Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, članovi resora pravde, kolege narodni poslanici, hteo sam da se javim kao član Odbora za pravosuđe po amandmanu koji je inače Vlada prihvatila i koji je postao sastavni deo Predloga zakona o amnestiji.
Međutim, imajući u vidu amandman koji je sada tačka dnevnog reda, te imajući u vidu i elaboraciju amandmana, dužan sam da nešto kažem zarad istine i zarad pravilnog upoznavanja građana o suštini Zakona o izmenama i dopunama, odnosno Zakona o amnestiji, ja se izvinjavam. Konkretno, Odbor za pravosuđe je već rešio sve ove dileme i sva ova pitanja koja su se sada pojavila na ovoj sednici.
Naime, Zakon o amnestiji je tačno, selektivno opredeljeno koja su to krivična dela i koji učinioci krivičnih dela ne mogu biti apsolutno nikada obuhvaćeni amnestijom. Druga grupa krivičnih dela su krivična dela sa povećanim stepenom društvene opasnosti, a samim tim i sa visoko zaprećenim krivičnim sankcijama, to znači kaznama, koje podrazumevaju efektivne kazne zatvora u dužem vremenskom trajanju i preko deset godina.
Upravo ova krivična dela koja u sebi sadrže izuzetno visok stepen društvene opasnosti su Zakonom o amnestiji tretirana tako da njihovi učinioci, ukoliko su pravosnažno osuđeni zbog radnji izvršenja tih krivičnih dela, mogu biti amnestirani, odnosno oslobođeni izvršenja krivične sankcije od 10%. Svi ostali su u kategoriji učinilaca krivičnih dela gde se to oslobođenje od krivičnih sankcija podrazumeva za 25% od izrečene krivične sankcije. Šta je ovde uopšte sporno? Sa stanovišta Odbora za pravosuđe, bukvalno ništa. Zbog toga što oni koji su učinioci krivičnih, tzv. za građane najtežih krivičnih dela, u ovom zakonu uopšte nisu privilegovani, ali isto tako nisu ni diskriminisani jer su pred zakonom svi jednaki. Postoje učinioci krivičnih dela koji ne mogu da budu oslobođeni, ali oni koji su obuhvaćeni zakonom se podrazumevaju, tako da je Odbor za pravosuđe prihvatio selektivan pristup.
Mi imamo dve grupe zakona koji su sistemski rešili ovu materiju. Prethodno, Krivični zakon, gde smo sistematizovali krivično delo razbojništva i razbojničke krađe, sa kvalifikatornim elementom, a to znači sa smrtnom posledicom. Šta je to u prevodu? U prevodu, teško krivično delo. U novom zakonu postoji krivično delo ubistva koje ima četiri kvalifikacije, koristoljublje, niske pobude, itd, i ti učinioci tzv. najtežeg krivičnog dela po ovom zakonu su oslobođeni, ukoliko su pravosnažno osuđeni, samo 10% od izrečene krivične sankcije. Prema tome ne bi trebalo građane dovoditi u zabludu da su učinioci najtežih krivičnih dela na ovaj način privilegovani. Ne, nisu nikako.
Sumnja da će učinilac krivičnog dela, ukoliko bude pre otpušten sa izdržavanja kazne izvršiti novo krivično delo, postoji uvek, čak i da nije obuhvaćen amnestijom ukoliko izdrži kaznu, ne znači automatski da je nad njim sprovedena resocijalizacija, jer mi danas imamo i te kako mnogo povratnika, kako to u pravu nazivamo recidivista, čak i specijalnih povratnika, a to znači učinilaca krivičnih dela koji ponavljaju krivična dela iz iste grupe ili srodne grupe krivičnih dela gde se resocijalizacija ne podvodi pod amnestiju. Nemojmo građane da dovodimo i sa te strane u zabludu. Amnestija je jedan pravni institut, a resocijalizacija je nešto sasvim drugo. Resocijalizacija je isključivo regulisana odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.
Zakon o amnestiji podrazumeva sasvim drugačiji pristup i u tom smislu građani treba da budu pravilno informisani, a to znači da kako i u ovom amandmanu kojim je tražena izmena i dopuna zakona traženo, već je sadržano i u amandmanu Odbora za pravosuđe, koji je kako sam već rekao sastavni deo Predloga zakona o amnestiji, da učinioci krivičnih dela, koji su osuđeni do šest meseci, dakle preko tri meseca će biti oslobođeni 50% izdržavanja kazne. Tu apsolutno ništa nema sporno. Oni koji su osuđeni do tri meseca i tri meseca će biti pušteni, ali to ne znači da su i privilegovani jer građani moraju i te kako dobro da znaju da recidivisti ili specijalni povratnici, u slučaju izvršenja novog krivičnog dela će biti znatno strožije kažnjeni, jer ponavljanje krivičnog dela u kaznenoj politici podrazumeva automatski strožiju kaznu.
Prema tome, ne treba politizovati zakon, treba tumačiti zakon upravo onako kako glasi i Zakonom o amnestiji se ne kreira kaznena politika. Kaznenu politiku kreira sud kroz sudsku praksu i mi sudovima namećemo imperativi da učinioce krivičnih dela adekvatno kazni. Adekvatno kažnjavanje podrazumeva kaznu koja odgovara, kako stepenu društvene opasnosti, tako i težini krivičnih dela. Zakon o amnestiji o tome ne govori i Zakon o amnestiji ne može da determiniše niti kreira kaznenu politiku.
Ukoliko se pažljivo pročita amandman Odbora za pravosuđe, onda je savršeno jasno da učinioci krivičnih dela koji su obuhvaćeni Zakonom o amnestiji su podeljeni u nekoliko grupa, da ne postoji nikakva opasnost od toga da se učinioci krivičnog dela čak stimulišu na izvršenje krivičnih dela, već upravo suprotno, ono što je i gospodin ministar rekao – Zakon o amnestiji ima dve determinante, jedna determinanta je više političke sadržine i ona podrazumeva omogućavanje normalne primene Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, a normalna primena Zakona o izvršenju krivičnih sankcija podrazumeva obezbeđenje uslova za izdržavanje kazne, naročito u zatvorskim okolnostima, koji su i te kako otežani i zbog toga je ovaj Zakon o amnestiji neophodno potreban.
Podsetiću, da i u načelnoj raspravi kada je ministar pravde ovde bio prisutan, opozicija reagovala i ukazivala na iste, navodne, nedostatke na koje se ukazuje i danas kroz amandman po kome se ja javljam za reč, i upravo zbog toga je Odbor za pravosuđe sagledao, analizirao prvobitni predlog i prihvatio ono što se od opozicije nagoveštavalo, da niko od učinilaca krivičnih dela ne bude nepotrebno privilegovan. I nije privilegovan i ne može da bude privilegovan, učinilac krivičnog dela je kažnjen i on ostaje kažnjen. Opet zarad istine za građane, kažnjeni učinioci krivičnih dela se vode u kaznenoj evidenciji.
Oni koji su obuhvaćeni Zakonom o amnestiji, ne znači da su brisani iz kaznene evidencije, mogu biti brisani iz kaznene evidencije. Oni ostaju registrovani kao učinioci krivičnih dela i svako novo krivično delo podrazumeva za njih daleko težu krivično-pravnu situaciju i daleko težu krivično-pravnu ulogu.
Prema tome, ponoviću, amandmanom Odbora za pravosuđe su ove dileme rešene. Mislim da ne stoje bilo kakve kritike koje se odnose upravo na član 1. Zakona o amnestiji, koji je u svom kvalitetu amandmanom Odbora za pravosuđe nesumnjivo poboljšan. Zahvaljujem se.