ovo krivično delo nije sistematizovala, nije ga u svom krivičnom zakonodavstvu obuhvatila?
U toj situaciji moramo voditi računa o postojanju reciprociteta, odnosno uzajamnosti i postojanja međunarodnih ugovora upravo sa tim državama ili velikim brojem država. Bez toga nećemo moći efikasno da sprovedemo ovaj zakon.
Da se vratimo na ono što je suština. Suština je da je nesumnjivo Republika Srbija učinila mnogo, pre svega zato što je ovaj zakon došao na dnevni red Skupštine, a učiniće još više ako ovaj zakon usvojimo. Učiniće još više tim pre što ćemo još šire otvoriti vrata evropske zajednice ili zajednice evropskih zemalja da postanemo punopravni član tih zemalja. Učiniće još više činjenicom da iako smo imali hipoteku ozloglašene države, kako su nas nekada nazivali, sa ratno-huškaškim motivima i sa ratno-huškaškim delovanjem, sada je nesumnjivo da ta hipoteka pada i nesumnjivo je da je mi više nikada nećemo navući, a jedna od brana da je ikada više imamo je upravo donošenje ovog zakona.
Molim predlagača da ima u vidu najdobronamernije sugestije poslaničke grupe SPS, da zna kolega Meho Omerović, kao neko ko je u ime predlagača izneo Predlog zakona, da ne samo što će biti podržan ovaj zakon, nego da ćemo mi socijalisti dati punu podršku kasnije i kada budemo donosili novi Krivični zakonik, jer će tada biti pravo vreme da sve ovo što sada vidimo kao određene propuste sa stanovišta primene krivičnog zakonodavstva, možemo ispraviti. Siguran sam da ćemo to i učiniti. Zahvaljujem vam se.
Još jednom ističem da će poslanička grupa SPS u Danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Gospođo ministarka, tačno je da je poslanička grupa SPS postavila opravdano pitanje – zbog čega bi se stalno morali produžavati rokovi za upis prava svojine onima koji su legitimisani da to pravo svojine i upišu i dali smo vrlo jasne predloge i sugestije Vladi RS da u ovom novom roku koji ćemo podržati, jer nemamo problem da podržimo ove izmene i dopune zakona, se izvrši vrlo jasan analiza zbog čega se to do sada nije uradilo i da se ukaže gde je taj problem zbog čega lokalne samouprave, javna preduzeća i eventualno AP Vojvodina to nije uradila.
Ono što je daleko značajnije od toga, predlog da se sve vrati u vlasništvo RS bi bio poguban predlog. Oni koji su 2011. godine glasali za ovaj zakon, među kojima je i SPS, su imali jasan motiv, a taj motiv je da se razgraniči pravo svojine, jer Zakon o javnoj svojini nedvosmisleno javno ukazuje koji su to oblici svojine, državna, svojina autonomne pokrajine, svojina lokalnih samouprava i javnih preduzeća i to je u duhu one decentralizacije kojoj svi težimo, a istovremeno da se utvrdi odgovornost onih koji budu upisani sa pravom svojine i države i lokalne samouprave i autonomne pokrajine i javnih preduzeća i od tog koncepta nema odustajanja.
To je nešto što je ne samo motiv, nego neophodnost donošenja ovog zakona sa stanovišta normalnog funkcionisanja pravnog sistema i državnog uređenja. Da ne govorim o tome koliko smo uspeli da izvršimo harmonizaciju sa zakonodavstvom EU.
Dakle, ni u kom slučaju se ne trebaju građani dovoditi u zabludu da bi sada sankcija trebala da bude tako što će se sve vratiti u vlasništvo RS. U tom slučaju smo onda izvršili centralizaciju svega i svačega i SPS će se protiv toga uvek određivati negativno. Zbog toga ostajemo pri stavu koji smo izneli kao poslanička grupa u raspravi u načelu i ovo je poslednji put da se ovaj rok produžuje. Hvala.

Hvala predsednice, uvažena ministarko, predstavnici ministarstva, poslanička grupa SPS, to ću odmah i na početku istaći, u danu za glasanje podržaće kompletan set predloga zakonskih akata o kojima danas raspravljamo.
Na samom početku ću govoriti u najvećoj meri i ukazati na ono što smatramo da je obavezno da se ukaže, a to su odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnoj svojini. Kada sam rekao da ćemo podržati ovaj set zakona, moram odmah da istaknem da to SPS nimalo ne relaksira. Ne relaksira ni kao ozbiljnog političkog činioca, ne relaksira ni kao deo vlasti, ne relaksira ni kao odgovorne i najodgovornije ljude u Vladi ispred SPS, ne relaksira ni kao delove zakonodavnog procesa imajući u vidu da je Zakon o javnoj svojini donet još 2011. godine. Zašto ovo govorim? Upravo ovo pitanje koje se prožima kroz ceo tekst zakona.
Gospođo ministarka, nije jasno ako smo već jednom prihvatili odlaganje početka procesa podnošenja zahteva za upis prava svojine u korist lokalnih samouprava i javnih preduzeća, zbog čega se to čini ponovo? Zbog čega javna preduzeća, zbog čega lokalne samouprave, odnosno opštine i gradovi to nisu učinili do danas? Zbog čega, ukoliko je sam tekst zakona nametao takvu obavezu?
Moram da podsetim da je upravo osnovni smisao zakona bio ono što je Rezolucija o zakonodavnom procesu definisala, a to je usklađivanje zakonodavstva Republike Srbije sa zakonodavstvom EU. Da bi postali član EU jedan od fundamentalnih zakona je bio Zakon o javnoj svojini i zato smo ga i doneli. To je dobro i dobro je što je SPS participirala u tome imajući u vidu da smo u značajnoj meri shvatili obavezu države prema EU i putu ka EU. Ono što je još značajnije jeste što poslanička grupa SPS afirmiše sve vreme, a to je veoma jasno razgraničenje prava svojine Republike Srbije u odnosu na pravo svojine lokalnih samouprava, gradova i opština i u odnosu na pravo svojine javnih preduzeća i ustanova.
Ako je zakon već definisao po automatizmu da se samim stupanjem zakona na snagu priznaje pravo svojine kako Republici Srbiji tako i AP, tako i lokalnim samoupravama, opštinama i gradovima, tako i preduzećima, šta je to sprečavalo sve one koji su navedeni, koji su legitimisani kao nosioci prava svojine da to prave svojine i upišu? Za građane Srbije je savršeno jasno da se radi samo o tehničkim pitanjima i tehničkim razlozima. Šta je to sprečavalo do sada da se podnese jedan običan zahtev za upis prava svojine u korist lokalnih samouprava i svih ovih koji su ovde legitimisani?
Nemojmo zaboraviti još nešto što je u ovom zakonu veoma jasno definisano, a to je da pored ostalih razloga koji nisu sprečavali bilo koga da upiše pravo svojine postoji jedan razlog koji je po meni veoma značajan. Nije bilo nikakvih tereta, niko nije bio opterećen da upiše pravo svojine. Upis prava svojine nije promet nepokretnosti, ne podleže fiskalnim obavezama. Zbog čega onda taj upis nije izvršen do sada?
Moram da podsetim radi građana Republike Srbije, u ime SPS da je ovaj zakon definisao tri oblika svojine, državnu, pokrajinsku i opštinsku. Ovim zakonom su stavljeni van snage, odnosno donošenjem ovog zakona su prestali da važe prevaziđeni zakoni, a to su Zakon o imovini SRJ, Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Dakle, mi smo raskrstili sa jednom prevaziđenom zakonodavnom regulativom i došli do jednog modernog zakona koji je u praksi ostao ne primenjen. Odgovornost za tako nešto mora da se snosi.
Ne govorim ni u kom slučaju da mi u poslaničkoj grupi SPS tražimo disciplinovanje, ali nekakvi mehanizmi postojanja odgovornosti i pozivanje na odgovornost su morali i do sada da se uspostave. Nažalost, nisu uspostavljeni. Zbog toga nije isključeno da je došlo i do štetnih posledica jer namena stvari u javnoj svojini se pre svega određuje zakonom, ali se isto tako odlukom nadležnog organa, pre svega organom lokalne samouprave određuje na koji način će se ta namena materijalizovati, koliko će biti u korist lokalnih samouprava ili javnih preduzeća.
Mi u poslaničkoj grupi SPS postavljamo pitanje – a koja je to lokalna samouprava donela do sada takvu odluku? Nije ni jedna, zbog toga što ni jedna nije ni izvršila upis prava svojine, a dok se ne izvrši upis prava svojine nije ni moguće doneti odluku o nameni. Ako nisam vlasnik nečega, na koji ću način moći da određujem bilo kakvu namenu toga čega nisam vlasnik, jer bih nezakonito raspolagao nekom tuđom imovinom.
Ono što je za SPS jako važno, mislimo da je vreme da se rokovi koji se definišu zakonom poštuju, da se osnovna suština i smisao zakona u praktičnoj primeni materijalizuje na najbolje mogući način.
Ovaj zakon je za to dao prostora. Mi smo ponosni na to što smo učestvovali u njegovom izglasavanju, odnosno usvajanju. Ovaj zakon je jasno propisao šta je to predmet javne svojine, da su prirodna bogatstva u isključivoj svojini Republike Srbije, da Republika Srbija dozvoljava da ono što je u njenoj svojini, može preneti na korišćenje drugima, da drugi od tog korišćenja mogu ostvarivati pravo na određenu naknadu.
Gospođo ministarka, u ime nas socijalista, postavljam pitanje, a gde je ta naknada ostvarena? Na kom nivou? Koja je to lokalna samouprava do sada donela odluku o naplati bilo čega što je mogla dobiti, a nije dobila na korišćenje zbog neprimenjivanja odredaba ovog zakona?
Za Socijalističku partiju Srbije nikad nije bio problem da o činjenicama govori činjenično i nikad nije bio problem da stvari nazovemo pravim imenom. To činimo i sada.
Nebitno je to da li će to učiniti Neđo Jovanović, ili bilo ko drugi iz poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, ali je jako važno da se zna da mi imamo i te kako veliku obavezu prema građanima Republike Srbije da građani osete da se zakoni ne mogu tretirati kao mrtvo slovo na papiru.
Zakon o javnoj svojini je, do sada u svom tekstu, u svom smislu, u svom tumačenju bio jedan od najboljih zakona i ostao neprimenjiv. To ispred Socijalističke partije Srbije, ukazujem kao jedan veliki problem i mi ćemo na taj problem uvek reagovati i nikada taj problem nećemo ni mistifikovati, niti rešenja tog problema gurati pod tepih.
Stvari u javnoj svojini koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave su, između ostalog, nepokretne i pokretne stvari i druga imovinska prava. Gde smo do sada došli? Do evidencije upravo ovih stvari na koje ukazujem, a koja, s obzirom na nadležnost lokalnih samouprava treba da budu sa korišćenjem od strane lokalnih samouprava, gde je to evidentirano.
Nije sramota reći da sam ja upravo predstavnike lokalne samouprave u Užicu pitao – zbog čega nije podnet zahtev? Pitao sam direktore javnih preduzeća – šta se čekalo do sada, da li ste upoznati sa odredbama Zakona o javnoj svojini, bez obzira na to kojoj stranci pripadaju, da li su pripadnici vladajućih stranaka ili opozicionih.
Odgovorili su mi na način koji sam očekivao, ako koji je za mene veoma opterećujući, a naročito opterećujući za Socijalističku partiju Srbije, a to je da nismo znali da to tako treba da se radi, niko nam na to nije ukazao. Za to ne postoji mogućnost da se bilo ko abolira, da se na bilo koji način taj problem ne rešava.
Sledeći problem zbog čega smo protiv produženja rokova za dalje, jer ćemo nesumnjivo glasati, kao što sam rekao za ove izmene Zakona, ali sam uveren i poslednji put i uveren sam da je i Vlada to prepoznala, pre svega imajući u vidu činjenicu da u Vladi stoje i odgovorni ljudi ispred Socijalističke partije Srbije, kao što su bili i kada je izglasan ovaj zakon 2011. godine, kao što su bili i kada smo produžili prvi put rok 2013. godine, tako i sada smatramo da više ne možemo činiti bilo šta, što podrazumeva kompromise sa neprimenjivanjem zakona. Kompromisi u tom smislu ne postoje, a tolerancija je nulta.
Ono što je važno istaći da ne smemo dozvoliti da se gube ulaganja. Podsetiću na odredbe Zakona gde se kaže – Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave mogu sredstva u javnoj svojini ulagati u kapital javnih preduzeća i društva kapitala.
Gde je to bilo? Gde je došlo do toga da se kapitaluzuje ono što već imaju određena javna preduzeća, ono što već imaju društva kapitala? Socijalističkoj partiji Srbije to nije poznato.
Takođe je u ovom zakonu definisano da oni koji su legitimisani kao vlasnici odredbama Zakona o javnoj svojini, mogu biti i suvlasnici. Mogu imati oblike partnerstva.
Može postojati pravo susvojine između donosilaca javne svojine, fizičkih lica, privatnih preduzeća, preduzetnika, itd. Gde je to do sada na teritoriji Republike Srbije učinjeno da znamo, da imamo evidenciju da postoji suvlasništvo, da se iz tog suvlasništva i partnerstva ostvaruje određena korist za lokalnu samoupravu. Koliko ja znam, takvu evidenciju Vlada Republike Srbije nije dobila.
Na kraju, kada govorim o ovom zakonu, pošto ću se kratko osvrnuti na odredbe Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, moram da istaknem da je Vlada Republike Srbije učinila mnogo.
Učinila je mnogo donošenjem ovog zakona, učinila je mnogo davanjem mogućnosti produženjem roka da se oni koji tu obavezu, a ne pravo, ponoviću obavezu, a ne pravo imaju, da tu obavezu konačno ispoštuju, ali, za neispunjenje bilo kakve obaveze mora postojati određeni stepen odgovornosti. Socijalistička partija Srbije neće ukazivati na sankcije, niti traži sankcionisanje, ali odgovornost mora da postoji.
Ono što bi u Vladi, kao sugestija ispred poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije moglo da se uradi, to je konačno prikupljanje podataka od jedinica lokalne samouprave, šta je to do sada upisano, u kom obimu, gde nije upisano ništa što se tiče javne svojine i da svaka od jedinica lokalnih samouprava, odnosno javnih preduzeća da obrazloženje zbog čega to do sada nije urađeno. Bez toga nema bilo kakve odgovornosti, bilo kakvog stepena odgovornosti.
Što se tiče odredaba Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, nesumnjivo je da su ove izmene i dopune Zakona neophodne. Neću se u potpunosti usaglasiti sa kritikama koje su danas ovde iznete, zato što fiskalnih proces, proces prikupljanja poreza, naplate, a i ustrojstvo upravo onoga što podrazumeva sve što ima karakter fiskalnosti mora da bude ustrojeno i ovi rokovi su morali biti produženi upravo kako se ne bi pojavile štetne posledice po poreski sistem Republike Srbije i mi socijalistički kao odgovorni i političari, i funkcioneri, i državni činovnici, i ljudi koji sede u Vladi zajedno sa ostalim članovima Vlade, smatramo da građani Srbije moraju na taj način biti zaštićeni.
Zbog toga ponavljam, ovaj korpus zakona od strane Socijalističke partije Srbije će biti podržan i mi ćemo u danu za glasanje i podržati i glasati za ove predloge zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Imajući u vidu da je kolega Čikiriz afirmisao više pravno pitanje, nego pitanje koje se odnosi na samu suštinu člana, a to pravno pitanje izaziva određene polemike, ja ću prvo početi od toga da mi u poslaničkoj grupi SPS apsolutno nemamo problem da podržimo bilo šta što je progresivno, a nesumnjivo je da je ideja gospodina Čikiriza da da jednu progresivnu varijantu pomaka, što se tiče radno-pravnog statusa zaposlenih na univerzitetu.
Međutim, te vizije nesumnjivo su postojale i kod nas u poslaničkoj grupi SPS. Na njih je ukazala vrlo razložno naša ovlašćena predstavnica Dijana Vukomanović, a te vizije su bile još u mandatu gospodina Žarka Obradovića, kada je on vodio Ministarstvo. Stoga, smatramo da ovaj amandman ima određenu prizmu posmatranja koja se sa uvažavanjem može prihvatiti.
Međutim, šta je sporno? Sporno je što se radno-pravni status zaposlenih na nivou pomoćnog osoblja i svih onih koji ne predstavljaju nastavno osoblje ne reguliše samo odredbama Zakona o visokom obrazovanju, već i odredbama Zakona o radu, Zakona o državnim službenicima i nameštenicima, kao i drugim pozitivno-pravnim propisima, tako da zaista sa tog aspekta treba prvo videti da li amandman gospodina Čikiriza jeste upodobljen sa drugim zakonskim aktima, sa drugim zakonskim rešenjima i sistemskim rešenjima u zakonima na koje sam se sada pozvao, da bi uopšte mogli govoriti o implementaciji jednog ovakvog predloga u odredbe postojećeg Zakona o visokom obrazovanju.
Nesumnjivo je da je član, koji je predložen u Zakonu o visokom obrazovanju, dosta širok i da dozvoljava mogućnost da se analognim tumačenjima upodobi i zasnivanje radnog odnosa, odnosno regulisanje radno-pravnog statusa sa ostalim zaposlenim, na koje gospodin Čikiriz ukazuje, ali sam i sto tako apsolutno siguran i, u ime poslaničke grupe SPS, izražavam uverenje da će ovo pitanje biti daleko bolje i kvalitetnije rešeno u odredbama novog predstojećeg zakona o visokom obrazovanju, koji će svakako sveobuhvatno obuhvatiti i ovu materiju.
Uzgred ću iskoristiti priliku da, kad je već predstojeći zakon u nekoj viziji predloga, odnosno priprema da se donese, iz grada iz koga dolazim, dakle iz Užica, ukažem, a to je ministru i te kako dobro poznato, da mi imamo jednu visokoškolsku ustanovu. To je Visoka Poslovno-tehnička škola strukovnih studija. Iskoristili smo sve mogućnosti, koje su nam zakonom date, da uđemo u proceduru osnivanja integrisanog univerziteta. U tom pravcu su određene i sprovedene sve radnje koje Zakon o viskom obrazovanju propisuje, čak je i nakon elaborata vaše ministarstvo odlučilo da predloži Vladi RS donošenje odluke o osnivačkom aktu integrisanog univerziteta u Užicu.
U tom pravcu ću iskoristiti priliku i da vas zamolim da odgovorite barem Užičanima i celoj zapadnoj Srbiji, svim građanima a naročito studentima, odnosno onim pripadnicima najmlađe populacije, koji očekuju da stiču akademska zvanja upravo na tom univerzitetu, kada možemo očekivati da će Vlada po tom predlogu postupiti, odnosno kada će se taj osnivački akt usvojiti? Zahvaljujem se.

Hvala, predsedavajući.
Imajući u vidu suštinu amandmana, nadovezaću se na ono što je koleginica Stojiljković započela kao temu, ali ovde nisu u pitanju migracije, ovde su u pitanju „pozitivne migracije“ ili fluktuacije stanovništva, i to mladih ljudi. To je upravo vezano za one pitanje koje sam ja pre podne postavio ministru i dobio delimičan odgovor.
Naime, nadovezujući se na izlaganje gospođe Stojiljković, moram da istaknem jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u sumnju. Pre svega, opravdanost ovakve pojave da se što više kretanja mladih, radi sticanja akademskih zvanja, prepoznala još pre 36 godina, kada je 1978. godine upravo u Užicu otvorena tri odeljenja Beogradskog univerziteta. Tada je to bilo odeljenje Pravnog, Mašinskog i Ekonomskog fakulteta. Ta ista opravdanost je bila prepoznata, doduše ne za Užice ali za širu regiju Srbije, od strane ranijeg ministarstva koje je predvodio prof. dr Žarko Obradović, kada je čak u Republici Srbiji otvoreno pet integrisanih univerziteta.
Ono što zagovornici amandmana traže nije sporno, sa stanovišta interesa stanovništva sa te teritorije. Opravdanost takvog zahteva ceniće ministarstvo i država. Ali, ono što podrazumeva zahtev, zahtev građana zapadne Srbije, kome gravitiraju zaista brojne opštine sa teritorije Republike Crne Gore, sa teritorije Republike Srpske, jeste upravo činjenica da je Užice bilo i treba da bude centar sticanja akademskih zvanja, prema studijskim programima koji će, nadam se, biti uskoro i odobreni i potvrđeni.
Danas, kad smo razgovarali na ovu temu, zamolio sam samo da se proveri da li je zaista Nacionalni savet za visoko obrazovanje dao pozitivnu ili negativnu ocenu za osnivanje integrisanog univerziteta u Užicu, tim pre što je jedna takva odluka sa predlogom za usvajanje osnivačkog akta integrisanog univerziteta u Užicu već bila na sednici Vlade. Dakle, mi smo na jedan korak od nečega što podrazumeva afirmaciju jednog područja koje nije malo, a to je područje zapadne Srbije. To je područje koje će na ovaj način dobiti mnogo. Ono što se tražilo amandmanom, dobila bi jedna regija u Srbiji i to mnogo. A šta je to mnogo? Pre svega, cirkulacija robe i ljudi, pre svega mladih, samim tim ekonomski napredak jedne regije koja je poprilično zaostala.
Neću podsećati ovde kolege narodne poslanike koliko je Zlatiborski okrug privredno ruiniran, koliko bi se na taj način povezivanjem sa određenim studijskim programima učinio privredni preporod za takvu regiju, pogotovo kada se ima u vidu činjenica da je u elaboratu za osnivanje integrisanog univerziteta sadržano nešto što može da bude na nivou studijskih programa vezanih za informacione tehnologije, a to je nešto što se može smatrati najpropulzivnijim zanimanjem današnjice. I zaista, mislim da bi bilo jako značajno da Užice bude centar jednog takvog obrazovnog sistema i jedne takve visokoškolske ustanove, odnosno više visokoškolskih ustanova u okviru integrisanog univerziteta.
Zato ću podržati izlaganje koleginice Ivane Stojiljković. Hvala vam.

Uvažena predsednice, uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, moja intervencija koja se odnosi na član 5. stav 1. se vezuje za ono što je u načelnoj raspravi već bilo prisutno kao tema naše diskusije, a to je solemnizacija odnosno potvrđivanje privatne isprave.

Zamolio bih da se i kolege narodni poslanici, imajući u vidu da će se sigurno susretati u praksi sa ovakvim pojavama, odnosno situacijama, upuste u razmišljanje ovog i analizu ovog amandmana iz sledećeg razloga.

Obzirom da privatna isprava podrazumeva i ugovor koji može da se sačini bilo gde, konkretno u agenciji, advokatskoj kancelariji, službi pravne pomoći, bilo kome ko pruža pravnu pomoć, taj ugovor u svakom slučaju podrazumeva proveru svega onoga što je dužnost javnog beležnika. Javni beležnik je dužan da proveri da li taj ugovor ima elemente koji ga čine nezakonitim, da li ima elemente koji podrazumevaju određene vrste zloupotrebe, da li ima elemente koji ga čine na bilo koji način nepodobnim da bude u pravnom saobraćaju. To je obaveza javnog beležnika shodno odredbama Zakona o javnom beležništvu.

Ako je to već tako, onda ne postoji apsolutno ni jedan jedini razlog da bilo koja privatna isprava sastavljena u formi ugovora bude predmet jedne takve opservacije od strane javnog beležnika. To znači da javni beležnik ne mora isključivo da bude nadležan za sastavljanje takvog ugovora, već to može da bude bilo koji pružalac pravne pomoći.

Javni beležnik će obaviti one poslove koji su u isključivoj njegovoj nadležnosti u smislu odredaba Zakona o javnom beležništvu, tako da će on samo potvrditi nakon provere sadržine ugovora sve ono što je u njegovoj nadležnosti i na taj način sastaviti javnobeležnički zapis. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Koristiću vreme poslaničke grupe.

Po ovom amandmanu, uvažavajući oprez koji uvažena koleginica poslanica Gordana Čomić ističe, moram samo da skrenem pažnju na dve činjenice koje bilo ko od nas ovde ne može da dovede u sumnju.

Prvo, sav posao koji obavlja javni beležnik ima snagu imperijuma, a to znači na neki način i sudske vlasti. Zašto? Zato što smo mi dobar deo nadležnosti iz suda preneli na javne beležnike. Gotovo kompletnu vanparničnu materiju iz suda smo preneli u nadležnost javnih beležnika, što znači da svaka odluka i svaka radnja koju preduzme javni beležnik ima snagu sudske odluke odnosno snagu imeperijuma.

Nije uopšte sporno da se u praksi može pojaviti i da se pogreši i da ta greška ide na štetu stranke. Ako je stranka koja se javila beležniku oštećena, beležnik zaista shodno odredbama Zakona o javnom beležništvu ima nekoliko vrsta odgovornosti. Jedna je disciplinska u okviru javnog beležništva. Druga je materijalna za naknadu štete koja se pričini stranci koja je oštećena postupanjem javnog beležnika. Treća može da bude eventualno i krivična i prekršajna.

U svakom slučaju je pravo odnosno dispozicija stranke koja je oštećena da svoj interes zaštiti u odgovarajućem postupku. Ni u kom slučaju ne možemo vezivati dodatno ruke javnom beležniku u smislu korišćenja njegovih prava i ovlašćenja koja su mu data odredbama Zakona o javnom beležništvu.

S toga smatram zaista da bez obzira na oprez koji je ispoljen ovim amandmanom da je amandman možda nešto što bi bilo potpuno suvišno i nepotrebno kao i intervencija u ovom delu zakona. Hvala.

Hvala predsednice.
Ja ne pretendujem da na pitanje koje ima osnovanost i odgovara mu mesto ministra, ali sam dužan da sa stanovišta struke pojasnimo barem svima nama ovde, a i građanima Srbije da institut zemljišta za redovnu upotrebu objekta nije samo institut shodno odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, već je taj institut poznat i u odredbama Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa.
Nije to samo zemljište koje je po Zakonu o planiranju i izgradnji podrazumeva minimum površine koja je potrebna za formiranje jedne građevinske parcele, već je to zemljište koje po osnovama zakona o svojinsko pravnim odnosima može da bude predmet ugovaranja.
Ja kao vlasnik parcele koja ima 10 hektara, znatno prevazilazim površina koja bi bila potrebna po Zakonu o planiranju i izgradnji i da bude zemljište za redovnu upotrebu objekta.
Zemljište, za redovnu upotrebu objekta je, kako zemljište ispod objekta, kao i zemljište koje je u funkciji tog objekta i za prilaz, i za pristup i za skladištenje i za dvorišni prostor, za mnogo što šta.
Ono što podrazumeva slobodu ugovaranja, a ona podrazumeva dispoziciju stranaka da se opredele koliko će to zemljište da bude u funkciji objekta sa kojim se raspolaže kao zemljište za redovnu upotrebu.
Dakle, jedino promenama zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa i drugim zakonima, možemo udovoljiti ovom amandmanu na koji je prethodnik apelovao, a do tada ovaj amandman nije prihvatljiv u smislu onoga što zakon propisuje.

Ja sam iskreno mislio da će se predlog amandmana analizirati daleko brižljivije u smislu suštine amandmana i zbog toga što je na struci zasnovan, poslanička grupa SPS i dalje istrajava na dodatnom preispitivanju stava kada je odbijanje ovog amandmana u pitanju, sa apelom da se isti amandman prihvati.
Zašto? Ja ću to ilustrovati kroz praktične primere.
Radi se konkretno o ugovorima o prometu nepokretnosti. Postavlja se pitanje – u čemu je razlika ako ja kao advokat sastavim ugovor o prometu nepokretnosti, a moja stranka taj isti ugovor odnese kod javnog beležnika radi sastavljanja javnobeležničkog zapisa? Kakva je razlika u odnosu na to kada ta ista stranka ode kod javnog beležnika radi sastavljanja javnobeležničkog zapisa, koji takođe podrazumeva sastavljanje ugovora? I u jednoj i u drugoj situaciji javni beležnik je dužan da preispita ugovor, i onaj koji sam ja sastavio, a naročito da preispita i kada stranka dođe kod njega, identitet stranke, zahtev stranke, da li stranka raspolaže sa čime ne sme da raspolaže, da li se na taj način čine određene zloupotrebe, da li je to suprotno pozitivnim zakonskim propisima? Dakle, apsolutno razlika ne postoji.
Ugovor koji sam ja sastavio ima karakter privatne isprave u formi pravnog posla. Taj pravni posao jeste promet nepokretnosti. Ako je to tako, onda se samo olakšava posao javnom beležniku koju će moju privatnu ispravu u formi pravnog posla kao promet na nepokretnosti snabdeti javnobeležničkim zapisom koji će biti neka vrsta odluke sa posebnom pravnom snagom. Dakle, razlika apsolutno nikakva ne postoji.
S druge strane male sredine, mali gradovi, da ne govorim o opštinama imaju vrlo mali broj javnih beležnika ili će imati vrlo mali broj javnih beležnika. U Užicu na 100.000 stanovnika ima nekih oko 100 advokata i biće samo četiri javna beležnika, najviše četiri javna beležnika. Beograd ima blizu dva miliona stanovnika, ne više od pedesetak javnih beležnika. Ono što je Zakon o javnom beležništvu propisao sadržano je u članu 82. Član 82. sadrži nešto što se ne može pravno posmatrati kao isključiva nadležnost javnog beležnika. Piše „naročito“. Naročito nije isključivo. I tu je u članu 82. napisano da je javni beležnik nadležan za sačinjavanje javnogbeležničkog zapisa gde se pojavljuje i raspolaganje nepokretnostima.
Drage kolege i građani Srbije raspolaganje nepokretnostima nije samo promet nepokretnosti, nije samo kupoprodaja, to može da bude i zakup, to može da bude i posluga, to može da bude i poklon. Zar je daleko praktičnija, a mi u poslaničkoj grupi SPS smo uvereni da jeste, da je daleko praktičnije da to mogu da čine i advokatura, i službe pravne pomoći, i medijatori, i oni koji su pružaoci pravne pomoći po drugim osnovama, naročito besplatne pravne pomoći, i na taj način olakšati javnim beležnicima posao koji se svodi na sačinjavanje javnobeležničkih zapisa.
Moram da stanem u zaštitu struke, a pre svega profesije kojom se bavim, zbog toga što je ta profesija zauzela jedinstven stav po ovom pitanju, da zaista oni pravni poslovi koji podrazumevaju poslove u nadležnosti javnih beležnika, to su javnobeležnički zapisnici, mogu da budu i kroz potvrđivanje pravnih isprava ili kako se to stručno kaže solemnizacija privatne isprave, a to je upravo potvrđivanje ugovora koji sastavljaju svi oni koji pružaju pravnu pomoć.
Zbog toga još jednom smatram da bi bilo dobro da se razmisli o prihvatanju ovog amandmana. Zahvaljujem se.

Hvala, predsednice.
Uvaženi ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje nesumnjivo podržati predloge zakona o kojima danas raspravljamo.
Nakon uvodnog izlaganja od strane predlagača, konkretno ministra Selakovića, poslanička grupa SPS smatra da bi trebalo sa jednom posebnom analizom pristupiti opservaciji svega onoga o čemu danas raspravljamo, a pri čemu treba istaći da je poslanička grupa SPS, radi poboljšanja kvaliteta ovog zakona, podnela određeni broj amandmana, a za koje smatram, uvaženi ministre, da ćete imati određeno razumevanje i da ćete, shodno tome, neke od tih amandmana uvažiti, odnosno usvojiti.
Kada već raspravljamo o ovom setu pravosudnih zakona, jer ih tako možemo nazvati, najpre ću poći od jednog zakona za koji smatram da ima poseban značaj, a to je Zakon o prometu nepokretnosti. Usvajanjem Zakona o prometu nepokretnosti, poslanička grupa SPS smatra da se ne postižu samo ciljevi koji su deklarativno navedeni u obrazloženju Predloga zakona, već se postižu i drugi ciljevi, a prevashodno jedan od ciljeva koji je nesumnjivo najznačajniji u svakoj pravnoj uređenoj državi, a to je pravna sigurnost građana kao učesnika u pravnim poslovima prometa nepokretnosti. Ispunjenjem ovog cilja Republika Srbija se približava EU, odnosno članstvu u zajednici evropskih država, jer se na taj način ispunjenjem ovog cilja postiže ono što odavno želimo, a to je da se kroz povećan stepen pravne sigurnosti privuku investitori i da investitori ne zaobilaze Republiku Srbiju, a naročito u situaciji kada je njihov dolazak u našoj državi nešto što je neophodno.
Poslanička grupa SPS snažno podržava promene u predloženom Zakonu o prometu nepokretnosti, tim pre što se ovim zakonom konačno brišu arhaični i prevaziđeni pravni instituti. Konačno se definišu oblici, vidovi svojine. Konačno je iz zakonske regulative, ovim zakonom, izbrisana društvena svojina, koja je ne samo prevaziđena, već nepostojeći oblik svojine, pa na taj način dolazimo do usaglašavanja sa onim korpusom zakona koji regulišu ovu oblast, a tu pre svega mislim na Zakon o javnoj svojini, mislim na Ustav Republike Srbije, tu mislim i na neke druge zakone koji takođe regulišu ovu materiju.
Međutim, treba istaći da je ovo samo početak, gospodine ministre, jednog zakonodavnog procesa koji treba nastaviti. Zašto? Zbog toga što oblici svojine ne mogu biti samo definisani ovim korpusom zakona, već se mora pristupiti i izmena ostalih zakonskih akata. Poznato je da je u proceduri izrada građanskog zakonika. Poznato je da taj zakonik definiše i pitanja koja su upravo predmet današnje rasprave u vidu raspravljanja, u pogledu Zakona o prometu nepokretnosti, a naročito se vezuje za ono što je krucijalno. To je da se privatna svojina afirmiše na najbolji mogući način, kako bi građani kroz prepoznavanje tog pravnog instituta i primenu pravnog instituta obezbedili svoju pravnu sigurnost, odnosno sigurnost svoje imovine.
Bez obzira da li će se usvojiti građanski zakonik ili zakonik o javnoj svojini, zatim zakon o hipoteci, nesumnjivo je da je to korpus zakona koji je potreban i poslanička grupa SPS očekuje da će se taj korpus zakona uskoro naći u skupštinskoj proceduri.
Takođe, poslanička grupa SPS podržava izmene i dopune ranijih sistemskih rešenja kroz ovaj zakon, a koji se vezuju za pravo preče kupovine. Ovde bih se na kratko zadržao na obrazloženju ovog pravnog instituta. Uveren sam da delimo mišljenje da se preciznijim definisanjem prava preče kupovine, daleko boljom zaštitom prava preče kupovine ostvaruje ono što je građani odavno žele. Zašto? Zato što su naši sudovi pretrpani tužbama, gde se upravo pojavljuju vidovi nezakonitosti kroz ugrožavanje prava preče kupovine, ništavost pravnih poslova koji su posledica ugrožavanja ili povrede prava preče kupovine. Čini mi se da je sada ovim zakonom to daleko jasnije i preciznije definisano.
Ono što je poslanička grupa SPS podržala jeste upravo taj trend da se konačno sudovi oslobode velikog balasta sporova, koji proističu zbog povrede prava preče kupovine, gde će se poštovati načela suđenja u razumnom roku, gde ćemo izbeći da sudovi uzimaju u meritorno odlučivanje nešto što se može preduprediti, a preduprediće upravo javni beležnici, imajući u vidu da će biti i te kako u njihovoj nadležnosti ono što je osnovno, a to je sprečavanje korupcije, sprečavanje zloupotreba, upućivanje stranaka na određene povrede prava preče kupovine, kako u pogledu nezakonitog raspolaganja suvlasničkim delom, povrede prava imaoca prava preče kupovine ukoliko je nepokretnost prodata suprotno odredbama ovog zakona, kao i u svim drugim slučajevima koji su ovde propisani.
Ono što, čini mi se, nije u uvodnom delu istaknuto, a možda bi bilo dobro da se posebno prokomentariše, jeste prenos prava svojine, da se prilikom prenosa prava svojine na nepokretnosti istovremeno prenosi pravo raspolaganja i sa zemljištem na kome se nepokretnost nalazi i to u obimu u kome to zemljište predstavlja zemljište za redovnu upotrebu objekta. To zemljište za redovnu upotrebu objekta reguliše se i drugim zakonima, a pre svega Zakonom o planiranju i izgradnji. Radi podsećanja treba istaći da je Zakon o planiranju i izgradnji jasno precizirao koji je to obim zemljišta koji, kao zemljište za redovnu upotrebu objekta, može biti prenet uz pravo svojine na nepokretnu imovinu, a to je upravo ono zemljište koje odgovara minimalnoj površini za formiranje jedne građevinske parcele.
U zakonu je navedeno da se takva odredba primenjuje u slučaju ako ugovorom nije drugačije definisano. Naravno da se tu poštuje autonomija volja ugovornih strana i da ugovarači imaju pravo da definišu koji je to obim zemljišta koji se prenosi uz nepokretnost kao zemljište za redovne upotrebe.
U svakom slučaju, tim pravom ugovarači ne mogu raspolagati većim pravom nego što ga sami imaju, odnosno ne mogu preneti na drugoga nešto sa čim ne mogu raspolagati. Sve ove kvalitativne promene Zakona o prometu nepokretnosti nesumnjivo ukazuju da dolazimo do jednog dobrog zakonskog rešenja.
Međutim, gospodine ministre, želim da vam ukažem na dva problema koja sam istakao i na Odboru za pravosuđe i na Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja, jer mi se čini da je potrebno da ih posebno analiziram. Naime, u prelaznim i završnim odredbama Zakona o prometu nepokretnosti definisano je da poslove javno -beležničke delatnosti nastavljaju da obavljaju sudovi i to u onim gradovima i opštinama gde javni beležnici nisu imenovani, i da će to sudovi činiti sve do imenovanja javnih beležnika u tim gradovima i tim opštinama.
Ono na čemu poslanička grupa Socijalističke partije Srbije posebno insistira, jeste da se povede računa da li na taj način dolazimo u situaciju da povređujemo jednu od ustavnih, a samim tim i zakonskih nadležnosti sudova, a to je nezavisnost sudova, nezavisnost sudija i nespojivost sudijske funkcije sa bilo kojom drugom funkcijom.
U konkretnom slučaju, nije sporno da li sudije imaju kvalifikacije, da li imaju stručne reference. Nesumnjivo je da ih imaju, nesumnjivo da ovaj posao sudije mogu jako kvalitetno da obave, ali se može dovesti u sumnju činjenica da javno- beležničke zapise overavaju sudije. Sudija overava nešto što je u isključivoj nadležnosti shodno odredbama Zakona o javnom beležništvu u nadležnosti javnog beležnika. U ovom slučaju, javno-beležnički zapis je pravni institut koji je precizno i jasno definisan odredbama Zakona o javnom beležništvu. Da li u toj situaciji, tzv. prenesena ovlašćenja, pri čemu nismo uspeli da izmenimo Zakon o uređenju sudova, nismo izmenili odredbe Zakona o sudijama, da li u toj situaciji ta prenesena ovlašćenja podrazumevaju istovremeno mogućnost suprotnog delovanja u odnosu upravo na odredbe ovih zakona koje sam pomenuo? Dakle, kao u odnosu na odredbe Zakona o uređenju sudova, tako i u odredbe Zakona o sudijama.
Ukoliko potpisuje javno-beležnički zapis, sudija ga potpisuje kao sudija, a ne kao javni beležnik. Nisam siguran kako bi ustavotvorci posmatrali ovu pravnu situaciju. Na Odboru za pravosuđe i Odboru za zakonodavstvo smo imali polemiku u odnosu na ove činjenice, ali sam siguran da poslanička grupa SPS smatra da vi treba da imate u vidu ove krajnje dobronamerne sugestije, da ih ne doživljavate kao kritike, nego jednostavno da posmatramo to kroz prizmu nečega što možda može prouzrokovati posledicu. Šta ukoliko se odredbe ovog zakona podvedu pod inicijativu ustavnosti od strane Ustavnog suda i šta ukoliko se oglase neustavnim, a imamo ogroman broj overa koji će javni beležnici do tada ostvariti? Mislim da bi trebalo imati u vidu upravo ove dobronamerne sugestije, jer poslanička grupa SPS u tom pravcu je kroz amandmane ponudila i druga rešenja.
U poslaničkoj grupi SPS smo svesni da je i Vlada RS i Ministarstvo pravde opterećeno jednim zaista velikim problemom, a to je da još uvek ne postoji dovoljan broj javnih beležnika koji su položili javno-beležnički ispit i koji su imenovani da bi mogli da obavljaju javno-beležničku funkciju. S toga pojedini gradovi i pojedine opštine uopšte nemaju javne beležnike jer se niko nije ni prijavio za polaganje javno-beležničkog ispita, kao što je recimo slučaj u mom gradu u Užicu.
Ali, ono što bi moglo da bude rešenje, pa vas u tom smislu i molim da ga razmotrite, jeste da se ovi poslovi ne poveravaju sudijama i sudovima bez obzira što su sudovi i sudije u postupku edukacija kako bi se ovi poslovi mogli blagovremeno obaviti, već da se ovi poslovi poveravaju imenovanim javnim beležnicima susednih gradova i opština i to onim koji se nalaze na evidenciji javnih beležnika i koji ispunjavaju uslove za obavljanje javno-beležničke delatnosti shodno odredbama Zakona o javnom-beležništvu. Ukoliko pak nema takvih javnih beležnika u susednim gradovima i opštinama bilo bi logično da se takvi poslovi povere vršiocima dužnosti javnih beležnika ili javno-beležničkim zamenicima, za šta postoji nesumnjivo uporište u odredbama Zakona o javnom-beležništvu.
Na kraju krajeva, upravo ove odredbe Zakona o javnom-beležništvu ukazuju da javni beležnik svoje poslove može da obavlja i van mesta, odnosno sedišta rada, van prostorija njegove javno-beležničke kancelarije i na taj način može se doći u situaciju da se barem po principu analogije izbegne situacija da se poveravanje poslova javno-beležničke delatnosti sudijama i sudovima podvede pod prizmu ustavnosti.
Sledeći problem koji želim da afirmišem, a afirmisao sam ga na oba odbora, Odboru za pravosuđe i Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja, vezuje se za odredbu člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti koji ukazuje na tzv. isključivu nadležnost javnog beležnika za sastavljanje javno-beležničkog zapisa kada se radi o prometu nepokretnosti, odnosno sastavljanju ugovora koji će biti u formi javno-beležničkog zapisa. Struka je već do sada iznela svoj stav i advokatura i sudovi su stali na stranu da to ne treba da bude isključiva nadležnost javnih beležnika, da postoji tzv. solemnizacija ili pravni institut solemnizacije privatnih isprava, a da bi građanima bilo jasnije, to je potvrđivanje privatnih isprava i da postoje uporedno-pravna koja smo mogli i mi da primenimo u konkretnoj situaciji, kao što su rešenja koja su doneta u nekim sistemskim odredbama u Hrvatskoj, a naročito u Crnoj Gori, gde u članu 51a. Zakona o notarima CG, pročitaću ga, nedvosmisleno stoji – učesnici pravnog posla mogu privatnu ispravu o tom poslu da potvrde kod notara ukoliko je privatna isprava u saglasnosti sa odredbama ovog zakona o formi notarskog akta i sadržini notarskog zapisa. Notar će ispravu iz stava 1. ovog člana potvrditi bez sastavljanja posebnog notarskog zapisa na način što na ispravi unosi podatke koji su zakonom za to predviđeni, u kom slučaju potvrđena isprava ima svojstvo notarskog zapisa.
Imamo situaciju da smo uporedno-pravno mogli i ovu jednu odredbu da sistematizujemo i na taj način relaksiramo i advokaturu, nadam se da će se predsednica Skupštine samnom potpuno saglasiti, i medijatore i pravne klinike i službe pravne pomoći, dakle sve one koji pravnu pomoć ukazuju. Zašto na ovo ukazujem? Zbog toga što postoji potpuna autonomija i ustavna sloboda svakog građanina da se za pravnu pomoć obrati bilo kome ko tu pravnu pomoć može kvalifikovano da mu pruži, a to znači da to mogu da budu i advokati i pravne klinike i javni beležnici i medijatori i službe pravne pomoći na nivou lokalnih samouprava.
Ako je to tako, a jeste tako, onda dolazimo u situaciju da isključivom nadležnošću javnih beležnika u konkretnom slučaju uzurpiramo prava građana da ovu svoju slobodu kada je upitanju sastavljanje pravne isprave ne iskoriste. Zašto bi građanin morao da beži od advokata ili pravne klinike ako se na kvalifikovan način može sastaviti jedna privatna isprava i odlaziti u javno-beležničku kancelariju gde će mu to biti omogućeno, odnosno gde će taj pravni posao biti realizovan?
U svakom slučaju dolazimo po malo i do sukoba sa odredbama Zakona o advokaturi. Bojim se da ćemo doći i do sukoba sa Zakonom o besplatnoj pravnoj pomoći, naročito tamo gde se pruža tzv. primarna besplatna pravna pomoć, gde bilo ko od navedenih subjekata može bilo kom građaninu RS da ovu pravnu pomoć pruži upravo na način kako sam objasnio, a to je sastavljanjem privatne isprave. Mislim da bi u tom pravcu mogli sagledati ovaj moj predlog kao nešto što bi moglo da bude dobro sistemsko rešenje.
Na kraju, kada govorimo o ovim zakonskim rešenjima treba istaći da nije spor da se i Zakon o overi potpisa, prepisa i rukopisa na neki način upodobljava ka Zakonu o javnim beležnicima i to je suština. Suština je da sada kroz upravo overe prepisa, rukopisa i potpisa javni beležnici dobijaju sa ovim zakonom puni kapacitet i da se daleko preciznije i jasnije definišu njihova ovlašćenja, prava, nadležnosti, a u svakom slučaju, u praktičnom smislu njihov kvalitet rada će biti daleko, daleko bolji.
Ono što je takođe važno istaći jeste da se kroz, opet ću se vratiti na Zakon o prometu nepokretnosti, da se kroz ovaj zakon afirmiše još nešto što je bitno. Bitno je da se ovim zakonom konačno reguliše pitanje odricanja prava svojine na privatnoj imovini, na imovini u vlasništvu fizičkog lica, odnosno građanina u korist države, odnosno Republike Srbije.
Do sada u postojećim zakonskim rešenjima mi nismo imali jednu takvu normu i mislim da je dobro što je takva norma sada sadržana u odredbama Zakona o prometu nepokretnosti i to je jedan kvalitativan pomak.
Međutim, ponovo ću ukazati sa aspekta zaštite svih onih na koje sam ukazao kao pružaoce pravne pomoći, prevashodno mislim na advokaturu pošto potičem iz advokature i svih ostalih vidova pružanja pravne pomoći, molim vas gospodine ministre da još jednom imate u vidu sve ovo što je poslanička grupa Socijalističke partije istakla i da se kroz amandmane pokuša naći kvalitetno rešenje kojim će se postojeći predlog zakona u svakom slučaju poboljšati.
Još jednom ću ponoviti da će poslanička grupa SPS, a naročito nakon analize naših amandmana, u svakom pogledu podržati ovaj zakon u Danu za glasanje, i to ne samo ovaj nego kompletan set zakona, dakle, i Zakon o sudskim taksama, odnosno izmenama i dopunama tog zakona, Zakon o overi potpisa, prepisa i rukopisa, kao i Zakon o prometu nepokretnosti. Hvala vam.

Hvala, predsednice.
Uvaženi ministre, poštovane kolege narodni poslanici, imajući u vidu da sam danas kao ovlašćeni predstavnik u uvodnom izlaganju izneo sve ono što predstavlja stav poslaničke grupe SPS, sada ću se dotaći nečega što podrazumeva reakciju na pojedina razmišljanja i diskusije koje su iznesene u dosadašnjem toku rasprave, prevashodno po Predlogu zakona o prometu nepokretnosti. Čini mi se da su se u nekim raspravama čak desila i udaljavanja od suštine zakona, pa se raspravljalo o navodno lošoj proceduri za imenovanje javnih beležaka.
Pre svega, treba istaći da javno-beležnički ispit jeste po svojoj prirodi jako kompleksan i zahtevan, što podrazumeva visoke kriterijume za ocenu rezultata rada svakog kandidata za javnog beležnika. To opet znači da javni beležnik mora imati najmanje stručnu referencu sudije osnovnog suda, kažem najmanje, imajući u vidu da se na njega prenosi jedan veliki deo materije koja je bila u sudskoj nadležnosti, a to je vanparnična materija.
Da se ne bih udaljavao od rasprave, ja ću kao prijavljeni u daljem izlaganju pokušati da kroz zahteve, pre svega branše iz koje ja potičem, a to je advokatura, afirmišem jedno pitanje koje sam danas načeo. Radi se ne samo o advokaturi i o zaštiti advokatske profesije, već se radi i o ostalim pružaocima pravne pomoći, počev od posrednika u prometu nepokretnosti, jer smo mi nedavno usvojili i Zakon o posredovanju u prometu nepokretnosti koga sada faktički realizujemo usvajanjem ovog zakona, a uskoro donosimo ili ćemo doneti zakon o besplatnoj pravnoj pomoći.
Sa jedne strane postoje potpuno legitimni zahtevi advokature i ostalih pružalaca pravne pomoći da oni vidovi pravne pomoći koji su do sada bili u nadležnosti advokature ostanu i dalje, bez obzira na primenu i usvajanje ovog zakona, nešto što podrazumeva izvornu nadležnost advokature, a to je da se kroz pružanje pravne pomoći građanima, koji se obraćaju advokatima, pruži ono što oni zahtevaju, a jedan od tih zahteva može biti i sastavljanje ugovora o prometu nepokretnosti. Tu apsolutno nema ničeg nelogičnog, nelegitimnog i nema ničeg spornog.
Sporno je ono što sam ja danas istakao da je u zakonu navedeno, a što isključuje ovo pravo i nezavisnost advokature i ostalih pružalaca pravne pomoći, a to je isključiva nadležnost javnih beležnika za sastavljanje ugovora o prometu nepokretnosti. Advokatura, kao nezavisna profesija, i sa stanovišta Ustava, i sa stanovišta Zakona o advokaturi ne može prihvatiti ovakvo rešenje kao sistemsko rešenje.
Ne želim da budem samo branilac advokata, jer sam sam advokat, već i onih koji pružaju besplatnu pravnu pomoć, a ja sam ih danas legitimisao. To su medijatori, javni beležnici, službe pravne pomoći, svi oni kojima se građani obraćaju sa tim zahtevom.
Kada govorimo o odredbama Zakona o posredovanju u prometu nepokretnosti, moramo poći od činjenice da je u tom zakonu sistematizovana jedna norma da i posrednik ima pravo da u ime nalogodavca preduzme aktivnosti na zaključenju ugovora, odnosno pravnog posla koji može biti manifestovan kroz promet nepokretnosti. Ne bi trebalo to pravo uskraćivati, niti ograničavati. Zbog toga i dalje apelujem, gospodine ministre, da jedna norma, kao što je norma uporedno pravnih rešenja, bude sistematizovana u našem zakonu, odnosno u ovom zakonu o kome raspravljamo, a to je Zakon o prometu nepokretnosti.
Ono što se danas pojavilo kao jedno pitanje jeste pitanje koje je postavio kolega Đukanović, izražavajući određenu dozu opreza na postupanje javnih beležaka prilikom, ne samo provere identiteta, već i prilikom mogućnosti zloupotreba koje se pojavljuju ukoliko su ugovori dva puta sastavljeni. Postoji mogućnost da dođe do činjenice da jedan javno-beležnički zapis sa identitetom stranaka, sa legitimacijom koja je potpuno identična, bude ponovljena. Na to pitanje odgovor sadrži sam zakon, jer je javni beležnik obavezan, odnosno shodno odredbama zakona, dužan da pored svih ostalih provera ostvari proveru uvidom u sadržinu ugovora, odnosno pravnog posla u vezi koga treba da sačini javno-beležnički zapis, pa na osnovu toga da se odredi da li taj ugovor, odnosno pravni posao, po svojoj sadržini, odgovara onome što je zakon propisao, odnosno da spreči eventualne zloupotrebe, pa čak i mogućnost koruptivnog delovanja.
Ono što je danas postavljeno kao pitanje od kolege Đukanovića, ja sam to pitanje afirmisao na sednicama oba održana odbora, na sednici Odbora za pravosuđe i na sednici Odbora za zakonodavstvo i ustavna pitanja, je podrazumevalo, gospodine ministre, vaš odgovor da i sudija može potpisati javno-beležnički zapis. Nažalost, tu se nećemo moći složiti i tu ćemo ostati na različitim pozicijama, odnosno imaćemo različita razmišljanja i različita tumačenja.
Po stanovištu onih koji stručno referentno posmatraju i analiziraju ovaj zakon i ove delove zakona nesumnjivo je da se takav stav neće podržati, mada prihvatam da postoje i drugačija tumačenja i drugačija razmišljanja, da se sudija može legitimisati kao sudija u potpisu javno-beležničkog zapisa, i to iz dva jednostavna razloga. Prvi razlog je što je Zakon o javnom beležništvu veoma jasno definisao kako se sačinjava javno-beležnički zapis i da jedino javni beležnik taj javno-beležnički zapis može potpisati, odnosno verifikacijom da ga stavi u pravni saobraćaj i da on ima odgovarajuću pravnu snagu.
U konkretnom slučaju, ako bi to uradio sudija, danas sam to istakao, pa ću ponoviti, dolazi u dva problema. Prvi je problem sukob svoje funkcije sa drugim funkcijama, imajući u vidu nespojivost sudijske funkcije sa bilo kojom drugom funkcijom, a drugo što je to isključivo ovlašćenje javnog beležnika. To ne može biti preneseno pravo i ne može biti preneseno ovlašćenje, a naročito ne može biti preneseno na sud. Iz tog razloga smatram da amandman, koji je poslanička grupa SPS podnela preko mene, kao potpisnika tog amandmana, sadrži rešenje koje može da prevaziđe jednu takvu situaciju i da na taj način izbegnemo neke dalje posledice.
Na kraju, s obzirom da vreme poslaničke grupe ističe, želim da ukažem da svi pružaoci pravne pomoći u ovoj situaciji apeluju na Ministarstvo pravde da odredbu člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti, kroz amanmdane, revidira, odnosno izmeni i prilagodi zahtevima, legitimnim pravima svih pružalaca pravne pomoći, a tu mislim na advokaturu. Hvala vam.

Hvala, predsednice.
Smatram da je formulacija člana 72. krajnje korektna i da u principu odgovara onome što podrazumeva zaštitu interesa. Ali, postoji jedan problem i jedna dilema. Ministre, šta u slučaju ukoliko se kao tražilac pojavljuje sud? Za sud ne možemo reći da zloupotrebljava neko svoje pravo ukoliko traži informaciju.
U tom slučaju dolazimo u jedan veliki problem. Ako sud potražuje podatke koji su i te kako potrebni, naročito kada su u pitanju istražne radnje u javno-tužilačkoj istrazi ili u krivičnim predmetima, s obzirom na nezavisnost suda i s obzirom na težinu i delikatnost predmeta, naročito gde su u pitanju krivični predmeti, onda tražioca ne možemo identifikovati u sudu.
Drugo, postavlja se pitanje u vezi ovog člana kada govorimo o naknadi štete. Rečeno je – ako sud odbije predlog za zabranu, izdavač ima pravo na naknadu štete koja je prouzrokovana neosnovanom zabranom. Sud ne može izdati neosnovanu zabranu. Sud odlučuje u granicama zakona. Sud poštuje zakon. Dakle, u toj situaciji, postavlja se pitanje – ko o tome može da odluči? Ko je to iznad suda koji odlučuje da li je zabrana osnovana ili neosnovana? Jedino je sud nadležan za tako nešto. Iznad njega ne postoji niko. Na taj način ćemo doći u situaciju da ugrožavamo nezavisnost pravosuđa.
Poslanička grupa SPS smatra, iz jedne dobronamerne sugestije, samo da bi trebalo razmisliti prilikom praktične primene ovog dela zakona. Hvala.

Hvala.
Imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, naša drugarica i gospođica Dijana Vukomanović, već istakla nešto što se smatra apsolutnim poštovanjem prezumpcija nevinosti, onda smo na jednom polju identifikacije problema kako taj problem rešiti kroz sistemska rešenja.
U svakom slučaju, dobro je što podaci koji su u javnotužilačkoj istrazi ili u postupku istrage nisu obuhvaćeni ovim članom i što ništa što bi moglo da omete istragu ili istražne radnje ne sme da bude objavljeno preko sredstava informisanja, jer smo bili svedoci i u skorijem i u ranijem vremenskom periodu da su se mediji bukvalno utrkivali oko toga šta će se pojaviti u sredstvima informisanja, koje će se to istražne radnje preduzeti, koje ne, koji će se dokazi izvesti, koji neće i na taj način smo dolazili na polje bukvalno ugrožavanja pretpostavke nevinosti.
U svakom slučaju, ovo bi trebalo da bude jedno dobro sistemsko rešenje, tim pre što se u postupku bilo koji dokaz koji se izvodi može podvesti pod sumnju da li će okrivljeni imati mogućnosti da utiče na svedoke, da li će ti svedoci biti subjektivni nakon komunikacije sa okrivljenim, ili na bilo koji drugi način ga dovesti u vezu sa potencijalnim svedocima koji takođe mogu da utiču na tok postupka.
Ovde se može podržati jedna inicijativa, mogu tako slobodno da kažem, da se kompletan krivični postupak mora zaštititi od objavljivanja na bilo koji način i da samo pravnosnažna sudska odluka sa komentarom treba da bude objavljena preko sredstava informisanja, a to podrazumeva da se preko pravnosnažne sudske odluke verifikuje sve ono što je bilo u dokaznom postupku, jer je tada dokazni postupak okončan. Nemaju više, bilo ko od institucija pravosudnog sistema, potrebe da izvode dokaze, ni tužilac, ni sud. Stoga bi krivični postupak trebalo zaista da bude u tom pravcu zaštićen i mislim da bi o tome trebalo razmisliti. Hvala.

Tek sada vidim da sam, malopre, bez obzira što je bila neispravna kartica, opravdano intervenisao, pa ću vas zamoliti da razmotrite upravo ukazivanje na član 27. stav 2, a u vezi člana 162. Poslovnika, a imajući u vidu nespornu činjenicu.
Prvo, svi narodni poslanici imaju pravo da podnesu amandman u skladu sa članom 161. To može biti jedan, to može biti 100, može biti 1.000 amandmana.
Imali smo ovde u prethodnim sazivima situacije kada je bilo mnogo amandmana o kojima smo raspravljali, ali se postavlja pitanje da li ovde dolazimo do zloupotrebe procesnih ovlašćenja, a na to, vi predsednice, morate da reagujete.
Kako se čini zloupotreba procesnih ovlašćenja? Jednostavno tako što se primenom člana 162. ukazuje da je obavezno da se u amandmanu navede obrazloženje koje sadrži objašnjenje predloženog rešenja i cilj koji se tim rešenjem postiže.
Sa ovih 94 amandmana se postiže jedan cilj. Taj cilj je da se zakon ne donese, da se ne usvoji.
Ako je to cilj, onda nisu trebala 94 amandmana, mogao je da bude samo jedan amandman, a ne opstrukcija kako se to sada čini. Hvala vam.