Zahvaljujem predsednice.

U istoriji će zauvek ostati zapisano kako je 24. marta 1999. godine bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu otpočela agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu ponosnu i suverenu zemlju.

Ostaće zapisano kako su bez ikakve milosti ubijani oni koji su branili svoja ognjišta, svoje porodice, svoju slobodu, oni koji su tek započeli svoje živote, koji su želeli da žive, oni koje su NATO generali nazivali kolateralnom štetom.

Tokom 78 dana agresije uništena je gotovo celokupna infrastruktura jedne države, ali ono što je teže, ono što je nenadoknadivo u odnosu na mostove, fabrike i stambene zgrade i vojne objekte su životi nevinog stanovništva i hrabrih branilaca.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu porodica Milić stradala je u jednom trenu, otac Dragomir, majka Dragica i njihova ćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađe žrtve NATO agresije jedanaestomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božine iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Simić i njegov tata Vladan, a u Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić.

Tačan broj poginulih i ranjenih, kako onih koji su branili svoju otadžbinu, tako i civila do današnjeg dana nije utvrđeno. Najveći deo podataka kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast dodvoravajući se svojim stranim mentorima prestaje sa utvrđivanjem tačnog broja poginulih i ranjenih tokom NATO agresije.

Predstavnici te merionetske vlasti zaboravljaju da utvrde pravi tj. tačan broj žrtvama agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista tzv. OVK odgovornih za od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom, pripadnicima vojske i policije.

Pozivam sve narodne poslanike da podrže predlog Pokreta socijalista, kako bisom doneli odluku o formiranju komisije koja bi jednom zauvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije i kako bismo jednom zauvek stavili tačku na ovo pitanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Cenjeni ministre Vulin sa saradnicima, gospodo oficiri, kolege narodni poslanici, pred nama se danas uz ostale zakonske predloge nalaze i predlozi dva najviša strateška dokumenta kojima se štite nacionalni interesi države Srbije od najrazličitijih izazova, rizika i pretnji.

Nemoguće je govoriti o bilo čemu što je vezano za Vojsku Srbije, nacionalnu bezbednost i odbranu države, a ne osvrnuti se na golgotu koju je naša vojska preživela tokom poslednje dve decenije, ista ona vojska koja je 78 dana pružala herojski otpor NATO alijansi tokom zločinačke NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine.

Nešto više od godinu dana po okončanju ratnih dejstava oni koji su naredili bombardovanje Srbije i ubijanje njenih građana, preko svojih poslušnika, na dobro oprobani način, kroz paljevinu, rušenje i prebijanje političkih neistomišljenika, uvode petooktobarsku demokratiju u Srbiju. Nakon te nasilne promene vlasti, nova marionetska vlast, dodvoravajući se stranim mentorima, počinje sa sistematskim uništavanjem, razbijanjem i ponižavanjem Vojske i njenih pripadnika.

Prvi potezi su im bili drastično smanjenje broja aktivnih pripadnika Vojske, kao i njenog operativnog sastava. Uporedo sa tim, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe bačena značajna ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema, a ratni komandanti koji su predvodili herojsku borbu protiv NATO agresora i njihovih saveznika, šiptarskih terorista, ni krivi ni dužni završavaju ili u Haškom tribunalu ili bivaju prinudno penzionisani. Tako je Vojska Srbije od strane tadašnjeg vrha vlasti opljačkana, opustošena i obezglavljena, te dovedena na ivicu propasti.

Promenom vlasti 2012. godine i dolaskom današnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića na čelo Ministarstva odbrane, Vojska je počela da se oporavlja, država je ponovo počela da ulaže u vojnu tehniku, opremu i infrastrukturu, ali i da podiže životni standard pripadnika i svi mi ovde prisutni znamo da ministar Aleksandar Vulin, Ministarstvo odbrane, a naravno i sama Vojska Srbije ne bi mogla da ostvaruje ovako dobre, štaviše sjajne rezultate da iza njih u potpunosti ne stoji predsednik Republike Srbije i vrhovni komandant Vojske Srbije Aleksandar Vučić.

Kao jedan od rezultata tako kvalitetnog i temeljnog rada, pred nama se danas nalaze dva dokumenta kojim se prvi put jasno definišu nacionalni i odbrambeni interesi. Osnovna polazišta obe strategije su očuvanje suvereniteta i teritorijalne celovitosti, vojna neutralnost i briga o srpskom narodu u dijaspori.

Napokon, posle više decenija imamo dovoljno opremljenu i obučenu vojsku da u potpunosti od bilo koga iz regiona možemo da zaštitimo sopstvenu državu i narod, ali i da zaštitimo sve svoje sunarodnike gde god u regionu živeli.

Posebno bih istakao i pohvalio, pre svega, činjenicu da su u okviru očuvanja suvereniteta i integriteta države Srbije naglašene naše pozicije o Kosovu i Metohiji, kao i stavovi da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije.

Naravno, pohvalio bih i to što je Strategijom odbrane prvi put jasno definisana i vojna neutralnost Srbije, što su jasno definisani ciljevi i mere za njenu primenu koji se odnose na to da se Srbija neće prikloniti nijednom vojno-političkom savezu i da ćemo odbranu koncipirati osloncem na sopstvene snage korišćenja sopstvenih kapaciteta i potencijala uz novi Strategijski koncept odbrane čiji je osnovni element totalna odbrana i koja će iskreno se nadam uskoro obuhvatiti ponovno vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Svoje pitanje, koje je verovatno više molba i apel, upućujem ministru finansija, gospodinu Siniši Malom.

Naime, opština Temerin je negde još davne 1996. godine počela sa izgradnjom kanalizacije i taj projekat traje pune 23 godine. Najveći deo radova pokriven je sredstvima opštinskog budžeta kao i kreditima koje je lokalna samouprava uzimala u ovu svrhu.

Tokom druge polovine prošle godine, Ministarstvo zaštite životne sredine je pokazalo dobru volju da se iznosom od oko milion evra participira u realizaciji projekta izgradnje prečistača vrednog oko 3,5 miliona evra, koji bi zadovoljio potrebe kanalizacione mreže u Temerinu.

Spletom okolnosti sredstva nisu realizovana do kraja prošle godine, pa je ostao dogovor da ona budu realizovana tokom marta ili aprila ove godine, zbog čega ponovo nije došlo. U međuvremenu je Vlada AP Vojvodine bila spremna da pomogne za realizaciju projekta, međutim, na kraju se ipak ostalo na stanovištu da projekat zajednički isfinansiraju opština Temerin i Ministarstvo zaštite životne sredine.

Pre dva meseca je opština Temerin kontaktirana od strane Ministarstva da dopuni projektnu dokumentaciju i dostavi Ministarstvu, kao i novi zahtev na 120 miliona dinara.

Po informacijama koje imamo, u međuvremenu je rebalansu budžeta došlo do određenih promena apropriacijama, ali pored toga je Ministarstvo zaštite za zaštitu životne sredine uspelo da obezbedi sredstva i uputi molbu Ministarstvu finansija da odobri transfer sredstava. Tako da, iskoristio bih ovu formu poslaničkog pitanja da zamolim ministra Sinišu Malog da izađe u susret molbi i u interesu 30 hiljada građana opštine Temerin, koji nepune dve i po decenije čekaju završetak radova na kanalizacionoj mreži, i da da saglasnost na ovaj transfer sredstava.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kao što smo i čuli od kolege Rističevića, ovim amandmanom je predloženo da se doda jedan stav članu kojim bi se definisala zabrana političkim subjektima da za političko oglašavanje iznajmljivanje termina u vreme izborne kampanje koriste usluge stranih medija, tj. medija koji nemaju sedište i koji nisu registrovani u Republici Srbiji.

Dosta je ozbiljnih razloga za unošenje ovakvog stava za koji mislim da bi Vlada morala da uvaži.

Pre svega, niko nema pravo da dozvoli da se enormna budžetska sredstva namenjena za finansiranje predizbornih aktivnosti tokom kampanje preliju u medijima koji nisu registrovani u Republici Srbiji, a koji takođe nisu ni naši poreski obveznici.

Naši građani kao poreski obveznici Republike Srbije ne zaslužuju da novac koji su zaradili i koji izdvajaju u budžet ode nekom ko nije poreski obveznik naše države.

Mi nemamo nikakvo pravo, još manje bilo kakvu obavezu da dozvolimo televizijama, poput N1, Nova S i još nekim prekograničnim kanalima, da rade mimo svih važećih zakona kako im se prećutno dozvoljava.

Vlada je u svom mišljenju podnetom amandmanu navela da ne prihvata podneti amandman pošto se amandmanom nepotrebno precizira rešenje iz Predloga zakona, iako u zakonu nigde ne postoji ni jedna odredba koja bi bar malo upućivala na zabranu političkim subjektima da za političko oglašavanje u vreme izborne kampanje koriste usluge stranih medija, tj. medija koji nemaju sedište u Republici Srbiji i na taj način spreči odlivanje novca van države Srbije.

Kada sve ovo govorim, ni na jedan trenutak ne mislim na sramne uređivačke politike ovih medija, pošto one u ovom trenutku i po ovom pitanju uopšte nisu unutar mog fokusa. One me apsolutno ne dotiču, ali me se dotiče to što će, ukoliko se ne prihvati naš amandman, sredstva koja bi morala da kroz razne poreze i ostale obaveze završe u budžetu Republike Srbije, onako kako je to slučaj sa medijima koji su registrovani kod nas, u slučaju pomenutih kanala nezakonito odlaziti van Republike Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Pre nešto više od dve decenije NATO alijansa je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN suprotno međunarodnom pravu bez ikakvog razloga i povoda izvršila agresiju na SRJ. Tokom neravnopravne borbe protiv nesrazmerno brojnijeg neprijatelja naše vojne i policijske snage su tokom ta dva i po meseca herojske odbrane po trenutno raspoloživim podacima imale 753 poginula od toga 581 vojnika i 172 policajca. Istovremeno je poginulo preko 2500, a ranjeno oko 12,5 hiljada civila. Tačan broj poginulih i ranjenih do današnjeg dana nikada nije utvrđen.

Najveći deo podataka kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije, pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast dodvoravajući se svojim zapadnim mentorima prestaje da obraća pažnju na posledice NATO agresije. Predstavnici te marionetske vlasti zaboravljaju da utvrde pravne i tačan broj žrtva agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista OVK odgovorih za neke od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom, pripadnicima vojske i policije.

Ono što naša javnost slabo zna jeste činjenica da za razliku od Srbije u Republici Srpskoj od januara 2013. godine postoji i radi Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica koji će za tri, do četiri meseca završiti obiman projekat utvrđivanje i objavljivanje imena svih žrtava srpskog naroda tokom ratova u BiH u periodu od 1991. godine do 1995. godine. Imena žrtva će se početkom sledeće godine naći u publikaciji koja će biti objavljena preko hiljadu stranica što će biti završetak veoma obimnog posla koji je zahtevao maksimalnu ozbiljnost i profesionalnost kako bi jedan takav dokument bio izrađen bez ijedne jedine greške.

Na ovaj način prvi put u istoriji srpskog naroda dobićemo potpun dokumentovani spisak svih žrtava. U publikaciji će biti dokumentovano stradanje ukupno 34.930 žrtava. Gledajući odnos organa vlasti u Republici Srpskoj prema svim srpskim žrtvama građanskog rata u BiH, naravno svestan višestruko manjeg obima ratnih dejstava i manjeg broja žrtava tokom NATO agresije 1999. godine apelujem na ovaj dom bez potrebe da se kao u Republici Srpskoj formira poseban državni organ, prihvati predlog i donese odluka o formiranju komisije koja bi jedom za uvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije kako bismo jednom zauvek stavili tačku na ovo pitanje, sagledali u potpunosti veličinu zločina izvršenog nad našim građanima i onemogućili bilo kakvu njegovu relativizaciju i reviziju u budućnosti.

Zahvaljujem.

Prvog januara 2010. godine u zakonodavni sistem Republike Srbije uvedeni su prekršajni sudovi. Sudije prekršajnih sudova sude predmete iz oblasti borbe protiv korupcije, carine, budžetskog sistema, deviznog poslovanja, pristupa informacijama od javnog značaja, radiodifuzije, prometa eksplozivnih materija, vojne materije, zaštita od požara, bezbednosti saobraćaja, javnog reda i mira, prekršaji iz nadležnosti nadzora DRI i još mnogo drugih oblasti.

Raznovrsnost predmeta i broj propisa kojim se služe ne može se porediti ni sa jednom drugom materijom u drugim sudovima, što im daje posebnu težinu. S obzirom da u radu koriste približno 270 zakona i oko 800 podzakonskih propisa, što od sudija zahteva posebnu veštinu u primeni i praćenju i tumačenju zakonskih i podzakonskih propisa. Činjenica da su stručnost i osposobljenost za obavljanje sudijske funkcije, koje pri izboru na sudijsku funkciju moraju da ispune, identični sa uslovima koje moraju da ispune sudije drugih sudova, a vrednovanje i ocenjivanje je po osnovu Pravilnika o kriterijumima, merilima i postupku za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova identični su sa vrednovanjem drugih sudija. Dolazimo u situaciju da domaće zakonodavstvo sudijama prekršajnih sudova daje status sudija sa svim obavezama, ali ne i sa svim pravima.

Izuzev zarade prekršajnih sudija sve ostale kategorije zaposlenih u prekršajnim sudovima imaju isti način obračuna zarade sa svojim kolegama.

Još nešto, a ne manje važno, samo Prekršajni sud u Beogradu, prethodne, 2018. godine naplatom novčanih kazni u budžet Republike Srbije uneo je milijardu i 222 miliona dinara. U istom periodu, za zarade sudija i sudijskog osoblja sa doprinosima isplaćeno je tri puta manje sredstava ili, preciznije rečeno, 465 miliona dinara.

Oni zaista nisu teret ovog budžeta i za razliku od nekih drugih, oni svoje plate trostruko opravdavaju. Zbog toga smo i podneli ovaj predlog za izmenu zakona kako bi jednom zauvek ispravili decenijsku nepravdu prema sudijama u prekršajnim sudovima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Cenjeni ministre, kolege narodni poslanici, kao što je moja koleginica Ana Karadžić u svom jučerašnjem obraćanju već najavila, poslanička grupa Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka će u danu za glasanje podržati predloženi budžet za 2020. godinu.

Razloga za ovakav naš stav je mnogo, a jedan od glavnih jeste činjenica da se ovim budžetom završava period konsolidacije javnih finansija i ulazi u razvojni period za državu Srbiju.

Ovakav odnos prema planiranju budžeta pokazuje da Srbija stabilno korača sigurnim putem izlaska iz živog blata u koje su nas dosmanlijske vlasti predvođene Borisom Tadićem, Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem i njihovim satrapima, uvlačile sve do maja 2012. godine. Ovakav odnos prema budžetskoj politici pokazuje da je Srbija počela da zaceljuje rane koje joj je bivši režim naneo pljačkaškom privatizacijom, masovnim otpuštanjem radnika, kriminalom, korupcijom, pustošenjem budžeta i budžetskih fondova, zaduživanjem i dovođenjem države na ivicu bankrota i siromaštva.

Budžet za 2020. godinu je razvojni budžet i mora se priznati da je izuzetno dobro odmeren, isto kao i budžet za prethodne četiri, pet godina.

Kada bismo u nekoliko reči hteli da svedemo celokupnu planiranu budžetsku politiku za 2020. godinu, mogli bismo je svesti na pojmove, znači značajan porast investicija, rast standarda građana, odnosno povećanje plata i penzije.

Naravno, ono što nikako ne smemo zaboraviti da pomenemo jeste poresko rasterećenje rada. Kada govorimo o porastu javnih investicija, moram pohvaliti činjenicu da je Predlogom budžeta planirano više novca za javne investicije, što jasno pokazuje razvojnu stranu ovog budžeta, tako da je za njih u 2020. godini, predviđeno 260 milijardi dinara, što je za čak 40 milijardi dinara više nego u ovoj godini.

Od planiranog iznosa najviše je namenjeno za ulaganje u infrastrukturu, pre svega za Moravski koridor deonice Pojate – Preljina, za izgradnju saobraćajnice Ruma – Šabac – Loznica, zatim za brzu saobraćajnicu Novi Sad – Ruma, deonicu Preljina – Požega, projekat Mađarsko – Srpske železnice, kao i za rekonstrukciju železničke pruge Niš – Dimitrovgrad i još veliki broj projekata koje nisam naveo, a biće realizovano tokom 2020. godine.

Samo ovo što sam spomenuo je mnogostruko više nego što su dosmanlijski kriminalci uradili tokom svoje dvanestogodišnje vladavine. Zahvaljujući dobrim rezultatima, kako u ovoj, tako i u nekoliko prethodnih godina, stvoren je fiskalni prostor, koji će uz ovomesečno povećanje zarada u javnom sektoru jednokratnu pomoć svim penzionerima u visini od 5.000 dinara i povećanje penzija od 1. januara sledeće godine, u mnogome uticati na poboljšanje životnog standarda svih građana. Kada govorimo o poboljšanju životnog standarda ne smemo zaboraviti ni značajno uvećanje minimalne zarade za iznos od 3.000 dinara.

Sagledavajući sve ovo i upoređujući ovakve rezultate sa onim koje je ostvarivao dosovski režim pre desetak, petnaest godina kao levičar i socijalista osećam zadovoljstvo što je Pokret socijalista, partija koju pripadam, deo jedne ovakve socijalno odgovorne vlasti, vlasti koje iznad svega stavila interes države Srbije i njenih građana, vlasti koja zahvaljujući odgovornoj politici koju je 2014. godine, zacrtao tadašnji premijer, a današnji predsednik Aleksandar Vučić, uspela da spasi Srbiju sa ivice ponora koju je gurala tadašnja vlast.

Više je nego žalosno kada danas u medijima gledamo Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Bojana Pajtića i sve one koji su pljačkali i pustošili Srbiju, one koji su svakodnevno otpuštali na stotine radnika, one koji su sprovodili pljačkašku privatizaciju, a Srbiju prepustili tajkunima i narko-klanovima koji su im bili i najveći investitori, ali i najvažniji finansijeri. Kada takve gledani kako glume navodnu zabrinutost za državu i građane, ta nazovi gospoda, je imala više od decenije da pokaže na delu svoju brigu prema građanima i da su bar na neki trenutak prekinuli sa krađama, da su se bar na tren setili običnih ljudi, setili njihovih problema, njihovog jada i njihovih muka, da su umesto konstantnog otimanja i trpanja državnih para u sopstvene džepove, umesto da kradu od onih najsiromašnijih, od bolesnih, od trudnica, porodilja, male dece, od osoba sa posebnim potrebama, da su bar na trenutak pomislili da im pomognu, možda danas ne bi bili tu gde se nalaze, tu gde zaslužuju da budu, na političkom smetlištu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ove godine se navršilo pune dve decenije od kako je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotnom, međunarodnom pravu, bez ikakvog razloga i povoda izvršena agresija NATO alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Stupivši u neravnopravnu borbu protiv nesrazmernog brojnijeg i moćnijeg neprijatelja, naše vojne i policijske snage su tokom ta dva i po meseca, herojske borbe i junačke odbrane državne teritorije pod trenutnim podacima imale 753 poginulih, od čega 581 vojnika i 172 policajca. Istovremeno je poginulo preko 2.500 hiljade, a ranjeno oko 12.500 civila. NATO agresor je tokom svog bezvučnog dejstvovanja, bez ikakve milosti ubio 97 dece, od kojih je najmlađe imalo nepunih 11 meseci. Tačan broj poginulih i ranjenih do današnjeg dana nije utvrđen.

Najveći deo podataka o kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije, pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine, dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast, dodvoravajući se svojim zapadnim mentorima prestaje da obraća pažnju na posledice NATO agresije, izbacuje iz javne upotrebe pojam – agresija, koristeći pojmove intervencija i akcija, a sve u cilju pokušaja da odgovornost za agresiju skine sa NATO alijanse i istu prebaci na državu Srbiju i njeno legalno izabrane organe vlasti.

Predstavnici te iste marionetske vlasti zaboravljaju da utvrde pravi, tj. tačan broj žrtava agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista OVK odgovornih za neko od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom pripadnicima vojske i policije, među kojima su bili na primer i braća Mazreku, ozloglašeni koljači sa Klečke.

Dužnost mi je da kao narodni poslanik upoznam sve prisutne kolege, ali i javnost Srbije sa činjenicom da u Republici Srpskoj od januara 2013. godine postoji Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, koji će za tri do četiri meseca završiti obiman projekat – utvrđivanje i objavljivanja imena svih žrtava Srpskog naroda tokom rata u BiH, u periodu od 1991. do 1995. godine.

Ta imena žrtava će se početkom sledeće godine naći u publikaciji koja će biti objavljena na preko hiljadu stranica, što će biti završetak veoma obimnog posla, koji je zahtevao maksimalnu ozbiljnost i profesionalnost kako bi jedan takav dokument bio izrađen bez i jedne jedine greške.

Na ovaj način prvi put u istoriji srpskog naroda dobićemo potpuni dokumentovani spisak svih žrtava kojim će biti sprečen bilo kakav pokušaj revizije istorije i umanjivanje žrtava srpskog naroda tokom građanskog rata u BiH, kako se već decenijama pokušava uraditi sa brojem stradalih Srba tokom kako Prvog, tako i Drugog svetskog rata.

Gledajući na odnos organa u Republici Srpskoj prema broju žrtava, molim Narodnu skupštinu da donese odluku o formiranju komisije koja bi utvrdila i broj žrtava i građana Srbije tokom NATO agresije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dvadeset i četvrtog marta 1999. godine, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu, otpočela je agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu, ponosnu i suverenu zemlju. Ubijani su oni koji su branili svoja ognjišta, oni koji su branili svoje porodice i svoju slobodu.

Naše vojne i policijske snage su od 24. marta do 10. juna te 1999. godine, imale 753 poginulih, 589 vojnika i 172 policajca. Poginulo je preko 2.500, a ranjeno je oko 12.500 civila. Agresor je ubio 97 dece, od kojih je najmlađe imalo nepunih 11 meseci.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. Tako je u Aleksincu porodica Milić stradala u jednom trenu, otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađoj žrtvi NATO agresije jedanaestomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božina iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Simić i njegov tata Vladan. U Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Miljana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota, završio se život malih Pavlovića, osmogodišnjeg Stefana i petogodišnje Dajane. Pod naletom bombi u istom času, stradao je i njihov tata Vladimir.

Mogao bih još dugo nabrajati imena nedužnih žrtava NATO zločinaca.

Najveći deo podataka sa kojim raspolažemo su utvrđeni tokom prvih godinu dana posle NATO agresije, pošto je u oktobru 2000. godine dolazi do promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast ne obraća mnogo pažnje na posledice NATO agresije, ali zato prvom prilikom iz zatvora oslobađa preko 200 terorista OVK odgovornih za neke od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom i pripadnicima vojske i policije.

Svedoci smo činjenice da zbog nemara i određenih političkih zabluda, da smo propustili priliku da po završetku Prvog i Drugog svetskog rata evidentiramo sve zločine nad srpskim narodom, što otvara prostor raznim političkim revizionistima da manipulišu brojem nevinih žrtava srpskom naroda, naročito u pogledu žrtava sistema logora smrti "Jasenovac", kao i sistema logora smrti "Gospić", "Jadovno" i "Pago".

Zbog takvog našeg odnosa prema prošlim vremenima, propustili smo da tačno evidentiramo sve nedužne žrtve koje je ovaj narod položio na oltar slobode. Kako bismo to izbegli kada se radi o poginulim i ranjenim državljanima Srbije tokom zločinačke NATO agresije, bez obzira da li su bili pripadnici vojske, policije ili civili, predlažemo formiranje komisije, čiji bi zadatak bio evidentiranje svakog ranjenog ili poginulog državljanina Srbije sa preciznim opisom tragičnog događaja kako bismo formirali jedinstvenu bazu podataka i sprečili da bilo ko u budućnosti relativizuje i zloupotrebi broj žrtava koje je pretrpeo srpski narod. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalaze predlozi tri izuzetno važna zakona, to su Predlog zakona o kontroli državne pomoći, Predlog zakona o računovodstvu i Predlog zakona o reviziji.

Ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na Predlog zakona o kontroli državne pomoći, pošto je on verovatno za širu javnost najveća nepoznanica od tri predložena akta.

Stvaranje uslova za postojanje zdrave konkurencije u tržišnoj utakmici jeste preduslov uspešnog funkcionisanja tržišta i opstanka najuspešnijih privrednih subjekata.

Jedan od načina kako konkurencija može biti narušena i to delovanjem države, jeste državna pomoć. Državna pomoć je specifičan pravni pojam, definisan odgovarajućim propisima i treba ga razlikovati od opšteg pojma državne podrške, koja predstavlja bilo kakvu podršku obavljanja bilo kakve aktivnosti.

Državna pomoć obuhvata praktično sve mere intervencije države u privredi i to kako u formi činjenja, tako i u formi nečinjenja. Davalac državne pomoći je uvek Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave preko nadležnih organa i svako pravno lice koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima i dodeljuje državnu pomoć u bilo kom obliku.

Korisnik državne pomoći je svako pravno i fizičko lice koje u obavljanju delatnosti proizvodnje ili prometa robe ili pružanja usluga na tržištu koristi državnu pomoć u bilo kom obliku.

Kontrola državne pomoći je neizostavni deo zaštite konkurencije, tj. prava konkurencije u širem smislu. Kontrola državne pomoći važna je iz više razloga, radi osiguravanja svim preduzetnicima na tržištu jednakih uslova poslovanja i time jednakih mogućnosti za uspeh, kao i jedan od važnijih faktora povećanja konkurentnosti preduzetnik i radi privlačenja i podsticanja domaćih i stranih investitora.

Praktično, osnovni razlog zbog čega je neophodno kontrolisati državnu pomoć jeste njen negativan efekat za stanje konkurencije na tržištu. Nekontrolisana državna pomoć koja se primenjuje izvan zakonskih okvira dovodi do selektivne, alokativne, proizvodne i dinamične neefikasnosti. To znači da fer tržišnu utakmicu u kojoj su svi učesnici ravnopravni igrači omogućava da opstanu samo najuspešniji. Oni koji ne uspeju napuštaju granu često tako što odlaze u stečaj.

U slučaju državne pomoći, omogućava se upravo da opstanu oni privredni subjekti koji u trenutku odobravanja i primanja pomoći imaju određeni problem u poslovanju. U Republici Srbiji zakonska regulativa otpočela je svoj život 2009. godine usvajanjem Zakona o kontroli državne pomoći i dve prateće uredbe. Formirana je i petočlana komisija za kontrolu državne pomoći, kao nezavisno telo koje nadzire trošenje budžetskih sredstava za podsticaje privrednim subjektima. Ova komisija je ujedno i glavni jemac poštovanja donetih pravila.

Aktuelni zakon o kontroli državne pomoći, kao što sam rekao, donet je 2009. godine, a primenjuje se od 2010. godine. Skoro desetogodišnja primena postojećeg propisa je pokazala da određene odredbe treba preispitati na drugačiji, potpuniji način regulisati, neka bitna pitanja vezana za oblast državne pomoći u koja spadaju vođenje samog postupka kontrole državne pomoći, kao i način organizacija i funkcionisanje komisije za kontrolu državne pomoći.

Iz tog razloga, Vlada Republike Srbije je 2018. godine formirala radnu grupu za izradu Nacrta zakona o kontroli državne pomoći. Radna grupa je izvršila analizu Zakona o kontroli državne pomoći i utvrdila da je potrebno uraditi izmene velikog broja članova kako bi se obezbedila efikasnija primena zakona i nesmetano funkcionisanje tržišta u smislu bolje zaštite konkurencije iz ugla kontrole državne pomoći, pa je u skladu sa jedinstvenim metodološkim pravilima za izradu propisa jedini način bio donošenje novog zakona koji uređuje oblast državne pomoći.

Osnovni razlog za donošenje takve odluke bila je neodložna potreba da se preciziraju i dopune pojedine odredbe u cilju njihovog efikasnijeg sprovođenja u praksi, kao i da se uvedu novi pravni instituti iz oblasti državne pomoći u pravni sistem Republike Srbije.

Dalje, jedan od razloga za donošenje novog zakona jeste i usklađivanje sa novim Zakonom o opštem upravnom postupku. Postupak pred komisijom je posebni vanupravni postupak koji sprovodi komisija kada postupa u upravnim stvarima, ali se predviđa i primena Zakona o opštem upravnom postupku, pa je s toga neophodno uraditi usklađivanje procesnog dela zakona, dok je drugi razlog postizanje operativne nezavisnosti komisije za kontrolu državne pomoći, tako da komisija stiče status pravnog lica, ubuduće će posedovati sopstveni budžet i za rezultate svog rada odgovaraće Narodnoj skupštini.

Donošenjem novog zakona biće precizirane odredbe i otklonjene nejasnoće koje su uočene u primeni, uz obezbeđenje transparentnosti u dodeli državne pomoći, propisivanjem jasnih pravila, a naročito će se ojačati kapaciteti Komisije, koja treba efikasnom primenom zakona da doprinese podsticanju privrednog razvoja.

Komisija će voditi registar državne pomoći kao jedinstvenu elektronsku bazu podataka, a registar će sadržati podatke o prijavi, odnosno davaocu, korisniku državne pomoći, pravni osnov za dodelu, vrsti, instrumentu i iznosu dodeljene državne pomoći. Izmene podrazumevaju uvođenje jasne definicije šta se smatra pod državnom pomoći, a šta ne, i pod kojim uslovima, kao jasno označavanje insturmenata za dodelu državne pomoći.

Poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke će u danu za glasanje podržati predloženi zakon, pošto će njegovim usvajanjem biti uspostavljena adekvatna kontrola državne pomoći i transparentnosti u njenoj dodeli, biće sprečeno stavljanje pojedinih privrednih subjekata u povlašćeni položaj, odnosno biće stvoreni jednaki uslovi poslovanja za sve učesnike na tržištu. Na taj način, jača se slobodna konkurencija, obezbeđuju zdraviji uslovi poslovanja, čime se podstiče ulazak i ostanak privrednih subjekata na tržištu Republike Srbije i omogućava njen privredni razvoj, od čega će krajnju korist imati potrošači, odnosno građani Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući, cenjena Poverenice sa saradnicima, kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalazi, ako se ne varam deveti redovni godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o kom načelno mogu reći samo reči hvale.

Ono što bih pre svega želeo da naglasim jeste činjenica da je ovo još jedan u nizu izveštaj nezavisnih regulatornih tela o kome u poslednjih par meseci ovaj visoki dom raspravlja, što je za svaku pohvalu.

Kada govorimo o samom izveštaju moram napomenuti da je izveštaj celovit, detaljan, iscrpan, upravo onakav kakav jedan izveštaj treba i da bude. U potpunosti je obuhvatio sve segmente delatnosti, odnosno nadležnosti u kojima Poverenik za zaštitu ravnopravnosti postupa, tako da on u suštini na najbolji mogući način prikazuje sve kako se to iz njega može i videti, intenzivne aktivnosti koje su poverenice i njeni saradnici preduzimali po pitanju sprečavanja i zaštite od diskriminacije, kao i aktivnosti koje su preduzimali po pitanju unapređenja, poštovanja principa ravnopravnosti.

Ono što je izuzetno bitno da danas kažemo jeste činjenica da je načelo jednakosti i zabrane diskriminacije jedno od osnovnih načela ljudskih prava, koje se ogleda u tome da su svi ljudi jednaki pred zakonom, odnosno da svi mogu na isti način da ostvare zaštitu svojih prava pred državnim organima.

Iz ovog univerzalnog prava proističe i obaveza svih nas da poštujemo načelo jednakosti. S druge strane, postoji opšta obaveza, uzdržavanje od vršenja diskriminacije koja se sama može ispoljiti na mnogo različitih načina i zato je sam pojam diskriminacije teško definisati, ali hajde usudiću se da pojam diskriminacije maksimalno uprostim i kažem da je diskriminacija u suštini pravljenje razlike, tj. nejednako postupanje onih koji se nalaze u istoj ili u sličnoj situaciji.

Realno gledajući, ni jedno društvo i ni jedna država nije u potpunosti otporna na određene vidove diskriminacije, pa tako ni Srbija. S tim što moramo napomenuti da je jedan od osnovnih zadataka svih nas, kako poslanika u parlamentu, tako i vas kao institucije koje se bave ovim problemom, ali svakog građanina ponaosob, kao što rekoh, zadatak svih nas i zadatak svakog od nas je da se u najvećoj mogućoj meri bori protiv svakog oblika diskriminacije, kao i da se bori za što veći stepen ravnopravnosti svakog pojedinca.

Rekoh već da je u izveštaju sveobuhvatno i detaljno prikazano šta ste vi, kao poverenica zajedno sa svojim saradnicima, tokom 2018. godine učinili po pitanju sprečavanja i zaštite od diskriminacije, kao i po pitanju unapređenja poštovanja principa ravnopravnosti, ali isto tako je jasno prikazano i hvala vam na tome, šta su po tom pitanju u istom periodu konkretno učinili Vlada Republike Srbije, pojedinačna ministarstva, kao i ovaj parlament.

Kao što je to nedvosmisleno u izveštaju i konstatovano, tokom prošle godine je donet značajan broj strategija, akcionih planova, pravilnika, uredbi i zakona, kojima je ova oblast značajno unapređena, a čime su, kako ste to i sami rekli i javno pohvalili, jednim dobrim delom ispunjene preporuke iz vašeg prethodnog godišnjeg izveštaja.

Sve ovo pokazuje jasnu opredeljenost Vlade Republike Srbije kao najvišeg organa izvršne vlasti, a naravno i Narodne skupštine, kao i najvišeg organa zakonodavne vlasti, da se kroz pre svega zakonodavnu regulativu, utiče na što potpunije ostvarenje principa ravnopravnosti i zabrane diskriminacije, ali i da se ta regulativa i u buduće unapređuje i usklađuje sa pravnom regulativom razvijenih demokratskih zemalja.

Imali smo priliku da čitajući ovaj izveštaj, ali i slušajući vaše obraćanje saznamo da je prethodne godine najviše pritužbi i to više od polovine od ukupnog broja, podneto zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta.

Naša država jeste učinila mnogo da omogući što veći stepen ravnopravnosti osobama sa invaliditetom, ali još mnogo toga naročito u oblasti obrazovanja i zdravstvene zaštite moramo učiniti kako bi naši sugrađani sa invaliditetom bili u najvećoj mogućoj meri ravnopravni članovi ovog društva. To je naša dužnost i naša obaveza, ali ujedno i pravo osoba sa invaliditetom da im sve ono što im je potrebno za normalan život bude u potpunosti dostupno, kao i svakom drugom pojedincu.

Pored diskriminacije na osnovu invaliditeta, najviše pritužbi je bilo zbog diskriminacije na osnovu starosnog doba, naročito dece, zbog čega je potrebno preuzeti konkretne aktivnosti za uređenje svih vidova podrške, naročito deci sa invaliditetom i smetnjama u intelektualnom razvoju, potom podrške deci koje je život naterao da žive i rade na ulici, kao i što veće podrške svoj deci koja su na bilo koji način predmet eksploatacije, zlostavljanja ili bilo kog drugog oblika diskriminacije.

O potrebi ravnopravnosti muškaraca i žena, kao pre svega ekonomskoj ravnopravnosti, tako i svakoj drugoj, lično sam ja i mnoge moje kolege u ovom domu puno puta do sada govorili i naravno da stojimo na čvrstom stavu da žene moraju u svakom pogledu biti ravnopravne sa muškarcima, kao i da moraju biti u potpunosti zaštićene od svakog mogućeg oblika nasilja koje bi mogle da trpe.

Zato ću se ovaj put osvrnuti na jedan drugi problem, ne samo iz razloga da, eto, to nazovem čak i muškom solidarnošću, već iz razloga što taj problem, tačnije oblik neravnopravnosti, stvarno se i jeste pomalo odomaćio kao stereotip kod nas, a to je činjenica da prilikom razvoda brakova centri za socijalni rad u nesrazmerno većem broju slučajeva daju mišljenje da decu u takvim situacijama treba poveriti majkama, čak i kada je očigledno da takva odluka nije u potpunosti u interesu deteta ili dece. Ali, evidentno prisutna stereotipna podela uloga unutar porodice doprinosi ovakvim stavovima centara za socijalni rad, pa smo često u situaciji da otac prilikom razvoda braka može dobiti dete ili decu takoreći samo u slučajevima kada majka izričito ne želi da deca budu njoj poverena.

Mislim da o ovome kao društvo moramo dobro da razmislimo, jer činjenica da, priznali mi to ili ne, ovaj problem postoji u našem društvu. Još mnogo toga je navedeno u delu izveštaja koji govori o opisu stanja u ostvarivanju i zaštiti ravnopravnosti, kao što je na samom kraju izveštaja dato, koliko mi se čini, 29 preporuka za suzbijanje diskriminacije i unapređenje ravnopravnosti.

Pošto smo konstatovali kako je jedan deo preporuka iz vašeg prethodnog izveštaja već ispunjen, ubeđen sam, a i apelujem na to, da se kao predstavnici građana potrudimo da baš u interesu tih istih građana koji su nam dali svoje poverenje da ih zastupamo ovde, ispunimo i preporuke iz ovog izveštaja i time Srbiju učinimo lepšim i boljim mestom za život njenih građana.

Na kraju, pre nego što izgovorim ono što se iz moje dosadašnje diskusije može i naslutiti, a to je da će poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke u danu za glasanje podržati ovaj izveštaj o radu, želim da vam se zahvalim na jednom ovako kvalitetnom izveštaju i da vama i vašim saradnicima poželim još više uspeha u budućem radu. Hvala.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Kolege narodni poslanici, pre svega želim da se zahvalim kolegi Laketiću na iznetom izveštaju o dosadašnjem radu Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine, kao i svim članovima Komisije na dosadašnjem uloženom trudu.

Očigledno da je moralo proteći čak dve decenije da neka vlast posle toliko godina prvi put počne da govori o tome kako je neophodno utvrditi posledice po zdravlje, životnu sredinu, koje je izazvalo korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom tokom zločinačke NATO agresije 1999. godine i to ne samo da govori, već i da preuzme prve konkretne korake u utvrđivanju istine, a koji su se ogledali u formiranju Komisije za izradu posledica NATO bombardovanja 1999. godine.

Kada govorimo o ratnim dešavanjima te godine i kada konkretno govorimo o agresiji koju je na SRJ bez ikakvog realnog osnova i bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, sprovelo 19 najbogatijih zemalja sveta, okupljenih u NATO paktu, srpski narod nema čega da se plaši, niti ima čega da se stidi.

Srpski narod nikad u svojoj istoriji nije bio na pogrešnoj strani, nikada nije bio agresor, nikada nije bio osvajački narod pa ni te 1999. godine. Te godine srpski narod je bio prinuđen da se šesti put samo tokom 20. veka suprotstavi nadolazećem zlu, braneći svoja vekovna ognjišta, braneći sve ono što su generacije i generacije građana Srbije i Jugoslavije stvarale.

U vazdušnim napadima koji su bez prekida trajali 78 dana, besomučno su gađani ciljevi poput privrednih objekata, infrastrukturnih objekata, bolnica, škola, crkvi, kulturnih objekata.

Ono što je naročito značajno jeste da je materijalna šteta koju je SRJ pretrpela, iznosi između 60 i 100 milijardi dolara. Pored nepoznanica vezanih za materijalnu štetu, nepoznat je tačan broj žrtava i ta cifra se kreće do 3.000 žrtava, uz preko 7.000 ranjenih. Kako bismo definitivno stavili tačku na nepoznanicu vezanu za broj žrtava, Pokret socijalista je uputio predlog parlamentu da se pored Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja, formira i komisija koja bi imala zadatak da utvrdi tačan broj poginulih i ranjenih građana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije, kao i da se utvrdi ime i prezime svakog poginulog i ranjenog građanina, bez obzira da li je on tokom NATO agresije bio pripadnik Vojske Jugoslavije, MUP-a ili civil.

Agresija NATO pakta na SRJ nije bila običan ratni sukob, jer na SRJ tada nije krenuo samo neprijatelj u obliku NATO vojnika, već su uz njih krenuli kriminalci, teroristi, zločinci i ubice, jer ko krene u rat da porazi ili ubije neprijateljskog vojnika tj. policajca, taj jeste neprijatelj, pošto su i jedan i drugi krenuli u rat sa istim ili sličnim ciljem. Ali, ko krene u rat da ubije decu, da ubija bolesne, stare i nemoćne, ko krene u rat sa namerom da vam zatruje zemlju, vodu i vazduh i da vam na taj način, slobodno mogu reći, ubija čak i one koji u tom trenutku nisu bili rođeni, taj je zločinac i ubica.

Posle svog vojnog ešalona, godinama potom su nam slali razne eksperte, nazovi diplomate, i razne domaće beskičmenjake, alave na zelenu američku valutu, koji i dan danas pokušavaju da nas ubede da osiromašeni uranijum nije opasan, da je čak šta više lekovit, da našu decu i nas ubija pušenje i loša genetika, a ne radioaktivnost osiromašenog uranijuma. Kako drugačije nazvati ove ljude nego monstrumima.

Ali, znaju Srbi jako dobro svoju genetiku, genetiku koja je stvorila jednog Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, Milutina Milankovića, Patrijarha Pavla, Uroša Predića, Savu Šumanovića, jednog Novaka Đokovića. Znaju Srbi da prostor na kom danas žive nije naseljavan lopovima, kriminalcima, silovateljima, ubicama, kao što su naseljavani prostori pojedinih svetskih sila, koji su takvu svoju superiornu genetiku dokazivali zločinima nad nedužnom srpskom, iračkom, libijskom, sirijskom decom i civilima, kao i zločinima nad mnogim drugim nedužnim narodima sveta. Zločinom i nepravdom koja se evo i dan danas sprovodi, npr. nad nedužnim narodom Venecuele.

Zbog svega ovog, još jednom želim da dotičnoj gospodi poručim da srpski narod jako dobro poznaje svoju genetiku, i to je genetika jednog od najboljih i najhumanijih naroda, koji je kvalitet svoje genetike, eto, npr. dokazao još davne 1885. godine, kada je Srbija na jedan dan prekinula ratna dejstva protiv Bugarske kako bi propustila transport sa bugarskim ranjenicima preko svoje teritorije. Zbog ovog događaja u holu zgrade međunarodnog Crvenog Krsta u Ženevi, i danas stoji tabla sa natpisom – budi human kao što je bila humana Srbija 1885. godine. Posle srpskog naroda ni jedan drugi narod nikada više svojom humanošću nije zaslužio ovakvu zahvalnost, naročito ne neka od 19 vojnih sila koje su izvršile agresiju na SRJ.

Pokret socijalista, partija koju predstavljam u ovom parlamentu je svesna naše obaveze da utvrdimo istinu, da utvrdimo šta je tu uzrokovalo značajno povećanu stopu učestalosti, pre svega malignih bolesti, a naročito malignih bolesti kod onih najmlađih, kod onih koji nisu bili čak ni rođeni tokom sramne NATO agresije. Komisija će utvrditi činjenice i istinu i mi iz Pokreta socijalista ćemo čvrsto stati iza te istine i za nju se uvek i svuda boriti.

Borićemo se zbog naše dece, zbog onih koji se još uvek nisu ni rodili i koji tek treba da se rode, zbog onih koji ničim nisu zaslužili da budu žrtve nečije monstruoznosti.

Ubeđeni smo da će predložena koleginica Milena Turk, moći doprineti kvalitetu rada ove Komisije, te ćemo i u danu za glasanje zajedno sa kolegama iz Narodne ujedinjene seljačke stranke podržati svojim glasovima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre, poštovane kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalazi izuzetno odgovoran zadatak, što jeste usvajanje predloženog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju ili, jednostavnije rečeno, rešavanje pitanja studiranja starih studenata.

Predsednik naše poslaničke grupe, kolega Đorđe Komlenski je tokom svog obraćanja je već rekao da će poslanička grupa Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka u danu za glasanje podržati predložene izmene zakona, s napomenom da Pokret socijalista stoji na stanovištu da je ograničavanje roka studiranja nepotrebno i ne vidimo razlog zašto je uopšte potrebno da mi taj rok produžavamo za godinu, dve ili tri, sve jedno.

Ipak, ono što je najvažnije jeste činjenica da svi mi danas prisutni poslanici shvatamo značaj obrazovanja kao univerzalnog ljudskog prava i da imamo volju da, hajde da ih ponovo tako nazovem, starim studentima pružimo šansu da okončaju svoje višegodišnje studiranje.

Srbija nije toliko bogata zemlja da se odrekne tolikog broja visokoobrazovanih stručnjaka koji će završiti studije za godinu, tri ili pet, bez obzira koliko vremena su potrošili na studiranje, a potrošili su onoliko koliko su morali ili želeli da potroše vremena.

Ja lično, kao i moja partija, ali i poslanička grupa smo nepodeljenog stava da je mnogo manje opterećenje i šteta za sve da im omogućimo dalje polaganje ispita, nego što bi bila šteta ukoliko bi njihovo studiranje bilo sada prekinuto.

Naravno, pozdravljamo to što se Ministarstvo opredelilo da se rok za završetak studiranja produži za još dve godine, ali smatramo da ove dve godine, koje su pred nama, moramo maksimalno iskoristiti da po proteku ovog roka ne dajemo neki novi rok od godinu, dve, tri, pet, već da iznađemo neko drugo, kvalitetno i trajno rešenje koje će nam mnogo bolji način rešiti postojeći problem, a studentima dati šansu da u što većem broju okončaju svoje dugogodišnje studiranje.

Naravno, ova molba se odnosi kako na studente koji studiraju po starom programu, tako i na one koje su studije upisali kao prve generacije studenata po bolonjskom sistemu, koji su svoje studiranje proveli, da ne kažem, kao pokusni kunići i koji zbog toga trpe brojne posledice. Na te studente se ne odnosi predložena izmena zakona, ali su i ovo studenti zaslužili da dobiju šansu da svoje studije napokon privedu kraju.

U svakom slučaju, što se tiče Predloga izmene Zakona o visokom obrazovanju, poslanički klub Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka će u danu za glasanje podržati. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Cenjene kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalazi izuzetno odgovoran zadatak, a to je izbor novog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. U ovoj godini se navršava 15 godina od uspostavljanja institucije Poverenika, institucije koja je trebala da radi isključivo u interesu građana, ali je više nego često, lično od strane samog Poverenika korišćena zarad ostvarivanja političkih interesa raznih stranih ambasada i finansijsko političkih centara moći.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti bi morao da bude nepristrasan, objektivan branilac prava, nezavistan od svih drugih državnih organa, koji ne sme tražiti, niti primati naloge i uputstva za svoj rad od drugih državnih organa ili drugih lica, a kamoli od stranih ambasadora i tajkuna, što znači da bi Poverenik morao biti nezavistan i samostalan državni organ. Kažem morao, jer je dosadašnji Poverenik bio sve samo ne ono što je trebao da bude, što će, iskreno se nadam, posle ovog izbora novog Poverenika biti promenjeno.

Kada pričamo o Povereniku, to mora da bude neko od poverenja, kako mu i samo ime jasno govori, neko ko će posredovati između javnosti, pojedinaca, raznih udruženja i organa javne vlasti, jer Poverenik jeste zadužen da štiti pravo na slobodan pristup informacijama, a istovremeno i organ koji štiti pravo na privatnost podataka o licima.

Funkcija Poverenika je regulisana Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji, između ostalog, utvrđuje da Poverenika bira Narodna skupština na mandat od sedam godina. Do sada je funkciju Poverenika obavljala jedna osoba u dva mandata, s tim što je veliki deo drugog mandata, kao što sam već rekao, zloupotrebljavala u političke svrhe i zato sada prilikom izbora novog Poverenika ne smemo da dozvolimo da se ponovi greška koja je počinjena pre osam godina prilikom reizbora prethodnog.

Na sreću, Rodoljub Šabić nije bio inokosni organ, već je sa njim radio veliki broj zaista čestitih ljudi koji su uložili ogromnu pozitivnu energiju u rad ovog organa tokom proteklog perioda, ali zbog samovolje i više nego neodgovornog ponašanja tog istog Rodoljuba Šabića, pod ozbiljan znak pitanja su dovedeni njihovi ukupni rezultati rada.

Zbog svega ovoga naša odgovornost pri izboru novog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je još veća, pošto onaj koga izaberemo na mesto Poverenika mora da poseduje sposobnost da nastavi kontinuitet onoga što je bilo pozitivno i dobro u radu ovog državnog organa, ali i da napravi jasan diskontinuitet sa političkim zloupotrebama funkcije Poverenika koje je činio Rodoljub Šabić, čovek koji je svojim neodgovornim ponašanjem ozbiljno narušio ugled i značaj same institucije Poverenika, tretirajući je kao da funkcija Poverenika treba da služi interesima Rodoljuba Šabića, a ne da Rodoljub Šabić treba da služi interesu funkcije građana i države Srbije.

Čitajući biografiju kandidata koga nam je skupštinski Odbor za kulturu i informisanje dostavio, uz Predlog odluke o izboru Poverenika, mišljenja sam da obrazovanje, nesumnjiva stručnost i iskustvo gospodina Milana Marinovića garantuje upravo potreban kontinuitet, ali još potrebniji diskontinuitet koji Pokret socijalista očekuje od novog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Uvereni smo da Milan Marinović poseduje sve neophodne stručne, ljudske i moralne kvaliteta i da je izbor osobe poput Milana Marinovića garantuje da će institucija Poverenika napokon postati nezavisna, nepristrasna i samostalna, kakva je morala biti svih ovih 15 godina koliko institut Poverenika postoji i radi.

Ubeđeni smo da će gospodin Marinović, kada za koji dan bude zvanično izabran, u šta ne sumnjamo, odmah prionuti na posao, da će odgovornim radom pokazati da, za razliku od prethodnog Poverenika, ovu funkciju može da obavlja časno, nepristrasno, profesionalno, te da takvim radom povrati preko potrebno poverenje građana u ovaj državni organ. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, postaviću nekoliko pitanja republičkoj Vladi, Ministarstvu pravde, Republičkom javnom tužilaštvu, Ministarstvu finansija, Poreskoj upravi, Ministarstvu kulture i informisanja, Agenciji za privredne registre, kao i REM.

Pod jedan, da li je televizijske programe N1, Nova S i Sport klub, emituju domaći ili strani emiteri? Odakle se tačno emituju ti televizijski programi? Da li nadležni organi uključujući i REM i da li su izvršili proveru navoda da se sedište napred navedenih emitera kao i mesta odakle se emituju navedeni programi nalazi u Luksemburgu? Da li su nadležni organi uključujući REM izvršili proveru navoda da se ovi programi emituju iz studija u Beogradu i da li REM vrši monitoring ovih kanala, odnosno operatora koji reemituju ove programe? Da li emiteri programa N1, Nova S i Sport klub imaju neophodne dozvole za emitovanje televizijskog programa u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima u Srbiji? Da li emiteri programa N1, Nova S i Sport klub poštuju sve zakonske propise i plaćaju propisane nadoknade? Ukoliko plaćaju molio bih da mi odgovorite koje naknade i kome plaćaju i naravno u kom iznosu, a ukoliko ne plaćaju molio bih da mi se odgovori po kom osnovu ne plaćaju?

Sledeće pitanje, da li emiteri TV programa N1, Nova S i Sport klub, da li su upisani u registar medija koje vodi APR? Da li se emiteri TV programa N1, Nova S i Sport klub poreski obveznici u Srbiji i da li ispunjavaju sve svoje obaveze u celosti? Da li ovi napred pomenuti emiteri plaćaju naknadu SOKOJ-u i OFPS-u u kom iznosu i ukoliko ne plaćaju po kom osnovu su oslobođeni plaćanja naknade?

Šta su nadležni državni organi, uključujući i Komisiju za zaštitu konkurencije, preduzeli po pitanju emitovanja reklama kod ovih nazovi inostranih TV kanala, pošto Zakon o elektronskim medijima zabranjuje da se menja izvorni sadržaj programa koji se u Srbiji reemituje, a ovi nazovi prekogranični kanali i dalje čitavog dana emituju višeminutne EPP blokove, kao i zašto niko od nadležnih državnih organa nije naložio kablovskim operaterima da iz mreže isključe sve prekogranične kanale koji krše zakon, a protiv odgovornih lica nije pokrenuo zakonske postupke?

Na koji način je REM utvrdio da N1, Nova S i Sport klub nisu domaći kanali, odnosno da su prekogranični, kao i da na tim kanalima nema domaćih reklama koje, izuzev njih, vide svi građani Republike Srbije?

Da li su nadležni organi preduzeli korake, ako nisu, kada će to učiniti, da utvrde da li se na prekograničnim kanalima čija su sedišta u inostranstvu, N1, Nova S i Sport klub, eventualno prekida izvorni signal koji ide sa mastera iz inostranstva i ubacuju reklame na srpskom jeziku? Ako se to dešava, ko to čini i kada će preduzeti odgovarajuće korake i pokrenuti postupke protiv odgovornih lica?

Podsetiću nadležne da Zakon o elektronskim medijima reguliše oblast reemitovanja tako što prema odredbama ovog zakona reemitovanje označava preuzimanje i istovremeno emitovanje programskih sadržaja bez menjanja, prekrajanja, ubacivanja bilo kojih drugih sadržaja, priloga, rubrika, reklama, oglasa i reportaža.

Takođe se članom 46. istog zakona garantuje sloboda prijema reemitovanja medijskih usluga iz drugih država koja je Republici Srbiji zajamčena potvrđenim međunarodnim ugovorima, a članom 100. određeno je da nadzor nad emiterima vrši REM. Takođe je propisano da je operator dužan da distribuira medijske usluge, radio i TV emitovanje istovremeno i u potpunosti bez promena, kao što je propisano da regulator vrši nadzor i stara se o izvršenju obaveza operatora propisanih odredbama ovog člana u saradnji sa RATEL-om.

Po Zakonu o oglašavanju, članom 74. stav 2. određeno je da nadzor nad primenom zakona u pogledu oglašavanja vrši regulatorno telo za elektronske medije, poznatije kao REM, a Konvencija o prekograničnoj televiziji precizno reguliše oblast reemitovanja prekograničnih kanala.

Kako eventualno kršenje ovih propisa, kao i propisa kojima se reguliše pitanje poreskih i drugih obaveza, može predstavljati radnju niza privrednih prestupa i bitnih obeležja niza krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti, očekujem da ukoliko se nije pristupilo proveri svih do sada saznanja koja imaju nadležni organi u utvrđivanju činjeničnog stanja i ocene da li ima ili ne elemenata za pokretanje prekršajnih i krivičnih postupaka, da se to učini u najkraćem roku, koliko odmah, kao i da ova moja pitanja tretiraju kao prekršajne i krivične prijave protiv odgovornih lica ova tri emitera. Hvala.