Evo, ja ću vrlo kratko. Držim studiju u ruci "Siromaštvo i reforme finansijske podrške siromašnima" Centra za liberalno-demokratske studije, koju je radio, između ostalog, Boško Mijatović (koga je malopre citirao profesor Stamenković), koja, na osnovu najveće ankete koja je ikada rađena na području Srbije, govori o tih 10,4% siromašnih. Htela bih samo da kažem da gospodin Đelić taj podatak nije izvukao iz rukava.

Evo na kraju, da kažemo, lako je bilo kada je penzijski fond funkcionisao u uslovima mlade starosne strukture, malog broja starih ljudi; demografska situacija je bila različita, zato su ti fondovi mogli potpuno drugačije da izgledaju, a naravno i ekonomski.
Pitanje potpunog diskontinuiteta je za mene jako važno da raščistimo, zbog toga da li je ono uopšte moglo ili nije moglo da postoji. Pitanje potpunog diskontinuiteta znači da ne idemo na tekuće finansiranje, da svi mi doprinos za penzijsko osiguranje dajemo u poseban fond, na naše štedne račune, i da se onda taj novac ulaže u neke investicije, da raste i da kasnije od tog novca povlačimo penzije.
Postavlja se pitanje, kako će se onda izdržavati milion i po penzionera koje već imamo. Jedini je način da se oni izdržavaju iz budžeta. Samo vas podsećam da je za to potrebno 130 milijardi i da mi nemamo te mogućnosti, čak i da teorijsko opravdanje postoji, a mislim da ne postoji iz onih razloga iznetih na početku, jer tekuće finansiranje obezbeđuje makar minimalnu sigurnost ako fondovi propadnu, ako dođe do hiperinflacije.
Ako se dese bilo kakve velike neregularnosti, onda ti fondovi propadaju. Zbog toga je tekuće finansiranje minimalna sigurnost. Kažem, čak i da ne stoji taj teorijski razlog, da li mi imamo izbor diskontinuiteta. Mi taj izbor nemamo, jednostavno zbog toga što imamo milion i po penzionera i ne možemo izabrati da naše doprinose sada dajemo na neku drugu stranu.
Što se tiče kontrole rada komisije, a to mi je jako važno, mi smo izlazili i bilo je nekoliko konferencija za štampu koje su o tome govorile. Znači, nažalost, pokrenuto je 30 krivičnih prijava, najveći broj lekara koji su radili u fondu nisu više tamo. Oni su, opet nažalost, po 6 meseci provodili u istražnom zatvoru. Sudski se procesuiraju sada te prijave.
Značajno se stalo na put korupciji; s druge strane, predviđeno je da uz ovaj zakon idu i pravilnici koji će i predvideti drugačiji rad komisija, uključiće se još jedna grupacija koja će razmatrati medicinsku dokumentaciju, a predviđena je ovim zakonom i revizija, tako da te tri stvari zajedno apsolutno moraju da daju rezultate. Već sada imamo rezultate, pa ima ljudi koji pitaju - da li mogu da se odreknu svoje invalidske penzije bez posledica. Tu je zaista napravljen veliki pomak.
Nažalost, moram da kažem, dok se korupciji i u zdravstvu potpuno ne bude stalo na put, nikada nećemo imati potpune rezultate ni u ovoj oblasti, jednostavno zbog toga što ima nekih stvari koje komisije rade, mislim na one u Fondu, ne mogu prosto da istraže, jer ljudi moraju da provedu 15-20 dana u bolnici da bi se neke stvari dokazale, ali je zaista napravljen veliki pomak.

Neću, ali ovo je strašno važno da shvatimo.
Tuđa nega i pomoć kao pravo već postoje i u socijalnoj zaštiti. Amandmanima koje smo mi već podneli Narodnoj skupštini je predviđeno da se to pravo - bilo je mnogo manje za hendikepirane, koji nikada nisu ni radili, svega 1.800 dinara - poveća na 3.000 dinara; tako se polako približava znatno većem pravu iz penzionog fonda za istu tu vrstu nemogućnosti da se čovek brine o samom sebi, sada je oko 5.000 dinara.
Pri tom, kao što vidite u prelaznim odredbama, baš prilikom razgovora sa ljudima koji su korisnici tog prava, mi nismo hteli da preciziramo da li će to biti Zakon o socijalnoj zaštiti, jer ima vremena i prihvatili smo da o tome razgovaramo i da pažljivo taj institut formulišemo, ali da njemu na podjednak način imaju pristup svi oni koji ne mogu da se brinu sami o sebi, kojima je potrebna tuđa nega i pomoć.
Znači, zato je tako i stavljeno u prelazne odredbe, do odgovarajućeg zakona, a ne precizno, do zakona o socijalnoj zaštiti, pošto smo još uvek u razgovorima i raspravama kako taj institut treba formulisati i u okviru kog zakona, ali on nije nešto što treba da bude u penzionom fondu po našem ubeđenju.

Samo jedna rečenica, uz konsultacije koje smo obavili, solidarnost je širi pojam i uključuje u sebe uzajamnost, i to je razlog zbog čega smo se opredelili da ovaj amandman odbijemo.

Kada govorimo o obaveznosti - da li je obavezno? Ranije sam govorila da je obavezno samo za jednog člana domaćinstva.
Ako kažemo šta se promenilo - do sada je ova regulacija bila na saveznom nivou i ovo je sada prva prilika da je možemo na republičkom nivou regulisati. Znači, to se promenilo. Ako je u poljoprivrednom domaćinstvu bilo šest članova koji nisu bili osigurani po drugom osnovu, onda su za svih šest članova morali da plaćaju obavezno penzijsko osiguranje. Ovim zakonom se sada predviđa da se penzijski mora osigurati samo jedan član. To je prva prilika da se jedna ovakva promena unese.
Inače, imamo 200.000 ljudi koji primaju penzije. Penzije su u proseku 2.000 dinara sada, sa tim zakašnjenjem koje postoji i sa činjenicom da veliki broj njih ima samo 15 godina staža, prosto zbog toga što su tako ulazili u to osiguranje.
Doprinos je bio 800 dinara mesečno prošle godine, a ove godine bi iznosio 1.000 dinara mesečno. Do sada je bio slučaj da su morali za šest, ako imaju šest članova domaćinstva, da plate doprinose, svi su bili obavezno osigurani.
Ono što ovaj pasus u obrazloženju govori, to je da su ti podaci upozoravajući. Nekada uopšte nije postojalo penziono osiguranje nigde i ni za koga. Ljudi su zavisili u starosti od svoje dece i, između ostalog, to im je bio motiv i da rađaju veliki broj dece, da rađaju što više jer je i mortalitet bio visok, jer su želeli da imaju muške naslednike itd. Znači, bili su drugi mehanizmi osiguranja u starosti.
Činjenica je, kada gledate i najrazvijenije zemlje, insistira se za sve one koji imaju neki prihod da se obavezno, makar minimalno penzijski osiguraju, jer se dešava da ti ljudi nemaju nikakav stabilan i siguran prihod u starosti, nemaju od čega da žive i o njima se država, ako je solidarna i odgovorna, mora brinuti. Znači, to je neka civilizacijska tekovina da ljudima kažemo da treba da se osiguraju.
Kod poljoprivrednika je problem njihov ekonomski položaj. Pošto razgovaramo bez kamera to možemo da kažemo - zamislite da svi uz plate dobijamo i taj deo koji ide za osiguranje i da jednom godišnje treba da platimo veliku sumu novca, znatno veću od onoga što poljoprivrednici plaćaju. To jeste problem u uslovima siromaštva, ali je taj mehanizam jako važan. Smatramo da time što smo rekli "unazad", onaj ko nije plaćao u ovim okolnostima ima prava na mirovanje staža, znači ne mora da plati, ali mu se u tom slučaju i ne računa u staž, a od sada je jedan obavezno osiguran.

Moram da vas upozorim da smo mi u Predlogu dali formulaciju - druga pravna lica, a da vi kao poslanička grupa tražite, kao i poslanička grupa SPS-a, da se ubaci eksplicitno - da Fond može da obavlja dobrovoljno osiguranje.
(Gordana Pop-Lazić, sa mesta: Mi ne tražimo, mi nemamo amandman na ovaj član).
Prema Predlogu, imamo amandman na član 16, mi smo predvideli da su pravna lica, a poslanici traže amandmanom da mora biti Fond posebno naglašen kod dobrovoljnog osiguranja. Nije pitanje tih principa, jer će se to formulisati posebnim zakonom. To što bi Fond tehnički to obavljao, ne mora da znači na kojim bi se principima obavljalo takvo osiguranje.
Zači, amandmanom se traži da Fond bude eksplicitno posebno naglašen. To nije pitanje Predloga zakona. Tamo piše uopšteno da pravna lica mogu organizovati dobrovoljno osiguranje.

Prva napomena - prava iz socijalne zaštite nisu neminovno povezana sa materijalnim položajem. Znači, i ono pravo iz socijalne zaštite  (tako stoji po sadašnjem Zakonu o socijalnoj zaštiti) na tuđu negu i pomoć ne ulazi u to kakav je materijalni položaj porodice koja traži takvu vrstu prava. Znači, ono zavisi od toga u kakvom se stanju nalazi taj ko takvu vrstu prava traži.
Socijalna zaštita ne podrazumeva samo zaštitu onoga ko je siromašan. Može podrazumevati i nevezano od materijalnog položaja. Te dve stvari nisu neminovno identične, niti je tako sada po zakonu. To je jedno pitanje, vrlo važno, koje ste pokrenuli.
Drugo vrlo važno pitanje je da li je neko time što je uplaćivao svojevremeno u fond stekao pravo da uvek može po tom osnovu povlačiti, jer je u momentu kada je on bio obavezno osiguran to pravo postojalo. Moram da vas podsetim, a pravnici bi rekli - to nije ugovor, to je obavezno osiguranje, to su dve različite stvari. Odnosno, odgovoriću vam na ovaj način: da je to tako, onda u toku svih ovih 20 ili 30 godina ni jedna se stvar u pogledu uslova ili prava nikada ne bi mogla promeniti.
Da je to tako, ne bi se moglo u toku ovih deset godina ukinuti pravo na prevremenu penziju, pravo na skraćeno radno vreme. Vi ste radili i uplaćivali svoje doprinose u vreme kada je postojala tzv. druga kategorija invalidnosti, pravo na rad sa skraćenim vremenom, i zašto se to pravo za sve one koji su u tom momentu radili ne bi zadržalo?
Dakle, obavezno osiguranje ne funkcioniše po tom principu. Dobrovoljno osiguranje je to koje podrazumeva tu vrstu ugovornog odnosa. Ta vrsta stečenih prava, na taj način formulisana, ne važi za obavezno penzijsko osiguranje. Hvala.

U prethodnoj raspravi je bio veliki broj amandmana na član 21. više poslaničkih grupa. Rekla bih da su tu pokrenuta dva važna pitanja. Jedno je smanjenje radne sposobnosti i prava koja se po tom osnovu vuku iz penzionog fonda. Drugo je pitanje same definicije invalidnosti. Znači, svi ovi amandmani dati na član 21, u stvari, mogu se grupisati, suštinski, u ta dva pitanja.
Kada je reč o smanjenju radne sposobnosti, o tome smo dosta govorili i u načelnoj raspravi. Pitanje da li član Ustava obavezuje da se penziono osigurava za smanjenje radne sposobnosti ili samo kaže da je reč o obaveznom osiguranju. Drugo, kada slušamo raspravu - šta to znači smanjenje radne sposobnosti, da li čovek ima pravo na raspoređivanje na drugo radno mesto. To su invalidi rada. Čuje se da je reč o ljudima, o njihovom zaposlenju i zapošljavanju, pa se u tom kontekstu postavlja i pitanje gde to smanjenje radne sposobnosti treba definisati kao matično pitanje i odakle ga treba finansirati.
Ubeđenje onog ko je pravio ovaj koncept je da je to pitanje zapošljavanja invalida, njihovih prava na raspoređivanje na druga radna mesta i da je to pitanje Zakona o zapošljavanju invalida. Hajde da kažemo ovako - kada je išao rebalans budžeta, videli ste i plan Fonda. Ono što se daje za te naknade zarada u odnosu na ono što se celokupno izdvaja iz Fonda, to je na godišnjem nivou šezdeset i nešto miliona. Kada govorimo o 150 milijardi koje se izdvajaju iz penzionog fonda, ne možete da kažete da je to bio motiv.
Zaista se postavlja pitanje, prvo, u kontekstu tržišne ekonomije, gde se otvaraju brojne mogućnosti za dogovore, kako će se ta naknada od nekog trećeg izvući. Postavlja se pitanje šta je sa tim ljudima koji imaju smanjenu radnu sposobnost. Osnovni problem je da se oni zaposle, da se zadrže na poslu i da rade. Ako je to osnovni problem, onda po mom dubokom uverenju Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje ne treba da bude tu uključen. Ne u smislu pružanja usluga, ako su to te komisije, a po meni bi to trebale da budu zdravstvene komisije, to je treće pitanje, ali onda je Zakon o zapošljavanju invalida taj koji mora definisati i razrešiti ovo pitanje.
Kada je reč o pitanju ...

Moram da kažem da smo i mi u prvom nacrtu zakona imali tu istu ideju, ali da prosto zakonodavstvo Vlade Republike Srbije izričito smatra da - pošto prema Zakonu o nasleđivanju vanbračni drug nije izjednačen sa bračnim drugom, jer nema prava na zakonsko nasleđivanje, a da postoje problemi vezani za Zakon o braku - takvu vrstu predloga mi ne možemo prvi da unesemo u zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Iako suštinu potpuno podržavamo, to je obrazloženje zašto je Vlada odbila amandman.

Znači, obrazloženje je pravne prirode i kaže se da je to opšta pravna norma prema kojoj se nerođeno dete  smatra rođenim, ukoliko je to u njegovom interesu; to uopšte nije sporno, prosto se podrazumeva i nema sa tog aspekta potrebe da se ovakav amandman dodaje.

Da ne bude zabune, osiguranik kod koga telesno oštećenje  prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnom bolešću iznosi 30%, stiče pravo na novčanu naknadu i to je ovim zakonom predviđeno. Pretpostavljam da je itencija vašeg amandmana bila da se naknada isplaćuje i u slučaju kada telesno oštećenje nastane nezavisno od rada.
Predviđeno je članom 37. da osiguranik, kada kod njega telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu ili profesinalnom bolešću postoji i iznosi 30%, stiče pravo na novčanu naknadu. To pravo, ako je prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnim oboljenjem, postoji ovim zakonom.

Ko se povredio na radu ili usled profesionalnog oboljenja ima ovo pravo. Ali, postavlja se pitanje kakvo pravo ima čovek kod koga dođe do telesnog oštećenja ili do nekog drugog, a ne profesionalnog oboljenja van rada. Pitanje je da li to treba da bude pokriveno obaveznim ili osiguranjem života, pa neko ko želi da se životno osigura to treba za sebe da uradi. To su dva odvojena pitanja. Ono što piše, to je prosto napomena da ne postoji od 1997. godine u sistemu, nije obrazloženje.

Član 246. zakona glasi: "Pravo na naknadu za nabavku specijalnih pomagala za čitanje i pisanje - reproduktor i Brajevu pisaću mašinu osiguranik, korisnik penzije - slepo lice i slepo dete osiguranika, do donošenja odgovarajućih propisa, ostvaruje pod uslovima utvrđenim propisima koji su važili do dana početka primene ovog zakona".
Dakle, kao i sva prava vezana za tuđu negu i pomoć, i ovo pravo ostaje u ovom zakonu, a kao što ste sasvim lepo primetili, to zaista jeste nešto o čemu ova država mora da brine i vodi računa. Vidite da je ovde u pitanju i dete osiguranika. Znači, to zaista jeste socijalno pravo i ono treba iz budžeta da se finansira, a ne iz Fonda. Zbog toga je i stavljeno u prelazna rešenja, kao sve vezano za tuđu negu i pomoć, jer to je u stvari socijalna zaštita.
To je socijalna zaštita ne u smislu da vodi računa o materijalnom položaju nego da svi, koji su ikada radili i koji nisu, treba da imaju isto pravo na tu Brajevu mašinu, bez obzira da li su bili penziono osigurani ili nisu. To je intencija, to nije pravo kao što treba da bude vezano za penzijsko-invalidski fond, nego zaista i dete, i odrastao čovek i svako onaj ko je invalid te vrste treba da ima to pravo. To je zaista socijalno pravo.
Inače, izvinjavam se ako je u obrazloženju zašto se ne prihvata amandman napisan drugi član, ali član je 246.

Znači, samo pojašnjenja radi, to je prosto nešto što postoji u praksi, jer ovo ne podrazumeva da se beneficirani staž dok su radili na takvim poslovima ne računa. Beneficirani staž je benficirani staž, naravno, pod uslovom da traje određeni broj godina. Ovo se odnosi na to sa koliko godina se može otići u penziju i da li je visina penzije pod posebnim uslovima ili ne, ali beneficirani staž se ne može nikome anulirati, to je starosna granica.

Penzioni zakon kod nas, kao i u svakoj zemlji, kaže da je penziono osiguranje, u stvari, za rizik starosti. Kod nas je iz različitih razloga prosečna starost odlaska u penziju veoma niska. Svako snižavanje granice je problem. Kao što smo rekli, mi smo u sistemu tekućeg finansiranja i zaista moramo nastojati da ljudi ne odlaze u penziju mladi. Posebno je pitanje invalida. Ako je osiguranje u slučaju starosti, onda ne treba u većoj meri da imamo ljude sa 50 ili 53 godine u penziji. Naravno, postoje razne mogućnosti za razne izuzetke, ali to mora da bude princip.