Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Poštovani gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da kažem da je jasno opredeljenost i odlučnost Vlade Republike Srbije kada je reč o obnovi i sanaciji kuća i objekata porušenih u zemljotresu koji je zadesio Kraljevo. To jeste pozitivno i to jeste odgovoran odnos Vlade Republike Srbije prema ovoj elementarnoj nepogodi, prema građanima Kraljeva. To je nešto što će poslanički klub SPS-JS uvek podržati.
Isto tako očekujemo da će Vlada Republike Srbije pokazati istu odlučnost, istu opredeljenost, istu odgovornost kada je reč o završetku sanacije objekata i kuća porušenih u zemljotresu koji je zadesio Valjevo i Kolubarski okrug 1998. godine. Dakle, razorni zemljotres je zadesio Kolubarski okrug 1998. godine, mi danas govorimo o rebalansu budžeta, u 2011. smo godini, a obnova i sanacija porušenih objekata i kuća na području Kolubarskog okruga, na žalost, još uvek nije završena.
Gospodine Đeliću, vlade i parlamentarne u Srbiji jesu promenljive, to je demokratija, ali odnos prema suštinskim i pitanjima koja su od vitalnog značaja za građane, nikada ne sme, ne treba i ne može da bude promenljiva. Dakle, elementarna nepogoda i sanacija elementarne nepogode ne može i ne sme da bude odgovornost aktuelne Vlade Republike Srbije, već svake naredne vlade Republike Srbije, dok se kompletna sanacija i obnova ne završi.
Znate, priroda je nekome nešto oduzela, oduzela je objekte, u konkretnom slučaju građanima Kolubarskog okruga, opštine Mionice, grada Valjeva i ostale četiri opštine, oduzela je kuće i objekte u kojima su živeli. Prolazile su vlade, menjale su se parlamentarne većine, sanacija nije završena. Te građane apsolutno ne interesuje ko čini Vladu Republike Srbije, ko čini parlamentarnu većinu, njih interesuje odgovor na za njih samo jedno suštinski važno pitanje, a to je kada će biti završena obnova i sanacija objekata i kuća porušenih u zemljotresu koji je ovaj kraj zadesio još 1998. godine.
Već četvrtu godinu za redom, od trenutka kada je formirana ova parlamentarna većina, nakon maja 2008. godine do danas, svake godine kad raspravljamo o rebalans budžeta, kada raspravljamo o budžetu, ulažem jedan isti amandman, kako bi ukazao na potrebu da se izdvoje veća sredstva kako bi se ova kompletna sanacija i obnova objekata porušenih u zemljotresu 1998. godine završila i kako bi konačno stavili tačku na ovo izuzetno važno pitanje za građane Kolubarskog okruga.
Ove godine sam najpre podneo amandman kako bi se sredstva uvećala, a onda, videvši ne da se razmišljalo da se sredstva uvećaju, već su ovim rebalansom budžeta najpre smanjena sredstva koja su prvobitno planirana za obnovu i sanaciju kuća, smanjeno je nekih 96 miliona dinara naspram onoga što je planirano budžetom za 2011. godinu. Gospodine Đeliću, to nije dobro i to nije odgovoran odnos prema građanima.
Ovim rebalansom budžeta, rekli ste, smanjeni su izdaci za kapitalne investicije, ali ono što je pozitivno, u drugom delu ste vrlo jasno rekli da to neće zaustaviti završetak kapitalnih investicija, i Koridora 10, obilaznice oko Beograda, stanova u nekadašnjoj kasarni "Stepa Stepanović", mosta od Zemuna do Borče.
Dakle, mi se slažemo, ušteda na nivou države, kada svi osećamo negativne efekte ekonomske krize, treba da bude prioritet prioriteta. Gospodine Đeliću, postoje stvari na kojima se ne može i ne sme uštedeti. Najpre sam iskoristio svoje poslaničko pravo i podneo amandman kako bi se povećala sredstva za ovu namenu, a nsiam smatrao da će ovaj amandman u rebalansu biti usvojen, ali sam želeo da vam ukažem na potrebu da o ovoj temi razmišljate kada budemo govorili o budžetu za 2012. godinu, govorićemo i o sredstvima koja su izdvojena.
Kada sam uložio amandman,da se izdvoje veća sredstva dobio sam jedno obrazloženje koje je za mene apsolutno nerazumno. Moram da vam pročitam samo jedan deo tog obrazloženja, kaže – prema podacima koje je Direkcija za izgradnju i razvoj Kolubarskog okruga dostavila Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja kao resorno ministarstvo. U svom finansijskom planu za 2011. godinu u periodu od 1998. do 2011. godine,na dan 11. oktobar 2011. godine preneta su sredstva u ukupnom iznosu od šest milijardi 741 milion 715 dinara, što je veći iznos od ukupno procenjene štete, šest milijardi 120 miliona 388 dinara.
U protekle tri godine gospođa Dragutinović je provlačila jedno te isto obrazloženje, ovo je to obrazloženje, verovatno pokušavajući da nas fascinira ciframa. Nije sporno, izdvojeno je ovoliko koliko je napisano, procena jeste bila ovolika, ali ta procena je pravljena 1998. godine. Da li šest milijardi 1998. godine kada je pravljena procena i da li šest milijardi danas 2011. godine imaju istu vrednost?
U drugom delu obrazloženja se kaže – u prethodnom periodu Direkcija je u skladu sa Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu, resornom ministarstvu dostavljala specifikacije i okončane situacije na osnovu kojih su prenošena sredstva. Na ovaj način u 2011. godini, slušajte ovo, do 11. oktobra 2011. godine preneta su sredstva u iznosu 82.910.322 dinara, ovo je vrlo interesantno. Do kraja godine ostalo je na raspolaganju još 96 miliona. Pazite, Predlogom rebalansa budžeta se smanjuju sredstva za 96 miliona. U obrazloženju koje dobijam od administracije, verovatno administracije Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva ne znam već ko, kažu – preostala su sredstva u iznosu od 96 miliona i kaže se između ostalog, da nisu iskazivane potrebe za dodatim sredstvima u iznosu od 100 miliona dinara koliko sam pokušao da izdejstvujem predloženim amandmanom.
Gospodine Đeliću, želim još nekoliko stvari da vam kažem kada je reč o ovom pitanju. U periodu od 1998. godine do 2011. godine sanirano je ili izgrađeno oko pet hiljada stambenih objekata, 65 škola, tri zgrade lokalne samouprave, sedam centara kulture, 10 crkvi i 15 objekata kolektivnog stanovanja. Po novoj metodologiji, koja je utvrđena, postoji još 1200 oštećenih objekata koje je moguće završiti u narednom vremenskom periodu od tri godine. Potrebno je dve milijarde dinara za 1200 objekata i 600 miliona dinara za obnovu društvenih i javnih objekata i napravljena je jedna projekcija na nivou Direkcije za obnovu i razvoj Kolubarskog okruga. To je dostavljeno Vladi Republike Srbije. Danas sam tu potrebnu informaciju dobio i od predstavnika Direkcije za obnovu i razvoj Kolubarskog okruga.
Dakle, potrebno je oko dve milijarde dinara za 1200 objekata. Prosečna veličina objekta je 63 metra kvadratna, a prosečna cena gradnje je 280 evra po metru kvadratnom. Dakle, znamo mi da se ova sredstva ne mogu izdvojiti u jednoj budžetskoj godini, ali se može napraviti projekcija za naredne tri godine i to je bio predlog Saveta direkcije za obnovu i razvoj Kolubarskog okruga.
Da li znate da je u junu mesecu, Savet direkcije za obnovu i razvoj Kolubarsko okruga, usvojio izmene i dopune programa koje su usklađene sa novom situacijom na terenu i novom odlukom, a ta odluka je vrlo jasna kada je reč o gradnji objekata i kuća porušenih u zemljotresu, grade se objekti i kuće socijalno najugroženijim kategorijama i porodicima kojima je taj objekat namenjen za stanovanje.
Dakle, imaju tu kuću i nemaju apsolutno ni jednu drugu i tom metodologijom je utvrđeno da je potrebno još 1200 objekata. Ovde se kaže da nisu dostavljene specifikacije, da nisu dostavljene potvrde.
Sada se postavlja pitanje – zašto Vlada o tome nije raspravljala ako je Direkcija to dostavila resornom ministarstvu još u junu mesecu? Ovde je pomenuta i dinamika trebovanja, odnosno isplate. Da li znate koji je tu osnovni problem? Usporeno je prebacivanje sredstava. Poslednje trebovanje koje je urađeno od strane Direkcije 10. septembra još uvek nije pristigao novac.
Dakle, to znači da je praktično nemoguće praviti ugovore sa firmama da ne bi firme koje se pojavljuju kao izvođači radova, u perspektivi, dakle, nakon završetka posla ulazile u problem zbog toga što nema novca kojim bi se platilo ono što su radili. Kada govorimo o Direkciji, ovde se pominje samo obnova i sanacija objekata i kuća porušenih u zemljotresu, ali pun naziv Direkcije – Direkcija za obnovu i razvoj Kolubarskog okruga, ne samo obnovu već razvoj čitavog Kolubarskog okruga. Molim vas da to imate na umu. Verujem da ćete sagledati nešto što je realnost i verujem da ćete o tome razmišljati kada se bude analizirao i pravio rebalans, odnosno budžet za 2012. godinu.
I sad na samom kraju, nakon ovog amandmana videvši ne da se razmišlja o povećanju sredstava već da se smanjena sredstva za ovu namenu, podneo sam ispravku amandman kako bih pokušao da vratim na ono prvobitno stanje, odnosno na onaj iznos koji je budžetom za 2011. godinu namenjen za obnovu i sanaciju. Odbor nije prihvatio amandman uz obrazloženje da amandman nije potpun jer je u tom amandmanu trebao da bude, tako sam dobio informaciju koji je član odbora, jedan deo koji se tiče Vojvodine i projekata, dakle, izdvajaju se sredstva za projekte u Vojvodini od milion dinara i drugi deo amandmana koji je podneo odbor, se tiče Kolubarskog okruga, predloga da se vrate sredstva, jer ja se prosto pitam gospodine Đeliću, dostaviću vam nakon večerašnje rasprave amandman odbora, dostaviću vam ispravku amandmana koji sam podneo na ovaj član i voleo bih da mi kažete šta je to potpuni i u čemu je to potpuniji amandman odbora koji je danas definisan i ispravka amandmana koji sam podneo. Ali suština je sledeća, važno je da su ipak vraćena bar ona sredstva koja su namenjena za obnovu i sanaciju u 2011. godini. Zahvaljujem.

Veoma kratko. Zahvaljujem gospodine Đeliću i samo dve, tri rečenice. Apsolutno je ne bitno ko ima autorstvo.
Ja o ovome pričam od trenutka kada sam ušao kao poslanik u republički parlament i rekao sam, iz godine u godinu, podnosim jedan te isti amandman, kako bih ukazao na potrebu da se izdvoje veća sredstva i da se obnova i sanacija na području Kolubarskog okruga već jednom završi.
Slažem se, u potpunosti sa vama, i drago mi je da o tome večeras pričamo. Nije dobro što nas ima ovoliko u sali, ali drago mi je da imamo jednu veoma izuzetnu važnu temu i imamo priliku, i imamo vremena da o tome razmišljamo do trenutka kada budemo kreirali budžet za 2012. godinu.
Ja vas molim da to imate na umu kao jedan od prioriteta. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, u pravu je gospodin Andrić kada kaže da ovakvom raspravom nećemo postići ono što jeste cilj usvajanja ovog zakonskog predloga o kojem danas govorimo, a to je otklanjanje istorijske nepravde.
Da budem potpuno jasan, obzirom da je maločas bilo reči o amandmanu na član 5, ovaj amandman je neprihvatljiv i za poslanički klub SPS-JS. Smatramo da nije na pravi način shvaćena težina ovog pitanja i za nas je neprihvatljivo sve ono što se može definisati kao omalovažavanje, sve ono što se može definisati kao devalviranje antifašističke tekovine ovog društva. Ovakav amandman, rekao bih, na mala vrata i na jedan nepošten način, pre svega pre rehabilitacije, omogućava vraćanje imovine, što svakako nije dobro.
Gospodin Đelić je rekao u svom uvodnom izlaganju i tu se takođe u potpunosti slažemo, nekoliko je suštinskih razloga zbog kojih je veoma važno da na jedan celovit način u Srbiji bude uređeno pitanje o kojem danas govorimo. Tu, najpre, usvajanjem jednog celovitog, realnog, pravednog, pravičnog i kvalitetnog zakonskog predloga vraća se poverenje u pravnu državu, ispravlja se jedna dugogodišnja istorijska nepravda. To jeste moralno opravdano, pre svega prema onim građanima Srbije koji očekuju obeštećenje, a njih je danas nešto preko 100 hiljada.
Zatim, zakon o restituciji je svakako jedan jasan signal investitorima, jer treba da omogući veću sigurnost sa aspekta svojine i svojinskih odnosa, što je u dosadašnjoj praksi bila kočnica većem prilivu stranih investicija u Srbiji. Naravno, da bi Srbija postala kandidat za članstvo u EU treba ostvariti preporuke Evropske komisije navedene u izveštaju u novembru 2010. godine, među kojima je donošenje zakona o restituciji.
Na putu evropskih integracija, usvajanje ovog zakona je realizacija onog najvažnijeg reformskog programa koji vodi realizaciji onog konačnog cilja, najpre dobijanju statusa kandidata, a zatim i članstvu u EU.
Imajući na umu ove razloge, vrlo je jasno da je i usvajanje ovog zakonskog predloga u ovom trenutku i nužnost i neophodnost i neminovnost. Imajući to na umu, smatramo da on u načelu daje korektna rešenja za vraćanje imovine u naturalnom obliku, odnosno davanje obeštećenja u sve specifičnosti oblika statusa, kao i titulara svojine, uslovljene finansijskim mogućnostima Republike Srbije.
Dakle, ovaj predlog se ne može definisati kao idealan. Započinjemo jedan proces u kojem nije ni moguće, nije ni realno da svi budu zadovoljni, ali je važno da predlog polazi od realnih mogućnosti države. Verovatno u ovom trenutku ima možda i nekih drugih pravednijih, pravičnijih rešenja, ali se postavlja pitanje koliko su ona realna, koliko su ona u ovom trenutku izvodljiva. Suštinski, primarno je da proces restitucije započne, da se osnovni postupak za restituciju uredi zakonom, a efekte ćemo, ubeđen sam, sagledavati u narednom vremenskom periodu.
Predlogom zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju definisan je osnov, predmet, postupak, nadležnosti, kao i rokovi za vraćanje imovine u naturalnom obliku, kao i davanje obeštećenja. Predlagač zakona, kao što je između ostalog rečeno, predviđa dva oblika vraćanja imovine, i to u naturalnom obliku, gde god je to moguće ili u vidu obeštećenja davanjem državnih obveznica sa odloženim uslovom naplate. Intencija predlagača, kako je između ostalog rečeno u uvodnom izlaganju, jeste vraćanje imovine u naturalnom obliku gde je to moguće.
Međutim, analizirajući rešenja koja su sadržana u ovom predlogu čini se da se ipak preferira finansijski oblik vraćanja, a za ovu namenu država planira, koliko smo mogli da čujemo, da izdvoji sredstva u visini do dve milijarde evra, što jesu velika sredstva.
S obzirom da je uz sva zakonska ograničenja za vraćanje oduzete imovine u naturalnom obliku, a imajući u vidu, dakle i postupak promene titulara prava svojine prelaskom državne svojine u javnu, nekako sužen obim i nekako sužene vrste nepokretnosti koje će se vraćati u naturi, dakle, postavlja se jedno realno pitanje – šta je zapravo stvarno moguće vratiti danas.
Predlagač nije propisao u slučaju vraćanja imovine u naturalnom obliku mogućnost vraćanja druge nepokretnosti iste vrednosti, što je u praksi po našem mišljenju takođe sasvim izvodljivo. Takođe ne predviđa se mogućnost mešovitog oblika vraćanja, u slučaju da postoji više zahteva za vraćanje nepokretnosti neke je moguće vratiti u nekom naturalnom obliku, neke opet zahteve nije moguće realizovati, nije moguće vratiti u naturalnom obliku, već samo u vidu davanja obeštećenja. Dakle, kakav je postupak u takvim slučajevima, obzirom da su u praksi takvi slučajevi i mogući i izvesni.
Zato ako se član recimo 16. stav 3. odnosi na mešovit oblik vraćanja, onda je on rekao bih nekako neprecizan i nejasan, potrebno mu je posvetiti više pažnje i precizirati uslove i način ovog oblika vraćanja imovine.
Čini nam se, takođe, da nije dovoljno definisano da li se finansijski maksimum od 500.000 evra, o čemu je bilo reči, odnosi samo na finansijski ili i na naturalni oblik vraćanja, obzirom da je utvrđena nadležnost i obaveza, kako je precizirano, organa da utvrdi vrednost svake nepokretnosti koja treba da se vrati.
Važno pitanje jeste i da li bi Srbija u narednih nekoliko godina mogla da poveća nivo javnog duga zbog restitucije, te se u vezi sa ovim pitanjem postavlja i pitanje makroekonomske stabilnosti. Sigurno se očekuje udar na tržište, na tražnju, odnosno pritisak i udar na potrošnju. Sa druge strane, tu su mogući i pozitivni efekti, kao što su povećanje preduzetničkih kapaciteta, stvaranje novih malih i srednjih preduzeća, povećanje poljoprivredne proizvodnje itd.
Treba naglasiti ičinjenicu da do ovog perioda nije završen, iako je pre 15 godina započet, postupak formiranja jedinstvene evidencije državne imovine, odnosno javne svojine, koji, po našem mišljenju, čini osnov restitucije u naturalnom obliku.
Predlogom zakona je propisano da bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine u slučaju eksproprijacije objekta, posle određenog roka, za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima i pravima. Tako je definisano u zakonu. Smatramo da je ovakvo rešenje možda nerealno, jer određivanje naknade ne znači nužno i njenu isplatu. Realnije je, recimo, da stoji: "za koju je isplaćena naknada u novcu ili u vidu davanja drugih stvari ili prava". Predlažemo da zakonopisac razmotri ovo pitanje.
Članom 8. stav 1. Predloga zakona utvrđeni su kriterijumi za prioritete od vraćanja imovine u naturalnom obliku iz Fonda javne svojine, od strane Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Međutim, sve ovo je apsolutno ugroženo, rekao bih, a Fond je smanjen odredbom člana 77. sav 6. Predloga zakona o javnoj svojini, koji je takođe tačka dnevnog reda aktuelnog skupštinskog zasedanja. Navedenim zakonskim rešenjem se stvara mogućnost velike opstrukcije i zloupotrebe od strane autonomne pokrajine i lokalnim samouprava kod vraćanja nepokretnosti u naturalnom obliku, pošto sticanje i upis prava javne svojine, od strane autonomne pokrajine i lokalnih samouprava, i na ovakav način štiti načelo zaštite sticaoca. Ovim stavom uvodi se izuzetak od celokupnog zakonskog rešenja i koncepta i čini zakonitim da neko drugi ceni bez postupka i roka ispunjenost propisanih uslova, kao i da neko drugi nedvosmisleno utvrđuje, na osnovu podnetog zahteva i dokumentacije, vraćanje imovine u naturalnom obliku.
Prema Predlogu zakona o javnoj svojini, javna svojina se, vrlo precizno je rečeno, stiče upisom prava javne svojine u javnu knjigu o nepokretnosti i pravima na njima. Znači, relativno brzo, u zavisnosti od ažurnosti podnosioca zahteva i organa koji vrši upis.
Predlog zakona, o kojem danas govorimo, takođe definiše rokove, i to članom 42. stav 1. Zahtev za povraćaj se podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva, dakle, imajući u vidu obim i vrstu dokumentacije koja se traži, da bi zahtev bio potpun, kao i to da nakon podnošenja ona treba da mu se vrati, dostavi u roku od tri meseca, od dana stupanja na snagu, od strane Republičke direkcije za imovinu.
Članom 63. stav 1. početak rada Agencije utvrđen je 1.1.2012. godine. Članom 46. rok za donošenje rešenja, po potpunom zahtevu Agencije, je šest meseci. Kada je reč o složenim predmetima, godinu dana. Potom sledi pravo žalbe, uvođenje upravnog spora, mogućnost prekida postupka.
Dakle, sve ovo ukazuje da nepokretnost može postati javna svojina daleko pre okončanja postupka i vraćanja imovine i obeštećenja i time može biti prodata i izuzeta imovina od naturalnog oblika vraćanja, čak možda i pre donošenja zahteva, što svakako nije dobro. Onda bi sav teret ispunjenja zakonske obaveze u ovom slučaju pao na jedinog obveznika, a to je Republike Srbija.
Nejasne su, moram reći, odredbe člana 20. stav 1, a u kontekstu odredbe člana 26. stav 2, a odnosi se na pitanje da li zakupac vraćenog poljoprivrednog zemljišta ima obavezu da isto vrati u roku od tri godine ili do isteka ugovora o zakupu. Dakle, šta ako se desi, a to je česta praksa, da je ugovor zaključen na neodređeno vreme, a bivši vlasnik poljoprivrednik. Neizvesno je kada će i da li će doći u posed svog zemljišta.
Kada je reč o izuzetku od vraćanja, trebalo bi usloviti da se izuzetak od vraćanja odnosi samo na legalne objekte. Ako se desi da nisu legalizovani, treba obavezati investitore da ih legalizuju, između ostalog treba razmišljati i o prihodu koji se može ubirati od legalizacije.
Zanimljivo je, recimo, da članom 27. stav 1. generalno, pored ostalih, nisu predviđene nepokretnosti, kao što su poslovni objekti, poslovne prostorije, kao predmet vraćanja, već se ove nepokretnosti u članu 28. stav 1. ovog zakona spominju ne kao pravilo, već kao izuzetak. Treba napomenuti da ogromnim fondom poslovnih prostora, koji su upravo stečeni na osnovu člana 2, izdajući ih u zakup ili dajući ih na korišćenje, javna preduzeća čiji su osnivači Republika Srbija, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, raspolažu i po tom osnovu ubiraju prihod. Taj fond, čini nam se, nekako je najrealniji i najoperativnije rešiv za vraćanje imovine u naturalnom obliku. Radi se o imovini koja, nakon stupanja na snagu zakona o javnoj svojini, postaje javna svojina. Dilema je da ove nepokretnosti, kada bi se vratile ranijem vlasniku u naturalnom obliku, bile bi procenjene po tržišnoj vrednosti, a nasuprot tome, u slučaju privatizacije javnih preduzeća, imalac akcija ili udela neće postići ili dobiti realnu vrednost unetog javnog dobra.
Pitanje koje je takođe za nas od izuzetne važnosti, zapravo je i to šta sa preduzećima koja su privatizovana i u svom sastavu imaju imovinu koja može biti predmet osporavanja, kao i šta sa preduzećima koja su u stečaju, nalaze se u portfelju Agencije, a u svom sastavu imaju imovinu koju potražuju bivši vlasnici? Veoma je važno i na neki način sprečiti prodaju imovine koja je predmet restitucije u ovom trenutku, jer se vremenski vakum do usvajanja ovog zakonskog predloga može zloupotrebiti na razne načine.
Kada je reč, recimo, o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti, želim veoma kratko da kažem da smatramo da je potrebno definisati određena uputstva, da je potrebno definisati određene pravilnike u cilju stvaranja jedinstvene metodologije za utvrđivanje vrednosti obavezujuće za organe koji u ovom konkretnom slučaju vrše procenu.
Želim da uputim još jednu sugestiju kada je reč o članu 62. stav 1. Ova odredba jeste dobra, ali čini nam se neefikasna i neostvariva u praksi, jer organ koji vrši upis prava na nepokretnosti nema, niti u ovakvoj zakonskoj postavci može imati saznanja o raspolaganju imovinom koja je predmet vraćanja, a ne može se sprečiti njeno raspolaganje. Bilo bi dobro, recimo, da se Republička direkcija za imovinu obaveže da u što kraćem vremenskom periodu od, recimo, 10 do 15 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, da uputi nadležnoj službi zahtev za zabelešku o upućenoj prijavi oduzete imovine, koja bi bila dužna da sprovede zabelešku u što kraćem vremenskom periodu.
Šta bi ovo značilo? Zabranu raspolaganja, otuđenja i unosa i u širem smislu bi zadržala fond imovine koji bi nakon sprovedenog postupka bio vraćen u naturalnom obliku i koji bi, nezavisno od promene statusa imovine od državne u javnu i promene njenog titulara u ovakvom konkretnom slučaju, to je naše viđenje, bio zaštićen.
Ovim bi se sprečile i osujetile brojne zloupotrebe a takođe u značajnoj meri rasteretio i jedini obveznik, a to je Republika Srbija. Naša značajna primedba na sadržaj zakona jeste činjenica da u ponuđenom predlogu nema adekvatnog rešenja za pitanje nosioca stanarskog prava na neodređeno vreme i vlasnika tih stanova.
Naime, vlasnicima stanova, koje koriste nosioci stanarskog prava na neodređeno vreme, ne može se vratiti državnina, odnosno oni ne mogu ostvariti pravo na restituciju jer je stečeno stanarsko pravo oblik svojinskog prava i ne može se protivzakonito oduzeti. Kako bi se zakonski sagledao ovaj problem potrebno je u tekst zakona uneti zakonske odredbe koje se odnose i na pravo državnine i na pravo nosilaca stanarskog prava na neodređeni vremenski period. Ovo je izuzetno važno pitanje ako se ima u vidu činjenica da u Srbiji danas ima oko 10.000 nosioca stanarskog prava i da ima veliki broj vlasnika koji bi želeli da u postupku restitucije vrate vlasništvo. Ovoj kompleksnoj materiji poslanički klub SPS posvetio je određenu pažnju i podneli smo jedan set amandmana kojim na neki način želimo da popunimo, dakle, ovu pravnu prazninu.
Dakle, ispravljanje posledica istorijske nepravde zakonom je veoma teško, objektivno veoma teško, jer imovina je oduzeta pre 70 godina. Mnogo je faktora koji su po našem mišljenju bitni i važni kada je reč o uspešnom sprovođenju restitucije. Da li su u Srbiji u ovom trenutku u celosti ispunjeni svi neophodni faktori i pretpostavke? Nažalost još uvek nisu, ali je potupno jasna neophodnost i neminovnost da se na ovo pitanje u Srbiji konačno stavi tačka, u regulativnom smislu i da otpočne proces realizacije, što je izuzetno važno. Zato mi ovaj zakonski predlog unutar poslaničkog kluba ne sagledavamo kao trgovinu nekakvim obećanjima ili priliku za politički marketing i ubiranje političkih poena. Obzirom da je reč o svojinskoj materiji i da možda nije dobro da se ovakvo pitanje kasnije uređuje brojnim podzakonskim aktima, brojnim uredbama, odlukama Vlade Republike Srbije.
Još jednom želimo na samom kraju da apelujemo na predlagače da sagledaju i amandmane poslaničkog kluba SPS-JS, ali i amandmane ostalih poslaničkih klubova, upravo u cilju dobijanja što kvalitetnijeg zakonskog teksta. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rečeno u uvodnom izlaganju, postojeći Zakon o parničnom postupku donet je 2004. godine. Određene izmene i dopune su izvršene 2009. godine u cilju usklađivanja sa Ustavom.
Inače, tačno je da je važeći zakon izazvao određene polemike, a da su pojedine njegove odredbe osporene pred Ustavnim sudom Republike Srbije.
Takođe, dosadašnja praksa je pokazala neefikasnost sudova u parničnom postupku i potpuno je jasno iz svega navedenog da je neophodno doneti jedan novi zakon, koji će, kako je između ostalog rečeno u obrazloženju ovog zakonskog predloga, omogućiti efikasniji i ekonomičniji postupak, a i efikasnija ostvarivanja prava građana predviđena materijalnim zakonima.
Dakle, jedan od najozbiljnijih problema i najbolnijih tačaka našeg pravosuđa je svakako dužina vođenja sudskih sporova. Među njima, nažalost, prednjače parnice. Traju neopravdano dugo, mnoge se i ne okončaju. Činjenica je da od efikasnosti parničnih postupaka, odnosno od zakonskog okvira koji uređuje upravo ovu oblast, zavisi i nivo zaštite građanskih prava pred sudom. Zato donošenje novog zakona o parničnom postupku ima, rekao bih, poseban, izuzetan značaj za funkcionisanje pravne države, zaštita građanskih i ljudskih prava kao obaveza svake moderne, pravno uređene države svedoči kako o zrelosti samog društva, tako i o prilagođenosti međunarodnim normama i dokumentima na koje nas obavezuje članstvo u međunarodnim asocijacijama, ali i naš strateški interes da postanemo član EU.
U cilju stvaranja novog procesnog ambijenta u Srbiji naravno da je važno doneti zakon koji će biti u skladu sa zakonima koje smo nedavno usvojili u Republičkom parlamentu, poput Zakona o javnom beležništvu, Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ali i izmenjenom Zakonu o uređenju sudova, a sa druge strane, naravno da je neophodno u zakon o parničnom postupku ugraditi preporuke Saveta Evrope i presude Evropskog suda za ljudska prava i naravno, uzeti u obzir zakonodavna rešenja drugih modernih država, kako je između ostalog i učinjeno i kako je navedeno u obrazloženju ovog zakonskog predloga.
Dobro je da je postojala namera da se održi jedna kvalitetna javna rasprava. O tome je bilo reči u uvodnom izlaganju, ali obzirom da je bilo reč o jednoj izuzetno važnoj oblasti, izuzetno važnoj temi, kako je između ostalog rečeno po jednom od najznačajnijih legislativnih akata jedne države, postavljamo najpre pitanje – na koji način je organizovana javna rasprava. Zašto, recimo, pravna lica koja imaju jedan izuzetan uticaj na privredu Srbije nisu bila uključena u javnu raspravu? Koliko su i da li su uvrštene primedbe i sugestije i koliko se ovaj tekst o kojem danas govorimo razlikuje u odnosu na inicijalni tekst koje je Ministarstvo pravde pripremilo?
Novi zakon treba da parnični postupak učini, kao što smo između ostalog mogli čuti, efikasnijim, ostvarivanje građanskih prava bržim i sigurnijim, a pravosuđe odgovornijim.
Dakle, zakonodavac se u potpunosti želeo baviti suštinskim problemima, kada je u pitanju ova vrsta postupka. Te suštinske izmene se upravo tiču odredbe koje se odnose na efikasnost suđenja. Naime, poznato je da odugovlačenje parničnih sporova, koji se uglavnom vode zbog naknade štete i nenaplaćenih potraživanja, veoma često vodilo zastarevanje predmeta ili presuda koje su bile na štetu strane koja utužuje. Često su građani prinuđeni da se obraćaju međunarodnim sudskim instancama, pri čemu je država dobijala presude na svoju štetu i tako gubila ogromna sredstva, sve to zbog neefikasnosti pravosudnih organa pred kojima se parnica vodi. Veliki broj upravo ovakvih sporova pred međunarodnim sudovima nije, nažalost, pohvala za jednu modernu pravno uređenu zemlju sa efikasnijim propisima iz oblasti parničnog zakonodavstva.
Zato se od novog zakona o parničnom postupku i očekuje mnogo. Predlog zakona sadrži novine koje upravo vode ka efikasnom, ekonomičnom, i za građane, sigurnom postupku pred sudovima što je od izuzetne važnosti. Ovo potvrđuju odredbe zakona koje se odnose na skraćenje rokova. Kao što sam već rekao odugovlačenje sudskih postupaka, uglavnom, vodi naše građane pred Evropski sud za ljudska prava, pred kojim oni tuže državu. Zato je dobro predloženo rešenje da se na početku parničnog postupka sud i stranke u postupku dogovaraju o rokovima za preduzimanje određenih procesnih postupaka. Tako se izbegava sada, rekao bih, najizraženiji problem, a to je upravo pozivanje stranaka u sporu na kršenje načela suđenja u razumnom roku.
Značajne novine, i to je kolega u svom malopređašnjem izlaganju rekao, odnosi se i na mesnu nadležnost suda, ali i što se tiče sastava suda, sud sudi u veću, ali može suditi i sudija pojedinac u prvostepenom postupku. Posebnu pažnju, rekao bih, vidim i kolega poslanika a i stručne javnosti, obzirom da smo i mi unutar poslaničkog kluba dobijali određena saopštenja i dopise, izazvale su odredbe koje se tiču zastupanja pred sudom.
Predloženim rešenjima, to su član 77. i čini mi se član 85. razgraničava se pojam zakonskog zastupnika i zastupnika pravnog lica. Pravni zastupnik je lice koje je upisano u odgovarajući registar, ako je određeno posebnim propisom, opštim aktom pravnog lica ili odlukom suda. U praksi je to advokat. Ovim prestaje mogućnost da pravno lice pred sudom zastupa diplomirani pravnik, koji je zaposlen u pravnom licu, bavi se sudskom zaštitom prava pravnog lica u kojem je zaposlen. Naše mišljenje je da sa sobom povlači jedan ozbiljan problem, a to je mogućnost da, zbog ovakvog zakonskog rešenja, upravo ove odredbe, bez posla ostanu brojni diplomirani pravnici sa ogromnim iskustvima i zanimanjima, a mnogi i sa položenim pravosudnim ispitom. Dakle, sa istim stručnim kvalifikacijama, kao i zakonski zastupnici, odnosno advokati. To, svakako, ubeđen sam, nije želja ni interes zakonodavca, odnosno vas gospođo Malović.
Na ovaj problem skrećemo pažnju i molimo da se još jednom razmotri. U tom kontekstu je poslanička grupa SPS-JS, a čini mi se i poslanička grupa PUPS, podnela amandmane za željom da dođe do što kvalitetnijih sadržaja zakona, koji neće biti na štetu već na korist i građana, i preduzeća u državi, onih koji su najbitniji segment privrede ovog društva.
Novina u zakonu koju želim da pozdravim je mogućnost da stranka koristi savremene oblike komunikacije. Smatramo da je to dosta dobro i da je o tome već bilo reči. Takođe, veliki procesni napredak je i zakonsko rešenje koje se odnosi na rokove i na ročišta. Dobro je što se ročišta mogu samo izuzetno odlagati. Ta izuzetnost se odnosi na potrebe izvođenje dokaza i opravdanu sprečenost parničnog sudije.
Proceduralna novina jeste i u načinu dostavljanja pismene, gde se pored predviđenih načina, uručenje pismene smatra i ostavljeno pismeno obaveštenje o pismenu koje stranka može podići u sudu u roku od 30 dana. Ubeđeni smo da ovo rešenje zaista doprinosi smanjenju mogućnosti izbegavanja stranaka da primi sudsko pismeno, što sve vodi ka odugovlačenju parnice.
Posebnu novinu, a o tome je već bilo reči, čine i odredbe koje se odnose na izvođenje dokaza veštačenje. Potpuno su nova rešenja u odnosu na postojeći zakon. Novo rešenje prema kome veštaka može da predloži i stranka u postupku, a ne isključivo sud, kao do sada, sigurno doprinosi i efikasnosti i pravičnosti u postupku. Važno je i to, da i stranka može angažovati jedino veštaka iz registra sudskih veštaka.
Iz ovoga kao i iz drugih odredbi ovog zakonskog predloga, zaključujemo da će se po odredbama ovog zakona parnični postupak odvijati uz učešće stranaka i suda. Svi učesnici moraju imati jedan aktivan i odgovoran odnos prema sudskom postupku. Za ishod nije odgovoran samo sud, već i stranke u postupku.
Procesna imovina je i mogućnost za sklapanje poravnanja sve do pravosnažne presude, a ne kao do sada do okončanja prvostepenog postupka. Ovo omogućava strankama da mogu da se poravnaju sve do kraja spora, što smatramo da je dobro rešenje.
Veliki uticaj na dužinu trajanja parničnog postupka imala je zakonska mogućnost za korišćenje vanrednih pravnih sredstava, odnosno pravnih lekova. To je, takođe, odugovlačilo postupak. Zato smatramo da će, ukidanje direktne revizije kao vanrednog pravnog leka doprineti skraćenju postupka. Umesto direktne revizije, uvodi se pravo na zaštitu zakonitosti, odnosno na preispitivanje pravosnažne presude, pri čemu to pravo pripada isključivo republičkom javnom tužiocu.
Verujemo da će predviđene procesne novine u ovom zakonu u mnogome doprineti efikasnijem vođenju sudskih parnica, da će doprineti i efikasnijoj i pravednijoj zaštiti ljudskih i građanskih prava, što treba da bude interes svih nas. Kao pozitivne novine ovde ističem novine koje se odnose na institut prava potrošača, kroz novi sudski postupak o potrošačkim sporovima.
Smatramo da su rešenja koja se nude kvalitetnija u mnogome od rešenja u postojećem zakonu koji je donet 2004. godine, a kao što sam rekao, nešto izmenjen 2009. godine, i da bi uz dobru pripremu, reorganizaciju pravosudnih organa veoma brzo morao da da pozitivne efekte.
Ono što još jednom želim da kažem na samom kraju da u načelu prihvatamo ovaj zakonski predlog. Podneli smo određene amandmane i o tome ćemo preciznije razgovarati u raspravi u pojedinostima. Još jednom apelujemo da obratite pažnju i da stavite akcenat na amandmane koje su podnele i kolege iz PUPS i poslaničkog klub SPS-JS. Zahvaljujem.

Gospođo Čomić, poštovana gospođo Malović, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da kažem da je potpuno jasno opredeljenje Srbije za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU. Na putu evropskih integracija jedan od najznačajnijih segmenata, jedan od najznačajnijih preduslova da bi Srbija nastavila uspešan put evropskih integracija, jeste usaglašavanje srpskog pravosuđa sa evropskim, odnosno uspešna reforma srpskog pravosuđa.
Na dnevnom redu tekuće sednice nalazi se set pravosudnih zakona: Predlog zakona o krivičnom postupku, Predlog zakona o parničnom postupku, kao i Predlog zakona o rehabilitaciji.
Najpre, želimo da postavimo pitanje, shvatajući važnost i značaj teme o kojoj danas govorimo, da li će Srbija zaokružiti svoje obaveze sa sticanjem statusa kandidata za članstvo u EU, odnosno koliko se uspelo uraditi u ovoj predpristupnoj fazi kada je u pitanju oblast pravosuđa i šta je to što je još potrebno da učinimo da bi zaokružili svoje obaveze za sticanje kandidata za članstvo u EU kada je reč o oblasti pravosuđa?
Danas govorimo o Predlogu zakona o krivičnom postupku, koji je u okviru ovog seta pravosudnih zakona tekućeg zasedanja prikazan kao jedan od tri zakona o kojima ćemo govoriti narednih dana, koji treba da omogući i drugačije i kvalitetnije funkcionisanje sudstva u Srbiji.
Zakon o krivičnom postupku, kao i Predlog zakona o parničnom postupku, predstavljaju suštinski važne zakone za procesni postupak pred sudovima i o tome je, između ostalog, već bilo reči. I ova dva zakona, uz Zakon o izvršnom postupku koji je čini mi se stupio na snagu u septembru, jesu razlozi očekivanja i jesu osnov očekivanja da bi pravosuđe moglo da funkcioniše na jedan apsolutno drugačiji, potpuniji i kvalitetniji način.
Naravno da podržavamo ciljeve procesnih zakona, ubrzanje postupka i efikasnije pravosuđe, odnosno povećanje efikasnosti. Između ostalog, to i jeste jedan od suštinskih razloga zašto se ušlo u reformu pravosuđa u Srbiji. Smatramo da veoma brzo treba otvoreno da razgovaramo i o efikasnosti, zaštiti prava ljudi u postupku, kao i o kvalitetu. Jer, svaki od ova tri segmenta može u lošem smislu uticati na pravni poredak. Potrebno je da napravimo jednu analizu metodologijama koje su verifikovane i koje su vrlo realne i veoma je važno da to što pre učinimo.
Nesumnjivo je dakle da donošenje novog zakonika o krivičnom postupku predstavlja jednu od najvažnijih novina u procesu reforme sudstva i krivičnog procesnog zakonodavstva u Srbiji. Novine koje se predviđaju Predlogom ovog zakona, kao što je između ostalog i rečeno, treba da nas uvrste u red zemalja koje su na jedan moderan način, ali istovremeno u skladu sa pravnim poretkom, rešile pitanje krivično-pravnih procedura i ovlašćenja, odnosno odgovornosti učesnika u krivičnom postupku. Međutim, čini mi se da je pogrešno verovanje da je celokupni dosadašnji sistem bio suprotan evropskim modelima i anahron, ili u celosti supro-tan evropskoj praksi. Recimo, Zakon o krivičnom postupku je u primeni od 1976. godi-ne, sa manje ili više promena, što ipak govori o kvalitetu nekih zakonskih rešenja.
Jedna od najznačajnijih i najvećih promena u sadržaju ovog zakona jeste potpuno nova uloga javna tužioca u krivičnom postupku. Umesto suda, ubuduće će javni tužilac voditi istragu. Umesto suda, tužilac će izvoditi dokaz, i to na predlog stranaka u postupku. Takođe, javni tužilac dobija novo ovlašćenje i ulogu u prethodnom postupku. Sada tužilac, dakle, rukovodi prethodnim postupkom, on odlučuje o preduzimanju krivičnog gonjenja ili njegovom odlaganju. Sve ovo tužiocu daje potpuno novu ulogu i ogromnu odgovornost za čitav krivični postupak i njegov krajnji ishod.
Čini nam se, opet, u neku ruku, kada ovaj predlog razmatramo, da u ovom segmentu nema jednakosti u položaju učesnika. S jedne strane, tužilac ima na raspolaganju brojne mogućnosti i ovlašćenja, dok s druge strane okrivljeni nema na raspolaganju ni približne mogućnosti u postupku. Dakle, postavlja se pitanje ravnopravnosti u postupku.
Ono na šta posebno treba obratiti pažnju je da se nova uloga tužioca u istrazi bazira na praksi iz anglosaksonskog prava a ne na evropskom i rimskom pravu na koje se naš pravni sistem oslanjao. Ova razlika se zasniva i na načinu izbora tužilaca. Recimo, u Americi, tužilac se bira na javnim izborima. Dakle, na neki način je to oprečno našoj praksi i pravnom poretku.
Teret odgovornost na tužiocu je, dakle, njegovo novo zakonsko ovlašćenje, da sa okrivljenim može zaključivati sporazum o priznavanju krivičnog dela i sporazum o svedočenju. On po svojoj proceni podiže optužnicu ili odustaje od nje. Ova ovlašćenja, koja su potpuno nova i do sada nepoznata, u našem krivično-procesnom zakonodavstvu podrazumevaju veliku, individualnu odgovornost tužioca, koji mora biti i nepristrasan i nekorumpiran, visoko-moralan i sa izuzetno visokim iskustvom i znanjima. U protivnom, čini nam se da nova tužilačka uloga ne može dati pozitivne rezultate.
Za sprovođenje ovih zakonskih odredbi biće potrebna jedna ozbiljna priprema, edukacija tužilaštva, kojima je ovakva praksa do sada bila poznata jedino iz komparativnog krivičnog zakonodavstva.
I ne samo tužilac, već i sud ovim zakonikom dobija drugačija ovlašćenja i drugačiju ulogu u krivičnom postupku. Predlogom zakona uvodi se nova sudijska funkcija - sudija za prethodni, predistražni postupak i sudija za izvršenje krivičnih sankcija.
U dokaznom postupku takođe ima novina, jer se pored dokaznih radnji koje su do sada bile zakonom predviđene uvodi uzimanje uzoraka u istražnom postupku, zatim institut zaštite svedoka od zastrašivanja, kao i novi oblici dokaznih radnji, posebne dokazne radnje koje podrazumevaju korišćenje modernih elektronskih sredstava nadzora, snimanje, računarsko pretraživanje podataka, tajni nadzor komunikacija i sl, uvodi se institut prikrivenog islednika, tajnog praćenja, itd. U krivični postupak se uvodi korišćenje novih tehnologija, informacionih sistema, savremenih i naučnih stručnih znanja, itd. Sve ovo bi trebalo da doprinese efikasnijem vođenju krivičnog postupka, ali se ne smeju zaboraviti ni ljudska prava i zaštita položaja okrivljenog.
Postavlja se pitanje – šta će biti u konkretnom slučaju zaštita mehanizma od zloupotrebe? Međutim, kako bi se izbegle zloupotrebe i narušavanje osnovnih ljudskih prava i pravno pravilo da niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, biće potreban jedan ozbiljan i krajnje odgovoran odnos nosilaca sudijske i javno-tužilačke funkcije u sprovođenju ovog zakona.
U dosadašnjoj praksi bilo je prisutno, gotovo kao pravilo, odugovlačenje postupka, zbog odsustva stranke u postupku koja se ne odaziva pozivu, odnosno izbegava poziv, tako sudski sporovi traju godinama, a veoma često dolazilo je i do zastarevanja. Sada se uvodi novina u obaveštavanju učesnika, odnosno u dostavljanju pismenih obaveštenja, tako da stranka može biti obaveštena i usmeno, u toku, ali i isticanjem na oglasnoj tabli organa koji vodi postupak, o čemu je, između ostalog, bilo reči. Dakle, ovde se povećava odgovornost učesnika u postupku.
Ima još jedna novina koja bi trebala da doprinese efikasnosti, a to je propisivanje mogućnosti za vođenje istrage i protiv nepoznatog učinioca, onda kada postoji osnovana sumnja da je učinjeno krivično delo. Dobro rešenje su i nove zakonske odredbe koje se uvode u zakonik, a treba da onemoguće odugovlačenje samog postupka i eliminisanje onih procesnih radnji kojima se postupak odugovlači.
U krajnjoj liniji, sve ove izmene treba da skrate postupak, ali i da doprinesu pravednom vođenju postupka i poštovanju ljudskih prava stranaka koje vode sudski spor. Na primer, tu su zakonikom predviđene mogućnosti onda kada postoji više alternativa izbora postupka, odnosno izbora procedure koja je najpovoljnija za određenog učesnika u postupku.
Dakle, u svim fazama postupka ima novina koje treba da doprinesu i efikasnosti i ekonomičnosti u vođenju krivičnog postupka, od istrage do izvršenja. To je značajan napredak, posebno kada se ima u vidu da kod nas i krivični a posebno parnični postupci traju i po više godina, a neki i više decenija.
Zakonikom su takođe uvedene odredbe koje se odnose na rehabilitaciju, definisana prava koja se mogu pred sudom ostvariti, što posmatramo u svetlu Predloga zakona o rehabilitaciji, koji je takođe na dnevnom redu na ovoj sednici Narodne skupštine.
U Predlogu ovog zakona ima i odredbi koje bi po našem mišljenju trebalo nešto jasnije precizirati. Na primer, zakonsku odredbu kojom se uređuju razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Ovde se mora precizirati i šta su to posebno teške okolnosti zbog kojih se predlaže pritvor. Dakle, treba navesti da su u pitanju višestruki izvršioci teških krivičnih dela, već osuđivani za takva dela, a ako ostane ovako neprecizna odredba, po našem mišljenju, može ličiti na kaznu pre izrečene kazne, jer se može ova mera i zloupotrebljavati u praksi.
Kada je reč o sporazumu krivice, smatramo da je ovaj institut veoma opasan, jer onaj koji ima veliki interes, a po prirodi stvari je i nepouzdan, u nekom smislu, vrlo lako može manipulisati, po nečijem nalogu, može predočavati netačne činjenice, pod znacima navoda, što naravno nije dobro. Dakle, smatramo da je neophodno uvesti kontrolnu meru kontrole kvaliteta saopštavanja.
Ključna stvar u sprovođenju ovog zakonika, to posebno želim da istaknem, jeste osposobljenost tužilaca za ključnu ulogu u krivičnom postupku, koju on preuzima od suda, jer do sada je sud imao ključnu ulogu u istrazi i izvođenju dokaza, a sada taj teret pada na pleća javnog tužioca. Činjenica je da od kvaliteta vršenja predistražnih i istražnih radnji zavisi celokupan sudski ishod. Dakle, tužilac ovim zakonom na neki način postaje gospodar i života i smrti i tu ulogu će morati časno i odgovorno da vrši.
To će za tužioca i za tužilaštvo biti veliki i stručni, ali rekao bih i ljudski izazov.
Verujemo, naravno, da će država učiniti sve što je potrebno da u najkraćem vremenskom periodu osposobi javnog tužioca, odnosno javno tužilaštvo, da osposobi javne tužioca za ovaj potpuno novi, ali definitivno, izuzetno težak i izuzetno odgovoran posao učesnika u deljenju pravde.
Na samom kraju, želim da kažem da će poslanički klub SPS-JS, u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, pred nama su dva važna predloga. Reč o Predlogu zakona o patenta i izmenama i dopunama zakona o autorskim pravima.
Ono što na samom početku potpuno jasno želim da kažem, između ostalog, rekao je to i kolega Kasalović u svom izlaganju, poslanički klub SPS – JS u danu za glasanje podržaće Predlog zakona o patentima, jer pre svega smatramo da će ovako definisan zakonski predlog unaprediti patentnu zaštitu u Srbiji što zapravo i treba da bude suštinski i prioritetan cilj.
Ovim zakonskim predlogom uvode se i neke nove pravne institucije. Suštinski, bitno se menjaju mnoga pitanja iz ove oblasti, a mislim da se predloženim zakonom menja čak polovina članova aktuelno, odnosno trenutnog i važećeg zakona i smatramo da je bolje rešenje donošenje novog zakona, nego da se išlo na predlog izmena i dopuna postojećeg i važećeg zakona.
Obzirom da govorimo o novom zakonskom predlogu, takođe smatramo da je veoma važno, da je po pitanju predlog zakona o patentima, neposredno pred ovu raspravu i ulaskom u skupštinsku proceduru, vođena je jedna kvalitetna javna rasprava.
Osnovni razlozi po našem viđenju za usvajanje ovog zakonskog predloga jesu, Srbiji je potreban jasan i siguran i pouzdan patentski sistem, zatim, potrebno je ukloniti sve one uočene slabosti, nedostatke kada je reč o aktuelnom važećem zakonu. Neophodno je uskladiti naše zakonodavstvo, urediti ovu oblast u skladu sa međunarodnim ugovorima i propisima EU i Svetske trgovinske organizacije. Razlozi su za nas potpuno opravdani, prihvatljivi, a sa druge starne i cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga je za nas potpuno opravdan, da se kroz jačanje pravne zaštite podstaknu pronalazači i naučnici da stvaraju, a na drugoj strani privredno društvo da investiraju.
I mi verujemo što je gospodin Obradović rekao, da on zapravo garantuje monopolska prava na korišćenje, ali i pravo da spreči neovlašćenu proizvodnju i prodaju patentnih proizvoda.
Dakle, ovim zakonskim predlogom je vrlo precizno definisano ko ima pravo da proizvodi, šta je povreda i mera koje se preduzimaju ukoliko dođe do povrede.
U cilju efikasnije zaštite prava proizvođača, predviđeno je i pravo na žalbu, a kao što je rečeno, propisani su uslovi i način sticanja zaštite i načini podnošenja prijava patenata koji imaju dejstva van Srbije.
Suštinski gledajući, pred nama je jedan kvalitetan zakonski predlog, a ono što je izuzetno važno nakon usvajanja, jeste taj drugi korak koji treba napraviti kada je reč o ovom zakonskom predlogu, a to je njegova implementacija i njegova primena u praksi.
Takođe, poslanički klub SPS-JS, u danu za glasanje podržaće i predložene izmene i dopune zakona o autorskim i srodnim pravima, jer usvajanjem ovog predloga, oblast će biti u potpunosti usklađena sa evropskim propisima, direktivama EU i odredbama sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, iako je Zakon o svojini 2009. godine, čini mi se.
Sa druge strane ove izmene i dopune jesu zapravo garant zaštite interesa autora u Srbiji.
Dakle, izmene predviđaju zabranu umnožavanja knjiga, udžbenika, stručne literature i ovo svakako jeste dobar način da se spreči ugrožavanje autorskih prava.
Još jedan segment koji želim da istaknem kada je reč o predloženim izmenama i dopunama sadržajnim ovim izmenama i dopunama Zakonskog predloga, kada je reč, recimo, o autoru likovne umetnosti, autor mora da bude obavešteno o preprodaji svog dela i, naravno, da dobije određenu novčanu nadoknadu.
Dakle, ove izmene i dopune treba da omoguće da i autori književnih i drugih umetničkih dela u Srbiji budu bolje i potpunije zaštićeni.
Još jednom, potpuno jasno, i ovaj predlog će imati podršku poslaničkog kluba SPS-JS. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Čomić. Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine Mrkonjiću, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je, dakle, jedan rekao bih značajan zakon, Zakon o železnici. Reč je o sistemskom zakonu koji će pokušati da uredi jednu značajnu i izuzetno važnu oblast kao što je železnica.

Železnica ima nekoliko komponenti koje je čine izuzetno složenim sistemom, a najvažnije jesu, svakako, železnička infrastruktura, obavljanje putničkog i robnog saobraćaja, upravljanje infrastrukturom i bezbednost saobraćaja koji se rešava još jednim zakonom, Zakonom o bezbednosti.

Radi se, dakle, o veoma složenoj oblasti, gde je potrebno regulisati mnoga važna pitanja i ona se, svakako, rekao bih ne mogu ostvariti jednim zakonom. Ovaj zakonski tekst, koji je pred nama, ima neka sasvim nova i veoma dobra rešenja, ali ima i mnoge detalje, postupke, procese za koje smatram da su možda mogli biti regulisani odgovarajućim podzakonskim aktima.

Pozitivna strana novih zakonskih rešenja je ta da on obuhvata upravljanje javnom železničkom infrastrukturom, razdvaja upravljanje infrastrukturom od organizovanja i obezbeđivanja prevoza putnika i roba, kao javnog prevoza i prevoza za sopstvene potrebe.

Zakon na dosta jasan način definiše pojam železničke infrastrukture u saobraćajnom i tehničkom smislu. To je bitna pretpostavka za razdvajanje delatnosti upravljanja infrastrukturom od komercijalnih poslova organizovanja prevoza robe i putnika. Zakon razdvaja i deli infrastrukturu na javnu industrijsku železnicu u smislu njene putne otvorenosti za korišćenje od strane zainteresovanih korisnika.

Železnička infrastruktura ima status dobra u opštoj upotrebi i u svojini je Republike Srbije, što je opšteprihvaćeno rešenje u Evropi. Da je reč o

veoma složenoj materiji, potvrđuje i činjenica da mi donosimo novi zakon o železnici nakon sedam godina od usvajanja poslednjeg zakona i to samo govori da se radi o složenoj materiji i veoma živoj i da će nam biti potrebno još dosta vremena da se ova oblast u celini jasno, zakonski i na drugi način reguliše.

Pozitivna strana Zakona je ta da on na jedan primeren način, rekao bih operacionalizuje evropske standarde i direktive koji se odnosi na to da se one na odgovarajući način usvoje i u našem sistemu, kako bi i naša Železnica bila deo evropskog železničkog sistema.

Železnica, svakako, i može da egzistira i da bude daleko bolja nego što je danas slučaj samo ako je deo evropskog železničkog sistema. Rešenja iz Zakona, o kome danas govorimo i koji danas razmatramo, verujemo da idu u tom pravcu. Sigurno je da se ovim zakonom otklanjaju brojne slabosti iz prethodnih zakona, koje nisu ni mogle biti primenjene, a opet, sa druge strane ide se sa nekim novim rešenjima koja su važna i za današnju Železnicu, ali rekao bih i za Železnicu u perspektivi, odnosno u budućnosti.

Mogu se očekivati pozitivni efekti donošenjem ovog zakona, jer će omogućiti jasniju poziciju današnjeg železničkog sistema Srbije i kada je reč o infrastrukturi i organizovanja putničkog i robnog transporta, otvorenosti naše železničke mreže kroz Srbiju, veće korišćenosti od strane zainteresovanih korisnika iz Evrope, kao i racionalniji i komercijalniji, uspešniji i efikasniji saobraćajni sistem.

Sa ovakvim rešenjima, verujem, možemo očekivati nove privredne subjekte, domaće i međunarodne, koji će imati interes da aktivno učestvuju u obavljanju poslova upravljanja železničkom infrastrukturom i prevoznika u železničkom saobraćaju, čime će se svakako stvoriti uslovi za pojavu konkurencije na tržištu usluga, kada je reč o železničkom transportu.

Smatram da je predlagač Zakona dobro procenio da se ne mogu slabosti prethodnog Zakona rešiti na drugi način, dakle izmenama i dopunama postojećeg zakona, već novim zakonom, kako bi se njegova primena učinila i praktičnom i efikasnijom. Analizirajući neka od zakonskih rešenja, posebno bih izdvojio sledeća, za koja smatram da su veoma dobra, da su od izuzetnog značaja. Najpre, donošenje Nacionalnog programa železničke infrastrukture postaje zakonska obaveza i to je veoma bitno, jer ako hoćemo da iskoristimo i u ekonomskom i u razvojnom smislu sve šanse koje Srbija ima kao jedna od bitnih železničkih raskrsnica u Evropi, mi prosto moramo strateški da se opredelimo kakvu železnicu želimo. Da li onu iz 19. ili železnicu 21. veka.

Donošenje ovakvog jednog programa, omogućiće da najpre definišemo jasne ciljeve, obaveze i odgovornosti svih subjekata u zemlji sa osnovnom namerom da cilj jednog takvog programa bude modernizacija železničkih pruga u Srbiji. Tu, naravno, mislim i na završetak pruge Valjevo-Loznica, završetak železničkog čvora u Beogradu, potpuna modernizacija železničkog koridora kroz Srbiju, modernizacija barske pruge, naravno elektrifikacija pruga u kraljevačkom kraju i u Vojvodini.

Reč je, dakle, o velikom poduhvatu čija uspešna realizacija obezbeđuje veoma dobro mesto Srbije na železničkom transportnom tržištu. U suprotnom, ovaj vid transporta kroz našu zemlju neminovno će biti zamenjen drugim. Pre svega, naravno, tu mislim na vodeni i na drumski saobraćaj. To bi bila velika šteta, jer Srbija ima dobru šansu da u železničkom transportu bude ona, rekao bih, saobraćajna kičma koja povezuje Srednju Evropu sa Jugoistokom, kuda će u velikoj meri se kretati i promet roba i ljudi i mi tu šansu i moramo i treba da iskoristimo i za to se već godinama zalaže i bori i aktuelni ministar, gospodin Mrkonjić, što je izuzetno važno, izuzetno dobro.

Sledeća stvar za koju smatra da je takođe jako pozitivna kada je reč o ovom zakonu, zakon definiše jasno javni prevoz putnika i robe u železničkom saobraćaju i utvrđuje prava i obaveze privrednih društava koja mogu da se pojave kao prevoznici, što opet pruža odgovarajuće normativne uslove za veće korišćenje postojećih železničkih kapaciteta.

Zakonom se i dalje precizira da je prevoz u železničkom saobraćaju od opšteg interesa, gradski, prigradski, regionalni i daljinski prevoz putnika. Ovakvim zakonskim rešenjima stvaraju se uslovi za mnogo novih subjekata koji mogu uzeti učešće u organizovanju ovog prevoza i zatim doprineti povećanju i popularizacije i korišćenja ovog vida prevoza kao veoma ekonomski efikasnog i veoma isplativog.

Povećanje i afirmacija prevoza od javnog interesa će biti moguća samo ako stvorimo uslove za restrukturiranje, bolje organizovanje i bolju poziciju naše nacionalne kompanije "Železnice Srbije". Bez velike podrške države, kada su u pitanju dugovi, razvoj, prevozna sredstva, nema nijednog uspešnog oporavka, nema uspešnog oporavka ove nacionalne kompanije.

Svake godine, kada raspravljamo o budžetu izdvajamo sredstva za železnicu od oko čini mi se 10 milijardi i nešto više dinara na godišnjem nivou. Mnogi smatraju da je to mnogo novca, međutim iskustvo evropskih železnica pokazuje da nema uspešnog oporavka ovakvih sistem bez velikih ulaganja, posebno nema opravka "Železnice Srbije" jer su naše pruge i železnička oprema u velikoj meri dotrajale.

Predlagač zakona dobro ističe da su danas u Srbiji ulaganja u putnu privredu nekoliko puta veća nego što su ulaganja u modernizaciju železnice. Možemo očekivati, i mi očekujemo, da će ovo novo zakonsko rešenje podstaći i veća finansijska ulaganja i u naše pruge i u vozna sredstva.

Mnoga iskustva pokazuju da mi možemo da smanjujemo broj zaposlenih, što je, čini mi se, maksimalno urađeno na srpskim železnicama, da sprovodimo i druge racionalizacije koje jesu neophodne, ali bez velikih investicija na železnici, koja ima brojne pozitivne ekonomske posledice po privredu i stanovništvo koje nije potrebno da obrazlažemo, čini mi se nećemo uspeti da oporavimo našu nacionalnu kompaniju, a ona je, po mom dubokom uverenju i po mišljenju poslaničkog kluba koji predstavljam, značajna, veoma značajna za našu privredu, za našu državu i za naše građane.

Ohrabrujuća su rešenja u ovom zakonu, koji ćemo usvojiti, jer on ima dosta rešenja za mnoge sadašnje probleme. Dakle, razdvaja od odgovornosti u odnosu na infrastrukturu u svakom smislu reči i odgovornosti, koja se tiče prevoza putnika i robe. To je prva pretpostavka da se ovakav sistem učini efikasnim.

Želim da istaknem da i najnovija reorganizacija na železnici koja se sprovodi, kada je reč o organizacionom i upravljačkom smislu uveren sam da može da ima pozitivne efekte na unapređenje naše železnice.

Takođe želim da kažem da je dobro rešenje u ovom zakonu što se na veoma jasan način, veoma precizno definiše status i poslovi Direkcije za železnice. Uloga Direkcije u regulisanju tržišnih uslova i poslova u oblasti i bezbednosti železničkog saobraćaja je ogromna, izuzetno velika, kao i kada je reč o uključivanju više privrednih subjekata u našoj železničkoj infrastrukturi. Zato je upravo važno da novim zakonskim rešenjem da se ovoj direkciji daju i ovlašćenja i odgovornosti da dalje uređuje pojedina pitanja iz oblasti železničkog sistema, jer samo time će se u potpunosti normativ, napraviti jedna normativa zaokruženost mnogih pitanja koja se tiču bolje organizacije, otvorenosti sistema i njegove osposobljenosti da odgovori svojim uslugama na potrebe i privrede i građana.

Smatram da je izuzetno važno pitanje putnih prelaza. Dakle, uočava se jedan ozbiljan društveni problemi to je izuzetno važno. Dobro je da se daje određeni značaj. Dobro je da se stvara zakonska obaveza i odgovornost. Ovaj problem ne može rešiti jedan subjekt, to svakako ne može rešiti železnica sama. Potrebno je uključiti više subjekata u realizaciju ovog otvorenog pitanja i problema.

Na samom kraju želim još jednom da kažem da će poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospođo Čomić, poštovani ministre Mrkonjiću, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim potpuno jasno i potpuno precizno da kažem da će poslanički klub SPS-JS u Danu za glasanje podržati Predlog zakona o energetici. Najpre, smatramo da je ovakvim zakonskim predlogom se nastavlja harmonizacija zakonodavstva našeg sa zakonodavstvom EU, a što je od izuzetne važnosti. Uvode se neka nova rešenja. O tome je već bilo reči. Nastavlja se jedna uspešna, rekao bih, reforma energetskog sektora. Ubeđeni smo da će ovaj zakonski predlog poboljšati uslove za investicije i na taj način ojačati energetske kapacitete u Srbiji.
Ovaj zakonski predlog uređuje odnose kako bi došlo do jačanja energetskog sektora i energetskog tržišta. Tačno je, on, kao što sam već rekao, predstavlja ispunjavanje preuzete međunarodne obaveze i, rekao bih, otklanja, pre svega, sve one uočene nedostatke kad je reč o važećem zakonu, koji je usvojen 2004. godine. Mi želimo da verujemo kako smo više puta mogli čuti i kako je više puta rečeno u javnosti, kad je reč o ovom zakonskom predlogu, da on zapravo predstavlja jedna krovni regulatorni okvir za razvoj energetike u Srbiji u narednih deset godina.
Ono što, takođe, želim da kažem i što smatram da je izuzetno važno, a čini mi se da su i kolege iz opozicije to potvrdile i da je vođena jedna kvalitetna javna rasprava, da je vođena rasprava i unutar Republičkog parlamenta, odnosno unutar resornog Odbora u Republičkom parlamentu. Ono što je, takođe, važno je da je, čini mi se, duži niz godina, tri godine unazad rađeno na ovom zakonskom predlogu radili eminentni stručnjaci iz zemlje, ali i iz inostranstva.
Šta je to što ovaj zakonski predlog, po našem mišljenju, konkretno donosi sa aspekta građana, sa aspekta kad je reč o građanima Srbije? mi želimo da verujemo da su to, pre svega, niže cene, a potom i veća sigurnost, odnosno stabilnost u snabdevanju energijom i energentima. Kako doći do nižih cena? Kroz otvaranje tržišta u svim energetskim sektorima. Kad je reč o dodatnom povećanju sigurnosti u snabdevanju, ubeđeni smo da ćemo do toga doći uvođenjem obaveznih i, kao što je već, između ostalog, bilo reči, operativnih rezervi nafte i goriva i uvođenjem kontrole i boljeg kvaliteta goriva u Srbiji.
Ovaj zakonski predlog, po našem mišljenju, poboljšaće i urediti tržište gasa u Srbiji i garantovati veću sigurnost korisnicima. Najvažnija novina kada je reč o trgovini gasom je pravo pristupa trećeg i to jeste obaveza evropskog energetskog zakonodavstva. Mi smatramo da ovde imamo jednu ravnotežu, odnosno prihvatljiv model koji će zadovoljiti, sa jedne strane, interese evropskih partnera, ali i naše nacionalne i državne interese kada je reč o projektima koji su planirani da se realizuju kada je u pitanju snabdevanje ovim energentom.
Dakle, suštinski najvažnija novina, još jednom ću ponoviti, koju donosi ovaj zakon jeste liberalizacija svih segmenata energetskog tržišta Srbije. Sve grane energetike otvorene su za ulaganje i za jednu otvorenu tržišnu utakmicu. Mi smatramo da je to od izuzetne važnosti. Energetika pored poljoprivrede svakako jeste najisplativija grana i veoma je važno iskoristiti sve njene prednosti, kao što je važno i to da Srbija dobije efikasne kompanije u ovoj oblasti, koje će u neku ruku biti osnov za oporavak srpske privrede. Da bi došli do realizacije tog cilja, ono što je po našem viđenju neophodno jeste stvoriti mehanizme kojima ćemo eliminisati one interesne grupe, a prednost će imati struka, svakako.
Formiranjem agencije za energetiku kao nezavisnog regulatornog tela smatram da smo napravili jedan ogroman korak unapred i ogroman korak dalje u realizaciji tog cilja. Takođe, podržavamo i slažemo se da obnovljivi izvori treba da budu jedan od prioriteta i da ovaj sektor zaslužuje posebnu pažnju. Investitorima, naravno, treba garantovati veću pravnu sigurnost, a procedure za realizaciju investicija moraju biti dosta jednostavnije. To je nešto što mi takođe očekujemo od ovog zakonskog predloga.
Mislim da je u zakonskom predlogu dosta dovoljno prostora za obnovljive izvore energije, a definiše se i status povlašćenih proizvođača, kao i dodela privremenog statusa povlašćenog proizvođača koji bi investitorima trebao da omogući da obezbede kredite. To je takođe od izuzetne važnosti. Dakle, još jedan pozitivan segment, odnosno segment ovog zakonskog pregleda koji mi ocenjujemo kao izuzetno pozitivan.
Pre nekoliko dana sam imao prilike da čujem neke podatke u javnosti i imam potrebu da ih saopštim, a vi me demantujte ukoliko nisam u pravu, ali čini mi se da je to neko iz resornog ministarstva saopštio. Naime, pojavili su se u javnosti podaci koji kažu da je u Srbiji godišnja potrošnja energije 8,4 miliona tona ekvivalentne nafte, da se najviše energije troši u poljoprivredi i domaćinstvima – 40%, u industriji 32%, u saobraćaju 26%, iz domaće proizvodnje, koliko mi se čini, se obezbeđuje 58% energije, a uvozi 42% energenata, najviše tečnih goriva – 55%, gas 29% i da postoji tendencija povećanja unosa. Čini mi se da su to bili neki podaci koji su se mogli čuti u javnosti. Ne znam koliko su precizni i koliko su tačni, ali ovo sam rekao iz prostog razloga što smatram da nam je potreban zakon o racionalnijom upotrebi energije. Smatram da je to nešto što je od izuzetne važnosti.
Dakle, zakon o kojem danas govorimo, najpre u raspravi u načelu, a potom i u raspravi u pojedinostima, ubeđen sam stvara uslove i jedan osnov za bolje regulisanje oblasti energetske efikasnosti, ali potrebno je da ova oblast bude uređena posebnim zakonom. Još jednom na samom kraju želim da kažem, poslanički klub SPS – JS u danu za glasanje će podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Gospodine Novakoviću, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su izmene i dopune Zakona o lokalnim izborima. Kada je reč o predlogu zakona o kojem danas govorimo i o kome danas vodimo raspravu, želim da kažem da ovaj predlog, kao što se između ostalog moglo čuti i tokom današnje rasprave, sadrži potpuno identična rešenja kao i Zakon o izboru narodnih poslanika. Potpuno isto kao i tokom rasprave o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, želim da kažem da, imajući pre svega u vidu stav Ustavnog suda Republike Srbije i imajući na umu i u vidu stav EU, mi podržavamo ovaj zakonski predlog, ali ga sagledavamo.

Zapravo, ovo jeste jedno prelazno rešenje u ovom trenutku, ali ono što je neophodno učiniti odmah iza narednih lokalnih i parlamentarnih izbora jeste ući u suštinsku reformu izbornog zakonodavstva u Srbiji.

I ovaj predlog, kao i izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika, odgovara na tri pitanja, odnosno, odgovara na nekakva tri zahteva, i kada je reč o stavu i mišljenju Ustavnog suda Republike Srbije, i kada je reč o stavu EU, i kada je reč o stavu stručne javnosti. Ali, čini nam se da ovakvim predlogom, kao što smo mogli čuti od gospodina ministra, ovo jeste jedno od rešenja. Možda ne najbolje, i nije najbolje, ali u ovom trenutku jeste jedno od rešenja. Nažalost, ono ne rešava problem u celosti i zato još jednom želim potpuno jasno i potpuno precizno da kažem da je neminovnost nakon narednih izbora ući u suštinsku reformu izbornog zakonodavstva u Srbiji.

Dakle, brojna su otvorena pitanja. Prvo pitanje ili problem je problem motivacije. Problem motivacije i kandidata, ali problem i pitanje motivacije birača. Tačno je da će građani znati na osnovu izbornih lista ko ima šanse i ko eventualno može biti odbornik nakon prvih narednih lokalnih izbora. Ali, isto tako će znati i ko neće imati velike šanse da bude unutar lokalnog parlamenta.

Postavlja se pitanje kako motivisati poslednjeg kandidata na listi da vodi kampanju i kako motivisati sugrađane, njegove komšije iz izborne jedinice da glasaju za njega kada su njegove šanse da uđe u lokalni parlament izuzetno male.

Drugo pitanje koje je za nas otvoreno je pitanje teritorijalne zastupljenosti. Dakle, običnim građanima, centralna ili republička vlast deluje isuviše daleko ponekad od njihovog svakodnevnog života i ona u principu nije u mogućnosti da se bavi njihovim neposrednim problemima, poput pitanja lokalnih puteva, pitanja lokalnog prevoza, vodosnabdevanja, snabdevanja električnom energijom, dakle, komunalnim infrastrukturnim pitanjima.

Odbornički kandidat za kojeg se građani opredeljuju na lokalnim izborima ima izuzetnu važnost i izuzetan značaj u rešavanju tih problema koji su od izuzetne važnosti za građane jedne izborne jedinice. Da li će svaka izborna jedinica nakon prvih narednih lokalnih izbora imati svog predstavnika u lokalnom parlamentu? Može se desiti da u jednoj izbornoj jedinici svaka politička opcija ima svog kandidata, a da nijedan od kandidata ne bude unutar lokalnog parlamenta. Znači, građani te izborne jedinice neće u tome i ne bi u tom trenutku imali svog predstavnika.

U obrazloženju zakonskog predloga se kaže da će se usvajanjem omogućiti da građani odlučuju o tome koji kandidat će ih predstavljati, jednostavno pitanje. Lista ima, recimo, 51 kandidata i građani u jednoj izbornoj jedinici smatraju da bi upravo 51. kandidat na listi bio njihov izbor, razume njihove probleme, oni ga poznaju, smatraju da bi on najuspešnije mogao da rešava njihove probleme nakon prvih narednih lokalnih izbora i žele da glasaju za njega. Ali, on je na 51. mestu, jer politička opcija kojoj pripada ga je tako rangirala. Sada se postavlja pitanje – kako građani odlučuju ko će ih predstavljati? Mandat se dakle dodeljuje po redosledu, ali se ne dodeljuje prema procentu i prema broju osvojenih glasova.

Sledeće pitanje koje je za nas takođe važno jeste pitanje ostavke. Precizirano je da ostavka treba da bude lični čin, lična volja i mi nemamo apsolutno ništa protiv, samo smatramo da treba naći zakonsko rešenje kako sprečiti da slobodan mandat, mandat koji pripada odborniku nakon lokalnih izbora ne bude predmet političke trgovine. Nije dobro i tu se slažem sa kolegama iz Srpske radikalne stranke, nije dobro da stranke koje ne učestvuju na izborima imaju svoje predstavnike u lokalnom parlamentu.

Dakle, politička trgovina unosi nestabilnost u politički sistem. Stranka koja nije učestvovala na izborima ne može iz slobodne volje odbornika da dobije mesto kao stranka u Skupštini i to je najbolje, kao što sam rekao, da bude uređeno jednim zakonskim normativnim okvirom, jer sve drugo bi na neki način bila i obmana građana i prevara građana koji su izašli i koji će izaći na prve naredne lokalne izbore.

Mi smatramo da je važna politička stabilnost jer ona je preduslov, politička stabilnost je preduslov za uspešnu realizaciju proklamovanih ciljeva i načela oko kojih je okupljena bilo koja lokalna samouprava i bilo koja većina unutar jedne lokalne samouprave.

Kada je reč o pitanju koalicija i da se mi razumemo, kada je reč o političkoj trgovini, ne kažem ovo samo zbog Srpske radikalne stranke, Socijalistička partija Srbije je 2002. godine imala jedno jako gorko iskustvo i mi ne želimo da se to iskustvo ponovi u narednom periodu ni u jednoj političkoj opciji. Mi smatramo da je važna politička stabilnost, ali kad je reč o pitanju koalicija, ono je rešeno za nas na jedan, rekao bih, prihvatljiv način, odnosno potpuno identičan

način, kao i u Zakonu o izboru narodnih poslanika. Poštuje se redosled na listi, ali koalicioni sporazumi utiču na to kako će se po redosledu dodeljivati mandati, naravno imajući u vidu koje političke opcije učestvuju u koaliciji i imajući u vidu činjenicu da koalicioni sporazumi moraju biti poznati neposredno pre lokalnih izbora.

Ono što takođe želim da kažem jeste da podržavamo i smatramo da se treba obezbediti prisustvo manje zastupljenog pola. Tu imovinu podržavamo.

Na samom kraju, shodno različitim praksama u proteklom vremenskom periodu, u kontekstu odugovlačenja, prolongiranja, prihvatljiva je i novina da se uvodi obaveza da se izbori za lokalne samouprave moraju okončati u roku od 60 dana od dana raspisivanja, a ne 90, koliko je do sada bilo.

Uz sve nedostatke, ovaj predlog na neki način unapređuje izborni sistem, ne u celosti, već brojna su otvorena pitanja. Ovo je prelazno rešenje i potreba je suštinska reforma izbornog zakonodavstva u Srbiji. Delimično se otklanjaju elementi posrednosti, ali suština proporcionalnog izbornog sistema je da ima elemente posrednosti, glasa se za političku stranku. Mislim da bi u budućnosti trebalo razmišljati, kada je reč o suštinskoj izmeni izbornog zakonodavstva i promeni izbornog zakonodavstva u Srbiji, mislim da treba razmišljati o drugim rešenjima koja su daleko kvalitetnija od ovog, recimo, mešovitog izbornog sistema, jer on afirmiše prednosti i proporcionalnog i većinskog sistema ili personalni proporcionalni sistem koji takođe ima svoje prednosti, ali i nedostatke itd.

Kada je reč o lokalnim izborima, na samom kraju je raspisivanje lokalnih izbora. Potpuno je jasno, potpuno precizno, ne može apsolutno niko raspisati lokalne izbore kada mu to padne na pamet, ali stav SPS je da kroz izmenu izbornog zakonodavstva, izbornog sistema stvaramo uslove da se upravo zbog izuzetnog značaja i važnosti koje treba pridati lokalnim izborima, jer svi govorimo o decentralizaciji, pa sa tog aspekta treba da posmatramo i značaj i važnost lokalnih izbora, kroz izmenu izbornog zakonodavstva, izbornog sistema treba stvoriti uslove da bi mogli da razdvojimo parlamentarne od lokalnih izbora. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo Čomić, poštovana gospođo Samardžić, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rečeno, Zakon o mladima treba da predstavlja jedan korak dalje i jedan korak napred kada je reč o realizaciji akcionog plana za sprovođenje nacionalne strategije za mlade za period od 2009. do 2014. godine.
Tačno je da danas u Srbiji ne postoje mehanizmi za aktivno učešće mladih u donošenju važnih odluka i kada je reč o jedinicama lokalnih samouprava i kada je reč o državnoj upravi. Određena pitanja koja su važna za mlade u Srbiji jesu regulisana određenim zakonima, kroz više zakona, ali postoje oblasti koje imaju značaja za mlade, a koje nisu zakonski regulisane.
Tačno je da mladi pripadaju osetljivoj grupi kojoj je potrebna izuzetna podrška, a kako bi na određen način bili uključeni u društvene tokove i kako bi se stvorili uslovi, kako ste vi rekli u vašem uvodnom izlaganju, za puni razvoj potencijala mladih u Srbiji.
Imajući na umu činjenicu da se Srbija suočava sa kontinuiranim opadanjem broja mladih u opštoj populaciji, smatramo da je naš zajednički zadatak, odnosno da treba da bude ulaganje u mlade, stvaranje ambijenta i atmosfere koja će omogućiti što kvalitetniji život u Srbiji, da mladi ostaju u Srbiji nakon školovanja, jer mladi jesu pokretačka snaga i osnov opšteg razvoja jednog društva.
Poslanički klub SPS-JS u načelu podržava ovaj zakonski predlog i podržavajući ovaj zakonski predlog mi zapravo želimo pre svega da podržimo cilj, koji se želi postići njegovim usvajanjem, a to je stvaranje i razvijanje mehanizma za veće uključenje mladih u donošenju odluka koje se upravo tiču mladih ljudi u Srbiji.
Želimo da verujemo da će ovaj predlog biti jedan dobar osnov za, kako je navedeno u obrazloženju zakonskog predloga, sistemsku brigu institucija o mladima i kada je reč o obrazovanju i kada je reč o delovanju i ostvarivanju ličnih potencijala.
Dakle, važno je definisati opšti interes kada su mladi u pitanju, a ovaj predlog treba da stvori obavezu da mladi moraju da budu konsultovani kada se donose važni strateški dokumenti, važni za mlade, kada se donose važne odluke koje su od interesa za mlade u Srbiji.
Dakle, stvoriti obavezu da država podstiče mlade da se uključuju u društvene tokove i da podržavaju, kako je rečeno, njihova udruženja i volonterske aktivnosti što je od izuzetne važnosti.
Zato je važno da su, kada je reč o Predlogu zakona o mladima, upravo bar koliko smo mogli da shvatimo, mladi ljudi bili upućeni tokom čitavog procesa izrade ovog zakonskog predloga od samog početka do kraja, jer ovi zakoni jesu najmerodavniji da se pitaju o rešenjima, da daju sugestije i predloge na rešenja koja će uticati na realizaciju ciljeva o kojima danas govorimo, o Predlogu zakona o mladima.
Takođe želim da kažem da je veoma važno, koliko smo mogli čuti u uvodnom izlaganju, održana je jedna široka kvalitetna javna rasprava i da su brojne sugestije uzete u razmatranje prilikom pisanja teksta Nacrta zakona.
Kažem, dobro je da su mladi bili uključeni u čitav proces prilikom izrade Nacrta zakona, ali je još važnije da sada nakon rasprave u načelu, nakon rasprave u pojedinostima, nakon usvajanja ovog važnog zakonskog predloga, mladi ljudi u Srbiji shvate da zakon nije samo mrtvo slovo na papiru. Dakle, nakon usvajanja zakona, odnosno zakonskog predloga ćemo pokušati da to što kvalitetnije implementiramo u praksi danas u Srbiji.
Ovaj zakonski predlog pokazuje, odnosno treba da pokaže spremnost da Srbija ide u susret potrebama mladih ljudi u Srbiji, odnosno on sa jedne strane treba da prati potrebe mladih ljudi danas u Srbiji, a sa druge strane, upravo u skladu sa načelima da uredi ovu važnu oblast za nas, onako kako je to učinjeno u zemljama EU. Dobro je što smo šesta ili sedma zemlja koja ima, odnosno će imati zakon o mladima.
Između ostalog, kada je reč o usklađenosti sa standardima i načelima EU, treba reći da je za punu realizaciju programa za mlade EU, Srbiji potrebna i agencija za mlade ljude koje imaju sve evropske zemlje.
Tačno je da u omladinskim udruženjima, vi ste to rekli, nedostaje jedna krovna organizacija, koja bi zastupala interese mladih na nacionalnom nivou u cilju bolje i kvalitetnije međusobne saradnje.
Dakle, ovim predlogom, stvara se zakonski osnov za osnivanje kancelarije za mlade, a zakon predviđa i stvaranje krovne kancelarije. Podržavamo ideju, podržavamo cilj, ali potpuno jasno i potpuno precizno želim da kažem i kada je reč o agenciji za mlade, ni kancelarija za mlade, ne smeju biti prostor za partijsko zapošljavanje, za politički marketing, za političke kampanje, jer bi onda apsolutno obesmislili i obezvredili ideju koja ima jedan izuzetan značaj za mlade u Srbiji.
Treba da razmišljamo kako da osnažimo lokalne kancelarije, jer nije svaka lokalna samouprava na jedan adekvatan način, čini mi se, prepoznala značaj kancelarije za mlade. Volonterski rad nije održiv u dugoročnom smislu i na duži vremenski period. Ali, sa druge strane, ono što mi očekujemo jesu rezultati, očekujemo izveštaj o radu i očekujemo da se kancelarije ne otvaraju pro forme, već da imaju, kao što sam rekao, rezultate.
Mislim da je važno da, kada govorimo o konkursima koje planira ministarstvo, o tome je juče bilo reči na resornom odboru republičkog parlamenta, naredni konkursi sadrže i onaj deo koji se odnosi na osposobljavanje mladih za pisanje projekata, kako bi kasnije mogli na jedan adekvatan način da koriste fondove EU koji će, nadamo se, biti vrlo brzo na raspolaganju i vrlo brzo dostupni.
Još jedan segment želim da istaknem kada je reč o ovom zakonskom predlogu, a tiče se mladih talenata. Naime, članom, čini mi se, 20. ovog zakonskog predloga predviđeno je da se njihovo nagrađivanje i stipendiranje, čini mi se, po prvi put smatra opštim interesom, što je od velike važnosti.
Naravno, sagledavajući analizu koja je data u obrazloženju ovog zakonskog predloga, ono što zabrinjava i što je, nažalost, potpuno jasno, najveći problem mladih u ovom trenutku je pitanje nezaposlenosti. Postavlja se pitanje da li je ovaj zakonski predlog mogao na bilo koji način da tretira i ovo pitanje ili da ponudi, znam da je teško, nekakav osnov za rešavanje i ovog problema?
Ovaj predlog bi mogao, po našem mišljenju, da sadrži i odredbe koje se tiču, o tome je već bilo reči, zaštite mladih, počev od zaštite prodaje alkohola, bolesti zavisnosti, do zaštite u medijima, o kojoj su kolege već govorile, kao što je to, primera radi, učinjeno u Nemačkoj, kada je reč o Zakonu o mladima, gde se ceo zakon odnosi na zaštitu mladih.
Ono što možda još nedostaje, po našem mišljenju, pored stvaranja podsticajnog okruženja za razvoj i unapređenje položaja mladih, jeste jasnije i preciznije utvrđivanje i definisanje prava i obaveza subjekata omladinske politike i, sa druge strane, države.
Kada je reč o kriterijumu za sastav krovnog saveza, smatramo da bi bilo dobro da kvantitet i kvalitet omladinskih udruženja budu u ravnoteži. Dakle, da kvantitet i kvalitet omladinskih udruženja bude uravnotežen. Što se tiče saveta za mlade, važno je utvrdite jasne kriterijume za izbor članova saveta i njegov rad, ili će to biti regulisano usvajanjem nekog drugog akta. Ali, svako treba razmisliti i to da se možda poveća procenat mladih u savetu. Čini mi se da je to u ovom zakonskom predlogu u prvobitnoj verziji, odnosno u prvobitnom predlogu 30%, najmanje 30%.
Kada je reč o finansiranju programa i aktivnosti, verujemo, kako ste rekli, u transparentnost finansiranja programa i aktivnosti koje se tiču mladih ljudi, jer i to je jedan od načina, kako je to ministarka rekla na samom početku, da povratimo poverenje mladih u institucije koje ih predstavljaju.
Na samom kraju još jednom želim da istaknem da poslanički klub SPS-JS u načelu podržava ovaj zakonski predlog, jer dobro je da se ova oblast zakonski reguliše. Nema odgovora na sva pitanja, to i nije logično i nije realno u ovom trenutku, nije realno očekivati, ali se skreće pažnja na potrebe mladih kao važne društvene kategorije koja u ovom trenutku, kao što ste između ostalog rekli, čini 20% našeg društva. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Čomić, poštovani gospodine ministre Markoviću, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o finansiranju političkih aktivnosti, jedan važan zakonski predlog i ja na samom početku želim da kažem da je Vlada Republike Srbije i parlamentarna većina u Srbiji konstituisana  i formirana na bazi pet ključnih principa i načela. Jedno od pet proklamovanih načela, a i jedan od ciljeva, vladajuće koalicije u Srbiji jeste borba protiv korupcije i kriminala. Želim da kažem da je Srbija u proteklom vremenskom periodu ostvarila izuzetne rezultate i veliki uspeh, napredak u borbi protiv organizovanog kriminala. Zakonski predlog o kojem danas govorimo, ubeđeni smo, stvoriće jedan realan osnov za jedan ogroman korak napred, za korak dalje u borbi protiv korupcije.
Želimo da verujemo da će ovaj zakonski predlog biti važan argument, važan segment prilikom odgovora na pitanje – ima li korupcije u državi među državnim funkcionerima i političkim strankama.
Poslanički klub SPS, danas tokom rasprave u načelu, želi, pre svega, da podrži suštinu ovog zakonskog predloga, a to je: transparentnost, kontrola, uvođenje reda kada je reč o finansiranju političkih stranaka i finansiranju političkih aktivnosti.
Dobro je da o ovom zakonskom predlogu raspravljamo i da ovaj zakonski predlog usvajamo neposredno pre bilo kojih izbora i parlamentarnih i lokalnih. Tačno je da ova oblast u Srbiji dugo nije bila regulisana na adekvatan način, odnosno da važeći zakon, kako je rečeno u uvodnom izlaganju iz 2003. godine ima određene normativne nedostatke i kada je reč o kontroli finansiranja političkih subjekata, trošenja sredstava iz različitih izvora i privatnih i javnih.
Važno je da je ovaj zakonski predlog usaglašen sa standardima EU, odnosno da su u ovaj zakonski predlog ugrađene preporuke Evropske i Venecijanske komisije.
Takođe, važno je da je održano više kvalitetnih javnih rasprava, dakle, pored pribavljenog mišljenja Venecijanske i Evropske komisije kroz javnu raspravu, javno slušanje, moglo se čuti mišljenje brojnih međunarodnih organizacija, nevladinih organizacija i eminentnih pojedinaca i stručnjaka i sve to, naravno, treba da doprinese kvalitetnoj skupštinskoj raspravi, a u cilju izglasavanja što boljeg i kvalitetnijeg zakona o finansiranju političkih aktivnosti.
Prema tome, ovaj zakonski predlog treba da omogući i obezbedi kontrolu i javnost u finansiranju političkih stranaka, da precizira izvor i način finansiranja. Uveden je novi termin ''politički subjekt'', on podrazumeva i grupe građana i političke stranke i o tome je bilo reči. Nema više anonimnih donacija, što smatramo da je jako dobro, jer se sprečavaju brojne zloupotrebe.
Dakle, svako ko želi da finansira političku stranku to može učiniti sa svog računa otvorenog u banci, a svaki prilog će biti objavljen na veb-sajtu političke stranke ili Agencije za borbu protiv korupcije, koja će vršiti kontrolu primene ovog zakona.
Ono što je izuzetno važno, građani Srbije će znati kako će i na koji način stranke da se finansiraju i kako i na koji način stranke troše novac koji dobijaju iz republičkog budžeta.
Verujemo da će ovaj zakonski predlog doprineti uvođenju, rekao bih, reda na političkoj sceni Srbije, da će sprečiti da određeni neformalni centri moći na određeni način utiču na donošenje važnih odluka, ali, sa druge strane, očekujemo da će ovaj zakonski predlog omogućiti da svi politički subjekti po potpuno jednakim i unapred definisanim uslovima stiču potrebna sredstva za svoj rad.
Suština je legalno, shodno zakonu, obezbediti sredstva za nesmetani rad političkih aktivnosti, političku kampanju i uspostaviti kontrolu trošenja. Nemamo ništa protiv, ali opšte je poznato, i o tome je danas bilo reči, da se tokom kampanje najviše sredstava troši na oglašavanje u elektronskim medijima i postavlja se pitanje kako u tom kontekstu obezbediti da svi politički subjekti imaju ravnopravan tretman.
Kada je reč o izbornom jemstvu, treba tragati za najboljom formulacijom koja će omogućiti realizaciju cilja koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a koji sa druge strane neće biti smetnja u nesmetanom radu političkih subjekata.
Tačno je da je usvajanje ovog zakonskog predloga jedan od uslova za članstvo Srbije u EU, ali neko je već rekao i želim još jednom to da ponovim, potreban nam je kvalitetan zakon o finansiranju političkih aktivnosti, pre svega zbog nas, pre svega zbog Srbije, a ne zbog EU, pre svega zbog ciljeva koji se žele postići usvajanjem ovog zakonskog predloga.
Na samom kraju, želim još jednom da ponovim ono što je ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba SPS-JS rekao – Poslanički klub SPS-JS podneo je određeni broj amandmana i o tome ćemo govoriti tokom rasprave o pojedinostima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospođo Čomić, poštovani gospodine Šoškiću, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da se rasprava u načelu o izuzetno važnom zakonskom predlogu bliži kraju, najpre želim da kažem da smo imali jednu zaista kvalitetnu raspravu u načelu i da se mnogo toga čulo tokom ovog dana.
Pokušaću još jednom, relativno kratko, koliko je to moguće, da iznesem stavove poslaničkog kluba SPS - JS povodom ovog zakonskog predloga. Dakle, poslanički klub SPS - JS podržaće Predlog zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga jer verujemo da će usvajanjem ovog zakonskog predloga biti zaokružen sistem zaštite potrošača, naravno, zajedno sa opštim Zakonom o zaštiti potrošača, i da će biti povećan stepen zaštite klijenata, korisnika finansijskih usluga.
Smatramo da je izuzetno važno uvesti precizno definisana i jasna pravila kada je reč o našem bankarskom sistemu. Takođe verujemo da će ovaj zakon obezbediti korektan i fer odnos između klijenata i banaka. Prosto, nije reč samo o zaštiti klijenata od banaka, nego i o zaštiti banaka od klijenata. Dakle, ovaj zakon treba da na jedan, kako je to između ostalog rečeno, pravedan način definiše, vrlo precizno, odgovornost.
Tačno je da ne postoji klijent banke koji nije iznenađen neočekivanom naplatom nekakve usluge, odnosno skrivenim troškovima. S druge strane, naravno da se i banke susreću s velikim brojem klijenata koji ne žele da vrate novac koji su uzeli ni pod kojim uslovima. Dakle, i bankama je u interesu da unaprede praksu primenom jednog ovakvog zakona. Dakle, zakon treba da obezbedi zaštitu korisnika finansijskih usluga, unapredi poslovnu praksu i fer odnos prema korisnicima, ali i da doprinese njihovom kvalitetnijem informisanju.
Ovaj zakon će biti, rekao bih, dobra osnova za regulisanje tržišta. Dobro je što ćemo imati jedan poseban zakon koji će regulisati ovu specifičnu oblast, koja svakako ne bi mogla biti regulisana opštim Zakonom o zaštiti potrošača.
Kao što je između ostalog rečeno, u zakon je gotovo u celosti preneta Direktiva EU, preuzete su institucije koje ne postoje u Srbiji, ali će se zakon odnositi i na stambene kredite, sefove, račune, depozite, kreditne kartice i druge usluge.
Suštinski, najbitniji segmenti ovog predloga, u kratkim crtama, bili bi: predviđeno je da klijent unapred zna sve uslove pod kojima se zadužuje i u kom vremenskom periodu se menjaju kamatne stope; kamatna stopa mora biti iskazana sa svim troškovima koji prate otplatu kredita; marža ne može da se menja u toku otplate; banka ne može jednostrano da menja bitne elemente ugovora i da ga jednostrano raskine; klijent može da odustane od kredita i da ga prevremeno otplati sa provizijom ne većom od 1%.
Kad je reč o konkretnoj primedbi koja se čula u javnosti, a upućena je od strane banaka, odnosno Udruženja banaka Srbije, retroaktivnost važenja zakona, važno je reći da se ovde ne radi o klasičnim retroaktivnim odredbama. One se odnose na obaveze koje dospevaju nakon stupanja na snagu ovog zakona, i to u delu koji se odnosi na primenu i pozivanje na posebnu poslovnu politiku banaka.
Ali, da ne bih govorio o svim primedbama koje su se mogle čuti u javnosti postaviću jedno jednostavno pitanje, i sa tim želim da završim diskusiju. Dakle, koliko je utemeljena najava poskupljenja pojedinih finansijskih usluga, odnosno da li postoji za takvu najavu opravdan osnov u bilo kojoj odredbi zakonskog predloga o kojem danas govorimo? Uz ovo pitanje još jednom želim da potpuno jasno i precizno kažem da će poslanički klub Socijalističke partije Srbije i Jedinstvene Srbije u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Čomić. Poštovana ministarka Kalanović, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, još jednom ću na samom početku reći da će Poslanička grupa SPS - JS podržati zakon o privrednim društvima, jer smatramo da ovaj predlog donosi bolja rešenja i da pojednostavljuje praksu.
Tačno je da je današnji Zakon o privrednim društvima, koji je stupio na snagu 2005. godine, napravio jedan korak napred u regulisanju privrednih društava u Srbiji, ali je praksa u periodu nakon usvajanja ovog zakonskog predloga pokazala da postoje izvesni problemi kada je reč o primeni određenih odredaba, da postoje određene nejasnoće u primeni, odnosno da postoje određene pravne praznine.
Naravno, s druge strane, postoji i potreba usaglašavanja zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, izmenjenim nakon stupanja na snagu Zakona o privrednim društvima, i ta potreba jeste karakteristična kada je reč o zemljama u tranziciji.
Ono što je takođe važno, postoji potreba da se reše određene kontradiktornosti između Zakona o privrednim društvima i Zakona o tržištu hartija od vrednosti, odnosno da se Zakon o privrednim društvima uskladi sa novim Zakonom o tržištu kapitala.
Razlozi koje sam naveo, uz sve ostale razloge koji su vrlo precizno i taksativno navedeni u obrazloženju ovog zakonskog predloga, jasno govore ne o neophodnosti izmene i dopune postojećeg zakona, imajući na umu pre svega ono što se definiše ovim zakonom, značaj oblasti koja se definiše, obim neminovnih promena, već o potrebi donošenja jednog novog zakona koji će normativno uneti i pravnu sigurnost i jasnoću privrednog okruženja i koji će sprečiti, kako bih rekao, unošenje štetne neizvesnosti u poslovanje.
Takođe želim da izrazim zadovoljstvo zbog toga što je, vezano za ovaj zakonski predlog, na čijoj izradi se, koliko smo mogli čuti, radilo jako dugo, vođena kvalitetna javna rasprava (o tome smo mogli čuti u uvodnom izlaganju ministra) u kojoj su učestvovali, kako je između ostalog rečeno, predstavnici međunarodnih institucija koje su uključene u reformu privrednog zakonodavstva. To je nešto što treba da bude praksa kada je reč o suštinski važnim zakonskim predlozima, odnosno kada je reč o sistemskim zakonima.
Naravno, podržavajući ovaj zakonski predlog pre svega želimo da podržimo cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a to je jasna dodela i utvrđivanje načina sprovođenja i zaštite vlasničkih prava u odnosima koje privredno društvo uspostavlja i, naravno, onaj osnovni ekonomski cilj, o kojem je takođe bilo reči, a to je smanjivanje transakcionih troškova koji se javljaju u razmeni i sprovođenju i zaštiti vlasničkih prava u platnom prometu.
Kao važni specifični ciljevi, od čije realizacije će zavisiti ostvarivanje, suštinski, ovog osnovnog ekonomskog cilja koji nacrt treba da ostvari, navode se i: doslednije razlikovanje društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskih društava, pojačana odgovornost direktora, ali i članova - akcionara, uvođenje jednodomnog i dvodomnog sistema upravljanja, kao i detaljnije uređenje zaštite poverilaca.
Kada je reč o društvu sa ograničenom odgovornošću, ključne novine su vrlo precizno definisane i ogledaju se u tome da je isključeno ograničenje broja članova koje društvo može da ima; ukinuta je knjiga članova društva, odnosno uvedena je evidencija; svojstvo člana stiče se upisom u registar. Osnovni kapital izražava se u dinarima i iznosi 50.000 dinara. Upisani kapital se uplaćuje nakon registracije društva. Razrađen je sistem dodatnih uplata. Data je mogućnost izbora između jednodomnog i dvodomnog sistema upravljanja i mogućnost postojanja više direktora koji mogu biti i pravna lica i nepostojanje, o tome je govorio kolega Radenković, upravnog odbora. Funkcija upravljanja odvojena je od nadzora. Postoji razlikovanje isključenja člana odlukom skupštine i u sudskom postupku; razrađene su odredbe o istupanju članova.
Što se tiče akcionarskog društva, dva su rezultata jednog suštinski novog pristupa: prvi, podela na zatvorena i otvorena akcionarska društva je suvišna, i drugi, broj akcionara nije važan u određivanju da li društvo može, odnosno mora da bude javno.
Ono što je takođe važno i što treba reći kada je reč o akcionarskim društvima, dakle, akcionarska društva će morati da imaju statut, što do sada nije bila obaveza. Direktori su i do sada odgovarali svojom imovinom ako se dokaže da su napravili štetu, ali sada su uvedene dodatne i precizirane postojeće odredbe vezane za njihovu odgovornost. Precizirano je na koji način se sankcioniše povreda tih dužnosti. Detaljnije je propisana nadležnost sudova. Verujemo da će to dovesti do jedne bolje, odnosno ozbiljnije primene u praksi nakon usvajanja ovog zakonskog predloga.
Takođe, želimo da verujemo da će novo zakonsko rešenje ukloniti uočene probleme u praksi kada je reč o zaštiti poverilaca, manjinskih akcionara, i o tome je takođe bilo reči.
Predlog zakona se opredelio za slobodu izbora upravljanja akcionarskim društvom, ali, za razliku od onog rešenja koje danas imamo, način izbora i nadležnosti organa u oba sistema upravljanja dosledno su uređeni, što uostalom i jeste praksa kada je reč o zemljama EU.
Ovim zakonskim predlogom rešena je jedna pravna praznina koja je predstavljala ozbiljan problem, a tiče se toga kako određene grupe lica mogu da ostvare svoja prava ako su privredna društva brisana iz registra, odnosno nije sproveden stečaj i nije sproveden postupak likvidacije, što takođe smatramo izuzetno važnim.
Kada je reč o likvidaciji, to želim da kažem na samom kraju kada već govorim o ovom zakonskom predlogu, predviđena je i prinudna likvidacija, čime je takođe, rekao bih, popunjena pravna praznina važećeg zakona, koji inače jeste predviđao likvidaciju kao nužnu meru, zavisno od odluke društva, što je nekada, naravno, značilo i nemogućnost sprovođenja.
Dakle, još jednom, na samom kraju, kada je reč o ovom zakonskom predlogu, Poslanički klub SPS - JS u danu za glasanje podržaće ovaj zakonski predlog.
Takođe želim da kažem da ćemo podržati i Predlog zakona o sporazumnom restrukturiranju privrednih društava, jer podržavamo ono što se želi postići, a to je blagovremeno prepoznavanje i rešavanje finansijskih poteškoća preduzeća i stvaranje uslova za nastavak njihovog poslovanja. Dakle, suština je stvoriti institucionalni okvir za efikasnije pregovaranje preduzeća sa bankama o restrukturiranju njihovih dugova. Odnosno, ovaj zakon treba da stvori jedan kvalitetan pravni okvir za vansudsko sporazumno restrukturiranje dugova privrede prema bankama i drugim poveriocima. Kao što je već rečeno, posredničku ulogu u ovom procesu imaće Privredna komora Srbije. Privredna komora treba da dovede u vezu dužnike i poverioce i da posreduje u procesu pregovaranja, radi definisanja dužničko-poverilačkih odnosa i sklapanja uspešnog sporazuma.
Kada je reč o samoj Privrednoj komori, naravno da je bitan odgovarajući kapacitet, mislim na administrativni kapacitet kojim raspolaže Privredna komora Srbije, naravno da je bitno iskustvo koje komora ima u postupku arbitraže; s druge strane, članovi Privredne komore jesu i privredni subjekti i preduzeća i jesu banke, što svakako treba da obezbedi lakšu vezu između dužnika i poverilaca radi pokretanja i sprovođenja postupka, i u tom kontekstu smatramo da je postojanje posrednika izuzetno važno.
Dakle, šta je važno i neophodno za otpočinjanje samog procesa (i o tome je, između ostalog, bilo reči)? Da postoje najmanje dve banke koje će učestvovati u pregovorima, odnosno koje će prepoznati da je oporavak preduzeća održiv na duži period i da im restrukturiranje omogućava povoljno namirenje potraživanja. Naravno, potrebno je da se pregovori vode uz posredovanje Privredne komore Srbije, koja donosi i poseban akt kako bi se bliže definisala cela procedura.
Naravno da želimo da verujemo da je usvajanje ovog zakonskog predloga jedan ogroman korak napred ka rešavanju opšte nelikvidnosti privrede, koja uz ogroman broj blokiranih računa jeste zaista ozbiljan problem poslovanja danas u Srbiji. Upravo iz tog razloga poslanički klub SPS - JS u danu za glasanje podržaće i ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo Malović, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su četiri zakonska predloga koja su neophodna, koja su potrebna. Tiču se oblasti pravosuđa. Reč je, dakle, o Predlogu zakona o advokaturi, Predlogu zakona o javnom beležništvu, Predlogu zakona o izvršenju i obezbeđenju i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.
Najpre, kada je reč o Predlogu zakona o advokaturi, želim da kažem da je potpuno jasno da je neophodno doneti nov zakon koji će urediti ovu izuzetno važnu oblast i to, kako je između ostalog rečeno, u skladu sa ustavnim načelima i potrebama savremenog društva i imajući na umu pre svega činjenicu da je važeći Zakon o advokaturi, kao što je rečeno, donet 1998. godine kao Zakon Savezne Republike Jugoslavije, a da je Srbija, između ostalog, 2006. godine dobila novi Ustav Republike Srbije.
Zatim, tačno je, neophodno je uskladiti normativni okvir sa međunarodnim dokumentima, kada je reč o ovoj oblasti i naravno, kao što je između ostalog takođe rečeno, obzirom da je Srbija u procesu pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji i važno je urediti uslove, kada je reč o pružanju pravne pomoći u Srbiji od strane advokata koji su strani državljani.
Ovaj zakon jeste izuzetno važan i za približavanje Srbije EU, ali i za članstvo Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Zato je veoma važno da Srbija dobije novi zakon koji će, kao što je već rečeno, na jedan novi i moderniji način urediti ovu profesiju u skladu sa evropskim standardima, profesiju koja ima značajnu ulogu u okviru procesa reforme pravosuđa u Srbiji, ali je podjednako važno da Srbija dobije jedan kvalitetan zakon o advokaturi, koji će biti i u interesu građana Srbije, ali naravno i u interesu samih advokata i onih na koje se sam zakon i odnosi. Dakle, pronaći jednu ravnotežu između države i pravila nezavisnosti, samostalnosti i samoregularnosti.
Pored toga što je radna verzija ovog zakonskog predloga u sve tri faze izrade bila dostupna javnosti i što je održan niz javnih rasprava, kada je reč o ovom zakonskom predlogu, ovaj zakonski predlog, kada je reč o onim novinama, pokrenuo je i otvorio brojna pitanja u javnosti.
Ne želim danas da govorim pojedinačno o svakoj novini, ne želim da kažem ni ono što je između ostalog takođe bila tema u javnosti da su neki protesti imali nekakvu političku pozadinu ili ne, ali želimo da izrazimo zadovoljstvo što su predstavnici Ministarstva pravde razgovarali sa predstavnicima Advokatske komore Srbije, predstavnicima Advokatske komore Beograda i koliko smo mogli da shvatimo, nakon tog razgovora, ne bi trebalo da, nakon ove rasprave u načelu i nakon rasprave u pojedinostima, nakon rasprave, odnosno, nakon amandmana i amandmanskih rešenja koja su ponuđena i koja će biti prihvaćena, ne bi trebalo da bude nedoumica i otvorenih pitanja, već samo jedan zajednički interes da Srbija dobije jedan kvalitetan zakon o advokaturi.
Kada je reč o Predlogu zakona o javnom beležništvu, usvajanje ovog zakona jeste zapravo nastavak reforme pravosuđa i obaveza iz Strategije o pravosudnoj reformi, koju je usvojio Republički parlament, čini mi se 2006. godine, i to je između ostalog navedeno u obrazloženju ovog zakonskog predloga.
Verujemo da će se usvajanjem ovog zakonskog predloga značajno rasteretiti rad sudova, prenošenjem dela nadležnosti na javne beležnike ili notare. Ovo u neku ruku jeste nešto što bi trebalo da pomogne, odnosno što će pomoći u decentralizaciji državne uprave, jer država prenosi svoja ovlašćenja na određene javne službe. Ovo jeste jedna novina u našem pravosuđu koja treba da doprinese i rasterećenju, ali i većoj efikasnosti i pravnoj sigurnosti.
S druge strane, cilj je, dakle, rasteretiti rad sudova, kao i ubrzati efikasnost, odnosno ubrzati trajanje sudskih postupaka. Želimo da verujemo da primenom ovog zakona nećemo imati one velike gužve u sudovima, kada je potrebno čekati po nekoliko sati da bi se overili potpisi. Dakle, građani će, koliko smo shvatili, po istoj ceni imati svakako bolju uslugu, što treba da bude zajednički interes.
Predlog zakona utvrđuje i disciplinsku odgovornosti notara, njihov položaj, delatnost, način udruživanja i obaveze, organizaciju, način rada javnog beležnika i druge stvari koje su važne za njihov rad, ali ono što je, pre svega, potrebno utvrditi jesu, rekao bih, jasna pravila za polaganje ispita, koji će se, kako je predviđeno nacrtom, odnosno Predlogom zakona, polagati pred državnom komisijom Ministarstva pravde.
Što se tiče Predloga zakona o izvršenju i obezbeđenju, želim da kažem da poslanički klub SPS-JS podržava ovaj zakonski predlog, jer pre svega podržavamo cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a to je brzo i efikasno izvršenje sudskih odluka u građanskim i privrednim postupcima.
To je nešto što je neophodno i što je izuzetno važno, imajući na umu činjenicu, ono o čemu je već bilo reči danas tokom ove uvodne rasprave, da je Srbija među poslednjima po efikasnosti u izvršenju sudskih presuda i naravno da ta činjenica stvara određenu pravnu nesigurnost i kod građana i kod investitora, što nije dobro. S jedne strane, nemogućnost izvršenja, rekao bih, obesmišljava samu odluku, obesmišljava čitav postupak. S druge strane, ima izuzetno negativan uticaj na celokupnu privredu u Srbiji.
Najveća novina kada je reč o ovom zakonskom predlogu jeste sistem dvojakog načina izvršenja sudskih odluka, odnosno uvođenje privatnih profesionalnih izvršitelja, pored postojećih sudskih i nova pravosudna profesija – profesionalni izvršitelj jeste nešto što postoji u više od 70% evropskih zemalja, a podaci zemalja u okruženju, kao što smo mogli da čujemo, pokazuju da je došlo do značajnog povećanja u rezultatima rada sistema, i to uz vrlo malo ulaganja iz državnog budžeta.
Posle pravosnažne odluke o izvršenju, poverilac će moći da bira da li će izvršenje poveriti sudskom ili privatnom profesionalnom izvršitelju. Privatni izvršitelji će obavljati značajne poslove koje su ranije obavljali sudski. Dobijaće određenu nagradu od onih koji ih angažuju. Odgovaraju svojom imovinom za štetu koju eventualno pričine sudskom krivicom i od njih očekujemo stručnost i efikasnost.
Odgovornost se obezbeđuje, koliko smo shvatili, kroz angažovanje Ministarstva pravde i kroz angažovanje sudova.
Na samom kraju, nekoliko reči o Predlogu zakona o izvršenju krivičnih sankcija. Usvajanjem ovog predloga očekuje se da će biti stvoreni neophodni zakonski uslovi za brže zapošljavanje lica u upravi, što je važno i što je neophodno, zatim, normativni okviri za uspešnu primenu izvršenja kazne zatvora bez napuštanja prostorija u kojima osoba stanuje.
Menjaju se neke odredbe koje su izazvale veće probleme u praksi. Zapravo, stvaraju se, kako je navedeno u zakonskom obrazloženju ovog predloga, uslovi za poboljšanje opšteg stanja bezbednosti u zakonima i poboljšanje odredbi vezano za izvršenje tzv. alternativnih sankcija.
Na samom kraju, još jednom želim da naglasim da će poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržati sva četiri zakonska predloga. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospođo predsedavajuća, poštovana ministarka, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničkog kluba SPS - JS.
Najpre želim da izrazim svoje lično zadovoljstvo i zadovoljstvo poslaničkog kluba SPS - JS zbog toga što su predstavnici Ministarstva i Vlada Republike Srbije prihvatili određeni broj amandmana poslaničkog kluba SPS - JS, koji nisu tehničke, već, rekao bih, suštinske prirode. Prosto, ovim smo i vi i mi vrlo jasno pokazali da imamo jedan zajednički cilj, a to je da dobijemo što kvalitetniji sistemski zakon, koji će ići u korak sa vremenom i koji će na određeni način unaprediti sport u Srbiji.
Ne bih da govorim o brojkama, ali od nekih 16 amandmana koliko je Vlada prihvatila, šest amandmana je poslaničkog kluba SPS - JS. To, naravno, ne govori da amandmani ostalih poslaničkih klubova nisu kvalitetni i da o njima danas ne treba razgovarati i pokušati iznaći određeni kompromis u opštem interesu svih nas i sporta u Srbiji.
Želim svoje vreme da iskoristim i akcenat da stavim pre svega na nekoliko stvari, da apostrofiram amandmane koje ste prihvatili, sadržaj amandmana koje ste prihvatili i da pokušam da uputim sugestije da imate razumevanja i da zajednički dođemo do rešenja za amandmane koji u ovom trenutku nisu prihvatljivi za predstavnike Ministarstva i predstavnike Vlade Republike Srbije.
Najpre, kada je reč o onom delu zakona koji je u javnosti predstavljen kao najspornije pitanje, reč je o postupku privatizacije, dobro je da su Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo prepoznali opravdanost amandmana koje je poslanički klub SPS - JS podneo na član 148. stav 1. i član 174. stav 2.
Prihvatanjem amandmana na član 148. stav 1. sprečena je bilo kakva mogućnost da objekti koji bi aktom Vlade bili proglašeni za objekte od nacionalnog značaja mogu biti dislocirani ili srušeni radi gradnje nekih visokokomercijalnih objekata, ili da im se promeni namena na bilo koji drugi način. Smatramo da smo na ovaj način uspeli da sačuvamo izuzetno značajne sportske vrednosti, što nam je zapravo i bio cilj onog trenutka kada smo podneli ovaj amandman.
Drugim amandmanom, na član 174. stav 2, onemogućili smo da zainteresovani kupac kao treći subjekat u postupku privatizacije može da pokrene postupak privatizacije. Na taj način, kao što smo govorili u raspravi u načelu, sprečili smo, po našem mišljenju, sve mogućnosti eventualne manipulacije koja bi se mogla javiti u tom vremenskom periodu od trenutka pokretanja privatizacije do same privatizacije. Tačno je da je to bila praksa Agencije za privatizaciju, kada je reč o samom postupku privatizacije. Tačno je da je ta praksa imala jako loša iskustva. Želimo da ta iskustva izbegnemo kada je reč o sportu i mislim da smo to uspeli prihvatanjem ovog amandmana.
Mislim da današnju raspravu treba da iskoristimo i da razgovaramo i da pokušamo da iznađemo rešenje za još nekoliko ključnih pitanja. Najpre se postavlja pitanje na koji način da stvorimo zakonsku obavezu da sredstva koja se ostvare od prodaje kapitala subjekta ne mogu, nego moraju biti usmerena u budžetski fond za finansiranje sporta, za izgradnju sportske infrastrukture i za izgradnju sportskih objekata. Mi ne želimo da ostavimo bilo koju drugu alternativu, jer smatramo da bi sve drugo na određeni način moglo štetiti razvoju sporta u Srbiji. Podneli smo amandman koji nije prihvatljiv i želimo da nađemo rešenje koje je prihvatljivo i koje je u opštem interesu.
Još jedna stvar kada je reč o postupku privatizacije – mi smo, imajući na umu pre svega važnost ovog postupka, značaj, kompleksnost, problematiku, predložili da se odredbe od člana 184. do člana 192, a tiču se postupka privatizacije... Predložili smo da se ovaj deo zakona primenjuje od 1. januara 2013. godine. Nije prihvaćen amandman. Razgovarali smo o tome na sednici Odbora za omladinu i sport. Rekli ste da bi prihvatanje ovog amandmana eventualno stavilo pod znak pitanja da li je privatizacija opciona ili obavezna i da se postavlja pitanje šta sa onim sportskim subjektima, šta sa onim sportskim klubovima koji bi odmah nakon usvajanja ovog zakonskog predloga želeli da uđu u postupak privatizacije.
Mi delimično možemo da prihvatimo ovo obrazloženje, ali nakon 15 godina mi usvajamo jedan izuzetno važan sistemski zakon, koji obuhvata jedan značajan postupak, mislim pre svega na postupak privatizacije i na odredbe članova od 174. do 192, i mislim da nam je potreban jedan period za prilagođavanje, evidentiranje i ostale pripremne radnje koje su neophodne da bismo došli do samog postupka privatizacije.
Ponoviću ono što sam rekao tokom rasprave u načelu. Vlasništvo nad stadionima velikih fudbalskih klubova, sportskim objektima, u ovom trenutku je, čini mi se, centralna tema u javnosti. Smatramo da to jeste važno, ali ovaj zakon treba da odgovori na još jedno važno pitanje, a to je sistemsko finansiranje sporta, i kada je reč o profesionalnim klubovima i kada je reč o bazičnom sportu, o mlađim kategorijama; zatim, podrška klubovima koji predstavljaju bazu za vrhunski sport, ali i podrška u izgradnji sportskih objekata i sportske infrastrukture, o kojoj smo već govorili.
To su za nas u ovom trenutku važna pitanja i zato smatramo da opšti interes u oblasti sporta, kao deo zakonskog predloga, nadamo se i zakona, jeste deo koji zaslužuje mnogo više pažnje. Ovaj deo zapravo treba da pruži odgovore na dva ključna pitanja: prvo je šta se smatra opštim interesom u oblasti sporta; drugo je na koji način se vrši odabir programa koji će se finansirati.
Takođe, želim da izrazim zadovoljstvo jer ste prihvatili amandman kojim se vrlo precizno i jasno definiše uloga i značaj Sportskog saveza Srbije u ovom zakonu. On je prvobitnim predlogom zakona doveden u jedan neravnopravan i nekorektan položaj. Nadam se i ubeđen sam da je to slučajnost. Mislim da je to u potpunosti ispravljeno amandmanom na član 104, koji je prihvaćen.
Kada je reč o opštem interesu u oblasti sporta, smatramo da određenu pažnju treba posvetiti asocijaciji „Sport za sve“ Srbije, kao asocijaciji koja već duži niz godina kroz svoje programe ostvaruje opšti interes u oblasti sporta, asocijaciji koja broji 59 članica i više od 20 saveza nacionalnog nivoa. Ulogu i značaj ove asocijacije smo pokušali da definišemo amandmanom koji smo podneli na član 114.
Za nas je važno i pitanje, o čemu je govorio kolega iz SRS malopre, kako je moguće stvoriti zakonski osnov za učešće klubova u evropskim klupskim takmičenjima, odnosno da oni budu finansirani iz republičkog ili iz pokrajinskog budžeta. Dešava se da u određenim jedinicama lokalne samouprave postoje takvi klubovi, da jedinice lokalne samouprave nemaju mogućnost da finansiraju, a priznaćete da je njihovo učešće, njihovo takmičenje od opšteg interesa za sport u Srbiji.
Dakle, ovaj zakon treba da kaže jasno šta je javni interes u sportu i kako sačuvati taj javni interes.
Na samom kraju, želim još jednom da izrazim zadovoljstvo zbog toga što su prihvaćeni amandmani koji su suštinski jako važni. Mislim da tokom današnje rasprave imamo sasvim dovoljno vremena da razgovaramo eventualno o još nekim predloženim rešenjima ili da pronađemo neka nova rešenja kako bismo na kraju dobili jedan kvalitetan sistemski zakon, koji će regulisati ovu izuzetno važnu oblast, oblast sporta u Srbiji. Zahvaljujem.