Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, zauvek će istoriji ostati zapisano kako je 24. marta 1999. godine, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu, otpočela agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu ponosnu i suverenu zemlju. Ostaće zapisano kako su bez ikakve milosti ubijani oni koji su branili svoja ognjišta, svoje porodice, svoju slobodu, oni koji su tek započeli svoje živote, koji su želeli da žive, oni koji su nazivani kolateralnom štetom. Tokom 78 dana agresije uništena je gotovo celokupna infrastruktura jedne države, ali ono što je teže, ono što je nenadoknadivo u odnosu na mostove, fabrike, stambene zgrade, vojne objekte su životi nevinog stanovništva i hrabrih branilaca.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načela. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu porodica Milić je stradala u jednom trenu: otac Dragomir, majka Dragica i njihova ćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađe žrtve NATO agresije jedanestomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božina iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Silić i njegov tata Vladan. U Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić.

Tačan broj poginulih i ranjenih, kako onih koji su branili svoju otadžbinu, tako i civila, na našu sramotu, do današnjeg dana nije utvrđen. Najveći deo podataka kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije, pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast, dodvoravajući se svojim zapadnim mentorima, prestaje sa utvrđivanjem tačnog broja poginulih i ranjenih tokom zločinačke NATO agresije. Predstavnici te vlasti zaboravljaju da utvrde pravi tj. tačan broj žrtava NATO agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista OVK odgovornih za neke od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom, pripadnicima Vojske i policije, kao što ne zaboravljaju da po Srbiji proganjaju i hapse komandante koji su se tokom agresije junački suprotstavljali udruženom NATO paktu i šiptarskim terorističkim bandama i ponizivši ih kao najgore kriminalce i isporučuju ih Haškom tribunalu.

Pozivam sve narodne poslanike da podrže naš predlog, kako bismo doneli odluku o formiranju komisije koja bi jednom zauvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije i kako bismo jednom zauvek stavili tačku na ovo pitanje, sprečivši bilo kakvu dalju relativizaciju ovog pitanja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, cenjeni ministre sa saradnicima, kada govorimo o bezbednosti naše države i svim njenim aktivnostima po tom pitanju, ne možemo a da se ne vratimo godinu i nešto dana u nazad kada smo u ovom domu u vašem prisustvu, ministre, a na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića, usvojili Strategiju nacionalne bezbednosti, kao i Strategiju odbrane.

Svi smo svedoci da Republika Srbija svakodnevno pomno prati promene u okruženju i prilagođava svoju bezbednost i odbrambenu politiku tim promenama kako bi na najbolji način štitila i ostvarila svoje nacionalne interese koje smo tada jasno i definisali, pa da se nekih od njih i podsetimo, to su: očuvanje suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije, očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti Republike Srbije i njenih građana, očuvanje postojanja i zaštite srpskog naroda gde god on da živi. Nikada država Srbija do te 2019. godine nije rekla da je njen nacionalni interes očuvanje života Srba bez obzira gde oni žive i nikada nije rečeno da je Republika Srpska, njena bezbednost i očuvanje prioritet spoljne politike Republike Srbije.

Država Srbija je na ovaj način veoma jasno formulisala i svima saopštila šta je njen nacionalni interes i koje su osnovne vrednosti koje ćemo braniti.

Ono što nikada ne smemo zaboraviti jeste činjenica da se niko pre nas nije setio da to definiše. Strategijom nacionalne bezbednosti mi smo jasno definisali osnovne izazove, rizike i pretnje bezbednosti našoj državi.

Svima je jako dobro poznato da je glavna politička pretnja Republike Srbije lažna republika Kosovo, neuspeli politički projekat kojim je NATO pakt predvođen SAD pokušao da počasti šiptarske teroriste i narko dilere.

Ovo je verovatno prvi put u istoriji ljudske civilizacije da bilo ko u svetu osvedočenim teroristima, zločincima i narko kartelima pokušava da napravi državu. U tom pokušaju pravljenja države poslednje tri-četiri godine pokušavaju da naprave i tzv. vojsku Kosova i da te osvedočene teroriste i zločince naoružaju čak i teškim naoružanjem.

Samo zamislite šta možete da dobijete kada jednom narko kartelu udruženom sa paravojnim i terorističkim formacijama date teško naoružanje. Da li to iko normalan na svetu može da zamisli i da razume? Ono što je najsramnije jeste činjenica da na čelo te nazovi vojske dovode osvedočene ratne zločince, ljude koji za svoje zločine nisu odgovarali, ne zato što nisu krivi ili zato što te zločine nisu počinili, već zato što su uspeli da u međuvremenu pobiju sve potencijalne svedoke koji su mogli da svedoče o njihovim groznim zločinima.

Ono što je najstrašnije jeste činjenica da ti isti politički sponzori ove narko tvorevine na prostoru južne srpske pokrajine danas ćute na sve glasnije priče o formiranju velike Albanije, tvorevine, koja je, da se podsetimo, izašla iz bolesnih umova nacističkih vođa pred početak Drugog svetskog rata. Nikom čestitijem i normalnijem nije moglo ni da padne na pamet ovako bolesna ideja. Samo, neki su se, izgleda, preračunali, pošto svima u svetu mora biti jasno da Srbija više nije banana država koja će oslobađati osvedočene teroriste i zločince iz zatvora, zato što imaju političku podršku bilo koje svetske sile, a te ćelije, te zatvorske ćelije puniti svojim herojima i ratnim komandantima, braniocima i mučenicima koje je potom sramno isporučivala Haškom tribunalu.

Srbija je danas samostalna i suverena država koja poštuje svoje branioce i heroje, a sa teroristima i kriminalcima se obračunava na sve zakonite načine štiteći sve svoje nacionalne interese.

Tom prilikom, kada smo usvajali Strategiju nacionalne bezbednosti, kao jednu od glavnih pretnji bezbednosti Srbije definisali smo i organizovani kriminal, pošast protiv koje se već godinama borimo i zlo kome ćemo, ubeđen sam, u što skorije vreme, hajde da kažem tako, stati za vrat.

Svedoci smo svih užasa koje su pojedini klanovi, kako sa teritorije Republike Srbije, ali i okolnih zemalja, počinili u nekom prethodnom periodu, i to je stvarno užasno, neljudski, zverski, ravno zločinima šiptarskih terorističkih bandi činjenih tokom devedesetih godina na teritoriji južne srpske pokrajine Kosova i Metohije.

Ono što je u ovom trenutku, čini mi se, mnogo važnije, tj. najvažnije, jeste rešenost, pre svega, predsednika Aleksandra Vučića, vas ministre, celokupne Vlade, naravno, prvenstveno MUP-a, BIA, ali i celokupnog društva, rešenost koje uliva sigurnost da će u ovom, da ga tako nazovem, ratu država Srbija odneti pobedu.

Mislim da svima mora biti jasno da koliko god pojedinci mislili da su jaki i organizovani, da svakom onom ko pređe na drugu stranu zakona i ko proba da ugrozi sigurnost i bezbednost države Srbije i njenih građana mora biti jasno da će dobiti odlučan odgovor države, da će biti sprečen u izvršavanju svojih namera, jer Srbija je danas uređena, stabilna i nadasve jaka država koja je spremna da istog trenutka odgovori na svaki bezbednosni izazov i da se izbori sa svakom pretnjom koliko god ona velika bila. Srbija nikad više nikom neće ćutati, nikome više nikada neće dozvoliti da bezbednost i sigurnost bilo kog njenog građanina ili bilo kog pripadnika srpskog naroda ugrozi, bez obzira gde on živeo i bez obzira koliko god on mislio da je jak i da može to da učini.

Cenjeni ministre, na kraju svog obraćanja želim da se zahvalim svim pripadnicima snaga bezbednosti Republike Srbije, vama i, naravno, predsedniku Aleksandru Vučiću na svoj energiji uloženoj u dosadašnju borbi i da svima nama poželim da ovu borbu što pre okončamo i svedemo u neke normalnije tokove, kako bismo se na miru okrenuli našem primarnom cilju - privrednom i finansijskom oporavku i ekonomskom razvoju Republike Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kolege narodni poslanici ne mogu, a da na početku ne pozdravim najavu ministarke pravde da će u cilju poboljšanja materijalnog položaja i uslova rada od sredstava obezbeđenih iz prihoda i ostvarenih naplatom sudskih taksi, zaposleni u pravosuđu s nižim primanjima dobijati mesečnu pomoć u visini od 5.500 dinara. To je stvarno izuzetno pohvalno, ali unutar pravosudnog sistema već više od 11 godina opstaje nepravda vezana za zarade sudija prekršajnih sudova.

Naime, od 1. januara 2010. godine, u Republici Srbiji su počeli sa radom prekršajni sudovi. Od prvog dana postojanja prekršajnih sudova sudije tih sudova trpe svojevrsnu diskriminaciju na taj način što su bez ikakvog opravdanog razloga normativno stavljeni u podređeni položaj u odnosu na svoje kolege koje su sudije drugih sudova, a istog stepena nadležnosti.

Raznovrsnost predmeta i broj propisa kojima se služe ne može se porediti ni sa jednom drugom materijom u drugim sudovima, što im daje posebnu težinu. Obzirom da u svom radu koriste preko 270 zakona i oko 800 podzakonskih propisa, to od sudija u prekršajnim sudovima zahteva posebnu veštinu i znanje.

Činjenica da po pitanju stručnosti i sposobnosti za obavljanje sudijske funkcije koju pri izboru na sudijsku funkciju da ispune, identični su uslovima koje moraju da ispune i sudije drugih sudova, a to nam govori da sudijama prekršajnih sudova dajemo status sudija sa svim obavezama, ali ne i sa svim pravima.

Izuzev zarade prekršajnih sudija, sve ostale kategorije zaposlenih u prekršajnim sudovima imaju isti način obračuna zarade sa svojim kolegama koje rade u ostalim sudovima. Zakonom o sudijama je inače propisano da sudija ima pravo na platu u skladu sa dostojanstvom sudijske funkcije i njegovom odgovornošću, a posebno ukazujem na član zakona koji navodi da plata sudije znači garanciju njegove nezavisnosti i sigurnosti njegove porodice.

Pored ovog potpuno je apsurdno i to što sudije za prekršaj imaju manje plate, ne samo drugih sudija, već i od sudijskih pomoćnika u drugim sudovima, a mislim da se svi slažemo da u pravosuđu ne treba da postoji ovakav vid diskriminacije.

Sudije prekršajnih sudova zaista nisu teret ovog budžeta i za razliku od nekih drugih, oni svoje plate trostruko opravdavaju.

Zbog toga smo i podneli ovaj predlog za izmenu zakona, kako bi jednom zauvek ispunili decenijsku nepravdu prema sudijama u prekršajnim sudovima. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, umesto da kako sam planirao svoje obraćanje počnem pohvala na račun pre svega predsednika Aleksandra Vučića, vas, ministre Vulin, premijerke Brnabić, da pripadnicima MUP-a i BIA čestitam na ostvarenim rezultatima u borbi protiv najgoreg i najmonstruoznijeg oblika organizovanog kriminala, ja moram u svoje ime, u ime svojih kolega da uputim izvinjenje i vama ministre i predsedniku Vučiću, ali pre svega građanima Srbije, i to najviše onima sa prostora južne srpske pokrajine KiM koji su juče u ovom zdanju ničim krivi bili izloženi najstrašnijim uvredama od strane poslanika Šaipa Kamberija.

Sluteći po kontekstu njegovog obraćanja, ali i SMS porukama koje smo dobijali od ljudi koji su gledali prenos, čuli smo da se radi o iznošenju najgorih uvreda i laži upućenih kako na račun vas, predsednika Vučića, bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, ali i celokupne države Srbije. Jedan deo poslanika se oštro pobunio pošto nam nije omogućeno da čujemo prevod koji, da građani znaju, još uvek službeno nismo ni dobili. Tada smo od strane predsednika parlamenta javno prozvani da nam smeta poslanikovo obraćanje na maternjem jeziku.

Ne, nama nije smetalo na kom jeziku se poslanik obraća, već šta priča dok se obraća. Smetalo nam je što je Srbiju upoređivao sa nacističkom Nemačkom, ministra sa Gebelsom, optuživao predsednika Vučića da podržava fašizam u Srbiji, a bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića da je vršio silovanja, ubistva i progon stanovnika KiM, ali da budem iskren najviše nam je smetalo što za razliku od nas predsednik parlamenta nije upozorio poslanika Kamberija da ne može da zloupotrebljava institut poslaničkog pitanja i iznosi takve gnusne laži.

Ajde da preko ovih laži i uvreda i pređemo, ali kako da pređemo preko ćutanja predsednika parlamenta na pretnju poslanika Kamberija da bi Srbi na prostoru KiM mogli da osete nekakve recipročne mere? Šta to Srbi sa prostora KiM mogu da osete, a da nisu osetili tokom poslednje tri, četiri decenije? Ubistva, progon, paljenje imovine, zlostavljanje, nema toga što taj jadni narod nije doživeo i preživeo.

Zato, još jednom osećam obavezu da se svima vama u svoje ime i ime svojih kolega izvinim za jučerašnji skandal i sramotu.

Kada govorimo o potvrđivanju Sporazuma sa Kraljevinom Lesotom i saradnji u oblasti odbrane moram da izrazim svoje zadovoljstvo. Mi države ne možemo i ne smemo deliti na velike i male, kao i na bogate i siromašne, već one koje su prijateljske i koje poštuju međunarodno pravo i na one koje to ne čine.

Kraljevina Lesoto je poslednjih par godina u dva navrata pokazala da je iskren prijatelj države Srbije, njenog naroda prvo povlačeći priznanje lažne države Kosovo, a potom glasajući protiv prijema iste te lažne države u Interpol. To je čin koji Srbija nikada ne sme da zaboravi i to je razlog da unapredimo našu saradnju, ne samo u oblasti odbrane, već i svim drugim oblastima.

Kada govorim o potvrđivanju Sporazuma o saradnji sa Republikom Severnom Makedonijom u oblasti borbe protiv krijumčarenja migranata, osvrnuću se pre svega na migrantsko pitanje u globalu i posebno bih želeo da istaknem da je, slobodno mogu reći, maksimalno odgovorna politika koju su svi nadležni pojedinci i državni organi počevši od predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, premijerke, celokupnog sastava poslednje dve ili čak i tri vlade, vas gospodine ministre koji ste jedno vreme bili direktno zaduženi za to pitanje, znači nadasve odgovoran pristup svih vas rešavanju migrantskog pitanja doveo do toga da kroz Srbiju prođe više od milion migranata, a da se ni jednog trenutka ne dovede u pitanje bezbednost naših građana, ujedno poštujući osnovna ljudska prava migranata iako smo svi svesni da je među tim migrantima bio i zavidan broj terorista i ekstremista.

Ovaj sporazum u svakom slučaju je jedan veliki korak napred pošto je Severna Makedonija teritorija sa koje nam je od 2015. godine stizao daleko najveći broj migranata i upravo saradnja sa tom državom u najvećoj meri će doprineti borbi protiv tog vida kriminala.

Izuzetno mi je drago što je ministar Vulin danas ovde sa nama pošto stvarno želim da pohvalim ono što su svi ministri odbrane i unutrašnjih poslova, počevši od 2012. godine i ministarskog mandata današnjeg predsednika Aleksandra Vučića, pa evo sve do vas gospodine ministre, poslednjih godina koje su bile prepune bezbednosnih izazova, učinile na razvoju, unapređenju, naoružavanju i opremanju pre svega Vojske Srbije, ali i Ministarstva unutrašnjih poslova.

Takođe bih pohvalio i sve što je učinjeno na poboljšanju standarda pripadnika snaga bezbednosti kako kroz uvećanje zarada, tako i kroz rešavanje stambenih pitanja pošto su upravo ti ljudi, pripadnici snaga bezbednosti, prethodnih godina i decenija podnosili najveći teret i svojom svakodnevnom borbom i zalaganjem najviše doprineli da Srbija postane mnogo bezbednije i sigurnije mesto za život, a upravo od njih i očekujemo da u budućnosti budu garant našeg bezbednog i spokojnog života u Srbiji. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, cenjena ministarko, kolege narodni poslanici, ratifikacijom međunarodnog sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u borbi protiv terorizma potvrdićemo da smo u potpunosti posvećeni jačanju sveukupnih odnosa i strateškog partnerstva sa Ruskom Federacijom, kao i da jedan od posebnih ciljeva tog partnerstva jeste i samo jačanje saradnje u oblasti bezbednosti građana obe države.

Ono što je izuzetno bitno jeste da će ovaj sporazum omogućiti bržu razmenu informacija, ali i razmenu iskustava i praksi u borbi protiv terorizma. Ono što smo kako ja, tako i brojne kolege poslanici u današnjoj, ali i u nekim ranijim diskusijama isticali jeste činjenica da već duži niz godina Ministarstvo unutrašnjih poslova uspešno prati sve bezbednosne izazove i pretnje kojima je izložena naša zemlja i uspeva da adekvatno odgovori na svaki vid ugrožavanja kako bezbednosti države, tako i sigurnosti naših građana i njihove imovine.

Posebno bih želeo da istaknem da je, slobodno mogu reći, maksimalno odgovorna politika koju su svi nadležni pojedinci i državni organi, počevši od predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, premijerke, celokupnog sastava poslednje dve ili čak mislim i tri republičke vlade, sprovodili po pitanju rešavanja migrantskog pitanja dovelo do toga da kroz Srbiju prođe više od milion migranata od kojih su jedan deo bili pripadnici razbijenih terorističkih organizacija, a da se nijednog trenutka ne dovede u pitanje bezbednost naših građana, ujedno poštujući osnovna ljudska prava migranata.

Kada govorimo o samom sporazumu, mislim da nije naodmet da još jednom zbog samih građana ponovimo da se suština mera predviđenih ovim sporazumom ogleda u razmeni obaveštajnih i bezbednosnih informacija koje mogu omogućiti sprečavanje terorističkih napada, kao i pružanje konkretne pomoći u borbi protiv jednog od najvećih bezbednosnih izazova savremenog sveta.

Više sam nego uveren da će ova saradnja biti plodonosna jer obe države imaju uređen sistem bezbednosti, uređene baze podataka, kao i nažalost bogato iskustvo u borbi protiv terorizma. Ruska strana prevashodno na prostoru Kavkaza u novije vreme i Sirija, a naša kako na prostoru Kosova i Metohije, tako i na prostoru bivše državne zajednice.

Ovom prilikom bih sve nas podsetio na prisustvo više terorističkih organizacija na području Bosne i Hercegovine tokom ratnih sukoba na tom istom prostoru, kao i na postojanje jedinice pod nazivom El Mudžahedin koja je sve vreme ratnih dejstava bila u sastavu tzv. Armije Bosne i Hercegovine. Ove terorističke jedinice su bile sastavljene uglavnom od dobrovoljaca iz islamskih zemalja koje su sebe nazivale mudžahedinima. Pa i sam američki diplomata Ričard Holbruk je javno priznao da se tadašnja administracija SAD nije protivila dolasku islamskih terorista u Bosnu i Hercegovinu i da je to bio pakt sa đavolom zarad ostvarivanja globalnih političkih interesa.

Svi mi jako dobro znamo da je nastanku Al Kaide prevashodno doprinela pre svega Amerika. Za njen račun Bin Laden je okupljao teroriste koji su posle višegodišnjih borbi primorali Sovjetski Savez da povuče svoje trupe iz Avganistana. Rat u Bosni i Hercegovini obnovio je savezništvo Bin Ladena i njegovih pokrovitelja, a situacija je bila i slična, mada u manjem obimu, i ovde u Srbiji, odnosno u našoj južnoj pokrajini Kosovu i Metohiji, gde su se mudžahedini borili na strani tzv. OVK, paravojne terorističke organizacije koju su do marta 1998. godine i same SAD, kao njene saveznice, smatrale terorističkom organizacijom, da bi zarad golih političkih interesa godinu dana kasnije postali vazdušna podrška tim istim teroristima u pokušaju formiranja prve narko-države na teritoriji Evrope. Upravo tako, na krilima NATO alijanse, stigli smo do činjenice da je Kosovo i Metohija, osim što je postalo evropska Kolumbija, postalo i najveći teroristički regrutni centar u Evropi.

Ovom prilikom ne mogu a da ne pohvalim ono što su svi ministri odbrane i unutrašnjih poslova, počevši od 2012. godine i ministarskog mandata aktuelnog predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića pa sve do danas, učinili na razvoju i unapređenju, naoružavanju i opremanju pre svega Vojske Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, ali i celokupnog bezbednosnog sektora.

Takođe bih pohvalio sve što je učinjeno na poboljšanju standarda pripadnika snaga bezbednosti kako kroz uvećanje zarada, tako i kroz rešavanje stambenih pitanja, pošto su ti ljudi pripadnici snaga bezbednosti prethodnih godina i decenija podnosili najveći teret i svojom svakodnevnom borbom i zalaganjem najviše doprineli da Srbija postane mnogo bezbednije i sigurnije mesto za život. Upravo od njih očekujemo da i u budućnosti budu garant naše bezbednosti i spokojnog života u zemlji.

Na kraju želeo bih da dodam da sam ikreno ubeđen da nam jedan ovakav sporazum zaista neophodan, ali nam je više od svega neophodna saradnja sa državom i narodom koji su ne samo vekovima naš iskreni prijatelj i saveznik, već i poslednjih nekoliko decenija beskompromisni borci protiv globalnog terorizma.

Neophodna nam je saradnja sa državom koja za razliku od nekih već pomenutih nikada nije zarad sopstvenih političkih interesa menjala stranu u toj borbi, državom koja je platila izuzetno visoku cenu te borbe. Tako mislim da treba da spomenemo više desetina mrtvih prilikom dva teroristička napada na moskovski metro 2004. godine, blizu stotinu mrtvih tokom tri teroristička napada 2013. godine u Volvogradu ili sličan broj mrtvih dve godine ranije prilikom dva teroristička napada na aerodromu Domodedovo, kao i 300 nedužne dece i odraslih ubijenih prilikom talačke krize 2004. godine u Beslanu.

Sve to jeste visoka cena beskompromisne borbe protiv terorizma koju treba da pamti i poštuje ceo civilizovan svet, kao što bi taj isti svet trebao da upamti da teroristi Alkaide prvu glavu nisu odsekli niti u Iraku, niti u Libiji ili Siriji već u Podrinju u Republici Srpskoj kada su na Petrovdan 1992. godine te ubice, teroristi odsekli, slaveći svoj zločin kao trofej, nosili odsečenu glavu Srbina Dragana Popovića istog onog dana kada su nedaleko odatle njihovi saborci i saučesnici u strašnom zločinu nožem vadili oči sudiji Slobodan Iliću, ili bi trebalo da upamti kako su NATO pešadinci u uniformama terorističke oslobodilačke tzv. oslobodilačke vojske Kosova počinili stravične zločine u blizini sela Klečka u Starom Grackom, u selu Livadice, u Goraždevcu, kao i u brojnim drugim mestima širom Kosova i Metohije.

Kako bismo činili sve na sprečavanju svake mogućnosti da život i bezbednost bilo kog građanina Republike Srbije ikada više bude ugrožen smatram da je jedan ovakav sporazum više nego potreban i zato ću ga kao i moje kolege iz poslaničke grupe podržati u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, poštovani predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo kolege narodni poslanici, od 1. januara 2010. godine u pravosudni sistem Republike Srbije uvedeni su prekršajni sudovi i od tog dana sudije prekršajnih sudova trpe svojevrsnu diskriminaciju, na toj način što su bez ikakvog opravdanog razloga normativno stavljene u podređen položaj u odnosu na svoje kolege sudije drugih sudova, a istog stepena nadležnosti.

Raznovrsnost predmeta i broj propisa kojima se služe ne može se porediti ni sa jednom drugom materijom u drugim sudovima, što im daje posebnu težinu.

S obzirom da u svom radu koriste preko 270 zakona i oko 800 podzakonskih propisa, to od sudija u prekršajnim sudovima zahteva posebnu veštinu i znanje.

Činjenica da po pitanju stručnosti i sposobnosti za obavljanje sudijske funkcije koje pri izboru na sudijsku funkciju moraju da ispune identični su sa uslovima koje moraju da ispune i sudije drugih sudova, a to nam govori da sudijama prekršajnih sudova dajemo status sudija sa svim obavezama, ali ne i sa svim pravima.

Izuzev zarade prekršajnih sudija, sve ostale kategorije zaposlenih u prekršajnim sudovima imaju isti način obračuna zarade sa svojim kolegama koji rade u ostalim sudovima. Zakonom o sudijama, inače, propisano je da sudija ima pravo na platu u skladu sa dostojanstvom sudijske funkcije i njegovom odgovornošću, a posebno ukazujem na član zakona koji navodi da plata sudije znači garanciju njegove nezavisnosti i sigurnosti njegove porodice.

Pored ovog, potpuno je apsurdno i to što sudije za prekršaje imaju manje plate ne samo od drugih sudija, već i od sudijskih pomoćnika u drugim sudovima, a mislim da se svi slažemo da u pravosuđu ne treba da postoji ovakav vid diskriminacije. Sudije prekršajnih sudova zaista nisu teret ovog budžeta i, za razliku od nekih drugih, oni svoje plate trostruko opravdavaju. Zbog toga smo i podneli ovaj predlog za izmenu zakona, kako bi jednom zauvek ispuni decenijsku nepravdu prema sudijama u prekršajnim sudovima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, drugarice i drugovi, dame i gospodo kolege narodni poslanici, srpska država i narod su tokom 20. veka šest puta morali da brane svoju nezavisnost i slobodu i morali su da se suprotstave u tom trenutku najvećim vojnim silama i njihovim neokolonijalnim pretenzijama.

Mislim da smo svi stava da je Srbija u prošlosti dosta ratovala, krvarila i ginula i da je vreme da živimo, da radimo i da stvaramo za ovu Srbiju, ali i ako budemo zanemarivali prošlost nećemo imati prava na budućnost.

Pre nešto više od dve decenije NATO alijansa je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu bez ikakvog razloga i prava izvršila agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Tokom neravnopravne borbe protiv nesrazmerno brojnijeg neprijatelja naše vojne i policijske snage su tokom ta dva i po meseca herojske odbrane po trenutno raspoloživim podacima imale 753 poginula, od toga 581 vojnika i 172 policajca. Istovremeno je poginulo, molim vas da obratite pažnju preko 2.500 hiljade, a ranjeno oko 12.500 hiljada civila. Ovo preko i oko sam morao da kažem pošto tačan broj poginulih i ranjenih do današnjeg dana nije utvrđen.

Najveći deo podataka kojima danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godina od završetka NATO agresije, pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine dolazi do nasilne promene i vlasti i tadašnjoj DOS-ovskoj vlasti je bilo bitno da oslobodi preko 200 najgorih terorista tzv. OVK, odgovornih za neke od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom, pripadnicima vojske i policije, a ne da utvrdi broj poginulih i ranjenih državljana Srbije.

Ono što naša javnost slabo zna jeste i činjenica da za razliku od Republike Srbije i u Republici Srpskoj od januara 2013. godine radi Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica koji upravo sada privodi rad na utvrđivanju broja žrtava tokom građanskog rata u BiH 1991. do 1995. godine.

Na ovaj način prvi put u istoriji srpskog naroda dobićemo potpuno dokumentovani spisak žrtava i zato apelujem na ovaj dom zbog potrebe da se kao u Republici Srpskog osnuje posebni državni organ, prihvati predlog i donese odluka da se formira komisija koja bi jednom za uvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije, kako bismo jednom zauvek stavili tačku na ovo pitanje i sagledali u potpunosti veličinu zločina izvršenog nad našim narodom i onemogućili bilo kakvu njegovu revitalizaciju i reviziju u budućnosti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, 1. januara 2010. godine u zakonodavni sistem Republike Srbije su uvedeni prekršajni sudovi. Sudije prekršajnih sudova sude predmete iz oblasti borbe protiv korupcije, carine, budžetskog sistema, deviznog poslovanja, bezbednosti saobraćaja, javnog reda i mira i još mnogo drugih oblasti. Raznovrsnost predmeta i broj propisa ne može se porediti ni sa jednom drugom materijom u drugim sudovima, pošto sudije u prekršajnim sudovima koriste približno 270 zakona i oko 800 podzakonskih propisa u svom radu.

Činjenica stoji da stručnost i osposobljenost za obavljanje sudijske funkcije koje pri izboru na sudijsku funkciju moraju da ispune identični su sa uslovima koje moraju da ispune i sudije u drugim sudovima, a merila i postupak za vrednovanje rada sudija i predsednika prekršajnih sudova identični su sa vrednovanjem rada drugih sudija. Ali, ono što moramo da primetimo jeste da, iako je status prekršajnih sudija sa svim obavezama jednak statusu ostalim sudijama, nisu ista i prava, što nam govori samo da sudije prekršajnih sudova nemaju identične zarade kao što imaju zarade sudije u drugim sudovima, iako postoji činjenica da sve ostale kategorije u sudovima za prekršaje imaju isti način obrade zarada sa kolegama u drugim sudovima.

Ono što želim da napomenem jeste da npr. samo Prekršajni sud u Beogradu je 2018. godine, naplatom novčanih kazni, u budžetu Republike Srbije uneo milijardu i 220 miliona dinara, a u istom periodu za zarade sudija i sudijskog osoblja sa doprinosima isplaćeno je oko 465 miliona, što znači da je od njihovog rada u budžetu Republike Srbije ostalo oko 800 miliona dinara, a smatramo da ove izmene zakona treba da se donesu pošto smatramo takođe da sudije za prekršaje nisu teret ovog budžeta i da oni svoje plate trostruko zarađuju i opravdavaju radeći svoj posao ažurno, savesno i čestito.

Ako u budžetu Srbije možemo da iznađemo mesta za kojekakve nevladine organizacije koje, kao što znamo, rade protiv interesa Republike Srbije, onda mora da bude mesta i za sudije koje rade u sudovima za prekršaje. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvažena predsednice Vlade Republike Srbije, poštovani ministri, kolege narodni poslanici, ne mogu a da na samom početku ne naglasim da sam nepuna dva meseca, koliko traje ova naša zajednička borba protiv Koronavirusa više nego ponosan na svoju zemlju i na svoj narod, kao i da u sopstveno ime, ali i u ime Pokreta socijalista, partije kojoj pripadam i čiju politiku zastupam u ovom domu, izrazim zahvalnost, pre svega lekarima, svim zdravstvenim radnicima, pripadnicima vojske i policije, zaposlenima u ustanovama socijalne zaštite, apotekarima, trgovcima, poštarima i da ne nabrajam više, jer sigurno ne mogu nabrojati sve one koji zaslužuju našu zahvalnost, sve one koji su dali svoj nemerljivi doprinos u ovoj borbi, rizikujući sopstveno zdravlje, kao i zdravlje svojih najmilijih.

Kao poslanik koji dolazi iz opštine Temerin, želeo bih pre svega da se zahvalim svojim sugrađanima na iskazanoj disciplini i poštovanju mera zaštite od virusa, zdravstvenim radnicima lokalnog doma zdravlja koji od prvog dana pandemije brinu o svim stanovnicima opštine, predsedniku opštine Đuri Žigi i celokupnom štabu za vanredne situacije, a naročito da se zahvalim volonterima, opštinskom kol-centru i volonterima koji pomažu najstarijim sugrađanima i koji od prvog dana neumorno rade svoj posao.

Odlična organizacija kojoj su se odmah priključili pripadnici lokalne stanice policije, Crvenog krsta, mesnih zajednica i JKP, doprinela je tome da Temerin, iako je bio među prvim opštinama sa utvrđenim prisustvom zaraze, iako je imao jednog preminulog među prvih 10-15 žrtava ovog virusa, današnji dan dočeka sa jednocifrenim brojem zaraženih i bez novih preminulih.

Svi smo svesni koliko je teška i koliko je opasna trenutna situacija u kojoj se nalazi ne samo Srbija ili region, već celokupan svet i svi znamo da samo maksimalnom disciplinovanošću i samo postupajući po uputstvima medicinske struke možemo izaći kao pobednici iz ove neravnopravne, ali za nas izuzetno bitne borbe, jer Srbija danas vodi borbu za svoju budućnost, za budućnost svakog svog građanina, za njihovo zdravlje, ali pre svega za svaki život u Srbiji.

Više puta smo tokom ova dva dana čuli cifre obolelih, hospitalizovanih i preminulih građana Srbije i svestan sam, kao što su i mnogi građani Srbije svesni da bi ove cifre bile mnogo nepovoljnije i gore da Vlada i Krizni štab predvođeni predsednikom Aleksandrom Vučićem i vrhunskim medicinskim stručnjacima od prvog dana nisu povlačili jedine moguće poteze i donosili mere koje su na najbolji mogući način zaštitili građane Srbije.

Često te odluke i mere nisu bile popularne i nisu bile po volji svakog pojedinca, ali su, što je najvažnije, uvek bile pravovremene, ispravne i opravdane. Naravno, niti smo mi ovde pre nešto više od tri godine izabrali aktuelnu Vladu Srbije, niti su građani na izborima izabrali Aleksandra Vučića za predsednika Srbije u želji da nam se dodvoravaju i da nam praznim pričama zamagljuju realnost, već da preuzmu punu odgovornost za budućnost države i naroda da donose teške odluke onda kada je to potrebno, da sprovode politiku koju nam u ovoj sali prezentovao prvo Aleksandar Vučić, a potom i ovde prisutna Ana Brnabić, politiku koja je spasila Srbiju i njene građane propasti u koju je gurala bivša vlast.

Upravo ta politika je takoreći iz pepela podigla Srbiju, koja je tokom 12 godina dosovske vlasti bila i više nego ponižena, opljačkana i opustošena. Upravo ta politika je stvorila ekonomski jaku i politički stabilnu Srbiju. Upravo je ta politika dovela do toga da danas za razliku od pre 10 ili 15 godina možemo da građanima garantujemo da ćemo tokom ove vanredne situacije sačuvati najveći broj radnih mesta, da zaposlenima garantujemo njihove zarade, da privredi i poljoprivredi pružimo finansijsku pomoć, da penzionerima obezbedimo redovnu isplatu penzija, socijalno ugroženim redovnu isplatu pomoći, a svim bolesnicima najviši mogući nivo zdravstvene zaštite.

Upravo ta politika oličena u imenu i delu Aleksandra Vučića je, za razliku od politike koju su u Srbiji pre osam, 10 ili 15 godina sprovodili razni Đilasi, Jeremići, Tadići, dovela do toga da zdravstveni sistem Srbije ne poklekne, kao što je dovela do toga da Srbija ima dovoljan kapacitet za smeštaj svih obolelih i da nam oboleli građani ne leže po podovima bolničkih hodnika, kao što je to bio slučaj u nekim drugim državama.

Upravo ta politika je dovela do toga da Srbija obezbedi dovoljan broj zaštitnih sredstava i respiratora, pa da ne moramo, kao neke zemlje, da biramo čiji ćemo život spasavati, a čije ćemo živote prepustiti sudbini. Zbog te i takve politike im je kriv Aleksandar Vučić i to mu nikada neće oprostiti.

Kriv je Aleksandar Vučić i što smo izbegli masovne nestašice hrane, lekova, goriva, što smo izbegli nepregledne redove i tuče očajnika u prodavnicama i tržnim centrima. Kriv je, jer su Đilas, Jeremić i Tadić upravo to priželjkivali i javno prizivali.

Kriv je Aleksandar Vučić i nikada mu neće oprostiti jer ima sve ono što oni nemaju, što ima znanje i hrabrost, ali najviše im je krivo što ima ono što oni nikada neće imati i to ih upravo i najviše boli, što ima čestitost i što ima bezrezervnu podršku građana Srbije.

Zbog svega toga, razni politički lešinari, oličeni u liku i nedelu Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Boška Obradovića, Borisa Tadića, potpomognuti medijskom fabrikom laži, zvanom – N1, svakodnevno iznose gomilu uvreda i neistina, napadajući kako Aleksandra Vučića i članove njegove porodice, tako i članove republičke Vlade, ali i sve one koji su, poput naših najboljih infektologa, stali u prve redove odbrane Srbije i njenih građana.

Upravo zato, Srbiji po ukidanju vanrednog stanja neophodni su izbori, da građani kažu kako ocenjuju čije zalaganje, da građani kažu kome daju svoju podršku i poverenje, a kome je krajnje vreme da završe na političkom smetlištu.

Zahvaljujem, predsednice.

Pre svega, želim da pohvalim maksimalno ozbiljan i odgovaran odnos kako predsednika Aleksandra Vučića, tako i svih ostalih državnih organa, a naročito zdravstvenog sistema Republike Srbije prema mogućnosti širenja Korona virusa i na prostor Srbije.

U doprinos tome govori i jučerašnji sastanak predsednika Vučića sa predstavnicima svih zdravstvenih i drugih institucija koje učestvuju u borbi protiv Korona virusa, na kome je dogovoren komplet mera prevencije hitnih reakcija nadležnih organa protiv tog virusa, pa bih zamolio ministra Lončara da nam kaže o kojim se to tačno merama radi, kao i da oceni spremnost nadležnih organa Republike Srbije da reaguju u slučaju pojave Korona virusa.

Kada govorimo o vojsci, uglavnom govorimo o činjenicama vezanih za njeno naoružavanje, opremljenost, borbenu gotovost, ali svaku armiju sveta čine pre svega ljudi, pripadnici te armije, čega su, koliko možemo da primetimo aktuelna Vlada i Ministarstvo odbrane izuzetno svesni.

Rekonstrukcija Vojne akademije, rekonstrukcija Vojne gimnazije, rekonstrukcija Vojno-medicinske akademije, izgradnja stanova, povećanja zarada pripadnicima vojske jesu samo neke od aktivnosti mera, tj. jesu realnost u kojoj mi živimo poslednjih nekoliko godina, pa bih zamolio ministra Aleksandra Vulina da nam rezimira šta je to sve učinjeno poslednjih nekoliko godina kako bi se unapredilo kako školovanje, tako uslovi rada, socijalni status i naravno, lečenje pripadnika Vojske Srbije.

Za ministra prosvete. Svi već znamo šta je mala matura i kako izgleda njeno sprovođenje u osnovnim školama. Ono što će biti novina u našem obrazovno-vaspitnom sistemu i što nas čeka u bližoj budućnosti jeste državna, odnosno velika matura koja je u suštini deo projekta koji ima za cilj unapređenje kvaliteta našeg srednjeg obrazovanja.

Pošto se na medijima i na raznim portalima susrećemo sa različitim tumačenjima efekata državne mature, zamolio bih ministra prosvete da nam objasni njenu suštinu kako će ona načelno izgledati i koji su to efekti koji se žele postići njenim uvođenjem?

Zahvaljujem.

Imao bih pitanje za premijerku.

Pre nepune tri godine dobili ste poverenje predsednika Aleksandra Vučića, tj. mandat da sastavite Vladu Republike Srbije i dobili ste poverenje ove Skupštine, da je predvodite kada smo izabrali vas za premijera i ovaj sastav Vlade. Za otprilike dva meseca će biti održani parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori i kada se sada okrenete iza sebe koji su to rezultati Vlade Srbije na koje ste najviše ponosni? Da li postoji nešto što ste toliko želeli da učinite, a niste stigli tokom ovog mandata? Hvala.

Iako imam pravo na završni komentar, ja bih ostavio da građani krajem aprila meseca daju svoj završni komentar, jer ne sumnjam da će građani znati da cene sve ono što su tokom ovog mandata uradili kako Vlada tako i ova Narodna skupština, pošto su građani prethodnih osam godina pokazali da jako dobro znaju da procene i da ocene ko to radi u interesu države i u interesu građana, a ko to radi u sopstvenom interesu. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, cenjeni građani, malo je naroda čije se postojanje meri vekovima i čija je istorija toliko bogata i slavna, a sudbina toliko mučenička i herojska kao što to možemo reći za srpski narod. Vekovima je naš narod bio brana mnogim velikim osvajačima i vekovima je naš narod branio kako svoju slobodu, tako i slobodu svojih suseda, ne želeći da tu slobodu platimo onim najvrednijim što jedan narod ima, životima svojih najhrabrijih i najboljih sinova.

Ne može čovek da bira gde će se roditi i ne može čovek da bira gde će i kako umreti, ali može da bira za šta će živeti i može da izabere za šta će i umreti. Srpski narod je uvek znao da odabere i nikada nije pogrešio, a njegov izbor nas obavezuje, kao što će obavezivati i generacije koje dolaze posle nas. Srpski narod nikada nije pogrešio i srpski narod nikada nije bio na pogrešnoj strani i ne smemo mu dozvoliti da nas iko ikada ubedi u suprotno.

Zapamtimo, naš narod je uvek bio na strani slobode i pravde, bez obzira koliku je cenu morao da plati, nikada ne pitajući kolika je ta cena. Zbog toga mnogo veći narodi od našeg ne mogu da se pohvale tako slavnom istorijom, takvom slobodarskom tradicijom, takvom junačkom borbom i tolikim žrtvama. Mnogo veći narodi mogu od našeg naroda učiti kako se voli i kako se brani sloboda.

Znao je srpski narod da se kroz svoju istoriju suprotstavi jačim, silnijim i bogatim. Znao je da za slobodu žrtvuje svoju mladost, svoju budućnost. Znao je da se u pobedi ne uzvisi, isto kao što je znao da se u porazu ne ponizi. Znao je srpski narod da slavi i opeva svoje heroje i junake, da se zaklinje u njih i njihovu hrabrost, ali je neretko znao i da ih zaboravi, znao je da ostavi same i napuštene one koji su se borili za njegovu slobodu, one koji su bili najhrabriji, najhumaniji, najčestitiji. Znao je da zaboravi svoje borce, ratnike i oslobodioce, onda kada im je bio najpotrebniji, onda ka je njima bilo teško i kada im je trebala pomoć. Znao je da zaboravi na njihove rane, na njihovu bol, njihovu nesreću, ali oni nikada nisu zaboravljali Srbiju, svoju jedinu otadžbinu.

Dvadeseti vek je verovatno bio jedan od najkrvavijih i najtežih za srpski narod u njegovoj istoriji. Šest ratova, milioni poginulih i ranjenih, stotine hiljada invalida, siročadi ostavilo je dubok trag na srpskom narodu. Posebno su teški i mučni bili ratni sukobi tokom 90-ih godina 20. veka, sukobi tokom kojih je srpski narod ginuo od ruke onih za čiju se slobodu borio dva puta tokom tog istog 20. veka. Sami, tako reći, protiv svih, sami protiv, kako su nas učili, dojučerašnje braće i sami protiv 19 najbogatijih, najsilnijih zemalja sveta okupljenih protiv jedne male, pravdoljubive zemlje i njenog slobodarskog naroda. Ništa od toga i nikakva sila nije uplašila hrabre branitelje koji su 78 dana junački stajali na braniku otadžbine, braneći svoje domove i svoju nejač, znajući da ne mogu odstupiti ni jedan korak, ni jedan pedalj po cenu onoga što su tada imali, cenu svojih života.

Ne postoji način na koji se država Srbija, niti mi u ovom parlamentu, možemo ikada odužiti tim hrabrim braniocima, tim herojima bitaka na Paštriku i Košarama, kao i herojima brojnih bitaka na prostoru Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ne postoji način, ne postoji orden, ne postoji priznanje koje može biti nadoknada za njihovu žrtvu, za njihove izgubljene živote, za izgubljene ruke i noge, za njihovu mladost provedenu u rovovima, na braniku otadžbine.

Isto tako ne postoji reč izvinjenja, ne postoji pokajanje kojim bismo mogli sprati sramotu koju su pojedinci iz bivšeg režima naneli komandantima herojske odbrane od NATO pakta, kao i komandantima vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, koje je bivši DOS-ovski režim sramno prinudno penzionisao i još sramnije nezakonito bukvalno lovio, hapsio i isporučivao haškom kazamatu, dodvoravajući se svojim zapadnim gazdama koji su ih protivno volji naroda doveli na vlast.

Nećemo kriti da se do 2012. godine država Srbija izuzetno loše ophodila prema svojim borcima. Ta ružna prošlost i ružan odnos prema njima je sada stvar prošlosti. Nikada pojedinim visokim državnim funkcionerima bivšeg DOS-ovskog režima ovaj narod neće oprostiti njihov neljudski odnos prema borcima i njihovim porodicama, kao što im neće oprostiti sve pokušaje da zarad ličnog interesa i opstanka na vlasti prikriju nedužne žrtve ovog naroda. Nikada ovaj narod neće zaboraviti period kada su zločinačku NATO agresiju nazivali akcijom ili intervencijom, kada su govorili da je „Oluja“ i pogrom Srba iz Krajine legalna policijska akcija, kada su šiptarske teroriste i zločince puštali iz zatvora, a branioce i heroje otpuštali sa posla, ponižavali, hapsili i slali u haški kazamat. Nikada ovaj narod neće zaboraviti kako su zarad šake vlasti ponižavali sebe i državu i narod, kako su ponizno klečali po zemljama regiona, izvinjavali se za navodne zločine za koje srpski narod nije bio ni kriv, ne tražeći izvinjenje za zločine nad sopstvenim narodnom.

Zbog svega ovog čast je danas biti u ovom parlamentu i čast je učiniti bar nešto za poboljšanje položaja boraca, vojnih i civilnih invalida rata, kao i njihovih porodica, a pre svega, porodica poginulih heroja.

Svi naši borci, svi naši heroji bez obzira da li su bili na Košarama, Paštriku ili u onim ratovima sa početka devedesetih godina vođenih za opstanak srpskog naroda na pradedovskim ognjištima, ratovima koje Srbija i srpski narod nisu ni želeli, ni izazivali, imaju pravo da se država brine o njima.

Dugo se država Srbija stidela i sklanjala glavu od tih ljudi i njihovih porodica i dugo je prećutkivala njihovu ulogu ili dopuštala da se o njima govori loše i da se stavljaju u koš najgorih. Dugo im je Srbija umesto majke bila maćeha.

Ti ljudi su stvarno bili i ostali ono najbolje, najhrabrije, najčestitije i najhumanije što je Srbija u tom trenutku imala i nikako nisu mogli biti najgori, kakvim ih je predstavljao DOS-ovski režim, dodvoravajući se svojim mentorima.

Ono što se mora priznati aktuelnoj republičkoj Vladi, u čime je danas ovde ministar Zoran Đorđević koji je zadužen za brigu o borcima, jeste da kao i sve prethodne vlade u poslednjih osam godina brigu o borcima, vojnim i civilnim invalidima, kao i njihovim porodicama su podigle na jedan daleko viši nivo.

Mora se priznati da je tokom premijerskog mandata Aleksandra Vučića, prvi put obeležena godišnjica NATO agresije na državnom nivou, da je prvi put Srbija javno, glasno i jasno rekla da nikada neće zaboraviti zločine koje NATO pakt izvršio nad srpskim narodom, kao i da je prvi put od 1995. godine na državnom nivou obeležen pogrom izvršena nad srpskim narodom Republike Srpske Krajine tokom zločinačke akcije „Oluja“, koji su sproveli hrvatska vojska i policija.

Ovom prilikom neću govoriti o konkretnim zakonskim rešenjima predloženog zakona, o njima će govoriti moje kolege iz poslaničkog kluba u kasnijoj raspravi, ali ono što moram da kažem jeste nepobitna činjenica da će predloženim zakonskim aktom u velikoj meri biti vraćeno dostojanstvo borcima, ratnim vojnim invalidima i njihovim porodicama, jer ovim zakonskim predlogom objedinjuje se 12 zakona koji se odnose na borce, kao što se objedinjuje više uredbi, odluka, protokola, a ono što je najvažnije uvodi se devet novih prava, čime pokazujemo i dokazujemo koliko poštujemo sve one koji su se borili za našu zemlju i kako čuvamo sećanje na one koji su dali živote za naš slobodan život i za naše bolje sutra.

Siguran sam da je donošenje ovog novog zakona samo početak onoga što Vlada Srbija ima u planu kada su u pitanju prava boraca invalida i njihovih porodica, te da će se saradnja Republičke vlade i resornog ministarstva sa udruženjima ratnih vojnih invalida i boraca širom Srbije nastaviti i u narednom periodu.

Siguran sam da će posle predstojećih parlamentarnih izbora nova Republička vlada, kao i resorno ministarstvo nastaviti da se bori za poboljšanje položaja boračke populacije, jer zemlja koja nije u stanju da se seća onih koji su je branili i stvarali i da im se oduži za njihovu žrtvu ne može da se nada generaciji koja će jednog dana voditi računa o njoj, a Srbija je to u stanju. Da je tako pokazuje i dokazuje kako Predlog ovog zakona, tako i sve druge aktivnosti preduzete u cilju poboljšanja položaja boraca tokom poslednjih osam godina. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, cenjene kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalazi Predlog zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu čiji je osnovni cilj unapređenje efikasnosti poreskog sistema i sprečavanja zloupotreba čiji je rezultat posedovanje imovine od strane fizičkih lica koja se ne može opravdati zakonitim prihodima tog lica.

Svi smo bili svedoci užasnog perioda koji je Srbija preživljavala od 2000. do 2012. godine kada su tokom vladavine dosovskog režima država Srbija i njeni građani siromašili, a tajkuni i najviši funkcioneri tadašnjeg režima se bezobzirno bogatili. Mnogo je nepravde tokom vladavine DOS-a pretrpela Srbija i mnogo su nepravde pretrpeli građani, nepravde koju aktuelna vlast na svim nivoima od lokalnog do republičkoj već punih osam godina ispravlja.

Kada govorimo o samom zakonu, jedna od pozitivnih stvari vezanih za ovaj zakon jeste činjenica da se njim konkretizuje i usmerava socijalni cilj oporezivanja, da se umanje razlike u materijalnom i socijalnom položaju poreskih obveznika i to pre svega između poreskih obveznika čija imovina je u skladu sa prihodima koje ostvaruju i onih kod kojih postoji nesrazmera.

Naravno da se predložena zakonska rešenja odnose na sve građane, s tim što će se na udaru zakonskih rešenja naći pre svega oni čija je imovina stečena nezakonito, koruptivnim aktivnostima koji će na taj način potpasti pod režim posebnog oporezivanja.

Osnov predloga ovog zakonskog rešenja čini unakrsna provera imovine. Radi se o posebnom poreskom postupku koji će sprovoditi poreska uprava, odnosno posebna jedinica Poreske uprave koja će biti sastavljena od timova stručnjaka među kojima će biti predstavnici MUP-a, Narodne banke Srbije, Uprave za sprečavanje pranja novca, Agencije za sprečavanje korupcije i niza drugih institucija koje će pomoći što boljoj primeni zakona.

Posebna jedinica Poreske uprave će utvrđivati imovinu i uvećanje imovine fizičkog lica, kao i poseban porez na uvećanje imovine za koju fizičko lice ne može da dokaže da je steklo na zakonit način. Znači, na udaru zakona će se naći svi oni kod kojih je razlika između imovine i prihoda veća od 150 hiljada evra u slučajevima u kojima je u tri uzastopne godine primenjeno uvećanje prihoda. Naravno, ovo će da važi samo u slučajevima u kojima ne postoji indicije da se radi o imovini stečenoj izvršenjem krivičnog dela, pošto će tamo gde takve indicije, Poreska uprava obaveštavati policiju i tužilaštvo koje će utvrđivati krivičnu odgovornost.

Na meti unakrsne provere će biti apsolutno celokupna imovina pojedinca, naročito nekretnine, udelu u pravnim licima, motorna vozila, plovni objekti i vazduhoplovi, štedni ulozi, gotov novac.

Teret dokazivanja uvećanja te imovine u odnosu na prijavljene prihode fizičkog lica biće na Poreskoj upravi, a na fizičkom licu biće teret dokazivanja da je na zakonit način steklo imovinu u delu u kom uvećanje njegove imovine na osnovu rezultata provere ne bude u skladu sa prijavljenim prihodima.

Uvereni da će ovaj zakon u značajnoj meri sprečiti dalje nezakonito bogaćenje pojedinaca, ali i u značajnoj meri ispraviti postojeće nepravde, poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke i u danu za glasanje će podržati kako ovaj, tako i ostale predložene zakone. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, evo posle nepune dve godine od donošenja Zakona o upisu u Katastar nepokretnosti i Katastar vodova od juna 2017. godine, moramo konstatovati da je za ove dve godine u Srbiji iz korena promenjen ustaljen, neefikasan sistem registracije nepokretnosti.

Primenom Zakona tokom prethodne dve godine došlo se i do saznanja da postoji potreba da se otklone određeni nedostaci, pa se tako pred nama danas našao tekst Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku upisa u Katastar nepokretnosti i vodova, za koji, moramo se složiti danas tokom rasprave nismo čuli ni jednu ozbiljnu primedbu, kao što nismo čuli ni jednu ozbiljnu primedbu na proces reformi koje se sprovode u RGZ.

Kada govorimo o pozitivnim promenama u RGZ, moram spomenuti direktora, gospodina Borka Draškovića, kome se mora priznati da je izuzetno mnogo učinio da Katastar više ne bude kamen spoticanja već efikasan servis građana, tako da u potpunosti podržavam i pohvale koleginice Rakić upućene na adresu kako direktora, tako i rukovodstva RGZ vezane za njihov rad i reforme koje se sprovode unutar RGZ.

Iskreno verujem da će sada kada su imali priliku da čuju svu ovu podršku upućenu na njihovu adresu u narednom periodu imati još bolje rezultate u radu, pre svega u primeni ovih izmena i dopuna, kao i u borbi protiv korupcije.

Pošto smo sigurni da će predložene izmene i dopune zakona prevazići uočene probleme u praksi, značajno ubrzati sam postupak upisa, ali i omogućiti veću pravnu sigurnost, poslanička grupa PS-NS-USS će u danu za glasanje podržati predloženi zakon, a ja ovih par minuta koji su mi preostali želim da iskoristim da skrenem pažnju na nešto što se događa u našem susedstvu, tačnije u Bosni i Hercegovini, gde je nakon apelacije sedam bošnjačkih delegata u Veću naroda Republike Srpske, Ustavni sud Bosne i Hercegovine doneo čistu političku odluku kojom je član 53. Zakona o poljoprivrednom zemljištu Republike Srpske proglasio neustavnim.

Članom 53. je propisano da je poljoprivredno zemljište koje je bilo javno dobro ili državno vlasništvo sada vlasništvo Republike Srpske. Ustavni sud Bosne i Hercegovine, osporavajući taj član zakona osporava svoj kredibilitet i narušava dejtonsku strukturu kojom 51% teritorije Bosne i Hercegovine pripada Federaciji Bosne i Hercegovine, a 49% republici Srpskoj. Pošto se takvom odlukom oduzima teritorija Republike Srpske i to tačno 85.596 hektara poljoprivrednog zemljišta u 25 opština Republike Srpske što iznosi nešto manje od površine celog jednog Trebinja.

Ukoliko bi Federacija Bosne i Hercegovine odlukom Ustavnog suda, koja je u suštini pravno nasilje želela da otme od Republike, pardon, upravo toliko bi Federacija Bosne i Hercegovine odlukom Ustavnog suda, koja je u suštini pravno nasilje želela da otme od Republike Srpske poslednjom odlukom Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odlukom Ustavnog suda najviše bi bio pogođen Sokolac, više od 10.500 hektara poljoprivrednog zemljišta na teritoriji ove opštine bi bilo oteto od Republike Srpske i prepisano na BiH, Šipovo i Nevesinje bi ostali bez više od 9.000 hektara, dok bi u Gradišci i Mrkonjić Gradu na BiH bilo prepisano 7.800, odnosno 7.300 hektara.

Ovo zemljište se nalazi u svim delovima Srpske, od Lijevča do Semberije i nekoliko opština u Hercegovini, računajući i sam grad Trebinje. Uglavnom se radi o velikim i uređenim kompleksima sa najkvalitetnijim poljoprivrednim zemljištem, izgrađenom infrastrukturom, koja su nekad bila u vlasništvu velikih poljoprivrednih kombinata.

Ono što je ohrabrujuće jeste činjenica da je parlament Republike Srpske pre dva dana usvojio zaključke u vezi antidejtonskog delovanja Ustavnog suda BiH, koji su podržali poslanici svih parlamentarnih stranaka koji predstavljaju srpski narod u tom visokom domu, tako da ne sumnjam da će rukovodstvo i građani Republike Srpske iznaći najbolji način da zaštite celokupnu teritoriju Republike Srpske. Zahvaljujem.