Hvala, predsedavajući.
Poštovani ministre, poštovani predstavnici Vlade, kolege narodni poslanici, u ovoj raspravi o setu pravosudnih zakona, bez namere da vrednujemo značaj, jer su i te kako svi značajni, i to svi predloženi zakoni, nesumnjivo je da najveću pažnju, barem pažnju javnosti zavređuje upravo Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima.
Moram odmah da istaknem da predloženim Zakonom o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima se nesumnjiva pruža znatno veći stepen krivično-pravne zaštite upravo ovoj starosnoj populaciji.
Opravdanost donošenja ovog zakona potvrđuju i činjenice sa kojima se naše društvo, nažalost, svakodnevno suočava na najsuroviji i najmonstruozniji način. Danas su maloletna lica, a sve više i naročito veoma mlade osobe, žrtve brutalnih, podmuklih i bestijalnih napada na njihovu ličnost, a u tim napadima se najčešće ugrožavaju polne slobode mladih ljudi. Sve je veći broj krivičnih dela na štetu maloletnika, gde učinioci takvih krivičnih dela svirepo i na naročito poražavajući način uništavaju mlade živote. Posledice takvih krivičnih dela su naročito teške i dalekosežne, po meni čak i neotklonjive. Ovo posebno iz razloga što maloletna lica postaju žrtve obljube, silovanja, bludnih radnji, zloupotreba u pornografiji, kompjuterskoj tehnologiji prenosa podataka itd. Ove posledice podrazumevaju neminovno i mentalne i psihološke devijacije kod tih mladih ljudi koje ostaju za ceo život. Neretko i intenziviraju u toj meri da žrtva više nije sposobna da se uključi u društvo, da se socijalizuje, da se školuje, da se profesionalno izgrađuje, da kreira svoj život na što kvalitetniji način. Dakle, ta žrtva postaje neminovno izgubljena za društvo zbog nepoverenja u društvo, zbog nepoverenja zbog toga što se upravo pojavljuje kao žrtva ovakvog monstruoznog čina.
Marijin zakon je zato Marijin zakon, zato što se desilo nešto što je najmonstruoznije što se moglo desiti, a onda celo društvo postaje odgovorno, jer je neminovno da se nepoverenje rađa prema državnom aparatu ukoliko državni aparat ne reaguje.
Sigurno je da su ovo barem neki od razloga opravdanosti donošenja ovog zakona, ali šta je svrha? Svrha ovog zakona i poruka je upravo ovo poslednje što sam rekao – sprečiti učinioce ovih krivičnih dela da dalje i ikada više vrše ova krivična dela. Kako? Jednostavno, na način koji je apsolutno legitiman i koji podrazumeva kazne adekvatne i primerene krivičnom delu, načinu izvršenja krivičnog dela, stepenu društvene opasnosti. Jedino oštrim kažnjavanjem, pri čemu moramo imati u vidu da kaznenu politiku ne kreiramo mi, ne kreira Skupština Republike Srbije, već je kreira sudska praksa i sudovi. Upravo sudovima se ostavlja na ocenu da na najadekvatniji način preduprede oštrim kaznama sa nesumnjivim elementima represije ovakva krivična dela.
S druge strane moram da ukažem da predloženim zakonom se ostvaruje još nešto, još jedan cilj i još jedna svrha u krivično-pravnom smislu reči, a to je produžena prevencija i to kako specijalna, tako i generalna, kao i resocijalizacija. Zašto prevencija i resocijalizacija? Zbog toga to se upravo ovim zakonom pokušava da se spreči vršenje krivičnih dela, a samim tim smanji i broj učinioca krivičnih dela i broj krivičnih dela. Onda smo u smislu specijalne prevencije mnogo postigli. U smislu resocijalizacije će se postići onog trenutka kada posledice osude konačno zažive. One su ovim zakonom zaista i specifirane i utvrđene.
Posledice osude koje su ovde navedene, počev od gubitka javnih funkcija, gubitka zaposlenja na radnom mestu gde je učinilac krivičnog dela vezan za posao sa maloletnicima, zabranu sticanja javne funkcije, kao i zabrane zasnivanja radnog odnosa opet na poslovima koji se vezuju za rad sa maloletnicima, nesumnjivo jeste dobar osnov da ove posledice proizvedu i pravi rezultat.
Međutim, u odnosu na posebne mere koje je predlagač definisao u zakonu, a nema potrebe da ih posebno nabrajam, naročito u odnosu na ono što je predlagač i prepoznao kao vrlo osetljivu oblast i vrlo opasnu zonu delovanja kroz zabranu posećivanja mesta gde se okuplja veći broj mladih ljudi, poslanička grupa SPS je upravo na ovaj deo predloženog zakona i to na odredbe člana 6, 7. i 9. podnela amandmane. Zašto? Zbog toga što smatramo da u ovom delu predloženi zakon nije na najadekvatniji način regulisao način izvršenja posebnih mera. Mi smo analizirali odredbu člana 6a stav 3. i ukoliko bi ova odredba opstala, onda bi sva osuđena lica došla nakon pravnosnažnosti sudske odluke u nejednak položaj.
Moramo da imamo u vidu da su oni učinioci krivičnih dela koja su različita po kvalifikaciji, različita po stepenu društvene opasnosti, različita po načinu izvršenja krivičnog dela. Nemoguće je da svi oni, s obzirom na te različitosti, budu obuhvaćeni ovim zakonom tako što će biti određeno trajanje kako posledice osude, tako i posebnih mera u tzv. fiksnom periodu od 20 godina.
Tu smo potpuno saglasni sa amandmanima koje je, kako sam ih danas pogledao, predložila i DS. Smatramo da u tom delu ovaj zakon treba izmeniti, amandmane prihvatiti i da taj period bude određen do 20 godina, ali najduže do 20 godina. Na taj način se zadovoljava i ono elementarno ustavno načelo, da su svi jednaki pred zakonom.
Poslanička grupa SPS, pored toga, smatra da, osim onih posebnih mera koje su definisane u predloženom zakonu, isti zakon može biti kvalitativno poboljšan. Svesni smo da nijedan zakon ne može obuhvatiti sve situacije, da u životu postoji toliko situacija da je ne znam koliko zakona i koliko kvalitetnih zakona, sve situacije neće moći biti obuhvaćene zakonskom regulativom. S toga je naš doprinos da se barem jedan deo, jedan korpus, jedan segment popuni novom posebnom merom koja možda nije baš srećno i precizno formulisana, ali bi se mogla nazvati kao zabrana obavljanja poslova i aktivnosti koji podrazumevaju rad sa maloletnicima u posebnim okolnostima.
Zamolio bih narodne poslanike da na ovo posebnu pažnju, zajedno sa nama, obrate. Zašto? Zato što smo svakodnevno svedoci da ljudi koji rade na edukacijama mladih, naročito maloletnika, ljudi koji ta maloletna lica pripremaju za diplomske ispite, za polaganje ispita na fakultetima, za polaganje prijemnih ispita, kao potencijalni učinioci krivičnih dela u takvim posebnim okolnostima zaista mogu izazvati posebnu osobitu ugroženost maloletnika. Upravo je zbog toga amandmanom koji je podnela poslanička grupa SPS pokušano da se zadovolji i ono što podrazumeva povećan stepen zaštite i u ovakvim posebnim okolnostima. Zbog čega bi jednu ovakvu osetljivu zonu kao što je ova, osetljivu oblast delovanja izostavili?
Da ne govorim o tome u kojoj meri kao potencijalni učinioci krivičnih dela mogu da se pojave sportski treneri i treneri u drugim oblastima, animatori u kulturno-zabavnim sadržajima i lica koja se bave sličnim aktivnostima. Ukoliko ove posebne oblasti ne obuhvatimo onda smo ostavili jednu zonu potpuno krivično-pravno nezaštićeno. Da li to smemo? Mislim da u tom pravcu predlagač treba da ima u vidu i ove činjenice kao potpuno opravdane za prihvatanje amandmana koji smo predložili. Uvaženi ministre nadam se da ćete prepoznati kvalitet amandmana o kome sam sada govorio i u načelnoj raspravi.
Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati ovaj zakon i nadamo se da će Ministarstvo pravde i nakon usvajanja ovog zakona raditi na donošenju još kvalitetnijih, boljih zakonskih i podzakonskih akata kako bi se na još veći stepen zaštite, krivično-pravne zaštite podiglo ono što se traži u odnosu na maloletna lica koja su nesumnjivo najviše ugrožena kada je u pitanju ovaj zakon.
Što se tiče Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, treba istaći činjenicu da se ovim zakonom samo ostvaruje jedna vrsta kontinuiteta zakonodavne regulative. Zašto kontinuiteta zakonodavne regulative? Zbog toga što smo mi već imali donet Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela iz 2008. godine i ovim zakonom kojim su određena rešenja bolje regulisana, preciznije i jasnije, gde se postupak oduzimanja definiše na daleko kvalitetniji način, u svakom slučaju zavređuje pažnju da se ovakav zakon podrži.
Međutim, da bi građanima bilo jasno zbog čega poslanička grupa SPS istrajava na tome da je u pitanju kvalitetno zakonsko rešenje, onda treba poći od sledećih činjenica bez namere da ponavljam ono što se inače navodi u ovom zakonu. Pre svega dobro je da ste vi kao predlagač uveli nova krivična dela, da su ovde sistematizovana i ona krivična dela koja su u skoroj prošlosti uneta i u Krivični zakonik. Dobro je što se sada na daleko efikasniji način kroz efikasan postupak reguliše i pitanje oduzimanja imovine koja je proistekla iz krivičnog dela, ali koja je to imovina?
Hajde da je definišemo na dva načina. U opštem smislu to je i pokretna i nepokretna imovina, to su i dobra i koristi. Dobra mogu biti materijalne ili nematerijalne prirode ili nematerijalnog karaktera ali je suštinski reći da je imovina ono što je proisteklo iz krivičnog dela na protivpravan nezakonit način i u užem smislu to je ona imovina čija vrednost je u neočiglednoj nesrazmeri, dijametralnoj suprotnosti sa zakonitim prihodima vlasnika imovine. Ovde je neminovno da se radi o nečemu što ne može biti stečeno na legitiman način.
U čemu se sastoji legislativa procedure samog postupka? Sastoji se u tome što je ovde predlagač veoma jasno definisao ko ima stranačku legitimaciju u ovom postupku. Stranačku legitimaciju u ovom postupku nesumnjivo ima javni tužilac i vlasnik imovine. Svi ostali u postupku su organi. Imamo jednu organizaciju pri MUP koja se bavi finansijskom istragom, Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom i sud. Ko pokreće postupak? Jedini ko može da pokrene postupak je javni tužilac. Osim toga on u fazi finansijske istrage i upravlja postupkom. To je nešto što ovom zakonu daje poseban kvalitet, jer je procedura nedvosmisleno jasna i precizna.
Suštinsko što se tiče kvaliteta ovog zakona jeste ono što je i u uvodnom izlaganju predočeno od strane predlagača a to je da se kod oduzimanja imovine bez obzira da li se radi o privremenom ili trajnom oduzimanju imovine, vodi računa o nečemu što u postupku podrazumeva elementarna načela, pre svega zaštitu ličnosti tajnosti podataka a istovremeno efikasnost i hitnost postupka. Ova načela ako se dosledno poštuju u postupku nesumnjivo ukazuju da će i sam postupak oduzimanja imovine biti krajnje efikasan.
Na kraju tačno je da je najkvalitetnije ono što podrazumeva da se postupak trajnog oduzimanja imovine može pokrenuti tek nakon pravosnažnosti presude iz koje se vidi da je utvrđeno ko je okrivljeni, istovremeno oglašen krivim i osuđen za krivično delo iz kojeg je proistekla imovina koja se oduzima. Na taj način se izbegava paralelizam ili komplementarnost tako što neće doći do povrede prezunkcije nevinosti s jedne strane, a s druge strane nećemo voditi dva paralelna postupka. Jedan krivični postupak da bi utvrdili ko je kriv, a drugi postupak da oduzmemo imovinu.
Svrha donošenja ovog zakona kao i ranije važećeg zakona i poruka koju mi šaljemo jeste da se izbegne enormno bogaćenje učinilaca krivičnih dela fizičkih i pravnih lica povezanih sa njima na imovini koja je proistekla iz tih krivičnih dela. S druge strane svrha ovog zakona jeste da se imovina i zaštiti a štiti se shodno proceduri koju sam pokušao da predočim u najkraćem smislu reči.
Na kraju postoje i procesni zakoni koji su danas predmet našeg raspravljanja. Tu moram da istaknem ne stavljajući se u ulogu predstavnika advokature, jer mi to ne pada na pamet iako se bavim tim poslom, ali u svakom slučaju kao čoveka koji deli mišljenje svih advokata. Uradili ste jednu sjajnu stvar za advokaturu jer ste konačno iz zakona izbrisali jednu diskriminatorsku odredbu a ta odredba podrazumeva negativnu selekciju advokata. Ta negativna selekcija advokata je bila proizvedena u do sada i sada aktuelnom ZKP jer je advokat koji je kvalifikovan kao branilac mogao braniti u krivičnim postupcima samo ukoliko ima odgovarajuće radno iskustvo ili radni staž u advokaturi. Oni koji su imali vrlo mali staž od nekoliko meseci ili godinu dana su bili potpuno diskriminisani, pa makar to bile i sudije koje su preko 20 ili 30 godina provele u pravosuđu, prešle u advokaturu i nastavile svoj posao. Ko može da ubedi građane i nas ovde da oni ne znaju svoj posao? Niko.
Na kraju ono što podrazumeva edukaciju mladih pravnika advokatskih pripravnika je zaživelo u najboljoj meri i na najkvalitetniji način u ovom zakonu a to je da i advokatski pripravnici mogu zamenjivati advokata principala u krivičnim postupcima gde se pojavljuju okrivljeni za krivična dela zaprećena kaznama do pet godina zatvora. Sjajna šansa da se mladi ljudi edukuju, da steknu iskustvo, a kasnije da nastave da rade svoj posao kao što su mnogi od nas pravi izvorni advokati radili. U to ime i u ime svih nas advokata vam zahvaljujem.
Želim da kažem da mi nemamo ni jednu jedinu dilemu da u danu za glasanje ne podržimo, podržaćemo sve ove zakone. S druge strane pozivam sve kolege narodne poslanike bez obzira da li su iz pozicije ili opozicije, da ukoliko su u ovom mom izlaganju prepoznali kvalitet zakona, da nam se pridruže u tome da ih podržimo. Zahvaljujem se.