Nisam ni stranku.

Ne prihvatamo amandman koji je predložen zato što on suštinski menja koncept nove Vlade, ali moram da kažem da je gospodin Veselinović odlučio da predloži, recimo, Ministarstvo za dodelu stanova Srbima od strane Republike Hrvatske da bismo mi taj amandman verovatno prihvatili, pošto je gospodin Veselinović stručnjak za to da kao neko ko nije izbeglica dobije stan od Hrvatske. To je čovek koji je oteo stan Milici Badži Srpkinji u Obrovcu. To je osoba koja je učestvovala u uništavanju srpske „Tesla“ banke u Hrvatskoj i osoba koja je Srbe organizovala da glasaju za HDZ. Da je gospodin Veselinović predložio takav amandman, jedno takvo ministarstvo, mi bismo ozbiljno razmislili o tome da njega kandidujemo za ministra, jer većeg stručnjaka za takve stvari u Srbiji nema.

Da budemo precizni, gospodine Veselinoviću, nije fond već udruga. Tako se zovu vaša udruženja. Možda niste dobili para od srpske države, mada ne znam ko vas je plaćao kad ste bili direktor Novosadske toplane, ali ste dobili pare od hrvatske države. Evo, čuli smo da ste dobili stan.

Učestvovali ste u uništavanju „Tesla banke“. Radili ste za HDZ i to je jasno kao dan. Prema tome, gospodine Veselinoviću, to što ste radili, to se zna. A da li neko ima čast ili nema čast, vi ste najmanje podobni da o tome odlučujete. I najmanje ste pozvani da o tome pričate. Jer, to što ste uradili, vas kvalifikuje da nikad ne uđete u Narodnu skupštinu Republike Srbije, jer za Srbiju radili nikad niste.

Dobro je da smo konstatovali ko je radio za HDZ, dobro je da smo konstatovali ko je dobio stan od hrvatske države, ko uzima pare od Hrvatske i kao što vidite nema suda, jer je to sve tačno. Dobro je da smo konstatovali šta je sve radio gospodin Veselinović.

Slažem se sa gospodinom Bulatovićem, ali ono što je rekao, trebao je da kaže gospodinu Veselinoviću i on je prvi počeo.

Inače cenim žrtvo koju je gospodin Bulatović podneo u prošlosti i zaista mislim da ovde treba da se priča o dnevnom redu, a da li se ministarstva prave, kako kaže gospodin Veselinović, odnosno da li će ministri biti Gordana Čomić ili Milan Krkobabić, možda će biti, možda neće, ali sigurno, gospodine Veselinoviću, neće biti Plenković ministar, a to je jedno što vas interesuje.

Pitate se zašto narod glasa za SNS, a ne za DS? Pa, zato što ste vi u DS, zato što to što ste vi nije DS. Kažete da ne možete da dođete na RTS, ne skidate se sa RTS-a. Stalno ste na RTS-u. Koliko ste puta bili? Više ste puta bili od mene na RTS-u.

Samo da vam nešto kažem, Zoran Đinđić 1990. godine nije video RTS, pa je pobedio na izborima, zato što je bio političar, za razliku od vas.

Što se tiče opaski koje je jedan poslanik tu rekao, mislim da se zove Mitrović, reći ću vam šta mislim o takvoj politici. Bili smo pre jedno tridesetak godina Vučić i ja na jednom ispitu na pravnom fakultetu, mislim da je bila treća godina, težak ispit, i ostali smo, on je bio treći od pozadi, ja drugi, zadržao nas je profesor, profesorka, izvinjavam se, kao javnost, taj poslednji kolega je krenuo da odgovara i počeo da priča sve, samo ne odgovore na ta pitanja. I onda u jednom trenutku ga je slušala profesorka, slušala, slušala, on je pričao i posle jedno 10 minuta pita ga profesorka, pošto je stao da uzme vazduh, kaže – jel ste završili, kolega? Kaže on -da, odgovor na prvo pitanje. Ona uzme indeks i kaže – kolega, nikad nisam čula da neko više priča, a manje zna.

E, to ste vi, to je vaša politika, malo priče i nikakvog znanja, i zato ste tu gde ste. I zato ne možete da uđete ni u Skupštinu, osim u koaliciji, jer to što vi sada predstavljate nije DS Zorana Đinđića. Nije njemu trebao RTS da dođe na vlast, jer je znao kako da se bori. Kada vidim vas, onda mi je jasno zašto se Crna Gora otcepila. Čudi me da nisu to uradili ranije, pošto ste vi predstavljali Srbiju tada.

Gospodine Lutovac, ja Zoranu Đinđiću pristajem i da bude i potrčko, a vi ste bili niko i ništa. Radili ste istraživanja, nikakav savetnik niste bili. Bili ste, i to znaju svi, i ovi oko vas, šta ste bili, znaju dobro šta ste bili i šta ste radili. A koliko ste za Srbiju radili, znaju dobro oni kad je odlazila Crna Gora. Bili ste srpski ambasador koji radi za Crnu Goru. Treba da vas je sramota da se bavite politikom posle onoga što ste uradili.

Poštovani gospodine predsedniče, predsedniče i potpredsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici.

Posle Izveštaja predsednika republike i dvodnevne rasprave, ja mislim da ovde, u ovoj sali, nema ni jednog poslanika koji nije svestan koliko je, situacija koju mi imamo na KiM, teška. Nažalost, da su neki poslanici, srpski poslanici pre 100 ili 150 godina, u različitim sazivima srpske skupštine, raspravljali o KiM, bilo bi manje više isto i tada bi se pričalo o pritiscima i pričalo bi se o iseljavanju Srba.

Ipak, nekorektno je da kažemo da je pozicija u kojoj se nalazi Srbija danas bolja, nego pre nekoliko godina, kada su u pitanju pregovori o KiM. Tu pre svega mislim to da je 18 zemalja povuklo priznanje samoproglašene nezavisnosti, a juče smo čuli predsednika republike da postoje diplomatske note za još sedam zemalja, moguće je i za osmu. Tu pre svega mislim na to da prvi put, od samoproglašenja nezavisnosti KiM, većina članica zemalja članica UN, a njih ima 197, ne priznaje tu samoproglašenu nezavisnost. To je pobeda predsednika Vučića i to je pobeda Srbije.

Mislim da smo nekako olako prešli ova dva dana preko toga, jer mi veću pobedu nismo imali. Da je to lako, verovatno bi to uradio neko ranije. Posledica toga što UN više zemlje koje priznaju samoproglašenu nezavisnost, nemaju većinu, jer to da Priština nije postala članica skoro ni jedne međunarodne organizacije, pa ni UN.

Predsednik Vučić nije odbio ni jedan razgovor, išao je na najbesmislenije razgovore, na one razgovore za koje je znao da se ništa neće dogoditi. Zato što je, kao što je ovde rekao, bolje hiljadu sati razgovarati, nego jedan sat radovati. Imali smo ovde poslanicu SPS, Suzana mislim da se zove, izvinjavam se ako sam pogrešio, Snežana, koja je rekla da to nisu bili razgovori, često monolozi i dobili smo i Vašingtonski i Briselski sporazum. Svi će reći da oni nisu idealni, ali su najbolje što imamo.

I zašto Priština ne sprovodi te sporazume, ako su dobri za njih, a nisu dobri za Srbe? Zašto Priština ne implementira zajednicu srpskih opština, ako je to dobro za njih, a nije dobro za Srbe? Ono što je najvažnije i što je velika pobeda i predsednika Vučića i naše Vlade, što Srbi na KiM govore jednim političkim glasom, jer plan svih onih koji žele da se prizna samoproglašeno nezavisnost je da se Srbi podele.

I malo pre, kada je predsednik rekao, da mi nikada nećemo priznati, odnosno ukinuti tablice, kako se od nas to traži, a da ne zna šta će uraditi Srbi, ali da je siguran da oni to neće uraditi, oni su po tome, još imaju oštriji stav. Zamislite, da li bi to tako bilo da Srbi na KiM su podeljeni na tri ili četiri različite političke grupacije, pa jedna se dogovori jedno, a druga se ne dogovori, sada više to nemamo.

Situacija je bolja, zato što mi sada imamo Otvoreni Balkan, i ovde sam malo pre čuo jednu izjavu koja mi je, moram reći zaparala uši, a to je da je to privatna inicijativa predsednika Vučića i Edija Rame. Pazite, najbolja stvar koja se desila u integraciji Balkan, gde mi pokazujemo da možemo da sarađujemo sa Albanijom, sa Severnom Makedonijom, gde pravimo integraciju koja ukida međusobno granice, stvara jedinstveno tržište robe, ljudi i kapitala, koja pokazuje da mi možemo da sarađujemo sa Albancima iz Albanije, što znači da možemo da sarađujemo sa Albancima sa KiM, se proglašava privatnom inicijativom.

I na kraju ono što želim da kažem, kada govorim o našoj poziciji, Vučićev ugled u svetu i ono što pozicija koju danas ima Srbija, doveli su do toga da može legitimno da postavi, čak i pred one zemlje koje priznaju samoproglašenu nezavisnost naše legitimne ekonomske, političke, kulturne, religijske i druge interese.

Netačno je, a to se takođe čulo juče ovde, da predsednik Vučić ne razgovara o ekonomskim pitanjima, netačno je da mi ne govorimo o tome kolika su bila ulaganja Srbije na KiM, ali ste čuli predsednika koji je rekao da oni koji priznaju tu samoproglašenu nezavisnost smatraju da je sva društvena i državna imovina na KiM pripada njima i ako je Srbija od 1960. do 1990. godine, samouputnu energetsku i telekomunikacionu infrastrukturu na KiM uložila, verovali ili ne, 17 milijardi evra. To znači da bi po tom osnovu mi bili vlasnici, bar 80% svih privrednih subjekata na teritoriji KiM.

Imovina je u vlasništvu onoga ko je stvarao, a u slučaju bivše društvene i državne imovine, na KiM, to je skoro isključivo Republika Srbija. Koliko puta je predsednik pričao o „Gazivodama“, da je Srbija gradila „Gazivode“, „Gazivode“ je gradila Beogradska „Hidrogradnja“, da bi se stvorila brana, raseljeno je 600 srpskih porodica iz Ibarskog Kolašina, potopljena četiri groblja, dve crkve, potopljen dvor Jelene Anžujske.

Da li znamo da mi i danas vraćamo kojima su građene Gazivode, od 2002. godine do danas vratili smo, preko, država Srbija preko 700 miliona evra, 700 miliona evra kredita za izgradnju privrede na KiM, onu za koju oni kažu da pripada danas Prištini.

Od 2002. godine, obavezali smo se da vratimo do 2041. godine, skoro 930 miliona evra. Od tih kredita građeni su i Termoelektrana Kosovo „B“, i Kop „Belaćevac“, i deo „Trepče“, i Fabrika akumulatora, Fabrika baterija u Gnjilanu, Feronikl, „Balkan“ u Suvoj Reci, i „Printeks“ u Prizrenu, i Fabrika radijatora u Gnjilanu, i Fabrika šavnih cevi u Uroševcu, taj dug je naša tapija nad imovinom. I što Srbija bolje stoji i što imamo više saveznika, moći ćemo da pokrenemo pitanje naše imovine.

Ono što želim da kažem, i to me zaista lično vređa i pogađa, pošto sam u nekih od tih situacija bio zajedno sa predsednikom Vučićem, mnogo laži i uvreda u ova dva dana čuo sam na njegov račun.

Jedna od najstrašnijih laži koje sam čuo to je kako se predsednik Vučić ponašao kada je ubijen premijer Đinđić, jer ja sam te 2003. godine bio u Kliničkom centru i bio sam na 5 ili 6 metara od mrtvog premijera, a nas je bilo 6, 7 ili 8, ne znam koliko nas je bilo i ja sam posle toga otišao u Vladu, koja je bila prazna, jer smo organizovali sednicu Vlade, i znam sa kim sam razgovarao telefonom u tih nekoliko sati, i posle sutradan i znam šta mi je rekao predsednik Vučić kada smo tada pričali.

Ne vi, koji vrtite glavom, pošto tada niste bili na 10 kilometara od Đinđića, ali vi znate šta je radio Vučić tada.

Znam koliko mu je bilo teško jer je odgovoran čovek, zato što je ubijen premijer i zato što je čovek, i znam šta znače glasine.

Treba da vas je sramota da pričate tako, sramota treba da vas bude. A šta znači kada se glasine ne demantuju, reći ću vam jedan drugi primer.

To je primer Zorana Đinđića i vola na Palama, zato što sam te 1994, ili 1995. godine, više se ne sećam, mislim da je i predsednik Vučić bio tamo, bio kao šef kabineta sa njim na Palama, tada je NATO najavio bombardovanje srpskog naroda tamo i Đinđić je otišao da bude sa ljudima tamo i onda su oni koji su sedeli po kafićima u Beogradu izmislili da je jeo vola, ali nije, i da je jeo, pa šta, ali nije.

Bio je predsednik Vučić, mislim i Koštunica, bilo je puno ljudi iz Beograda. To znači kada se glasine demantuju.

I onda se od toga pravila priča, kao da je to Bog zna kakav greh, kao da nije važno biti sa ljudima, kao da to nije ljudski gest bio.

Pričao vam je predsednik Vučić, a malopre smo ovde imali poduke od tome da kao mi ne znamo gde je Gračanica i gde su Visoki Dečani. I to nas uči čovek i to je tačno, u čiju smo zaštitu i on, i ja i još neki drugi stali kao studenti kada su mu prekidali predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pričam o gospodinu Kovačeviću.

Stali smo tada u odbranu njegovog prava na umetničke slobode, iako je to jedan od najskandaloznijih tekstova, najskaradnijih tekstova o Svetom Savi, gde je Rastko Nemanjić prikazan kao ženskaroš, kao pijanica i ne znam kako još.

Ni jedan istorijski dokument tako ne govori o Rastku Nemanjiću.

(Aleksandar Vučić: Ubica.)

Ubica, tako je.

Svi istorijski dokumenti o Rastku Nemanjiću govore da je bio pobožan i da je bio smeran, a to je bila fikcija, vizija gospodina Kovačevića, da se od Svetog Save, on koji nas sada uči gde je Gračanica napravi ubica i ženskaroš. I mi smo rekli, u redu, svako ima pravo na svoju viziju, čak i na takvu viziju.

Najskandalozniji tekst o Svetom Savi ikad napisan na srpskom jeziku napisao je gospodin koji nas je ovde učio gde je Gračanica. I ćuti o tome i krije taj tekst. Stidi ga se, ali nikada ga se javno nije odrekao. Bože moj, ljudi pogreše, nikada javno nije rekao. Nikada se javno nije odrekao toga.

Ono što želim da kažem, jedna od najružnijih stvari koja se desila u ova dva dana je bilo to što smo čuli da pojedini poslanici ove ljude koji sede gore, predstavnike Srba sa Kosova i Metohije, nazivaju ubicama i kriminalcima.

U srpskoj Skupštini čuli smo na račun predstavnika Srba, one iste optužbe koje priča Aljbin Kurti, iste optužbe. To je sramota za ovu Skupštinu. Ne vrede nama nikakve ni deklaracije, ni rezolucije, ni povelje ako Srbi na Kosovu i Metohiji ne govore jednim glasom, ako ih mi ne štitimo. A, oni su proglašeni za ubice i kriminalce samo što brane srpski narod, jer oni će posle ove Skupštine, večeras, sutra da odu na Kosovo i Metohiju, a ovi što su ih nazivali ubicama sedeće po kafićima i tvitovaće šta će raditi.

Prema tome, da završim. Pozivam sve narodne poslanike da prihvatimo Izveštaj i podržimo sve dosadašnje aktivnosti predsednika i Vlade. Bilo je u ovoj Skupštini mnogo rezolucija.

Malopre smo se prisećali Nataša, Arsić i svi mi koji smo bili ovde, glasali smo skoro uvek jednoglasno, zato što time šaljemo poruku svetu, da se Srbija ne deli bar po ovom pitanju, iako se ne slažemo u svakom drugom pitanju. Nema potrebe. Da stanemo jednom i da pokažu da smo jedinstveni kao malo puta u svojoj istoriji. Da pokažemo da možemo da stanemo iza jednog pitanja i da kažemo da imamo makar isti stav. Da pokažemo odgovornost i da damo podršku ovim ljudima koji treba da se vrate na Kosovo i Metohiju. Samo tako možemo da pobedimo.

I ono što je najvažnije, da damo podršku predsedniku Vučiću koji će i sutra i prekosutra i za dva meseca, opet ići na razgovore i trpeti pritiske i za sve što je urađeno oko Kosova i Metohije poslednjih 150 godina, i da pokažemo da možemo da jednom stanemo iza jedne politike.

Biće zaista teško ako se to danas ne dogodi i time smo dali municiju onima koji su protiv Srbije. I tu se vidi ko vodi državnu politiku, a ko strančari. Na ovom pitanju nema strančarenja.

Zato vas pozivam još jednom da podržimo Izveštaj Vlade Republike Srbije, da podržimo ono što je radio predsednik Republike i da im damo podršku za dalje pregovore, jer će pregovora biti, a kao što ste sami čuli neće biti lako izboriti se za ono što je naš interes. Hvala.

Hvala.

Danas ovde biramo predsednika Narodne skupštine i zaista mislim da bi bilo primereno da pričamo o predsedniku Narodne skupštine i o tome šta očekujemo u ovoj Narodnoj skupštini.

Nažalost, imali smo priliku da čujemo predstavnika jedne poslaničke grupe koji je više govorio o tome šta treba da uradi SNS nego šta će on da uradi. Zato što on nije u stanju da uradi ništa, jer nema podršku glasova, nema građane. Onda čujemo priču od predstavnika opozicije šta treba da uradi SNS. Pa, onda ostaje da se gospodin učlani u SNS, ako ga želimo, pa da onda utiče na rad SNS, ili da pokuša da dobije neki glas više, da ima ovde 126 poslanika, pa da uči narod šta treba da se radi u ovoj zemlji.

Ovako, gledamo čoveka koji je osvojio 3,83% na izborima, što je za poštovanje, a koji se u ovoj Skupštini nalazi samo zahvaljujući odluci SNS da spusti cenzus sa 5% na 3%. Inače, nikada u životu Skupštinu ne bi video. Nikada sam nije mogao da uđe u Skupštinu, uvek sa prevarama, uvek sa koalicijama, sa levima, desnima, sa centrom, samo ne da promoviše svoju politiku. To smo danas čuli.

Mi danas čujemo savete šta treba da uradi predsednik Narodne skupštine i šta treba da uradi naša stranka od čoveka koji priča sve najgore o toj stranci, a to je zato što je u pitanju politička impotentnost. U pitanju je osoba koja nikada u Srbiji neće, izvinjavam se za reč impotentnost, u pravu ste, nikada u Srbiji neće ni o čemu odlučivati.

Na kraju, sve se u Srbiji menja, jedna stvar ostaje ista - gospodin Obradović je uvek na zadatku, političkom ili službenom, i uvek je tu na dugme. Kad treba da pravi haos u Skupštini, pritisne se dugme.

(Predsedavajući: Ozbiljno ste prekoračili vreme.)

Kada treba da prestane, pritisne se dugme… (Isključen mikrofon.)

Gospodin Obradović će uvek biti bruka i ljaga Srbije, pokušavaju da nas ubede da su Srbi nešto što nisu – fašisti…

Amandman koji sam podneo na član 4. vezan je za amandman koji sam podneo na član 9, a tiče se takođe smanjenja tekuće budžetske rezerve.
Razlog je vrlo jednostavan, zato što smo tokom ove godine posebnom odlukom odvojili Narodnu skupštinu Republike Srbije od Uprave za zajedničke poslove u okviru Vlade Republike Srbije. Iz tih razloga, potrebno je da se predvide određena sredstva za rad Narodne skupštine, kako za isplatu prinadlženosti koje se daju poslanicima, tako i za stalno funkcionisanje same Skupštine, za materijalne dodatke itd.
Međutim, Narodna skupština Republike Srbije počinje samostalno da funkcioniše od 1. januara i s obzirom da nas čeka rebalans budžeta, u kontaktima koje smo imali - Administrativni odbor je podržao ovaj amandman, mi smo razgovarali o tome sa ministrom - postigli smo dogovor da se prilikom rebalansa budžeta izvrše smanjenja u okviru određenih razdela koji se odnose na materijalne troškove zajedničkih organa u Vladi Republike Srbije, da se sredstva prebace na Narodnu skupštinu Republike Srbije, da se napravi mehanička podela i da onda, u samom rebalansu budžeta, Skupština Republike Srbije dobije ono mesto koje sada ima.
Iz tih razloga, povlačim amandman na član 4. tačka 3, kao i amandman na član 9. Razdeo 2.

Morao sam, između ostalog, da se prekrstim kada je gospodin Maršićanin saopštavao sastav odbora. Zaista je čudno da neko ko nas ubeđuje čitav dan koliko je ovo ozbiljna stvar na takav način bira ljude u sastav odbora. Mislim da bi bilo veoma dobro da je pokušao bar da porazgovara sa ljudima koje je predložio, a ne stojeći u hodniku, pored šanka, da tako bira ljude.
Moram da se zahvalim gospodinu Maršićaninu na ovaj način, jer me nije pitao; da me je pitao to bih uradio lično i ne bi imalo potrebe za ovakvom polemikom. Nažalost, ne mogu da učestvujem u radu odbora koji ima samo jedan zadatak, a to je da dokaže kako je za vreme Miloševića sve bilo u redu, a kako danas ništa ne valja. Zaista ne mogu da učestvujem u radu odbora koji ima samo jedan zadatak, a to je da unapred osudi nekog, na kraju krajeva i takav sastav je predložen, čije se ime i čije se uredbe pominju u zaključcima.
Što se tiče gospodina Maršićanina, ovaj put mu javno dajem saglasnost, pošto vidim da je dobio novi zadatak, nije više predsednik Skupštine, već sada sastavlja anketne odbore: kada bude pravio anketni odbor o tome šta je radio Rade Marković, koji inače sedi u zatvoru jer je kao šef DB-a organizovao ubistva sa nekim visokim funkcionerima iz njegove stranke, u tome ću vrlo rado učestvovati, s obzirom da je sedište mog ministarstva u Palati federacije, gde se to i dešava.

Nema potrebe da se brinete, pošto ja nisam član. Pošto radim sa gospodinom Budišinom u odboru, on je zaista čovek koji uvažava argumente. On je čovek s kojim može da se razgovara, što se ne bi reklo za vas, tako da je dobro što nisam u anketnom odboru.

Moram da kažem da odluka Odbora nije onakva kako je sada rekao gospodin Maršićanin, predsednik Skupštine.
Naime, Odbor nema nikakve nadležnosti da se izjašnjava o ovom pitanju. Član 69. Poslovnika o radu Narodne skupštine jasno govori o nadležnosti ovog odbora. Ovo je pitanje koje se tiče Skupštine - kako se glasalo, da li postoje sumnje u glasanje. To se reguliše drugim članom Poslovnika. Znači, mi kao Odbor nismo ni na koji način mogli da odlučujemo o ovom pitanjima, niti je to naša nadležnost, niti je, na kraju krajeva, to naš posao.
Kao što znate, juče, u toku dana, predsednik Skupštine je prvo poništio glasanje, a posle povukao odluku jer nije imao dovoljno dokaza. Zakazana je sednica Odbora, koju je zakazao predsednik Skupštine, koja takođe nije zakazana po ovom poslovniku, ali mi smo pristali da dođemo na tu sednicu, jer je predsednik Skupštine od nas tražio pomoć da razreši ovu situaciju.
Jedino što je Odbor mogao da uzme u obzir to su dva spiska koja postoje: to je identifikacioni spisak elektronskog glasanja u sali i spisak ispred sale, koji se nalazi ovde kod mene, a koji su potpisala dva službenika Skupštine, kao i sekretar Skupštine Georgije Marić.
Mi smo samo mogli da ostvarimo uvid u to, u ta dva spiska i ni u šta drugo. To je jedino što smo mi mogli da uradimo. Mi smo uvidom u ta dva spiska, u tu dokumentaciju, konstatovali da je za nas taj prigovor neosnovan. Ali, opet kažem, mi kao Odbor ne možemo da se izjašnjavamo o ovom pitanju i zato bi bilo dobro da o ovome donesu odluku oni koji su za to nadležni.
Nadležan je predsednik Skupštine, koji očigledno ne može da donese takvu odluku i nadležna je ova skupština. Mi, kao Odbor, nemamo ni jedan drugi dokument na osnovu koga možemo da utvrdimo stanje, osim ova dva dokumenta. Podsetiću vas - na prošloj sednici Odbora mi smo doneli odluku, pošto je bilo brojnih primedbi poslanika u vezi sa dnevnicama koja glasi: da bi neko podigao dnevnicu njegovo ime mora biti zaokruženo na spisku ispred sale i mora da bude prilikom jednog od glasanja prisutan u samoj sali.
Znači, za nas je poslanik Borislav Novaković, kao i svi drugi poslanici, ispunio uslove da podigne dnevnicu i ispunio uslove iz Poslovnika. Prema tome, to jeste odluka Odbora. Mi smo odlučili da prigovor koji je dao gospodin Dejan Mihajlov jeste neosnovan na osnovu uvida u dokumentaciju Skupštine, ali mi kao Odbor nemamo nikakve nadležnosti, po Poslovniku, da donosimo odluke o ovom pitanju. I ovo je prebacivanje lopte sa predsednika Skupštine, koji očigledno ima odgovornost za ovo što se desilo, ne uspeva da donese pravu odluku, na kraju krajeva, na nas koji za to nismo nadležni.
Što se Administrativnog odbora tiče, za nas je situacija jasna. Ostvarili smo uvid u spisak koji se nalazi ispred sale, koji je validan. To je ovaj spisak (pokazuje ga), na kome je zaokruženo 234 imena poslanika, a glasalo je 228. Na dnu tog spiska piše - izjavljujemo da je spisak prijavljenih zaključen pre glasanja, nešto pre 13,00 sati (tu su dva potpisa) i - u prisustvu sekretara Georgija Marića.
Pored toga, ostvarili smo uvid u izvod elektronskog glasanja gde smo takođe ostvarili uvid koji su poslanici glasali putem kartica. Uporedili smo ta dva spiska i došli do zaključka da se ime gospodina Novakovića nalazi na oba spiska. To je za nas jedino što smo mogli da uradimo. To su za nas jedini dokumenti po kojima smo mogli da odlučujemo. To su skupštinski dokumenti. Mi smo na osnovu toga rekli da je prigovor koji je izneo gospodin Dejan Mihajlov za nas neosnovan. Hvala.

Meni je žao što moram da izađem, ali ću kratko reći - odluka o tome kakvo je glasanje i odluke koje se donose na osnovu člana 117. su odluke koje donosi predsednik Narodne skupštine, a ne Administrativni odbor. Takođe, Odbor je zakazao predsednik Skupštine, a ne ja kao predsednik Odbora. Ja sam samo došao na Odbor, jer sam bio obavešten da je zakazan Odbor i razgovarali smo o tome.
Prema tome, ja sam samo rekao da predsednik Narodne skupštine ima diskreciono pravo da donese odluku i da ne treba da se krije iza Administrativnog odbora. Mi smo odlučivali na osnovu dokumenata Skupštine, a da li će gospodin Maršićanin preko Odbora utvrđivati da li je gospodin Novaković živ ili ne, to svi vide u sali, i za to nije potreban Odbor.

Gospodine Vučiću, ne smem da kažem da lažete jer se bojim da ću dobiti opomenu, a to bi značilo da moram da platim kaznu, a ne govorite istinu. Vi ste bili ministar informisanja i znate jako dobro kako se utiče na medije, tako da nemojte mene da učite, ja samo mogu od vas da učim.

Kako bi svi čuli zašto se uzbudio gospodin Gudurić, samo sam pomenuo da vrati "Mercedes". Naime, Carina je poklonila i SPS Beočina je dobio "Mercedes", koji je inače vlasništvo države, i taj "Mercedes" je uzeo Stevan Ž. Gudurić. Vozi ga, iako Carina traži, ne vraća "Mercedes". Samo sam tražio da vrati ono što pripada narodu.