Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije i resorno Ministarstvo odbrane su predložili Skupštini Republike Srbije Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani. Zakon o odbrani je jedan od najznačajnijih zakona i kao što smo rekli u toku rasprave Poslanički klub SPS-JS smatra da predložene izmene i dopune Zakona svakako treba usvojiti.
U dopunama Zakona su preciznije definisani nazivi određenih oblasti, detaljnije se propisuju pojedina prava i obaveze ministra odbrane i samog Ministarstva. Jedina, možda, eventualna primedba bila bi da ministar odbrane ima u neku ruku velika ovlašćenja, a odgovornost nije baš, čini nam se, najbolje definisana.
Zbog predstojećih reformi, ove dopune svakako treba usvojiti, uz razmatranje određenih sugestija, uz razmatranje određenih predloga putem amandmanskih rešenja, a sve u cilju kako bismo dobili kvalitetnije zakonsko rešenje.
Recimo, u članu 24. se predviđa obavezna bezbednosna provera za lica koja obavljaju poslove planiranja i rukovanja planovima odbrane i poslovima značajnim za odbranu, što je osnovni preduslov za funkcionisanje sistema odbrane. Dobro je što je regulisana oblast upotrebe vojnih uniformi i obeležja, ali čini mi se, problem je što imamo puno uniformi koje nisu u upotrebi, a neznatno se razlikuju od važećih. Mislimo da izmene i dopune Zakona o odbrani neće uticati na visinu budžeta, odnosno neće bitnije menjati budžet Republike Srbije.
U izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije jasnije se vidi direktna namena Ministarstva odbrane da uozbilji odnose unutar Vojske Srbije, pre svega, uvođenjem vojnopolicijskog inspektora u sistem odbrane, smanjuje se korupcija i zloupotreba u službi.
Postavljanje vojnopolicijskog inspektora, o čemu govori član 53a, možda bi mogao na jedan određen način i amandmanski da se popravi, recimo, u kontekstu unutrašnje kontrole rada Vojne policije u pogledu zakonitosti primene vojnopolicijskih ovlašćenja vrši organizaciona jedinica koja se organizuje u sastavu Inspektorata odbrane narodne odbrane, uz obrazloženje da se na ovaj način izbegava mogućnost da onaj ko je predložio lice ima uticaj na njega, jer mu je potčinjen i u njegovom je sastavu, iako formalno izveštava ministra odbrane.
Takođe, smatram da, kada je reč o članu 53b, na jedan određen način možemo popraviti ovaj zakonski predlog ako, recimo, na kraju člana dodamo – na osnovu prikupljenih dokaza izveštava nadležno tužilaštvo o prekoračenim ovlašćenjima, ukoliko se uvidom u činjenično stanje dokazima ustanovi da nisu preduzete sve potrebne radnje u pretkrivičnom postupku od strane organa Vojne policije, inicira preko nadležnog tužilaštva preduzimanje potrebnih radnji. O amandmanskim rešenjima govorićemo u raspravi o pojedinostima.
Predlog zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi vrlo korektno i profesionalno, rekao bih, rešava nedoumice sa kojima su se susretali nadležni organi Ministarstva odbrane i vojnih odseka u lokalnim samoupravama, iskustva iz 1999. godine ukazuju da je bilo dosta propusta u zakonu.
Rešena su pitanja ko i kako odlazi u Vojsku Srbije, a ko na civilno služenje, odnosno u civilnu službu, a posebno u delu o radnoj i materijalnoj obavezi.
Kaznene mere za prekršioce ovog zakona su adekvatne, samo treba da budu sprovedene do kraja i bez izuzetaka. Zakon treba vremenom dograđivati, a što je i predviđeno donošenjem propisa koji će bliže definisati pojedine oblasti i pojedine delove zakona.
Član 66. Predloga zakona trebalo bi možda preciznije definisati u delu služenja u Vojsci Srbije lica sa dvojnim državljanstvom. Neke zemlje u okruženju nemaju obavezu služenja vojske, a licima sa dvojnim državljanstvom izdaju potvrdu da su regulisali vojnu obavezu.
Član 54. ovog zakona predviđa aktivnu rezervu kao odlično rešenje ako Vojska Srbije bude profesionalizovana. Zakon o civilnoj službi precizira način odlaska u civilnu službu, prava lica koja odlaze na služenje civilne službe i obaveze privrednih društava i institucija prema licima koja su na odsluženju.
Prema ovom zakonu, čini mi se da na određeni način nije razjašnjen pojam „prigovor savesti“, ali suštinski to u ovom trenutku i nije toliko bitno. Treba zapravo sistemski regulisati u koje organizacije i privredna društva, regruti mogu odlaziti. Čišćenje ulica, naplaćivanje parkinga je ispod časti za služenje u civilu.
Postoji realan problem da male opštine nemaju kapacitete da prime sve koji žele na ovaj način da regulišu vojnu obavezu.
Što se tiče Predloga zakona o upotrebi Vojske i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, ovaj zakon pokušava da reši ovu oblast, mada ima slabo uporište u važećem Ustavu Republike Srbije.
Mislim da bi u ovom trenutku bilo najrealnije da učešće profesionalnih vojnih lica u mirovnim operacijama ostane na bazi dobrovoljnosti, a uslovi koje nudi Ministarstvo odbrane sigurno će privući veliki broj dobrovoljaca.
Zakonom je dobro regulisana ova oblast po pitanju osiguranja i zaštite naših lica u mirovnim operacijama, ali mislimo da, kada je reč o ovom zakonu, treba postići konsenzus svih relevantnih političkih činilaca.
Član 24, recimo, tim licima garantuje primanja kao u Vojsci Srbije, a član 25. omogućava uvećanje plate, radnog staža i razne nadoknade, ali se ne reguliše kolika su ta primanja.
Bliže uslove i način ostvarivanja prava potpisuje ministar odbrane i možda su na jedan određen način i ovo prevelike ingerencije da reguliše ovu oblast, pogotovo što ovaj zakon nalaže obavezu licima da moraju učestvovati u mirovnim operacijama. Ovaj zakon ne može biti, da tako kažem, u celosti sproveden zbog velikih finansijskih troškova, a budžet je više nego skroman za funkcionisanje Ministarstva odbrane u celini.
Što se tiče Predloga zakona o VBA i VOA čini mi se da je jako profesionalno urađen i jedan je, rekao bih, pored malopređašnjih diskusija, po mom viđenju, od najboljih zakonskih predloga koje treba usvojiti na ovom zasedanju Narodne skupštine.
Jedina primedba je, sa time završavam, na član 5. gde je izbačena oblast – opšte bezbedonosne mere, koje ne treba da obavlja specijalizovana agencija, kao što je bezbedonosna agencija, već je to obaveza organa komandovanja i organa vojne policije koja je do Predloga ovog zakona i radila te poslove jako profesionalno, konstatovao bih na kraju.
Još jednom želim da kažem na samom kraju, poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje pozitivno će se izjasniti o predloženim zakonskim rešenjima. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Hvala. Uvažena predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo predložili su i prosledili Republičkom parlamentu na usvajanje i razmatranje Strategiju odbrane Republike Srbije.
Strategija odbrane, kao što je rečeno više puta, između ostalog, jedan je od najvažnijih dokumenata države, a Srbija je posle mnogo godina postala samostalna, nezavisna i suverena. Republika Srbija je ne tako velika zemlja na Balkanu, ali je kroz vekove imala jaku vojsku i proslavljene oficire i to svakako treba uvek imati na umu. Završeni su ratovi na prostorima bivše Jugoslavije i potpuno je logično da države učesnice, nezavisne države, traže mesto pod Suncem, jake saveznike i u vojnom i u ekonomskom smislu.
Srbija je geopolitički na mestu na kome prolaze mnogi putevi ka Istoku i Bliskom istoku, za koje destinacije su zainteresovani i Amerika i većina evropskih zemalja. Ako su interesi u pitanju tu nema ljubavi i pravog prijateljstva, pa tako treba i planirati, između ostalog, strategiju.
Predlog strategije odbrane je dobar i kao što je rečeno u današnjoj raspravi imaće podršku Poslaničkog kluba SPS-JS. Predlagači Strategije su predložili jedno, rekao bih, realno moguće viđenje naše situacije, a to je stvaranje što više saveznika prijateljskih zemalja u svetu. Trebalo je mnogo vremena ubediti neke države da nismo divljaci sa Balkana koji bi samo ratovali.
Veliki izazovi stoje pred Republikom Srbijom zbog okruženja gde je stvoreno nekoliko država. Očekivanja su velika. Svi su očekivali mnogo i od samih ratova.
Spoljnopolitička orijentacija, o kojoj je bilo toliko reči danas, i strateško opredeljenje Srbije je potpuno jasno – želimo strateške odnose i sa Istokom i sa Zapadom, Amerikom i Rusijom, Kinom i nesvrstanim zemljama.
Tokom današnje rasprave kada je reč o Strategiji više puta do sada je pomenut NATO pakt i neke evropske institucije. Postavlja se pitanje – zašto i ostale institucije ne pominjemo kada je reč o Strategiji.
Pri tome, želim da kažem da je odnos SPS, Poslaničkog kluba kome pripadam, prema pitanju NATO pakta potpuno jasan.
Bezbednost Srbije ugrožavaju, kako je navedeno u Strategiji, obaveštajna delatnost, genetski inženjering, organizovani kriminal i sa takvom konstatacijom možemo se u potpunosti složiti. Odbrambeni interesi Srbije jesu: očuvanje suvereniteta, odnosno teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta.
Ubeđen sam da je tema koja se odnosi na pitanje koje ću postaviti daleko iznad nas, odnosno da je daleka prošlost, nešto što nikada ponovo neće zadesiti Srbiji, ali želim da pitam – da li smo spremni vojno i ekonomski da reagujemo ako je cena mira visoka? U ovoj strategiji se to ne može sagledati i ne može videti.
Da bi jedna država bila spremna da se odbrani sigurno mora imati mnogo više nego što mi imamo danas i u vojnom i u ekonomskom smislu. Zemlja je u tranziciji, što je mnogo puta rečeno, mnoga preduzeća su u stečaju, mnoga preduzeća su bezuspešno privatizovana i mnoga su propala.
Vojska Srbije, najblaže rečeno, ima problema sa tehnikom koja nije adekvatno uređena, čini mi se, od 1984. godine, a od tada je bilo ratova a finansijskih sredstava nažalost nema. Ubeđen sam da bi integrisanje Srbije u međunarodne institucije i kao krajnji cilj ulazak u EU umnogome olakšao naše pozicije po pitanju bezbednosti.
Sa druge strane, bez jake privrede, to je između ostalog i danas rečeno, nema ni jake države, ni vojske. Strategija odbrane je jako dobra i treba je usvojiti, mada se može popraviti amandmanima ukoliko bude prostora, pogotovo u odnosu na to šta hoćemo i šta možemo.
Strategiju bi trebalo usvojiti konsenzusom svih relevantnih političkih činilaca, bar zbog toga da manje menjamo strategije od strane ministara. Ako svaki ministar bude predlagao novu strategiju, čini mi se, to neće valjati.
Bezbednost u Evropi, pa tako i u Srbiji, popravlja se posle uspostavljanja saradnje Amerike i Rusije, odnosno odustajanja od instalacije protivraketnog štita, mada ta ideja može da se realizuje od onog trenutka kada prođe ekonomska kriza. Bilo bi krajnje vreme da Srbija odluči u koje će reforme Vojske ići. Ako je to profesionalni sastav, strategiju treba donositi prema tome.
Pored celokupne privrede, važan segment, i to želim posebno da istaknem, jeste i namenska proizvodnja, koja počinje da se oporavlja, mada su tehnološki procesi zastareli, programi su zastareli, i treba ih inovirati ili kupiti licence naprednijih zemalja.
Kada je reč o Strategiji bezbednosti, sa pravnog aspekta Strategija bezbednosti je u skladu sa Ustavom Republike Srbije, zakonom Republike Srbije.
Sa ekonomskog aspekta, čini mi se da finansijska konstrukcija za ovu izuzetno, rekao bih, pristojnu strategiju, nije realna, jer se postavlja pitanje – da li su dobro sabrane cifre i da li će sa ovim budžetom, koji je za našu državu pristojan, moći da se finansiraju Strategija i reforma Vojske, koje nas očekuju, i obnavljanje, koje sam pomenuo, ozbiljne tehnike.
U Strategiji nacionalne bezbednosti uglavnom je isti sadržaj kao i u Strategiji odbrane, što je i normalno, jer su obe strategije jako bitne i zavise od istih faktora. Da bi jedna zemlja bila dovoljno bezbedna, treba smanjiti bezbednosne rizike, što rukovodstvo ove države i čini. Bezbednosno okruženje je prilično komplikovano i o tome smo čuli u toku današnje rasprave. Problemi sa KiM su jako veliki, nacionalna netrpeljivost, nesiguran život nealbanskog stanovništva, šverc droge i trgovine ljudima i oružjem, sve to pravi negativno bezbednosno okruženje i čini mi se da smo oko toga svi danas saglasni.
Na teritoriji KiM funkcioniše nekoliko terorističkih grupa koje treba kontrolisati, a te terorističke grupe su upravo rezultat jednostranog proglašenja nezavisnosti KiM. Stanovništvo BiH, s druge strane, nezadovoljno je Dejtonskim sporazumom, pa i tu možemo očekivati nekakve turbulencije, to treba preventivno sprečavati, jer smo mi garant bezbednosti.
Na širim prostorima jugoistočne Evrope, situacija se, rekao bih, bitno popravila, mada neke republike bivšeg Sovjetskog saveza mogu u budućnosti biti bezbednosni rizik, pogotovo zbog prolaska energenata iz te zone, a i velike zemlje u potrazi za energetskim bazenima mogu napraviti rat širih razmera. Pozitivno je što mnoge nuklearne sile pregovaraju o nuklearnom razoružanju, ali mislim da je to jako neiskreno.
U Strategiji bezbednosti se realnije prišlo, sa realnijeg aspekta, o saradnji sa Rusijom, Kinom, Indijom, nesvrstanim zemljama, dok u Strategiji odbrane nisu pomenute, ali pretpostavljam da se to i podrazumeva. Da bi država Srbija bila spremna da preventivno deluje, mora adekvatno odgovoriti novom vremenu, a to je stvaranje ili obnavljanje VBA, u saradnji sa obaveštajnim podacima MUP, da bi mogli menjati informacije o regionalnim bezbednosnim rizicima kao što to, između ostalog, čine i CIA i MOSAD i BND i dr.
Veliki bezbedonosni rizik za Srbiju čine sve učestaliji ispadi huligana koji mogu naneti veliku štetu političkoj poziciji Srbije u svetu. Za nacionalnu bezbednost Srbije su mnogo bitniji ljudski resursi, školovani kadrovi i visokomoralni ljudi. Dakle, razvijati sopstvena sredstva odbrane, da ne bi bili zavisni od onih drugih.
Reformom Vojske i strategijama o odbrani i bezbednosti treba napraviti takav sistem koji će garantovati bezbednost državi i građanima.
Vojska treba da bude efikasna, dobro tehnički opremljena, nad službama bezbednosti treba uvesti civilnu kontrolu, ali i dalje mora da postoji nešto što se može definisati kao vojna tajna. Ozbiljne poslove bezbednosti treba prepustiti profesionalcima, a ne političkim analitičarima. Mislim da uloga Saveta za nacionalnu bezbednost treba da odigra ključnu ulogu kao koordinator službi bezbednosti Vojske i Policije.
I na samom kraju, želim da kažem da će i drugi zakonski predlog imati podršku Poslaničkog kluba SPS-JS. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da kažem nešto što je između ostalog do sada više puta rečeno, a to su razlozi za donošenje ovog zakona.

Naime, razlozi za donošenje ovog zakona, pored onih koji su navedeni, proizilaze pre svega iz obaveza preuzetih ratifikacijom međunarodnih ugovora, naročito onih koji se odnose na garancije prava i sloboda, a posebno na prava nacionalnih manjina, kao i obaveze ispunjavanja standarda za stabilizaciju i pridruživanje EU.

Dakle, međunarodni pravni okvir zaštite manjinskih prava u Republici Srbiji čine dokumenti UN i Savet Evrope. Naravno, razlozi za donošenje ovog zakona proizilaze iz samog Ustava Republike Srbije, kao i iz odredaba Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Suštinski problem koji zapravo predloženi zakon treba da reši, kako je između ostalog navedeno u zakonskom obrazloženju, jeste regulisanje nadležnosti i stvaranje uslova za demokratičan izbor nacionalnih saveta, koji će garantovati da taj izbor bude rezultat zajedničke volje svih pripadnika određene nacionalne zajednice.

Takođe želim da kažem da poslanička grupa SPS-Jedinstvena Srbija podržava cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga - a to je poštovanje razlika između nacionalnih manjina i njihovih specifičnosti. Naravno, smatramo da je dobro što su u izradi nacrta ovog zakona bili uključeni i predstavnici saveta nacionalnih manjina, kako smo između ostalog mogli da čujemo.

Ovaj zakonski predlog, po našem mišljenju, svakako predstavlja ogroman korak napred u smislu da će zakon predstavljati jednu dobru osnovu kako bi se u narednom vremenskom periodu uspešno rešavala i ostala životna pitanja nacionalnih manjina.

Mi smatramo da je dobro što smo prva država u regionu, kako je između ostalog rečeno, koja na jedan ovako detaljan i precizan način definiše manjinsku samoupravu. Slažem se u potpunosti sa konstatacijom koja se mogla čuti da je zapravo bitno da se život nacionalnih zajednica neće svesti na nacionalne savete, već su oni samo mehanizam kojim će se pokušati operacionalizacija svih mogućih oblika manjinskih samouprava.

Suštinski gledajući, kao što je između ostalog rečeno, ovim zakonskim predlogom reguliše se: način izbora i nadležnosti nacionalnih manjina, kao i birački spisak i finansiranje i imovina. Takođe je jako važno da će nacionalni saveti sada funkcionisati na osnovu zakona, a ne pravilnika, a mi zaista želimo da verujemo da će ovo znatno umanjiti tenzije i probleme koji su do sada postojali u funkcionisanju. Predložena su dakle dva načina izbora članova nacionalnih manjina - neposredni i elektronski.

Kada je reč o poslaničkoj grupi SPS-Jedinstvena Srbija, oko pitanja koja su vezana za ovu temu govorio je naš ovlašćeni predstavnik i nemam nameru da to ponavljam. Što se tiče biračkih spiskova predlog je da oni saveti koji su organizovani na neposrednim izborima imaju posebne spiskove, dok oni čiji se članovi budu birali elektronski neće imati posebne biračke spiskove.

Kada je reč o ovlašćenjima najznačajnija novina jeste zapravo to što nacionalni savet neće više imati karakter nevladinih, već društvenih organizacija sa jasnim ovlašćenjima, dakle postaju deo državne strukture, što smatramo da je takođe izuzetno važno.

Ovim zakonskim predlogom, po našem mišljenju, potpuno jasno i potpuno precizno rekao bih da su određene nadležnosti saveta u četiri itzuzetno važne oblasti i o tome je bilo reči, a to je dakle - informisanje, obrazovanje, kultura i očuvanje jezika i pisma.

Takođe želim da kažem da nacionalni savet preko svojih organa samostalno donosi i menja - statut, finansijski plan, finansijski izveštaj, završni račun i raspolaže svojom imovinom. Mi zaista želimo da verujemo da predloženo zakonsko rešenje koje je danas pred nama jeste mehanizam, odnosno osnova kojom će ono što je Ustavom Republike zagarantovano biti uobličeno kroz zakon, odnosno dobiti određeni legitimitet.

Što se tiče oblasti informisanja, želim da verujem da će nakon jedne kvalitetne rasprave u republičkom parlamentu nedoumice i kritike koje danas postoje u javnosti biti otklonjene, odnosno da će biti pronađena mera, odnosno zakonski okvir da se, sa jedne strane, ne naruši pravni okvir za delovanje medija u Srbiji, a sa druge da se ima razumevanje za interese nacionalnih saveta, da mediji na jezicima manjina funkcionišu, odnosno da se ne ugase.

Na kraju želim da kažem da će poslanička grupa SPS-Jedinstvena Srbija podržati predloženo zakonsko rešenje, a u narednom vremenskom periodu pratićemo efekte ovog zakona.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, u svom obraćanju, pre svega, akcenat ću staviti na predložene izmene i dopune Zakona o javnom informisanju, dok će u nastavku rasprave u načelu kolega Bortić govoriti, između ostalog, i o predloženom zakonu o kulturi.

Dakle, na samom početku želim da kažem da ukoliko bi se danas izjašnjavali o predloženim izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju – prosto kažem danas ne uzimajući u obzir amandmane koji su pristigli i amandmane koji će pristići u narednom vremenskom periodu, o njima ne želim danas da govorim, o njima ću govoriti onda kada za to dođe vreme, odnosno kada počne rasprava o pojedinostima, odnosno po amandmanima – želim da kažem da bi poslanička grupa SPS bila uzdržana, kakav je između ostalog bio stav i ministara u Vladi Republike Srbije iz redova SPS.

Izmene i dopune Zakona o javnom informisanju su izazvale, kako vidimo, veliku pažnju medija i veliku pažnju političkih stranaka. Naravno, kada se ima u vidu značaj medija u društvenom životu, to je prosto nešto što se, između ostalog, i očekivalo. Ono što je apsolutni problem kada je reč o ovom pitanju je negativan odijum u javnosti i veliki otpor, pre svega, medija prema ovom izuzetno važnom pitanju.

Smatramo, imajući na umu značaj predloženih izmena i dopuna zakona, da sve kritike, sugestije i predloge u ovom kontekstu svakako treba sagledati.

Najavljene izmene i dopune porede se sa već čuvenim zakonom iz 1998. godine, koji je upamćen po drakonskim kaznama za medije. Između ostalog, postavlja se danas pitanje i brzine donošenja jednog ovako izuzetno važnog zakonskog predloga, odnosno predloga izmena i dopuna zakona.

U zakonskoj regulativi koja se bavi medijima postoji dosta nedostataka posebno kad su u pitanju štampani mediji. U principu, oblast štampanih medija je zakonski potpuno neuređena. Elektronski mediji su tu u nešto drugačijoj poziciji, pored Zakona o informisanju, oni podležu i Zakonu o radiodifuziji, tako da imaju jasna pravila ponašanja u okviru pozitivnih zakonskih propisa, što se pokazalo u prethodnom periodu kao dobro rešenje.

Iz tog razloga akcenat izmena i dopuna Zakona o informisanju treba dati štampanim medijima.

S obzirom da se zalažemo i za regulisanje ove oblasti, jer bi na taj način sprečili mnoge negativne pojave, smatramo da je zakonsko regulisanje štampanih medija neophodno. Isto tako smatramo da mediji treba da budu garant istine u Srbiji, da budu na određen način oslobođeni kad je reč o bilo kojoj vrsti pritiska, počev od političkih pa do onih drugih.

Isto tako mediji moraju da imaju, odnosno da snose određenu odgovornost za ono što čine, rade, odnosno za ono što objave. Analizirajući recimo poslednju izbornu kampanju, a moram da kažem da ne verujem istraživanju javnog mnjenja, ali sam imao prilike da pogledam određena istraživanja, rezultati su takvi da je upravo u štampanim medijima bilo najviše odstupanja kad je reč o informisanju.

Za štampane medije, nažalost, važi onaj čuveni aforizam da su ljudi i muve veoma slični, odnosno i jedne i druge možete ubiti novinama. Pojava tzv. izbornih listova, novina, tj. novina koje postoje kad su izborne kampanje, ali i pojava partijskih biltena nam daje za pravo da se nešto mora izmeniti, ali postavlja se pitanje šta.

Izmene i dopune bi trebalo da reše nekoliko, po našem mišljenju, drastičnih problema koji se pojavljuju i koji će se pojavljivati ako ih ne sprečimo ovim izmenama i dopunama koje treba izmeniti u određenom kontekstu. Najpre, da spreče pojavu modernog medijskog reketaštva. Ne kažem da ova pojava postoji, ali kažem da zakonski treba sprečiti mogućnost njenog pojavljivanja.

Jednostavno, mediji te stave u žižu interesovanja ili kompaniju, ili direktora ili političku stranku ili ličnost. Sve dok se ne postigne nazovidogovor, vi ste u problemu. Na naslovnoj strani ste. Ovo je vrlo teško dokazati i baš zbog toga ga treba zakonski u svakom pogledu preduprediti.

Pojava da se naslovne strane pojedinih novina prave u stilu modernih poternica zbog građana, pre svega, ove države se, takođe, moraju regulisati. Ako neki medij nekog okrivi za konkretan kriminal, ova informacija mora imati svoj epilog i neko mora odgovarati: ili onaj ko je kriminal napravio ili medij koji ga je optužio. Građani ne smeju biti dovedeni u zabludu.

Izmene i dopune Zakona o javnom informisanju moraju dati rešenje za ova dva aspekata, kao i za još neke neregulisane stvari, tipa demantija. Ako na naslovnoj strani nekog optuži i on dokaže da taj medij nije u pravu i ta informacija nije validna, medij je obavezan da na istom mestu objavi demanti.

Na ovaj način bi i stepen društvene odgovornosti medija bio postignut na viši nivo što, po nama, treba da bude jedan od ciljeva ovih izmena. Novinari u svojim komentarima treba da odgovaraju za istinitost podataka i ponavljam i posebno ističem da mediji u Srbiji budu oslobođeni bilo koje vrste pritiska i da im se omogući nesmetan rad.

Takođe, što se tiče SPS želim potpuno precizno i jasno da kažem, mi smo zadovoljni profesionalnošću i objektivnošću kada je reč o radu svih medija u Srbiji. Međutim, u isto vreme je nedopustivo i ne želimo da verujemo u to da se iza zakona kriju neki koji bi hteli da sačuvaju svoj lik i delo. Mi u to ne želim da verujemo.

Niko ne sme biti iznad zakon, niti sme sprečavati medije da objavljuju istinu i rade svoj posao. Iz tog razloga smatramo da su neke predviđene promene u tom pogledu veoma loše. Ne govorim o predloženim amandmanima, govorim o konkretnom predlogu koji je u raspravi u načelu pred narodnim poslanicima.

Osnivački ulog recimo od 50.000 evra, depozit od 10.000 evra, jesu nedopustive, nepotrebne i ograničavajuće stavke. Zašto bi samo medij bio podložan gašenju posle 90 dana blokade računa. Postavlja se pitanje – zašto je on nešto drugo u odnosu na druga preduzeća koja su u blokadi i po par godina? Kazne i do 100 miliona dinara su naprosto prevelike. Svrha kaznene politike nije da nekog uništite, već da ga kaznite.

U predloženim izmenama i dopunama zakona ima još propusta, ne bih da ih nabrajam, ali uticaćemo tokom rasprave po amandmanima i u pojedinostima da ih izmenimo.

Na samom kraju, smatram da treba zakonski regulisati oblast koju pokrivaju štampani mediji, ali to ne sme biti ishitreno i na štetu objektivnog i nezavisnog novinarstva. To što smatramo da treba regulisati zakonski ovu oblast ne znači da treba gasiti štampane medije u Srbiji.

         Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o budžetskom sistemu predstavlja najznačajniji akt u oblasti javnih finansija kojim se reguliše planiranje, donošenje i izvršenje budžeta Republike, AP i lokalne samouprave, kao finansijskih planova republičkih fondova.
Prethodni zakon, kao što je između ostalog rečeno, donet je 2002. godine, nakon čega su vršene česte izmene i dopune u cilju unapređivanja budžetskog sistema, usavršavanje trezorskog poslovanja, pooštravanja odgovornosti i u trošenju sredstava. Novi zakon se donosi posle sedam godina. Moram da podsetim na jedan zakon koji traje već 18 godina i implementiran je konačno u ovaj zakon o budžetskom sistemu.
Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima je donet 1991. godine i predstavljao je sveobuhvatno regulisanje u oblasti javnih finansija. Sistem uređenje javnih prihoda i javnih rashoda utvrđen tim zakonom važi i danas, a zašto nije ugrađen u prethodni Zakon, verovatno postoji nekakav odgovor. Zaista zvuči neverovatno, ali je istinit, da je veliki broj agencija koje se finansiraju iz budžeta i troše novac poreskih obveznika u prethodnom periodu na određen način bio van kontrole. Ne mogu da se ne otmem utisku da su se one, sračunato na brzinu, namnožile i uključene u budžetsko finansiranje, i sve dobronamerne kritike na njihovo poslovanje i funkcionisanje u proteklom periodu su možda na jedan određeni način i bile na mestu i opravdane. Uključivanje agencija u sistem konsolidovanog računa Trezora treba da da bolju i efikasniju kontrolu ovih korisnika, odnosno racionalnije trošenje budžetskih sredstava. Smatram da je možda to na određeni način zakasnela mera, ali da treba iskontrolisati prethodno trošenje budžetskih sredstava.
Takođe, treba podržati i značajnu novinu u ovom zakonu, a odnosi se na uključivanje ustanova zdravstvene zaštite pod plašt indirektnih korisnika Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, što znači da će finansijski planovi ustanova zdravstvene zaštite biti uključeni u finansijski plan Republičkog zavoda.
Članom 2. ovog zakona jasno je definisano šezdeset osnovnih pojmova koji se odnose na javne finansije, a neke od njih, kao što je između ostalog i rečeno, po prvi put uvode. Posebno bih istakao ovde srednjoročno planiranje, koje je do sada na jedan određeni način bilo zanemareno, zatim definisanje razvojne pomoći EU i sufinansiranje razvojnih programa EU, čime se stvaraju uslovi za korišćenje tih sredstava, a posebno mi je drago što je vraćen termin rebalans budžeta, umesto dopunskog budžeta koji se svuda primenjuje, a i kod nas se uvek koristio i prosto smatram da ga nije trebalo ni menjati.
Osnovni budžetski ciljevi usmereni na održavanje ukupne fiskalne discipline, alokacijsku efikasnost, sveobuhvatnu kontrolu ukupnih budžetskih sredstava, niska inflacija, ekonomski razvoj i podsticanje regionalnog razvoja, moraju se poštovati i kod aktuelne vlasti prilikom pripreme i donošenja budžeta. Po mom mišljenju, ovi principi su do sada korišćeni kao osnova novoj vlasti u obračunu sa prethodnim, i to od republičkog nivoa pa do lokalne samouprave, što nije dobro.
Posebno je značajan član 10. ovog zakona kojim se jasno i precizno definiše otvaranje i vođenje podračuna, konsolidovanog računa Trezora i investiranje kojim se reguliše plasiranje sredstava, što je u dosadašnjoj praksi i predstavljalo problem. Sa tim u vezi je i član 33. koji treba da omogući veću transparentnost javnih investicija, način njihovih finansiranja, što je do sada bilo uopšteno i globalno prikazivano po pojedinim razdelima, odnosno po ministarstvima.
Investicioni radovi i njihovo finansiranje predstavljaju po mom ličnom viđenju jedan prostor za velike korupcije od postupka javne nabavke do njihove konačne realizacije. Poslovi javnog investiranja su prioritet i vezani su za izlazak iz ekonomske krize. Čini mi se da se svi u tome slažemo, utvrđuju i pravce budućeg razvoja, pa mi nije jasno zašto se odredbe zakona koje regulišu ovu oblast primenjuju tek od postupka izrade budžeta za 2011. godinu, odnosno odredbe programskog dela budžeta primenjivaće se u celini tek od 2015. godine.
Moje lično mišljenje je da budžetski korisnici u oblasti javnog investiranja treba hitno da pripreme srednjoročne planove i da ih Vlada Republike Srbije unese u Memorandum za narednu godinu, čime bi jasno opredelila svoj program rada i razvoja.
Pored toga, to bi bila i realna osnova za korišćenje razvojnih fondova i sredstava razvojne pomoći EU. Mislim da se to do sada radilo pomalo stihijski.
Takođe, smatram da poslovi javnog investiranja podležu posebnoj kontroli u trošenju sredstava, ali zakon ne propisuje posebno kontrolu ovih poslova. Smatram da prilikom podnošenja izveštaja, recimo, iz člana 76. ovog zakona, Vlada treba da podnosi i poseban izveštaj o realizaciji investicija i izveštaj o kontroli utroška sredstava, koji će raditi budžetska inspekcija ili Državna revizorska institucija.
Značajna novina je kod prinudne naplate na teret budžeta, imajući u vidu da je do sada najlakše bilo sprovesti prinudnu naplatu sa budžeta čime je ugrožavana likvidnost budžeta i menjana namena sredstava usvojenih budžeta, što je zapravo značilo, da su sudske presude bile iznad zakonodavne funkcije Republičkog parlamenta, Republičke skupštine.
Što se tiče rokova iz budžetskog kalendara i kalendara podnošenja godišnjih finansijskih izveštaja i završnog računa, mislim da ne treba da budu mrtvo slovo na papiru. U dosadašnjoj praksi ovi rokovi, u određenom kontekstu, nisu poštovani, što je vrlo često bilo predmet javne kritike i neozbiljnosti. Iako su razlozi bili, moram reći, uglavnom opravdane i objektivne prirode, posebno se moraju disciplinovati budžetski korisnici da blagovremeno izvršavaju zakonske obaveze u pogledu budžetskog kalendara.
Na samom kraju, kada je reč o ovom zakonskom predlogu, želim da kažem da će Poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog.
Radi se, dakle, po našem mišljenju, o sveobuhvatnom zakonu koji reguliše oblast javnih finansija, koristim priliku da poželim ministru što manje izmena i njegovo prilagođavanje pojedinim situacijama, i ministarstvima, kako ne bi, prosto, dožive sudbinu prethodnog zakonskog predloga.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama, takođe, želim da kažem, da će i ovaj predlog imati podršku Poslaničkog kluba SPS-JS. Naravno, smatramo da je logično podržati razloge za donošenje ovih izmena i dopuna.
Zapravo, suštinski gledajući, reč je o propisivanju republičkih administrativnih taksi za radnje koje se vrše primenom Zakona o političkim strankama i podzakonskih akata donetih na osnovu Zakona o strancima.
Reč je o dva zakonska predloga koja su usvojena nakon poslednjeg usvajanja izmena i dopuna Zakona o republičkim administrativnim taksama.
Takođe, želim da kažem, ono što je već, između ostalog, rečeno, dakle, u cilju podsticanja inovacionih delatnosti predlaže se smanjenje taksi za 50% i to u slučajevima, kada je podnosilac prijave za priznavanje patenta, malog patenta, topografije i integrisanog kola, odnosno prava na dizajn, fizičko lice, a takođe, ovim izmenama i dopunama se predlaže i smanjenje taksi za dozvole za međunarodni javni prenos stvari domaćem prenosniku.
Ovaj zakonski predlog će, takođe, imati podršku Poslaničkog kluba SPS-JS.
Kada je reč o Predlogu zakona o dopuni Zakona o radu želim da kažem da mi podržavamo nastojanja Vlade Republike Srbije, da na određeni način u situaciji kada se u poslovanju brojnih firmi i preduzeća osećaju negativni efekti ekonomske krize, kroz smanjenje obima posla i nedostatka posla, podržavamo nastojanja Vlade Republike Srbije da na jedan određeni način spreči formulisanje viška zaposlenih ili prestanak radnog odnosa u određenim firmama gde se negativni efekti ekonomske krize osećaju kroz formulisanje jednog pravnog osnova, da poslodavci mogu da upućuju zaposlene na plaćeno odsustvo i preko 45 radnih dana.
Mi, još jednom želimo potpuno jasno i precizno da kažemo da Poslanički klub SPS-JS podržava ovu meru nastojanja Vlade Republike Srbije. Smatramo da je ona u potpunosti opravdana, da zaslužuje podršku.
Ali, sa druge strane, Poslanički klub SPS-JS u dogovoru sa reprezentativnim sindikatom Srbije, podneo je i određeni broj amandmana sa ciljem da dobijemo kvalitetnije dopune Zakona o radu, odnosno da, po našem mišljenju, na što sigurniji i bolji način pokušamo da zaštitimo prava zaposlenih, odnosno prava radnika. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku, želim još jednom da ponovim ono što je gospodin Petronijević, kao ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba SPS-JS-a, rekao, a to je da će naš poslanički klub u načelu podržati ovaj zakonski predlog.
Želim, pre svega, da kažem da mi podržavamo cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga i formiranjem komunalne policije u gradovima u Srbiji, a to je da se na kvalitetniji i bolji način reše problemi s kojima se građani svakodnevno suočavaju, a koje opštinske vlasti ne mogu da reše na efikasan način.
Ovaj zakonski predlog treba da stvori uslove za efikasniji rad gradskih uprava i realizaciju politike gradova, kao što je i rečeno, kao i da doprinese da se uspostavi komunalni red u opštinama širom Srbije.
Cilj je, dakle, formiranje komunalne policije kao nove nadležnosti gradova, što će dovesti do efikasnijeg rada gradskih uprava. Komunalna policija, kao što je, između ostalog, rečeno, imaće posebne uniforme, vodiće računa o komunalnom redu, pokrivaće širok spektar komunalnih problema, imaće status službenog lica i za ometanje njihovog rada predviđene su određene kazne.
Nepropisno parkiranje, korišćenje javnih površina, bacanje smeća, da li vlasnici pasa vode svoje ljubimce na povocu, održavanje reda u oblasti deponovanja komunalnog i drugog otpada, održavanje reda u oblasti snabdevanja vodom, odvođenja otpadnih voda, javne čistoće, samo su neki od problema koje će komunalna policija rešavati. Kao što sam rekao, predviđeno je da komunalni policajci nose uniforme, ali i da legitimišu građane, izriču upozorenja i usmena naređenja, zadržavaju odgovorne, odnosno osobe koje su napravile određeni prekršaj.
Ono što je donekle bilo sporno i što je izazvalo određenu raspravu neposredno pred pripremu ovog zakonskog predloga jeste korišćenje predviđenih sredstava prinude i to je sada, otprilike, definisano na sledeći način – fizičku snagu, službenu palicu i sredstva za vezivanje, komunalni policajci treba da upotrebljavaju na način kako je to predviđeno Zakonom o policiji i podzakonskim propisom o sredstvima prinude. Smatramo da je dobro i to što je, koliko smo mogli da shvatimo, gradovima ostavljena mogućnost da preciziraju nadležnosti komunalne policije.
Dakle, još jednom želim da istaknem, podržavamo ovaj predlog, ali da bi on bio i suštinski primenjiv, treba otkloniti određene nedoumice, odnosno još jednom odgovoriti na određena pitanja.
Recimo, u članu 5. je propisano da komunalna policija preduzima hitne mere zaštite životne sredine, zaštite od elementarnih i drugih nepogoda, zaštite od požara i druge zaštite iz nadležnosti grada, kada te mere ne mogu pravovremeno da preduzmu drugi nadležni organi grada i ovlašćene organizacije, o čemu odmah obaveštava te organe, odnosno organizacije.
Po našem mišljenju, u članu 5. je potrebno precizirati pojam ''hitne mere'', upućivanjem na određeni propis ili definisanjem ovog pojma u samom zakonu. Isto tako, u istom članu, stav 1, treba definisati pojam "pravovremeno". Postavlja se pitanje – ko inicira preduzimanje radnji komunalne policije kada se radi o hitnim merama i na osnovu kog akta, kako komunalna policija saznaje da nadležni organi ne mogu pravovremeno da preduzmu odgovarajuće mere zaštite?
U stavu 2. istog člana nije jasno kada se smatra da postoje drugi oblici ugrožavanja iz stava 1. člana 5, ali oni ni u stavu 1. član 5. nisu pomenuti.
U članu 9. stav 1. tačka 5), nejasno je šta znači, recimo, ''podrška sprovođenju propisa'', u čemu se ta podrška sastoji. Isto tako, iz predloga datog u članu 9. stav 1. može se zaključiti, kao što je, između ostalog, i rečeno na samom početku rasprave, da su poslovi komunalne inspekcije i komunalne policije istovetni poslovi, što ne bi trebalo da bude.
U članu 12, recimo, propisano je da se strateški plan i godišnji plan rada komunalne policije usklađuje pre donošenja s propisima i odgovarajućim planskim aktima policije, kao i sa stavovima o prioritetima za bezbednost i imovinu u gradu. Smatramo da bi ova odredba trebalo da bude preciznija, utoliko što bi se propisalo o čijim stavovima se radi. Postavlja se i pitanje, da li stav može biti osnov za utvrđivanje prioriteta? Kao što smo mogli čuti i od gospodina ministra, rekao je da ovo ne bi trebalo da predstavlja problem.
U članu 18, propisano je da komunalni policajac usmenim naređenjem izdaje obavezna uputstva i zabrane i nalaže mere i radnje od kojih neposredno zavisi uspešno obavljanje poslova iz delokruga komunalne policije. Iz ovako utvrđene norme, čini nam se, ne može se zaključiti čime se dokazuje usmeno naređenje, niti je propisana obaveza postupanja po usmenom naređenju, kao ni sankcije za neizvršenje.
U članu 22, recimo, stavu 2, propisano je da su privremeno oduzete predmete komunalni policajci dužni da predaju nadležnom organu ili da postupaju s tim predmetima u skladu sa nalogom tog organa. Iz same odredbe nejasno je o kom se nadležnom organu radi.
U članu 43. propisano je da ko ometa ili sprečava komunalnog policajca u obavljanju poslova komunalne policije, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom od 10 do 50 hiljada dinara.
Ova odredba je suprotna članu 3. Zakona o prekršajima, koji propisuje da niko ne može biti kažnjen za prekršaj, niti se prema njemu mogu primeniti druge prekršajne sankcije, ako to delo pre nego što je bilo izvršeno nije bilo zakonom ili na zakonu zasnovanom propisu određeno i utvrđeno kao prekršaj.
Smatramo da bi trebalo propisati norme u kojima će biti definisane obaveze fizičkih i pravnih lica u odnosu na nadležnost komunalne policije, pa tek onda propisati prekršajnu sankciju za nepoštovanje tih normi. U suprotnom, ovako propisana prekršajna odredba u članu 43. nije primenjiva u prekršajnom postupku.
Osim navedenog, postavlja se, između ostalog, pitanje – da li je potrebno utvrditi na osnovu kog procesnog propisa komunalna policija postupa kada sprovodi postupak iz nadležnosti utvrđenih ovim zakonom?
Kao što je već, između ostalog, rečeno, nameće se i pitanje potrebe finansijskih sredstava za sprovođenje ovog zakona. U obrazloženju Predloga zakona o komunalnoj policiji stoji da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije, a da je u budžetima gradova potrebno obezbediti dodatna sredstva za obrazovanje i početak rada komunalne policije, ne navodeći kolika je visina tih sredstava. Očigledno je da ova sredstva neće biti mala i da ovako predložen zakon nije sinhronizovan s merama Vlade koje se propisuju u cilju smanjenja ukupnog broja zaposlenih u lokalnim samoupravama i sa smanjenjem ukupnog obima sredstava za finansiranje zaposlenih u lokalnim samoupravama.
Čini nam se da sve gradske uprave, zapravo, priželjkuju da što pre dođe do formiranja komunalne policije, ali se može desiti da, nakon usvajanja, ova institucija možda i ne zaživi u svim gradovima, imajući na umu, pre svega, smanjenje transfera iz republičkog u gradski budžet. Dobro je kada decentralizacija funkcioniše, kada se gradovima ustupaju određene nadležnosti, ali bi bilo dobro da se obezbede i sredstva, kako bi se ovaj cilj, koji je izuzetno važan i koji mi apsolutno ne osporavamo, sproveo u delo. Ukoliko se predloženi zakonski tekst usvoji, a smatramo da će se usvojiti, da ne bismo imali određene probleme kasnije, nakon usvajanja, što smatramo da nije cilj ni predlagača, a ni nas koji podržavamo ovaj zakonski predlog, smatramo da bi na određena pitanja trebalo odgovoriti tokom ove rasprave u načelu i tokom rasprave u pojedinostima.
Još jednom želim da podsetim da će Poslanički klub SPS-JS-a u načelu podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da je moj kolega, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS-JS, rekao dosta toga o stavovima Poslaničkog kluba SPS-JS po pitanju ovog zakonskog predloga, ja ću pokušati da budem relativno kratak.

Poslanička grupa SPS-JS podržaće ovaj zakonski predlog jer, kako je između ostalog rečeno, unapređuje jedan institucionalni kapacitet za primenu pravila konkurencije, i to pre svega jačanjem uloge Komisije za zaštitu konkurencije.

Ovaj predlog zakona ima za cilj da se zaštite interesi potrošača. Dakle, ovaj zakonski predlog, kao što je rečeno, ne odnosi se samo na interes privrede, već ima za cilj jedan celovit ekonomski napredak društva.

Dobro je da je ovaj zakonski predlog usaglašen za propisima EU u oblasti sprečavanja monopola i da predviđa kazne za one koji budu kršili zakon.

Naravno, Poslanička grupa SPS-JS podržava borbu protiv monopola i monopolista. Tačno je da je zaštita konkurencije jedna nova materija u domaćem pravnom sistemu i mi ovaj zakonski predlog shvatamo kao korak dalje ka zaokruženju jednog institucionalnog pravnog okvira.

Ovaj zakonski predlog, po našem mišljenju, uvodi kvalitativne promene u sistemu zaštite konkurencije. Još jednom želim da istaknem da mi zaista smatramo da je uvođenje reda na tržištu u interesu, pre svega, potrošača. Potrebno nam je, dakle, nacionalno tržište, koje mora da bude otvoreno, ali koje mora da bude, s druge strne, i konkurentno.

Ovaj zakonski predlog, kao što je između ostalog rečeno, na jedan precizniji i kvalitetniji način prenosi odgovarajuće pravo Evropske unije u domaći pravni sistem.

Takođe, ovo je naša obaveza preuzeta potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU. Naravno, treba reći, ovaj zakonski predlog jeste u skladu sa propisima o opštoj bezbednosti proizvoda i o elektronskoj trgovini.

Smatramo da je dobro to što je po pitanju ovog zakonskog predloga održana javna rasprava i zaista želimo da verujemo da će usvajanje ovog zakonskog predloga dovesti do popravljanja kreditnog rejtinga Srbije, da će nakon usvajanja ovog zakona biti poslat jedan dobar i pozitivan signal investitorima.

Tačno je da se ovim zakonskim predlogom daju veća ovlašćenja Komisiji i tokom postupka i nakon njegovog okončanja, odnosno tačno je da se pred Komisiju postavljaju brojni izazovi, i to pre svega u cilju unapređenja mogućnosti zaštite konkurencije na tržištu Srbije.

Već je rečeno, novčana kazna za prekršioce zakona je do 10% godišnjih prihoda. Ono što možda nije najjasnije jesu kriterijumi po kojima će Komisija utvrditi visinu novčane kazne. Inače, logično je da ta prva kazna bude simbolična, kako bi na određeni način opomenula privrednike. Ono što je takođe jasno jeste i činjenica da je precizirani rok za plaćanje kazni, a skraćen je i rok zastarelosti.

Na samom kraju, možda još jednom treba odgovoriti na pitanje načina finansiranja Komisije. Koliko smo shvatili, Komisija se finansira iz taksi koje sama naplaćuje, a koje odobrava i propisuje Vlada Republike Srbije, ali smatramo da bi ovo još jednom trebalo pojasniti i dodatno precizirati.

Na samom kraju želim još jednom da ponovim, poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržaće ovaj zakonski predlog. Hvala.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, gospođo Kalanović, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je sigurno jedan od najvažnijih zakonskih predloga koje Skupština Srbije razmatra u ovoj godini. Značaj ovog zakona je veliki, zato što su u Srbiji veliki problemi regionalnog razvoja.
Želim da kažem da ćemo mi u načelu podržati ovaj zakonski predlog, jer ga smatramo prvim korakom Srbije da se ovim problemima na jedan sistemski način pristupi, prvim korakom u odnosu na značaj pitanja koja se žele rešiti.
Takođe, želim da kažem da će svaki predlog koji ima za cilj da omogući ravnomerni razvoj čitave Srbije, svaki predlog koji ima za cilj ravnomerniji privredni razvoj, smanjenje postojećih regionalnih disproporcija i dispariteta i brži ekonomski razvoj, a da, pri tom, ne znači federalizaciju Srbije, uvek imati podršku SPS-a.
Mnogo je razloga koji su zahtevali donošenje jednog ovakvog zakona. Istaći ću samo neke koje smatram posebno važnim.
Danas, četiri od šest građana Srbije živi u gradovima. To je posledica dosadašnjeg industrijskog razvoja zemlje, a dugogodišnjeg zapostavljanja poljoprivrede.
Kada govorimo o teritoriji cele Srbije, ona se deli na krajeve koji su veoma nerazvijeni, siromašni i bez ljudi, zatim, na gradove i okruge koji jedva preživljavaju, i na gradove gde je situacija nešto bolja, kao što su, recimo, Beograd ili Novi Sad, koji su se, jednom rečju, snašli u ovom tranzicionom periodu. Međusobne razlike u razvijenosti pojedinih krajeva Srbije izražavaju se kroz nekoliko veoma, po našem mišljenju, bitnih karakteristika – ekonomska zaostalost nerazvijenih područja, demografsko pražnjenje kompletnog seoskog područja i velike unutar-regionalne koncentracije stanovništva u gradovima, a potpuno nenaseljena naselja u nerazvijenim krajevima Srbije.
Na osnovu toga, možemo reći da je Srbija danas zemlja sa najvećim regionalnim razlikama, i to po mnogim pokazateljima, ne samo na Balkanu, već i u Evropi. To potvrđuju činjenice da se broj nerazvijenih opština udvostručio, a da u uslovima nedovoljne razvijenosti živi oko 30% stanovništva naše zemlje.
Ekstremne razlike između nerazvijenih i razvijenih delova naše republike izrazito su visoke. Odnos, recimo, između najrazvijenijih i najnerazvijenijih područja, meren nacionalnim dohotkom po stanovniku, iznosio je, recimo, 2003. godine 11:1, a danas je već to, kao što smo čuli, 15:1, što je veoma ozbiljan problem za zemlju i njenu stabilnost, takođe, i dalji razvoj.
Zato, kada razmatramo ciljeve i domete ovog zakona, moramo uvažiti jedan težak problem, a to je da su čitavi industrijski baseni, koji su nekada bili motorna snaga razvoja pojedinih krajeva u zemlji, danas u velikim ekonomskim problemima i traže bolja rešenja, bilo da krenemo od Borskog basena, Leskovca, Kraljeva, Niša, ili, recimo, od mog Valjeva, komšijskog Šapca i Loznice.
Suočavamo se s još jednom podelom, jer imamo veliku podeljenost koja razdvaja gradove od sela, ali, isto tako, i podele u samim gradovima, koje razdvajaju gradove od njihovih prigradskih naselja, i to je opšta karakteristika Srbije. Normalno, ne samo sela, već i gradovi imaju velike probleme, komunalne, javne i drugih službi koje treba da rade u interesu građana.
Ako hoćemo i dalje da govorimo o razlozima za jedan ovakav zakonski predlog, njih je više od ovih koji su nabrojani, njih je više čak i od onih koji su izneti u obrazloženju ovog zakona, ali ono što smatramo kao suštinsku nameru ovog zakona, to je opredeljenje da Srbija treba ponovo da razvije čitavu svoju teritoriju, jer je nedopustivo dozvoliti da propadnu tolika sela i poljoprivredne opštine, jer bi time propala velika razvojna šansa Srbije u poljoprivredi, kao velikog proizvođača zdrave hrane, razvoja turizma i usluga.
Merenjem vrednosti ovih zakonskih rešenja u odnosu na izložene probleme, mislim da se možemo složiti da su ciljevi dobro postavljeni. Kada je reč o načelima podsticaja regionalnog razvoja, dve su stvari posebno značajne – decentralizacija u obavljanju poslova i načelo koncentracije finansijskih sredstava, kako bi se, zapravo, postigli maksimalni efekti.
Ono što mislim da nije dovoljno jasno, to su dva izraza, s odgovarajućim posledicama – regioni i oblasti. Kada je reč o regionima, razumljivo je da se ovde koristi evropska orijentacija, ali ako posmatramo istoriju Srbije u upravljanju teritorijom, mislim da je kod nas oblast smatrana širom teritorijom od regiona. To više napominjem, smatrajući da treba poštovati evropske vrednosti, ali treba poštovati i tradiciju koju Srbija ima. Moje mišljenje je da je veliko pitanje da li će regioni, kako su navedeni u zakonu, biti samo statistički prostor, jer mislim da nije realno, ili će biti i ekonomski, a sutra, možda, i politički. Možda bi bilo korisnije da se, povezano s ovim zakonom, raspravljalo o pitanjima decentralizacije Srbije.
S druge strane, treba istaći još jednom da je nacrt ovog zakona urađen u skladu s evropskim standardima regionalne politike, kao i da je ovo obaveza koja proističe iz Ustava Republike Srbije, tačnije, iz odredbe o ravnomernom i održivom regionalnom razvoju, i, naravno, obaveza koja proizilazi iz potpisanog sporazuma stabilizaciji i pridruživanju EU.
Kada je reč o stepenu merenja razvijenosti regiona i lokalnih opština, mislim da je to korektno.
Što se tiče razvojnih dokumenta, iz zakona se vidi da će ih biti jako mnogo. Pitanje koordinacije i sinhronizacije je veoma otvoreno pitanje. Kada je reč o subjektima regionalnog razvoja, vidi se, po institucijama koje su nabrojane, da ih ima mnogo.
Plašim se da ne umnožimo institucije i njihovu administraciju. Mislim da je veoma otvoreno i pitanje – kako će se sinhronizovati funkcija Ministarstva i novouspostavljenih institucija, mislim na agencije.
Kod finansiranja, dva su izvora, domaći i međunarodni. Možda bi bilo dobro da je više ohrabreno, na određen način, partnerstvo javnog i privatnog sektora, koje se danas dosta primenjuje u Evropi, doduše, gde mi nemamo, ili imamo neka loša iskustva.
Suštinski gledajući, ovaj zakonski predlog, zapravo, treba da stvori mogućnost za konkurisanje, kada je reč o razvojnim sredstvima EU, pretpristupnim fondovima, a kasnije i strukturnim fondovima, što smatramo da je izuzetno važno, ako se ima na umu ono što se, između ostalog, moglo čuti, da će u fondu EU, recimo, do 2013. godine biti 231 milijarda evra za nerazvijene regione i 41 milijarda evra za razvijena područja.
Međutim, iz zakonskog predloga se ne vidi jasno da će doći do preraspodele sredstava.
Kao što sam na početku rekao, ovaj zakon je neophodan, ali njega mora da prati niz drugih razvojnih dokumenata, projekata, dobra organizacija, kako bi se imalo uspeha u jednoj, ja je tako shvatam, potpuno novoj politici.
Želim da kažem, na samom kraju, da smatramo da je dobro to što je o ovom izuzetno važnom zakonskom predlogu, tokom proteklog vremenskog perioda, održana kvalitetna javna rasprava i, zaista, želimo da verujemo da će usvajanje ovog zakonskog predloga omogućiti da Srbija, pre svega, bude decentralizovana, kako bi se važne odluke koje se tiču ekonomskog razvoja donosile, pre svega, na nivou regiona. Želimo da verujemo da će ovaj zakonski predlog omogućiti građanima veću ulogu i učešće u donošenju odluka za sredine u kojima žive i rade i da će mnogo bolje nego do sada biti sagledane lokalne potrebe, kao i da će omogućiti bolju saradnju sa regionima EU. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da kažem da će Poslanička grupa SPS-JS, kao jedan od potpisnika i predlagača ovih izmena i dopuna Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, podržati ovaj predlog, jer pre svega smatramo da je ovo jedini način da se prevaziđe trenutna situacija kada je reč o sastavu Radiodifuzne agencije.
Kao što je već rečeno, kada je reč o dva člana Saveta našli smo se u situaciji da im je 17. februara 2009. godine istekao mandat. Pre isteka mandata sproveden je postupak po zakonu, ali se došlo u situaciju da ovlašćeni predlagači nisu postupili u skladu sa članom 24. stav 7. Zakona o radiodifuziji, a nadležni odbor Skupštine po važećem zakonu nema pravo da u tom slučaju predloži listu kandidata nezavisno od liste kandidata koju podnosi na osnovu člana 24. stav 1. Zakona o radiodifuziji. To je vrlo precizno navedeno u razlozima za donošenje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji.
Dakle, usvajanjem ovih izmena i dopuna daju se određena prava nadležnom odboru Skupštine da u tom slučaju podnese predlog liste na osnovu već podnetih predloga i to je suština predloženih izmena i dopuna Zakona o radiodifuziji. Dakle, objašnjenja, obrazloženja i razlozi koji su navedeni se mogu definisati kao nužni radi prevazilaženja situacije u kojoj se trenutno nalazimo kada je reč o Savetu Radiodifuzne agencije. Oni su prihvatljivi, i kao pokretač i jedan od predlagača i potpisnika inicijative Poslanička grupa SPS- JS podržaće predložene izmene i dopune Zakona.
U nastavku današnjeg izlaganja povodom ove tačke dnevnog reda želim da kažem da je primena Zakona o radiodifuziji već pokazala neke dobre i neke loše strane Zakona. Dobre strane zakona su da je njegovom primenom uneto poprilično reda u haos koji je vladao u etru. Broj elektronskih medija je prepolovljen. Veliki broj divljih radio i TV stanica je legalizovan. Sada nema više nijedne radio ili televizijske stanice koja nije registrovana i koja ne plaća zakup za frekvenciju. Ovo je uticalo i na uređenje tržišta reklamnih usluga i na uvođenje reda i u tom delu. Broj zloupotreba medija je bitno smanjen, što je izuzetno pozitivno.
Međutim, ovaj zakon ima svoje manjkavosti, i to u nekoliko segmenata. Pre svega, dve organizacije, Sokoj i OFPS, prema kojima svi elektronski emiteri imaju obavezu plaćanja tzv. taksi i koje su ovim zakonom uvedene kao obavezne za sve emitere, svojim odnosom i načinom rada, po našem mišljenju, ne zaslužuju ovaj status. Mora se preciznije utvrditi njihova uloga. Novac koji oni zarađuju iz, maltene, jednog monopolskog položaja nije mali.
Vrlo veliki nameti koje imaju od ovih organizacija i televizije i radio stanice, posebno lokalnog karaktera, vrlo teško plaćaju. Ne treba trošiti reči na analizu situacije u kojoj se nalaze elektronski mediji, posebno elektronski mediji lokalnog karaktera. Vrlo teška finansijska situacija, loš položaj zaposlenih u medijima dodatno nam daje za pravo da tražimo da se ove dve organizacije stave pod kontrolu. Dakle, postavlja se pitanje gde se ovaj novac odliva, kome i zašto? Kontrola tog novca mora biti znatno rigidnija i znatno stroža.
Njihov odnos prema drugim korisnicima takođe nije adekvatan, reč je o ugostiteljskim objektima, trgovinama i ko se sve još nije našao pod njihovim udarom. Naravno da ovo vrlo često izaziva potpuno opravdan revolt građana.
Bitan segment koji je potrebno izmeniti jeste kontrola rada emitera. Uputstva koje RRA daje emiterima i koja su jedan od načina usmeravanja rada medija često ostaju mrtvo slovo na papiru, i to prosto mora da se promeni. Smatram da se i kaznena politika na osnovu ovoga mora pooštriti. Vrlo bitan segment je praćenje rada emitera kada je u pitanju programska šema.
Proteklo je dosta vremena od stupanja na snagu ovog zakona, tako da smatram da se objektivno mogu sagledati benefiti i posledice koje su usled njegove primene nastale.
Uočljiva je neravnomernost medija po geografskim jedinicama. Smatram da je prilikom dodeljivanja frekvencija za jedno područje zanemaren jedan bitan faktor, a to je finansijski potencijal tog područja. Posebno to važi za televizije. To bi se sada moglo na jedan određeni način ispraviti.
Privatizacija medija koji su bili u vlasništvu lokalnih samouprava nije dovršena. Jedan broj lokalnih medija je sada ni na nebu, ni na zemlji – očekuju privatizaciju, životare na budžetima opština ili gradova i njihov status se ne rešava. I oko ovog pitanja se mora zauzeti jedan određeni stav.
Mislim da zakon mora na određen način pojasniti i učešće lokalne samouprave u finansiranju privatnih medija. Nedovoljno je jasno u kojim i kakvim uslovima lokalna samouprava može finansirati privatne medije.
Iz tog razloga dolazi do zloupotreba i samim tim se poništava onaj efekat privatizacije koji se želi postići. Jer, lokalne samouprave, uz činjenicu da neke medije mogu da finansiraju, a neke ne moraju, a bez jasnih i precizno utvrđenih kriterijuma, one koje finansijski pomažu na određeni način mogu držati pod kontrolom.
Jedan od segmenata u kojem su uočene manjkavosti je, kao što sam i na samom početku izlaganja rekao, i izbor članova RRA, što se usvajanjem Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji otklanja.
Zato podržavamo ovaj predlog i na njemu se ne sme stati, već se ovaj zakon mora i dalje usavršavati novim predlozima. Na taj način ćemo svakako doprineti boljem funkcionisanju i radu u ovoj i te kako značajnoj oblasti. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas čak 38 konvencija i sporazuma. Imajući na umu koliko vremena, shodno broju poslanika, pripada Poslaničkom klubu SPS - JS, u svom današnjem izlaganju pažnju ću usmeriti pre svega na nekoliko predloženih konvencija i sporazuma.
Kada je reč o Predlogu zakona o potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje, kao što je rečeno, Revidirana evropska socijalna povelja je konvencija Saveta Evrope i odnosi se na oblast radnih i socijalnih prava. Može se reći da je to najznačajnija konvencija posle Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovaj zakonski predlog svakako ima ogroman značaj, posebno danas, u situaciji kada se u Srbiji sve više osećaju efekti ekonomske krize.
Kao što sam već rekao, reč je o jednom od najvažnijih dokumenata Saveta Evropa kojima se regulišu egzistencijalna prava građana, pravo na socijalnu zaštitu, stanovanje, nediskriminaciju, obrazovanje. Proces potvrđivanja Revidirane evropske socijalne povelje, kada je reč o institucijama u Srbiji, započeo je 2003. godine. Usvajanje ovog zakonskog predloga predstavlja obavezu Srbije kada je reč o članstvu u Evropskoj uniji.
Inače, Povelja je revidirana 1956. godine i u tom revidiranom obliku je stupila na snagu 1999. godine; naravno, usvajanjem u parlamentima zemalja članica zamenila je onaj prvobitni tekst iz 1961. godine. Ovako revidiranu Evropsku socijalnu povelju do sada je usvojila 21 od 47 članica Saveta Evrope.
Kada je reč o Srbiji i potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje, ovo revidiranje podržali su, što je veoma važno, reprezentativni sindikati i udruženja poslodavaca u Republici Srbiji. Smatramo da je izuzetno važno što je došlo do usaglašavanja ovog zakonskog predloga sa socijalnim partnerima. Dakle, suštinski, Evropska socijalna povelja propisuje osnovna prava i slobode građana i uspostavljanje načina kako omogućiti i garantovati njihovo poštovanje.
Kada govorimo o pravima, o bezbednosti, odnosno o socijalnim partnerima, želim u tom kontekstu da pomenem još dva predloga zakona. Reč je Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 167 o bezbednosti i zdravlju u građevinarstvu, kojom se zapravo potvrđuju preventivne mere koje predstavljaju onaj minimum zahteva kako bi se stvorili bezbedni i zdravi uslovi rada. Što se tiče nacionalnog zakonodavstva, ono može zakonskim i podzakonskim aktima utvrditi i druge mere na građevinskom gradilištu, u cilju preventivnog delovanja na obezbeđivanje bezbednih i zdravih uslova rada.
Drugi zakonski predlog koji takođe želim da pomenem je Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 187 o promotivnom okviru bezbednosti i zdravlja na radu. Reč je o promociji stalnog poboljšanja bezbednosti i zdravlja na radu, u cilju prevencije povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom. Nakon usvajanja ove konvencije, ovo obavezuje državu na svim nivoima da promoviše i unapređuje prava radnika na bezbedno i zdravo okruženje, u skladu sa nacionalnim uslovima i praksom, a u dogovoru sa najreprezentativnijim organizacijama poslodavaca i radnika.
Deo današnje objedinjene rasprave čine i Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i Predlog zakona o potvrđivanju Opcionog protokola uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Želim da istaknem važnost ova dva predloga i veoma važan cilj koji se želi postići njihovim usvajanjem, a to je da se unapredi i osigura zaštita, puno i jednako uvažavanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda osoba sa invaliditetom, kao i poštovanje njihovog dostojanstva.
Takođe, pred nama su danas i tri izuzetno važna finansijska sporazuma o ukupnoj vrednosti od oko 225.000.000 evra. Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke (Zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu) predviđa kredit u iznosu od pedeset miliona evra namenjen za realizaciju, odnosno izgradnju i modernizaciju opštinske i regionalne putne infrastrukture. Reč je o pojedinačnim projektima koji su usmereni ka poboljšanju saobraćajne mreže u urbanim sredinama, obnovi objekata namenjenih za osnovno, srednje i više obrazovanje, objekata namenjenih za istraživački rad, sportskih objekata, objekata namenjenih za pružanje zdravstvenih usluga i socijalne zaštite. Takođe, misli se i na pojedinačne projekte koji su usmereni ka poboljšanju efikasnosti rada organa uprave.
Predlogom zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za Projekat Klinički centri/B predviđen je kredit od sedamdeset miliona evra. Sam projekat, kao što je rečeno u današnjoj raspravi, podrazumeva modernizaciju i unapređenje četiri klinička centra: u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Kragujevcu. Želim da kažem da mi podržavamo cilj koji je naveden u ovom zakonskom predlogu – unapređenje pružanja usluga zdravstvene zaštite.
Treći, veoma značajan, finansijski sporazum govori o finansijskom zajmu za razvoj privatnog i finansijskog sektora. Reč je o ukupnim sredstvima od 150.000.000 dolara. Program se realizuje u periodu od tri godine, počev od 2009. godine, pa se za svaku narednu godinu Srbiji stavlja na raspolaganje po 50.000.000 dolara.
Precizno su definisani ciljevi koji se žele postići: povećanje makroekonomske stabilnosti, povećanje broja potencijalnih investitora, razvoj pravnog sistema, koji će garantovati pravnu sigurnost za one koji obavljaju privrednu delatnost u Srbiji, kao i povećanje produktivnosti poslovanja preduzeća koja su u vlasništvu države i društvenih preduzeća.
Ono što je navedeno u obrazloženju kada je reč o ovom sporazumu jeste namera koja se želi postići realizacijom postavljenih ciljeva, a to je kontinuirani rast bruto društvenog proizvoda, povećanje udela investicija u bruto društvenom proizvodu sa 24 na 26 - 28%, kao i smanjenje stope nezaposlenosti sa 18,9 na 11,9%. Zapravo, povećanjem udela investicija predviđeno je otvaranje 200.000 novih radnih mesta.
Kada je reč o ovom zakonskom predlogu, moram da se složim sa malopređašnjim izlaganjem nekog od kolega. Bilo je reči o konceptu privatizacije. Slažem se da imamo jedan loš koncept privatizacije. Nakon ovako sprovedenog koncepta privatizacije, kakav je danas na delu u Srbiji, imamo štrajkove koji se javljaju mahom tokom proteklih dana. Imali smo dva-tri štrajka i neću navoditi štrajkove o kojima je reč.
Šta konkretno država, Vlada u situaciji u kakvoj se danas nalazi može da radi nakon sprovedenog koncepta privatizacije? Može samo da posreduje u razgovorima između onog ko je privatizovao firmu ili preduzeće i onih koji štrajkuju, odnosno zaposlenih. S druge strane, može da poništi privatizaciju ukoliko se od strane onog ko je privatizovao određeno preduzeće ne ispunjavaju uslovi.
Slažem se, loš koncept privatizacije, ali zaista želim da verujem u namere koje su istaknute u Predlogu ovog zakona. Namere koje se žele postići jesu definisane, ciljevi koje se žele postići takođe su definisani, ali ono što nije definisano u ovom predlogu jesu aktivnosti koje će se preduzeti da bi došlo do realizacije namera i ciljeva. Rečeno je, na određeni način, u šta se ne sme ulagati, ali, sa druge strane, nije rečeno u šta će se ulagati.
Moram da se osvrnem na jednu rečenicu: "Ostvarivanje planiranih ciljeva realizovaće se i preko izrade i primene strategije za privatizaciju ostalih finansijskih institucija koje su većinsko vlasništvu zajmoprimca, odnosno države Srbije, radi smanjivanja učešća zajmoprimca, odnosno države Srbije u finansijskom sektoru od sadašnjih 17,29 na 10% u 2010. godini kada su u pitanju banke, i smanjenja učešća sa sadašnjih 34 na 30% u 2010. godini kada su u pitanju osiguravajuća društva."
Nad ovom rečenicom se zaista treba zamisliti. Nažalost, mi danas u Srbiji, osim navodnih domicilnih i domaćih banaka poput Komercijalne banke i AIK banke, nemamo domicilnu banku koja ima samostalnost u davanju kredita.
Imamo veći broj ekspozitura, veći broj predstavništva, finansijska sredstva odlaze iz Srbije, ali te ekspoziture i predstavništva nemaju samostalnost da kreditiraju ono što je u ovom trenutku neophodno u Srbiji, a to je da kreditiraju privredu. Još jednom se zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani predstavnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je već rečeno, poslanički klub SPS-JS podržaće predloženo zakonsko rešenje. Podržavajući ovaj zakonski predlog, mi želimo, pre svega, da podržimo cilj koji se želi postići usvajanjem ovog predloga, a to je smanjenje broja saobraćajnih nesreća i povećanje bezbednosti na putevima.
Ovaj zakon, zapravo, treba da natera i primora vozače da promene svoje ponašanje za volanom. Imajući na umu da je tokom prošle godine na drumovima u Srbiji poginulo 897 ljudi, kao i to da je pričinjena materijalna šteta od 2,7 milijardi dinara, potpuno je logičan i jasan cilj koji se želi postići ovim zakonskim predlogom. On se, svakako, ne može definisati i okarakterisati kao rigidno i rigorozno kažnjavanje, već povećanje bezbednosti i, pre svega, preventivno delovanje.
Takođe želim da kažem da trenutno bezbednost saobraćaja na putevima uređuju dva zakona, Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima i Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ovakav način uređivanja odnosa u ovoj oblasti bio je u skladu sa ustavnim rešenjem iz 1974. godine.
Ova dva zakona nisu usklađena sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije, po kome je kompletna materija bezbednosti saobraćaja prenesena na nadležnost savezne države.
Prethodnim Ustavom država je uređivala osnove, a Republika ostala pitanja bezbednosti saobraćaja na putevima. Ovim i ovakvim zakonskim predlogom biće zasigurno u praksi prevaziđena teškoća u razumevanju nadležnosti.
Dakle, dosadašnja zakonska rešenja prilično su zastarela i ispravljena su novim tekstom zakona koji, zapravo, objedinjuje odredbe oba važeća zakona i vrlo jasno definiše nadležnosti i obaveze za unapređenje bezbednosti saobraćaja. S druge strane, treba istaći da je tekst predloženog zakona u skladu sa izmenama Evropske konvencije o saobraćaju, kao i sa savremenim izmenama i zahtevima koji su usvojeni u zakonodavstvu zemalja EU.
Za osnove upravljanja bezbednošću saobraćaja uzete su preporuke Ujedinjenih nacija za zemlje u razvoju, odnosno pri razvoju sistema bezbednosti saobraćaja analizirana je pozitivna praksa zemalja EU.
Postojanjem Koordinacionog tela Vlade, odnosno Tela za koordinaciju, zapravo je definisana uloga Vlade za unapređenje bezbednosti saobraćaja na putevima, a u skladu sa preporukama eksperata Svetske banke. Predviđeno je, dakle, i formiranje Agencije za bezbednost saobraćaja, koja suštinski ima i stručnu i razvojnu, ali i edukativnu ulogu.
Kao što je već više puta do sada rečeno, ovaj zakonski predlog uvešće i neke novine - smanjenje maksimalne dozvoljene brzine u naseljenom mestu sa 60 na 50 kilometara po času, smanjenje dozvoljenog nivoa alkohola u krvi vozača sa 0,5 promila na 0,3 promila, uvođenje kaznenih bodova za nesavesne vozače, zatim zabrana korišćenja mobilnog telefona tokom vožnje, kao i posebno tretiranje saobraćajnog prekršaja nasilničke vožnje.
Poslanički klub SPS- JS smatra da su predložene novine, pre svega, usmerene, kao što sam maločas rekao, ka jednom preventivnom delovanju.
Takođe želim da kažem da mi u potpunosti podržavamo jedan, rekao bih, projektovani cilj državnih organa, da se do 2012. godine smanji za 50% broj saobraćajnih nesreća u Srbiji. To je ozbiljan razlog više da se ovaj zakonski predlog usvoji velikom većinom, odnosno jednim konsenzusom svih relevantnih političkih činilaca u republičkom parlamentu.
Novčane kazne predviđene ovim zakonom, i to je između ostalog rečeno, kreću se od 3.000 do 50.000 dinara. Novina u tom pogledu jeste da nema više plaćanja na licu mesta. Recimo, sa oko 4.000 dinara, koliko sam shvatio, kažnjava se vozač koji koristi mobilni telefon i druga komunikaciona sredstva u toku vožnje. Naravno, izuzete su policija, vojska i hitna pomoć.
Jedna od bitnih stvari koja se menja u predloženom zakonskom rešenju jeste i polaganje vozačkih ispita. Važnu ulogu u poboljšanju uslova u saobraćaju imaće i auto-škole. Loši vozači vratiće se u auto-škole. Novi zakon predviđa i novu sistematizaciju kategorija. Pored standardnih A, B, C i D, uvode se i nove kategorije, koje su u ograničenjima u odnosu na osnovne.
Što se tiče obuke novih vozača, budući vozači najpre su u obavezi da odslušaju časove, polože test, pa tek nakon toga kreću sa praktičnom obukom i polažu ispit. Policija će, tačno je, biti rigorozna prema vozačima koji su pod dejstvom alkohola i imaće ovlašćenja da uhapsi vozača koji ima više od 1 promil alkohola u krvi.
Takođe želim da kažem da se u potpunosti slažem sa malopređašnjom konstatacijom. Ako želimo red, onda policajci moraju da budu dobro plaćeni i da ne budu skloni korupciji. To je, naravno, osnovni preduslov ako želimo red u Srbiji.
Slažemo se da u situaciji ekonomske krize ušteda na nivou države treba da bude, svakako, prioritet prioriteta. Sva ministarstva su napravila uštedu u procentualnom iznosu 23-26%, ali prosto postoje ministarstva u kojima je nemoguće uštedeti, odnosno u okviru kojih je nemoguće napraviti uštedu.
Kada je konkretno reč o Ministarstvu unutrašnjih poslova, postoji nekoliko načina pomoću kojih se može napraviti ušteda. To je, najpre, da se smanje plate, što je zaista katastrofalno. Jer, kao što sam maločas rekao, ukoliko želimo red, onda policajci koji se nalaze na ulicama moraju da budu dobro plaćeni. S druge strane, ušteda se može napraviti tako što se smanji onaj opredeljeni deo sredstava neophodan za opremu. Kako će onda policajci, postavlja se pitanje, da obavljaju svoju delatnost i svoj posao? Dakle, zaista je neophodno iznaći dodatna sredstva kako bi MUP mogao nesmetano da funkcioniše.
Dakle, na samom kraju, želim da kažem da je pred nama zakonski predlog od izuzetne važnosti, koji su zajedno sačinili MUP, Ministarstvo za infrastrukturu i stručna javnost. I pored toga što se ovaj zakonski predlog u pojedinim segmentima predstavlja kao prilično rigidan, što se u pojedinim segmentima predstavlja kao prilično rigorozan, poslanički klub SPS-JS zaista smatra da je plaćanje novčane kazne, oduzimanje dozvole na određeni vremenski period ili izricanje bilo koje sankcije svakako manja šteta nego da se greške vozača u saobraćaju u Srbiji plaćaju životima. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da kažem kada je reč o Predlogu zakona o opštoj bezbednosti proizvoda da se svakako ne može definisati kao pozitivno to što je Srbija nažalost jedna od poslednjih zemalja u Evropi koja razmatra i usvaja zakonske predloge koji regulišu ovu oblast, iako je, čini mi se, još 2006. godine, Savet EU, kao jedan od prioriteta u oblasti poljoprivrede, naveo našu obavezu da prilagodimo zakonske propise u sektoru poljoprivrede.
Naravno da nam je ovaj zakon potreban ne samo zbog članstva u EU, već pre svega zbog građana Srbije. Sve vreme neusvajanje i odugovlačenje u usvajanju ovog zakonskog predloga na gubitku su samo građani Srbije.
Nije dobro to što u Srbiji danas ne postoje zakoni i propisi koji sadrže vrlo jasno definisane odredbe o obavezama proizvođača i distributera da na tržište iznose kvalitetne i zdrave proizvode.
Dakle, pred nama je Predlog zakona koji će na jedan kvalitetan način obezbediti pre svega zaštitu zdravlja i bezbednost potrošača. Pred nama je Predlog zakona koji će nam konačno dati odgovor na pitanje ko snosi odgovornost za nanetu štetu potrošaču zbog korišćenja nebezbednog proizvoda. Naravno, kada govorimo o proizvodima sve vreme mislimo na sve finalne proizvode.
Usvajanjem ovog zakonskog predloga, kao što je već više puta do sada rečeno, onemogućiće se proizvodnja, uvoz, izvoz i prodaja takozvanih obmanjujućih proizvoda, koji zapravo samo izgledaju i deluju kao hrana, a sa druge strane svakako će doći do smanjenja nelojalne konkurencije, odnosno na tržištu neće biti mesta za one koji su, umesto da vode računa o bezbednosti, snižavali cene i time stvarali nelojalnu konkurenciju onima koji su dosta učinili i uložili po pitanju bezbednosnih svojstava proizvoda.
Predlogom zakona jasno su definisane obaveze kako proizvođača, tako i distributera, ali i one zajedničke obaveze. Dobro je da je definisana i odgovornost trgovaca. Zapravo, odgovornost je podeljena, a sa druge strane od izuzetne važnosti je i to da građani na vreme budu informisani o rizičnom proizvodu.
Koliko smo mogli da čujemo, rizici koje proizvodi predstavljaju po zdravlje i bezbednost potrošača imaće dakle rang informacije od javnog značaja. Smatramo da je obaveza obaveštavanja javnosti jedna od najznačajnijih karakteristika. Između ostalog, predviđeno je i to da Vlada zahvaljujući sistemu brzog upozorenja za proizvode koji ugrožavaju bezbednost i zdravlje potrošača, RAPEKS, može da odreaguje kada se pojavi proizvod koji ugrožava zdravlje potrošača.
Takođe, predviđene su i visoke kazne za počinioce, od 500 hiljada do tri miliona, i to je više puta danas rečeno. Ukoliko proizvođači na tržište stavljaju opasan proizvod ili proizvodi, uvozi, izvozi tzv. takođe obmanjujući proizvod.
Dakle, pred nama je definitivno Predlog zakona koji će garantovati na vrlo precizan način jednu pravnu sigurnost svima na tržištu, koji će garantovati bezbednost i voditi brigu o zdravlju građana, odnosno zakon koji će omogućiti da građani Srbije budu izloženi znatno manjem riziku kada kupuju robu.
Naravno da će ovakav zakonski predlog imati podršku poslaničke grupe SPS-JS.
Na samom kraju ću vrlo kratko što se tiče zakona o elektronskoj trgovini.
Kao što je i rečeno, reč je o zakonskom predlogu koji od značaja za proces približavanja Srbije EU. Svakako da ovaj zakonski predlog predstavlja pre svega uslov za smanjenje troškova u trgovini i povećanje konkurentnosti naše privrede.
Želim da kažem, kao što je kolega koji je ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba rekao, da će i ovaj zakonski predlog imati podršku u danu za glasanje poslaničke grupe SPS-JS.

Uvaženo gospođo predsedavajuća, poštovani ministri, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o amandmanu na član 5, šta je evidentno da je reč o jednom zaista kvalitetnom amandmanu, ali isto mišljenje imam i na amandmane na član 2, kao i na član 8, a između ostalog i na član 14.
Na samom početku koristim priliku da apelujem na predstavnike Ministarstva da još jednom sagledaju suštinski sadržaj amandmana koji su podneli poslanici SPS, jer obrazloženje koje je dato od strane Vlade, u ovom trenutku za nas je zaista neprihvatljivo.
Hajde da iskoristimo ovu raspravu u pojedinostima, odnosno raspravu po amandmanima, pa da pokušamo da razjasnimo neke suštinske stvari kada je reč o amandmanima koje sam već pomenuo. Najpre, koristim vreme Poslaničke grupe da još jednom vrlo jasno i precizno kažemo – da apsolutno nije sporan razlog koji je naveden u obrazloženju predloženog zakonskog rešenja, dakle, cilj koji se želi postići, a to je: pozitivan efekat na povećanje nivoa privrednih aktivnosti, kao i unapređenje uslova za postojanje zdrave konkurencije na tržištu Srbije, posebno u odnosu na zemlje u okruženju,.
Za Poslanički klub SPS ovaj cilj, odnosno razlozi koji su navedeni jesu apsolutno prihvatljivi.
Takođe, činjenično je da Komora kako je danas organizovana mora da pretrpi određene izmene, ali mi proteklih dana govorimo o suštinskim izmenama Zakona, dakle, o izmeni strukture i organizacije komore u Republici Srbiji i to kroz izmene i dopune Zakona čija će primena biti predviđena tek od 2013. godine, što je pomalo nelogično.
Možda bi trebalo razmišljati u tom pravcu da se na ove suštinske izmene ne ide ne kroz izmene i dopune, već kroz novi zakon u celosti koji bi bio usvojen, izrađen i primenjen i od 2013. godine, a do tada bi svakako imali sasvim dovoljno vremena za jednu konstruktivnu javnu raspravu, jedan otvoren, direktan dijalog između zakonopisca i privrednika, odnosno privrednih komora. Dakle, imali bismo sasvim dovoljno vremena da čujemo glas privrede, da se sagledaju, uvaže predlozi i sugestije privrednika.
Tokom rasprave u načelu izneli smo nekoliko suštinskih pitanja koja se provlače i postavljaju. Predlagač zakona, još jednom moram da ponovim, predviđa osnivanje drugih komora sa najmanje 50 članova, kao i ukidanje obaveze plaćanja članarine.
Postavlja se pitanje da li bi se razgradnjom jedinstvenog komorskog sistema eliminisao onaj institucionalni legitimitet komora da predstavljaju i zastupaju interese svih privrednih subjekata, bez obzira na oblik organizovanja, delatnosti, svojinski oblik i sedišta u Srbiji.
Da li ovo može dovesti na jedan određeni način do slabljenja moći srpske privrede? Ko će, zapravo, biti reprezentativni predstavnik i postavlja se pitanje imovine komore?
Naš cilj, još jednom moram da ponovim u raspravi u pojedinostima, odnosno u raspravi po amandmanima, nije da dođemo u situaciju nametanja interesa jakih i malobrojnih nad slabima i mnogobrojnima, da nakon usvajanja izmena i dopuna Zakona ne bismo imali određenu nedorečenost po ovim veoma važnim pitanjima, odnosno pre svega u cilju poboljšanja kvaliteta zakonskog predloga poslanici SPS podneli su određeni broj veoma kvalitetnih amandmana.
Još jednom želim da apelujem na predstavnike Ministarstva da sagledaju suštinski sadržaj amandmana na član 2, ali i na član 5, član 8. i član 14. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, na samom početku želim da kažem da ću koristiti vreme koje pripada Poslaničkoj grupi SPS - JS.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovana ministarko, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o konkretnom amandmanu na član 6. stav 1. posle tačke 3) dodaje se nova tačka 4) koja glasi: „Organizovanje dodatnog obrazovanja i obuke u skladu sa zakonom“. Tačke 4) i 5) postaju tačke 5) i 6) Amandman je podnet sa obrazloženjem da je za Republiku Srbiju unapređivanje veština i dodatno obrazovanje jedan od ključnih uslova za razvoj i usklađivanje ponude radne snage sa potrebama privrede. U prilog tome govore i iskustva drugih nacionalnih službi koje imaju dobre rezultate rada, vezano za organizovanje dodatnog obrazovanja i obuke, a to je naročito važno kada su u pitanju one kategorije stanovništva koje se teže zapošljavaju.

Što se tiče konkretnog Predloga zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, još jednom želimo vrlo jasno da kažemo da kao partija levice, naravno, SPS poseban akcenat stavlja na ovaj predlog zakona. Smatramo da danas u Srbiji nema važnijih pitanja od ovog pitanja i nema apsolutno nikakve dileme da ovo pitanje predstavlja u ovom trenutku prioritet. Bilo koja mera ili predlog kojim bi se regulisalo zapošljavanje u Srbiji uvek će imati podršku SPS-a.

Naš cilj je da Srbija u ovoj oblasti dobije jedan, rekao bih, socijalno pravedan zakon. Slažemo se da veću pažnju treba posvetiti aktivnoj politici zapošljavanja, a da isto tako smatramo da je potrebno zadržati postojeći nivo prava u ovoj oblasti. Danas je izgleda definitivno moderno pričati o štednji, ali ne može se uštedeti na onima koji nemaju. Vlada Republike Srbije vodi jednu, rekao bih, ispravnu politiku.

Merama za ekonomsku stabilnost Vlada je zaštitila one najugroženije slojeve stanovnika. Teret krize u ovom trenutku neće pasti na penzionere, zaposlene u državnim delatnostima, neće se odnositi na one zaposlene u državnoj upravi ako imaju zaradu ispod 40.000 dinara, ali čini nam se da je ovaj predlog zakona po određenim pitanjima, naročito u ovom drugom delu koji se odnosi na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, u kontradiktornosti sa potpuno ispravnim merama Vlade Republike Srbije.

Najpre, želim da kažem još jednom da mi podržavamo mere aktivne politike zapošljavanja, posebno kada je reč o javnim radovima, jer kroz pokretanje i otvaranje javnih radova mi vidimo mogućnost zapošljavanja upravo onih teško zapošljivih socijalno ugroženih kategorija Srbije. To je ujedno i mogućnost za opštinu, da se paralelno sa njima dobijaju nove vrednosti na toj teritoriji.

Takođe, mi podržavamo i uvođenje nacionalnog akcionog plana za zapošljavanje, kao osnovnog centralnog instrumenta za planiranje aktivne politike zapošljavanja, koji će služiti kao jedan osnov za budžetsko planiranje u oblasti zapošljavanja.

Što se tiče individualnih planova zapošljavanja, mi želimo da verujemo da će se nakon rasprave u javnosti stvoriti utisak da nije reč samo o prevelikoj administraciji, o 800.000 ugovora, kao i to da s obzirom na to da postoji mogućnost da se posao može poveriti agenciji i da se na ovakav način pravi posao agencijama za zapošljavanje. Nadamo se, naravno, da tako neće ostati nakon ove rasprave koju vodimo trenutno po amandmanima na predloženo zakonsko rešenje.

Smatramo da individualni plan zapošljavanja treba donositi pre svega za lica koja su dugoročno nezaposlena, odnosno duže vremena na tržištu rada, kao i teže zaposliva lica, odnosno lica koja su ostala bez posla, a vrlo malo im ostaje do penzije. Naprosto, nameće se nekoliko pitanja i ja želim da ih postavim.

Pre svega, da li je ovaj zakon hitan i kao takav da li je naložen od EU? Da li je i u ovoj oblasti reč o harmonizaciji zakonodavstva sa zakonodavstvom EU? Da li ovaj predlog zakona od Nacionalne službe za zapošljavanje, kao specifične institucije obaveznog osiguranja, pravi državni organ, imajući na umu sastav upravnog odbora koji je predložen? Da li ovaj predloženi zakon otežava položaj siromašnih slojeva i nezaposlenih, pre svega kada je reč o novčanoj nadoknadi, koje se relativno i apsolutno smanjuju, manja je osnovica, manji je procenat, kraće trajanje itd? Da li predlagač pravi razliku između politike zapošljavanja i politike tržišta rada i ko koju politiku treba da vodi?

Što se tiče prvog dela zakona, kada je reč o zapošljavanju, ovaj deo naravno ima podršku SPS-a, ali smatramo da rešenja koja su data u drugom delu, koji se odnosi na osiguranje za slučaj nezaposlenosti, nisu dobra. U dogovoru sa Savezom samostalnih sindikata i Udruženja sindikata ''Sloboda'', poslanici SPS-a podneli su određeni broj amandmana kako bi umnogome poboljšali ovaj zakonski predlog i naravno o tome ćemo govoriti tokom ove rasprave po amandmanima.

Dakle, mi jesmo za štednju. Ušteda na nivou države treba da bude prioritet prioriteta, ali nismo za to da plaćaju oni koji su ostali bez posla i koji treba da prime naknadu zato što su uplaćivali za slučaj osiguranja, odnosno za slučaj nezaposlenosti. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, jedno je krajnje evidentno, jedno je krajnje činjenično nakon ove rasprave koju smo vodili danas, vezano za Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, a to je – da zakonopisac još jednom treba da razmotri amandmane koje je na ovaj zakonski predlog podnela Poslanička grupa SPS-JS.

Kada je reč o amandmanu na član 35. želim da kažem da je ovo još jedan u nizu amandmana koje je Poslaničkog kluba SPS-JS podneo u dogovoru sa predstavnicima Saveza samostalnih sindikata Srbije i Udruženih sindikata ''Sloga'', naime, u članu 35. u stavu 1. posle tačke 2) dodaju se nove tačke 3), 4) i 5) koje glase: 3) da prijavi Nacionalnoj službi potrebu za novouposlenima; 4) da prijavi oglašena radna mesta; 5) da prijavi popunjena radna mesta. Što znači da postojeće tačke 3) i 4) postaju zapravo tačke 6) i 7).

Suština je u tome da, tek kada raspolaže podacima o predviđenim potrebama koje bi trebalo konkretno da se razlikuju i stvarno realizovanim uposlenjima Nacionalna služba za zapošljavanje može da donosi kvalitetne prognoze i analitički sagleda stanje na tržištu rada, a nezaposlena lica koja traže zaposlenje mogu ravnopravno da konkurišu za radna mesta.

Ustav Republike Srbije predviđa da svi građani imaju jednako pravo na rad. U članu 60. stav 3. Ustava Republike Srbije utvrđeno je – svima su pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta, za šta je preduslov obavezno javno oglašavanje radnih mesta.

Dakle, ovo je jedno logično rešenje, jer kome će poslodavac predati potrebu, ako ne Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Ako poslodavac nema obavezu, koja je onda svrha Nacionalne službe za zapošljavanje.

Kako će Nacionalna služba za zapošljavanje da posreduje u zapošljavanju ako nema prijavljenu potrebu od strane poslodavca?

Takođe, želeo sam da kažem u raspravi po ovom amandmanu, a vezano je za malopređašnju raspravu koja se vodila u sali, naime, želim da kažem to da kada imamo parlamentarne većine i koalicione vlade poput ove koju imamo u Srbiji, potpuno je logično da parlamentarne većine i koalicione vlade, koje čine više političkih partija, u određenim trenucima po izuzetno važnim pitanjima, kao predstavnici parlamentarne većine i koalicione vlade, imamo različita mišljenja, različite stavove, različite poglede, dajemo različite sugestije i predloge.

Kada bi svi mislili isto, kada bi svi mislili identično, to bi značilo da ne mislimo dobro.

Mi se zaista trudimo da mislimo sasvim dobro. Ova Vlada, ova parlamentarna većina, političke partije koje čine parlamentarnu većinu u Srbiji, o pitanjima koja su od izuzetne važnosti, od izuzetnog značaja za građane Srbije, vode jedan otvoren, jedan direktan dijalog kome je i mesto u Republičkom parlamentu.

Naravno, naš cilj nije, kako je malopre ovde rečeno, da srušimo Predlog zakona o kojem danas govorimo.

Mi želimo, ponavljam, kroz jedan otvoren dijalog, kroz jednu otvorenu raspravu, da kažem, transparentnu raspravu u Republičkom parlamentu, putem amandmana koje smo podneli na Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, da dođemo do što kvalitetnijeg zakonskog rešenja koje će biti u interesu građana Srbije.

Ja vas tim povodom još jednom pozivam, apelujem, molim vas da još jednom sagledate amandmane koje je na ovaj zakonski predlog podneo Poslanički klub SPS-JS. Zahvaljujem. (Aplauz.)