Izvinite predsedavajući. Mislite da treba da ubrzam?

Izvinite, šta želite da mi kažete? Ako treba da ubrzam, ubrzaću, nema problema. Da li negde žurite? Da li vam se spava opet?

Pa, idem ka tome.

Znači, samo da vam objasnim. Dakle, poenta ovoga ovde jeste, imali smo jednu debatu u kojoj vladajuća većina pokazuje jednu dobru volju da se ovaj anketni odbor formira i sada šta ja želim da kažem? Ja bih voleo da imamo tu dobru volju da se formiraju i drugi anketni odbori. I šta je sad vama problem da ja kažem koji su to anketni odbori? Da li želite da ne kažem to? Zašto? Ja mislim da je to dobro da ljudi znaju.

Mogu da ubrzam, nema problema. Doći ću do teme, idem ka tome. Recite mi, šta želite, hoćete da ubrzam, da ne govorim šta je…?

A, što? Šta je problem?

Evo, nema problema. Ostaviću ovo sa strane, pa ću još govoriti o tome.

Dakle, slušajte, ovde je više puta izrečeno da mi nismo nikakve mere predložili, iako svaki put kad vam kažemo koje su to mere vi kažete - nula. Evo sad pokazuje nula. Pa evo, ja da vas podsetim koje su to mere.

Dakle, ja sam govorio ovde o merama koje bi trebalo doneti kako bi školstvo, nećete me pohvaliti za ovo što sam vas poslušao predsedavajući? Dakle, ja sam govorio kako možemo unaprediti prosvetu. Sada ću govoriti detaljnije o tome šta mi kao Zeleno-Levi klub smatramo da treba uraditi kada je u pitanju razoružanje i druge stvari.

Dakle, mi smatramo da bi oružje legalno smelo da poseduje samo lica koja mogu da dokažu da im je ugrožena lična bezbednost, a da policija ne može da ih zaštiti. Sadašnji Zakon o oružju i municiji kaže samo da imaju opravdani razlog, ne navodeći šta može biti taj razlog, što ostavlja previše diskrecije za odlučivanje o ovako osetljivom pitanju.

Dakle, podsetiću vas da je gospodin Pana, kako ga je nazvao ministar policije, lični prijatelj njegov i kum predsednika, imao, odnosno ima, uprkos velikom broju krivičnih prijava jednu ozbiljnu količinu legalnog oružja. Ja smatram da to ne treba tako.

Ovaj uslov, dakle, samo za lica koja dokažu da im je ugrožena lična bezbednost, a da policija ne može da ih zaštiti se ne odnosi na vlasnike lovačkog i sportskog naoružanja. Mi smo imali pre par godina ubistvo i samoubistvo u Auto-Moto Savezu, gde je ubica povezan sa SNS imao čak 12 dozvola za oružje. Nama je to gospodo ne shvatljivo.

Pored toga, ovo je druga mera koju bismo voleli da se donese. Mora se proširiti krug krivičnih dela zbog kojih lica, koja su za njih pravosnažno osuđivana ili protiv kojih se vodi krivični postupak ne mogu biti vlasnici oružja, opet Pana 13 krivičnih dela samo do 2018. godine.

Zakonom o oružju i municiji to su sada krivična dela protiv života i tela, protiv sloboda i prava čoveka i građana, protiv polne slobode, protiv braka i porodice, protiv imovine, protiv zdravlja, protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine, protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, protiv državnih organa, protiv javnog reda i mira, protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom ili se protiv njih vodi postupak za navedena krivična dela. Mi smatramo, a siguran sam da se protiv ovih nekih dela vodi postupak protiv, recimo, gospodina Pane, vašeg drugara, koji ima tu količinu oružja, a 13 krivičnih dela, ali ostavimo za sad to sa strane, smatramo da bi nakon onoga što se desilo u Mladenovcu to trebalo proširiti sledećim krivičnim delima. Dakle, da ne može dobiti oružje onaj ko ima krivična dela protiv životne sredine, poput krivičnog dela ubijanje i zlostavljanje životinja. Dakle, ovaj čovek koji je ubijao u Mladenovcu bio poznat po tome da je napadao životinje i pucao na njih. Kao i krivičnim delima, dakle treba da se proširi, vidim da ne možete da ispratite, krivičnim delima protiv pravosuđa, poput napada na advokata.

Takođe, smatramo, dakle evo vam još jedna mera, da bi legalno oružje mogli posedovati samo lica koja su navršila 21 godinu, dok prema sadašnjem zakonu to mogu biti lica sa 18 godina.

Dodatno važno smatramo da pored redovnih psihijatrijskih pregleda, a puno se pričalo o tome, izvrgavali ste ovde ruglu osobe koje imaju problema sa mentalnim zdravljem, smejali ste se tome, objavljivali to na „Tviteru“, ja smatram da je to nešto vrlo važno što će nas sačekati iza ugla, jer postoje veliki problemi kojima se niko ne bavi u ovom društvu kada je u pitanju mentalno zdravlje.

Znači, pored redovnih psihijatrijskih pregleda, vlasnik oružja, kao i njegov izabrani lekar bi imali obavezu prijavljivanja MUP-u promene izabranog lekara. Ovo rešenje vam je iz hrvatskog zakona. Dakle, postoje primeri kako možemo unaprediti to da vi ne možete osobama koje imaju problema ili promene lekara ili na drugi način zamagle ono što želimo da vidimo dati oružje.

Takođe, trebalo bi obavestiti sve punoletne članove porodice da se dozvola izdaje, a ovo je važno zbog nasilja u porodici. Od početka ove godine imali ste 17 slučajeva femicida i to je često onoga koje dolazi u porodicu. Dakle, evo vam mere gospodo, evo vam mere. Što kažete da je to nula mera? Zašto kažete to? Time želite da diskreditujete ozbiljne ljude iz opozicije koji su seli ovde, praktično vas naterali da uopšte razgovaramo o ovim merama, da uopšte razgovaramo o problemima koji se nalaze u našem društvu.

Pošto vidim da želite još mera, ja ću vam reći. Reći ću vam nešto o merama koje ste vi uveli. Dakle, predaja oružja na koju ste tako ponosni. Ja mislim da i treba da budete ponosni, ali ne zbog toga što ste se toga setili, nego zbog toga što su građani ovu meru shvatili ozbiljno. Ta mera je reaktivna. Ona dolazi u trenutku kada su se nesreće desile i dobro je da građani to razumeju da je dobro predati oružje i da nema potrebe da ga imaju u svom posedu, to je dobro. Taj deo je dobar. Ono što je loše jeste što vi želite tom merom da zamaglite ono što u prošlosti niste radili.

Reći ću vam šta niste radili. U prethodnih šest i po godina predato je samo 10.745 komada oružja i uvek ću vas na to podsećati. Znate li zašto? Pored toga da ljudi čuju i da oni koji sada gledaju, čuju, da ovo nije nešto ozbiljno, da nije ozbiljno vaše bavljenje problemom smanjenja naoružanja, već da se vi samo hvalite nečim što su građani prepoznali kao ličnu odgovornost.

Dakle, mi imamo, mi smo 5. zemlja u svetu po količini oružja. Imamo negde oko 2,7 miliona komada oružja, ljudi imaju u svom posedu. Kada je tako veliki broj, onda ako za šest i po godina smanjite taj broj za 10.745, to je jako malo, to je zanemarljivo u odnosu na količinu oružja koju imate.

Šta je sada tu problem? Onda vam dođe ministar policije i hvali se da to nije tačna cifra, nego da ste vi imali 57.000 oduzetog oružja u prethodnih šest meseci. Sad, pogledajte tu razliku. Hajde da uporedimo te brojeve. Imamo za šest godina 10.000, da kažemo skoro 11.000, imamo sad od jednom, sad kad je to tema, sad od jednom samo šest meseci imamo 57.000 komada.

Znate, takve brojke koje vi tako olako bacate pred javnost čine u ljudima ne sigurnost, nego obrnuto od toga, nesigurnost. Čine u ljudima da osećaju strah, da se pitaju šta je od ovoga tačno, zašto ova osoba koja bi trebalo mene da uveri da je sve u redu zapravo govori ovakve paušalne brojeve? Ja mislim daje to iz istog razloga zbog koga premijerka kaže da sistem nije zakazao. To i taj razlog jeste da sakrije svoju odgovornost za ono što nije urađeno u prethodnom periodu, a nije urađeno da se taj broj smanji.

Pokazao sam vam u toku dana i da niste iskoristili sredstva EU kako bi ste smanjili ovaj broj naoružanja.

I druge zemlje u okruženju dobile su sredstva da smanje taj broj. Pazite, nemamo mi uverenje da se to radi iz ne znam kakvih interesa. Interes EU je da to oružje ne završi kod njih na crnom tržištu. A, zašto naš interes nije da mi smanjimo tu količinu oružja? Zašto u našim strategijama se količina nelegalnog oružja koji ljudi imaju nigde ne pominje? Zbog čega? I evo vam dođe, onda, dođe do tragedija, pa se onda pitamo - zašto to nije u našim strateškim dokumentima? Zbog čega to gospodin Vulin nije uvrstio u strategije? Zašto se to tako radi?

Tražili ste mere, gospodo, a sutra ću vam govoriti. Ja sam danas govorio o merama koje mi tražimo, a ima još ovde ljudi koji učestvuju u ovoj debati, koji nisu iz Narodne skupštine, a koji ću vam sutra objasniti na koji način doprinose i koliko imaju dobrih predloga koje vi ne čujete.

Ali, da pomenemo kada ste već izazvali ovo da mi ne verujete, odnosno da pokušavate da ubedite ljude da nema mera koje se ovde predlažu, ovde ima jako puno dobrih ideja, a ovaj anketni odbor će vam to i staviti na dnevni red.

Dakle, zahtevamo da se umesto 3,5% BDP-a za prosvetu odvaja 5%. Zahtevamo povećanje plata nastavnicima i poboljšanje njihovog materijalnog stanja. Plate ne smeju biti manje od državnog proseka, a danas su manje od 10 do 17%. Ljudi, u ovoj oblasti vam je 80% ljudi visokoobrazovanih. Zašto ih potcenjujete? Ti ljudi treba našu decu da obrazuju i da vaspitavaju.

Nastavnici više ne smeju biti tretirani kao administrativni radnici, nego moraju da imaju veću ulogu u onome što im je osnovni zadatak i ja vas podsećam na to kada ste već rekli da nema mera koje predlažemo.

Potrebno je zaposliti više psihologa, više pedagoga, kako bi zaista mogli da rade sa decom. Psihologa i pedagoga je nedovoljno, jer oni u školi mogu da zaposle jednog pedagoga na 500 do 600 đaka, a jednog psihologa na 800.

Sada ja vidim da vas ovo ne zanima, ja vidim da vi međusobno pričate, neki od vas se domunđavate, ali je ovo što građane zanima. Znate, na vašim reaktivnim merama u kojima se trudite da samo povećate broj policije, da samo povećate broj kampanje koje vodite, to nas neće dovesti do rešavanja ovih važnih pitanja.

Ono što će nam pomoći kao društvu je unapređenje prosvete, brige, socijalne službe. Mora se omogućiti pedagozima da se mogu posvetiti ljudima, deci, da mogu učestvovati u kreiranju nastave, vannastavnih aktivnosti i svega onoga što je život dece u školi.

Nasilje koje trpe i nastavnici i koje trpe učenici mora se smanjiti i mora se izbeći. Mene brine ono što je govorio gospodin Gašić. Ne znam kako vas ne brine. Ona kolika bezbednosno zanimljivih događaja koje se dešavaju u blizini škola za mene je jako zabrinjavajuće.

Nastavnici moraju biti nezavisni u svom radu, mora se zaustaviti praksa zapošljavanja preko ugovora na određeno vreme. Mora se povećati broj socijalnih radnika. Moraju se specijalizovati socijalni radnici.

Ljudi, pogledajte koliko ideja, koliko treba puta da vam ponovim da biste razumeli da odavde dolazi jedna velika želja da se ovo društvo promeni i da ono postane društvo u kome će prosveta, nastava, u kome će pedagogija i psihologija imati svoju ozbiljnu ulogu, u kome se vi nećete smejati ljudima sa mentalnim problemima, u kome ćemo ići ka tome da te probleme rešavamo.

Imamo nedostatak psihijatara, kliničkih psihologa, a posebno dečijih psihologa, a posebno dečijih psihijatara. To su sve stvari u koje treba da ulažemo. To je ono što će učiniti promenu u ovom društvu. To je ono što traže ljudi.

Sutra ću vam pročitati i neke zahteve koje traže druge organizacije koje imaju velike ideje koje bi mogle biti primenjene.

Ovim bih želeo da završim moje današnje izlaganje. Želeo bih da pozovem ljude na protest protiv nasilja u petak u 18.00 časova i želeo bih svima da vam se zahvalim što oni koji žele da čuju mogu da čuju sjajne ideje koje dolaze od mojih kolega iz opozicije, što oni koji ne žele da čuju će naučiti da slušaju. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani građani i građanke Srbije, voleo bih da malo vratimo ovu mučnu atmosferu na ono što je bio povod sazivanje ove sednice, koju smo uprkos namerama vlasti da se ovim temama ne govori uspeli da ostvarimo.

Dakle, pred nama je danas Predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava, radi utvrđivanja propusta u vršenju nadležnosti i preduzimanju odgovarajućih radnji, kao i radi utvrđivanja odgovornosti nadležnih lica i predlaganja mera kako bi ponavljanje sličnih tragedija kao što su one što su se desile u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u okolini Smedereva i Mladenovca bilo osujećeno.

Prema ovom Predlogu za anketni odbor, njega treba da čine predstavnici svih poslaničkih grupa, zato što svi imamo odgovornost da promenimo ovo stanje, a predsednik anketnog odbora dolaziće iz redova opozicije.

Anketni odbor treba da od državnih organa, institucija i pojedinaca pribavi sve neophodne podatke, izjave i obaveštenja, koje ćemo omogućiti da radi, da uradi izveštaj o propustima rada državnih institucija, kao i predloži mere koje bi trebalo doneti kako se tragedije koje su se desile nikada više ne bi ponovile, a rok za ovo je trideset dana.

Nakon što su Srbiju zadesile dve velike tragedije, masovna ubistva u kojima je život izgubilo 18 građana mladih, dece, kao i nakon ranjavanja njih dvadeset celo naše društvo potreseno je do temelja i ja se slažem sa svima, a bilo ih je puno koji govore da ono nikada više neće biti isto.

Kada se dese ovako velike tragedije zaista mora sve da stane da bismo mogli i umeli da krenemo napred. Moramo da se zapitamo šta smo sve uradili da bi ovako velike tragedije uopšte i bile moguće, a posebno jer su njihovi učesnici tako mlade osobe. Šta smo mogli da uradimo da ovo sprečimo ili makar umanjimo? Šta moramo da uradimo u budućnosti da se to više nikada ne dogodi? Gde je sistem zakazao? Gde su pojedinci koji su odgovorni zakazali? Šta smo svi mi pojedinačno mogli drugačije i kako dalje? To su pitanja koja muče sve naše građane bez izuzetka.

Zato u trenutku duboke traume svih naših ljudi kao ozbiljan šok dolazi tvrdnja Ane Brnabić, premijer, da sistem nije zakazao.

Tvrditi da nakon 18 mrtvih i 20 ranjenih sistem nije zakazao, a posebno tako nešto reći prvog dana nakon tragedije je duboko pogrešno i potpuno neshvatljivo. Ova tvrdnja sa pravom izaziva nesigurnost, strah, pa na kraju i bes kod građana. Rečenica – sistem nije zakazao otkriva i dve jako važne i uznemirujuće činjenice.

Prvo, samo dan nakon tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ premijerka nije mogla imati nikakve analize istraživanja ili relevantne podatke koji bi joj pokazali stenje sistema za koji tvrdi da nije zakazao. Zato je jasno da je ova izjava data isključivo za potrebe opravdavanja sebe i ljudi na vlasti koji su u prethodnih 12 godina propustili da deluju da se ovakve tragedije spreče.

Drugo, ako sistem nije zakazao onda nema potrebe za neke velike promene i ozbiljne popravke tog sistema, jer kako tvrdi nije zakazao. Ovo je još opasnije i neprihvatljivije od pukog bežanja od odgovornosti. Nakon što je ovo premijerka izjavila videćemo da ova parola – sistem nije zakazao postane državna politika kada su u pitanju tragedije u „Ribnikaru“ i u okolini Mladenovca, a to ću vam danas i objasniti na primerima zvaničnih državnih dokumenata, izveštajima Vlade i REM-a.

Upravo to što smo prepoznali da će se vlast ponašati tako da ne donosi nikakve velike promene bio je glavni motiv opozicije i za sazivanje ove sednice Narodne skupštine i za traženje formiranja ovog anketnog odbora koji bi trebalo da utvrdi sve činjenice koje su dovele do tragedija, odnosno za pozivanje građana na protest – Srbija protiv nasilja.

Već nakon prvih izjava da sistem nije zakazao bilo je jasno da vlast ne planira da napravi nikakve suštinske promene, recimo da obuzda „Pink“ i „Hepi“, da smeni REM, da smeni odgovorne ministre kako bi mogao da se okrene novi list i u prosveti i u politici, već je bilo jasno da će se sve završiti na prebacivanju krivice, na niz bezličnih faktora.

Zaista je tako. Pogledajte šta oni tvrde. Kažu – kriv je Internet, posebno Darknet. To se nekako kasnije izgubilo u predsednikovim govorima jer ni njemu nije baš jasno šta to znači. Zatim, krive su društvene mreže, krive su uvezene i nametnute zapadne vrednosti, način života, duh vremena. Sve je krivo osim onih koji imaju apsolutnu vlast u svojim rukama. Ali, gospodo, sa apsolutnom vlasti dolazi i apsolutna odgovornost. Već imate ovo po zidovima kao grafite koji vas pozivaju na tu odgovornost.

Mi živimo u zemlji u kojoj režim smatra neprijateljima ljude koji su se okupili na protestu – Srbija protiv nasilja. Za ovaj režim neprijatelji države su ljudi koji traže da se hitno zaustavi promocija nasilja u medijima i javnom prostoru. Neprijatelji države su ljudi koji traže odgovornost za dugogodišnje neadekvatno reagovanje nadležnih organa. Da je sreće, bilo bi normalno da se nakon ovako velikih tragedija napravi raskid sa dosadašnjim nesmetanim trovanjem javnosti kroz medije sa nacionalnom frekvencijom i da se ostavkama dva ministra, policije i prosvete, kao i šefa BIA napravi prostor za drugačije postupanje nadležnih, jer je očigledno došlo do kraha sistema i to je ono što ljudi okupljeni na protestu traže.

Ovde u parlamentu, ali i na svim mogućim mestima u javnosti ste pokušali da zbunite ljude, pa ste svesno i namerno pogrešno tumačili zahteve protesta – Srbija protiv nasilja. Zato ću još jednom podsetiti na ove zahteve, a pre svega zbog svih onih građana koji to ne mogu da vide na RTS i drugim medijima pod režimskom kontrolom.

Kako bi se zaustavila promocija nasilja u javnosti zahtevamo – oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje sluđuju građane, truju i promovišu nasilje, kao što su „Pink“ i „Hepi TV“, zamislite to – „Hepi TV“ kako zvuči u ovom kontekstu, smenu svih članova REM-a koji je svojim nečinjenjem omogućio nesmetano širenje mržnje i nasilja, gašenje štampanih medija i tabloida koji objavljuju lažne vesti, podmetačine i kontinuirano krše novinarski kodeks kao što su „Informer“, „Srpski telegraf“, „Alo“, ima ih koliko hoćete, toliko zagađuju javnu sferu da ne može čovek ni da ih nabroji, smenu rukovodstva RTS, hitno ukidanje programa koji promovišu nasilje, nemoral i agresiju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom poput rijaliti programa, ali ne nužno samo rijaliti programe.

Zahteva se institucionalna odgovornost i smena ministra policije Bratislava Gašića, Aleksandra Vulina, šefa BIA i ministra prosvete Branka Ružića, jer su direktno odgovorni za urušeni sistem i neadekvatno reagovanje nadležnih.

Podsetio bih vas sve na situaciju u kojoj se našla Slovačka, kada je 2018. godine zajedno sa svojom verenicom ubijen novinar Jan Kucijak zbog izveštavanja o korupciji. Nakon masovnih protesta usledila je ostavka primera i par cele Vlade.

Ostavka ministra prosvete je dokaz da vlast poznaje samo pritisak građana i da je neophodno istrajati, dok se svi zahtevi ne ispune. Sa ministrom Ružićem ne slažem se po toliko mnogo osnova. Mislim da je katastrofalna ideja uvoditi dualno obrazovanje, prosveta nam je na jako niskim granama, o tome ću detaljno govoriti, uslovi rada nastavnika su jako loši, plate su male, nema dovoljno pedagoga i psihologa, a njihov rad je opterećen velikim administrativnim obavezama, ali imam i da pohvalim ministra Ružića za ostavku koju je podneo i zahvaliću mu se, zato što smo čak i vladajućoj koaliciji mogli da vidimo jedan mali tračak odgovornosti koju je on preuzeo.

Dakle, što se tiče zahteva protesta oni su koncizni, konkretni zahtevi koji treba da hitno zaustave trenutno nepodnošljivo stanje sa dugogodišnjim izlaganjem srpske javnosti bujicama nasilja i agresije. Nakon toga može se pričati o čemu god hoćete, ali ovi zahtevi se moraju ispuniti da bi Srbija mogla da krene napred.

Umesto što sukobljavate ljude, pravite kontramitinge, ucenjujete, plaćate, podržavaoce lika i dela Aleksandra Vučića, zaustavite se bre ljudi, stanite, preterali ste, obustavite svoju mašineriju. Evo priznajemo vam da je to najbolja mašinerija propagande, mržnje i sukoba koju je ova država videla, bravo, uspeli ste u svemu što je pogrešno. Obustavite sve to, već je prekasno da to uradite, ali može biti gore, uvek može još gore ljudi. Stanite sada.

Vaš kontramiting dodao je još jednu žrtvu na listu preminulih u majskim tragedijama. Još jedan život je izgubljen nepotrebno. To nije vaš ili naš život, to je čovek, Momčilo Vučković iz sela Donja Budriga na Kosovu je bio moje godište, umro je u 43 godini u utorak popodne u Kliničkom centru u Prištini. Fatalnu povredu glave zadobio je na putu za kontramiting kada je pao i udario pločnik. Iako je u pratnji autobusa u kome je bio Momičilo postojala medicinska pratnja, ona mu nije pružila adekvatnu pomoć, niti ga je odvela u bolnicu gde bi skenerom glave mogle da se utvrde njegove povrede, već su ga ostavili rođaku usput, tvrdeći da mu nije ništa i da će sve biti u redu, žureći na kontramiting. Momčilo je prenoćio, sutradan je pao u komu iz koje više nije bilo povratka, jer je imao unutrašnje krvarenje. Zbog udarca glave o beton pukla su mu dva kapilara na mozgu. Niko nije kriv za to što se desilo, ali je kriv za to što nije dobio pomoć koja mu je bila potrebna.

Jel može molim vas, da ovo bude poslednja žrtva ovog odnosa našeg društva prema ljudima? Ja vas molim i apelujem da prepoznate u ovim zahtevima ljudi koji su na ulici, ono što oni zaista jesu. Ovo je krik ljudi za Srbiju bez nasilja. Ispunite zahteve da bi kao društvo okrenuli drugi list.

Mnogo je otvorenih pitanja vezanih za slučajeve masovnih ubistava i ona zaslužuju ne samo da se utvrđuju okolnosti i odgovornost, što planiramo svakako da radimo kroz ovaj anketni odbor, nego da se povede mnogo otvoreniji i iskren razgovor o tome na koji način normalizovati život, obezbediti uslove da se ljudi u Srbiji osećaju sigurno i bezbedno, da žive bez straha i bezbrižno, da rade svoje poslove, vaspitavaju decu i uživaju u svakodnevnim aktivnostima, što je stalo. Normalno je da je stalo posle ovakvih tragedija.

U demokratskiji državama od Srbije za to ne bi bio potreban neki anketni odbor, ne bi bili potrebni ni protesti, ali u našem društvu bez odlučnih ljudi na ulicama nema ništa izgleda. Hajde da vidimo, a to se nadam da će ovaj anketni odbor doneti, otkud toliko naoružanja, posebno onog nelegalnog u Srbiji i zašto je ono toliko lako dostupno najširim kategorijama stanovništva, počev od maloletne dece, a da ne optužimo za to neke bezslične sile, opet internet, opet društvene mreže, kulturu, istoriju, nego da vidimo šta smo stvarno pogrešili. Da vidimo odakle toliko agresiji, da li su mediji generator tog nasilja i šta državne institucije čine ili n čine u tom pogledu, a videli smo da ne čine. Da se zapitamo zašto su nam škole takve kakve jesu, zašto nastavnici imaju manji autoritet od kriminalaca, zašto se znanje gubi pred nasiljem? Konačno, da li ova država ide u dobrom smeru i da li njene institucije rade svoj posao.

Da bi do ovih odgovora došli, anketni odbor koji predlažemo bi trebalo da ispita bezbednosne okolnosti, doprinos medija, ulogu obrazovnog sistema, delovanje nadležnih institucija u periodu pre i posle tragedije. Dok ne počne sa radom anketni odbor i dok ne donese svoj izveštaj i predloge, hajde da vidimo gde se nalazimo u ovom trenutku i u kakvom će okruženju on to raditi.

Samo da vas podsetim na tvrdnju koju sam izneo na početku. Naprednjačka vlast je od parole "sistem nije zakazao" napravila celu državnu politiku kako bi zataškala svoju odgovornost. Žele da zataškaju odgovornost pojedinaca, ministara koji su odgovorni za oblast, poput prosvete, policije ili šefa BIA, ali sistemske probleme, kao što je potpuno odsustvo bilo kakve kontrole medija kroz REM, pa je tako moguće svo ono trovanje našeg društva nasiljem sa nacionalnih frekvencija.

Parola "sistem nije zakazao" nije dakle samo stav premijerke uplašene za svoju fotelju, već je postao državna politika. To smo mogli da vidimo ne samo u beskonačnim nastupima predsednika u medijima, već i u zvaničnim izveštajima što je mnogo važnije i čime ću se ja danas služiti da ovo dokažem.

Pogledajmo šta je ministar policije Bratislav Gašić ovde u Narodnoj skupštini predstavljao i o čemu je govorio kada je govorio o izveštaju Vlade o bezbedonosnoj situaciji u zemlji, u koje je tvrdio da je situacija stabilna. Citiram glavni zaključak - iako su događaji izvršeni početkom maja izazvali uznemirenje javnosti, stanje javne bezbednosti može se opisati kao stabilno.

Da vidimo šta kaže REM. Kaže da su televizije Pink i Hepi uprkos moru prijava po svim parametrima ispunile sve obaveze, čovek sa pištoljem vodi program na jednoj od tih televizija, a na drugi se govori o tome kako najbolje ubiti čoveka.

Juče nas je i Kolegijum RTS-a obavestio da je sve u redu i sa RTS-om i da neme potrebe da se bilo šta menja. Dakle, ljudi sistem nije zakazao, desilo se.

Pre nego što se detaljno osvrnem na ova dva izveštaja i tvrdnje RTS-a, želim na ovom mestu još jednom da ukažem građanima da je glavni motiv opozicionih narodnih poslanika da se izbore za ovu sednicu Narodne skupštine i za ovu tačku dnevnog reda, odnosno da formiramo anketni odbor i uopšte da pozovemo na proteste "Srbija protiv nasilja". Činjenica da smo prepoznali da će se vlast ponašati upravo ovako kako se ponaša i odbija bilo kakve promene u našem društvu. To je to njihovo "sistem nije zakazao". Nimalo nismo srećni što se ostvarilo naše predskazanje, tužni smo, uznemireni, uplašeni, nezadovoljni, razočarani, kao i svi oni građani, stotine hiljada njih koji se nalaze na ulici sa istim tim osećanjima.

Vlast nije imala nikakvu nameru da zakaže ovu sednicu Narodne skupštine, a jedini razlog zašto danas pričamo u parlamentu o ovim tragičnim događajima je to što su zakonski bili primorani da je sazovu. Ljudi, ne znam da li znate, ukoliko jedna trećina narodnih poslanika i poslanica zahteva sednicu, Orlić mora da je sazove, a upravo se to desilo.

Naravno, nemam ja mnogo vere. On bi ovo ignorisao jer njima zakon i pravila ništa ne važe i to dokazuju svakodnevno, ali ogroman broj ljudi na ulici, na protestima i zajednička akcija opozicije u parlamentu ih je na to naterala. Hvala svim poslaničkim grupama koje su u tome učestovale, smatram da je to bilo izuzetno značajno.

Ali hajde da krenemo od Izveštaja Vlade o bezbednosnoj situaciji, koji se apsolutno uklapa u državnu politiku, da nakon 18 preminulih i 20 ranjenih tvrde da sistem nije zakazao, pa ćemo videti koliko je nužan ovaj anketni odbor, kako bi utvrdili da li je zaista tako.

Ovaj izveštaj bila je prilika da se otvoreno pogledamo u oči i možda stvarno utvrdimo šta su problemi u bezbednosnom sektoru i okrenemo se njihovom rešavanju, ali umesto toga dobili smo: „Sistem nije zakazao, stanje je redovno, stabilno“, uglavnom u zaključku izveštaja kažu, podsetimo se: „Iako su događaji izvršeni početkom maja izazvali uznemirenje javnosti, stanje javne bezbednosti može se opisati kao stabilno“. Dakle, samo jedan mali pi-ar problem, da se popravi to malo komunikaciono i sve je u redu, nema potrebe nešto veliko da se menja. Oni kažu: „stabilno“, a nakon dva tragična događaja desila su se najmanje tri nova napada noževima u školama, desio se novi slučaj femicida, masovna tuča maloletnika u tramvaju, čovek je zoljom srušio kuću u svom komšiluku, nakon što je pušten sa lečenja. Ovo sve, ljudi, samo posle tragičnih događaja, od kojih smo nedavno završili mesec dana.

Desilo se mafijaško ubistvo na Vračaru, otkriven je slučaj pedofilije u vrtiću u Odžacima. Samo od početka godine ubijeno je 17 žena u porodično-partnerskom odnosu. Danas, sada dok pričam o ovome je ubijena žena, čovek je izvršio samoubistvo, nakon toga ubica. Posle tragedije u Beogradu i okolini beleži se skok broja femicida u zemlji, za devet dana, od 3. do 12. maja, četiri žene su ubijene u porodičnom ili partnerskom nasilju. Od trenutka kada su se početkom maja desila masovna ubistva, broj bezbednosno interesantnih događaja u školama i njihovoj blizini povećan je u odnosu na isti period prošle godine za 123%, više nego duplo. I oni kažu: „stabilno“.

Samo da vas podsetim, broj krivičnih dela povećan je za 54%, i oni kažu: „stabilno“, broj prekršaja za čak 367% i oni kažu, znam da znate šta kažu, kažu: „stabilno“. Za samo devet dana na koje se odnosi Izveštaj, a pazite, od toga je sedam samo radnih, desila se 181 pretnja našoj deci, 22 pretnje replikom pištolja, 13 pretnji nožem i još 438 događaja koje je policija ocenila bezbednosno interesantnim. I znate kako sam ja došao do tih informacija? Sve piše u Izveštaju. Pa kako je onda zaključak da je sve u redu, samo mi to recite?

Sada uprkos ovako velikom povećanju svih ovih parametara ocena Vlade je da je stanje stabilno. Dakle, sistem ne zakazuje uprkos svemu ovome, ali čak iz ovakvog jednog izveštaja, koji svojim zaključcima pokušava da sakrije pravo stanje stvari, vidi se da nešto debelo nije u redu. Ovakvo povećanje bezbednosno interesantnih dešavanja u okolini škola može značiti opet dve stvari – ili da se nadležni prethodnih godina uopšte nisu bavili evidentiranjem rizičnih slučajeva, pa znaju da su ove nove brojke stvarno stanje stvari koje ih zapravo i ne zabrinjava ili je situacija nakon masovnih ubistava zaista promenjena, mnogo je osetljivija, ozbiljnija, ima mnogo više razloga za strah. Dakle, svakako nije stabilna, kako kažu, već oni umanjuju značaj i opet beže od problema da bi sačuvali svoje pozicije. Šta je od ova dva, pitam?

Roditeljima koji bi trebalo da se pouzdaju u ove procene bezbednosti u oba ova slučaja, bilo da se u prošlosti nadležni nisu bavili evidentiranjem ovih incidenata ili da danas umanjuju njihov značaj, ovo je izbor ozbiljne nesigurnosti i neizvesnosti, a ne stabilnosti. Roditelji bi valjda trebalo da se pomire sa činjenicom da im deca odrastaju u ovakvom okruženju. Mi se svakako ne mirimo sa time i tražimo odgovore i zato i predlažemo ovaj anketni odbor koji treba i ovo da ispita i da ne zavarava ljude da sistem nije zakazao. Da, ljudi, slažem se, mnogo stvari nalazi se na dnevnom redu ovog anketnog odbora, ali ako se ne bude našlo, neće se ništa desiti.

Što se tiče Izveštaja REM-a, koji je predstavljen prethodnih dana, bila je to još jedna prilika da se možda dođe do čak i konsenzusa da je stanje u medijima sa nacionalnom frekvencijom neprihvatljivo. Vidite, ja sam siguran da sa druge strane ove sale, u delu u kome sedi vlast, ima barem pola ljudi koji se slažu da je neprihvatljivo ono što rade „Pink“ i „Hepi“ izlažući našu decu nasilju, oružju, agresiji, i ne samo decu. Nazovite me naivnim, ali ja u to verujem, jer verujem u ljude. Niko ne može ovo da brani, a da nema neki direktni interes od toga. Jel vi zaista mislite da emisije koje glorifikuju kriminalce i programi u kojima ljudi napadaju jedni druge, napadaju žene, pa čak i maloletnice, ne doprinose normalizaciji i prihvatljivosti nasilja u porodici, na ulici, u školskoj klupi?

Taj izveštaj REM-a kaže isto ono što i državna politika o kojoj sam pričao i koju sam puno puta pomenuo. Sistem nije zakazao, a „Pink“ i „Hepi“ ispunili su sve standarde. Pa kako, bre, ljudi? Pa Urošu Blažiću, čoveku koji je ubijao u okolini Mladenovca i Smedereva idol je bio osuđivani kriminalac i učesnik rijalitija. Hvalio se i dičio time da su mu učesnici iz rijalitija na televizijama sa nacionalnom frekvencijom bili prijatelji i poznanici. Smatrao je sebe boljim od drugih jer je u tom elitnom društvu. Zamislite, elitnom. Čak je smatrao i da su njegove komšije iz sela ljubomorni na njega zbog toga. On je za sebe govorio da se druži sa zvezdama, poznatim ličnostima, uzorima.

Zar ovo nije vredno da se ispita, da se razume, da se nešto povodom toga uradi? Sve vam govori, nosioci vlasti, odgovorni, među najodgovornijima, sve vam vrišti, upozorava da ovako više ne može, ali za vas, pa ponavljajmo svi zajedno – sistem nije zakazao.

Umesto otvorene ljudske rasprave kako da regulišemo polje medija, da nemamo nasilje umesto školskog i obrazovnog programa, imali smo ovde nešto što je verovatno, ne zamerite mi na mom malom parlamentarnom iskustvu, možda će neko primetiti da nije tako, smatram da je ovo verovatno najniža grana na koju je pao naš parlament.

Umesto da razgovaramo o programima u kojima se promoviše nasilje na nacionalnim frekvencijama „Pink“ i „Hepi“, dobili smo napade na glumce i pozive na linč, koji su se očigledno ostvarili i urodili plodom kada je prošle nedelje na ulici napadnut glumac Marko Janketić. Imali smo pozive iz Narodne skupštine, a i danas ste to nastavili, glumcima da se isele ili da ne snimaju za državnu kompaniju „Telekom“ ako kritikuju vlast. Jel to isti onaj „Telekom“ za koji kada pita Evropska unija krijete da je pod kontrolom vlasti? A sad se izgleda pokazalo da je ova kompanija pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića i spremna da vrši progon onih koji se ne sviđaju režimu.

Umesto razgovora o nasilju koje dolazi iz emisija „Pinka“ i „Hepija“, dobili smo pozive na linč, napade na nezavisne i odgovorne medije, kao što su „N1“, „Nova“, „Danas“. I ovi pozivi na linč su urodili plodom, pa se tako instruirana grupa našla u dvorištu ove televizije da preti i progoni novinare koji odgovorno rade svoj posao. Ovaj progon dolazi prvo od političara na vlasti, od predsednika, od SNS, pa se posle preliva na njihove satelite i poslušnike koji napadaju novinare. Kasnije ću vam pokazati i kako izgleda narodni poslanik koji direktno uređuje sajt „Informera“. Umesto razgovora o nasilju koje dolazi iz emisija „Pinka“ i „Hepija“, dobili smo napade na opoziciju, napade na građane koji protestom poručuju upravo da neće nasilje. Dobili smo optužbe da neko želi da ubije predsednika, bujice mržnje, uvrede, optužbe za izdaju, nove napade, novu mržnju, novo pozivanje na sukobe. Dosta, bre, više. A predsednik Narodne skupštine, zaspao čovek i ne reaguje. Nije jednom viđen da spava, tri puta u četiri dana. Ne reaguje, ni da upozori, ni da skrene pažnju.

Ljudi, ko je gledao prenos skupštinskog zasedanja, prošle nedelje mogao je da vidi da sam gospodina Orlića, molio da reaguje makar kada neko od predstavnika vlasti tvrdi da opozicija želi da ubije predsednika. Ako, ne može uvek, a treba, ali ni to nije hteo da usliši. Niko ne želi nikoga da ubije, ovde smo sa suprotnim ciljem, ali dobro ne mogu i neću se detaljnije osvrtati na ovo. Dosta je.

Mislim da je čak i suprotnoj strani sale na kojoj sedi vladajuća većina jasno da su istupi Nebojše Bakareca potpuno bez ikakvog smisla. Umesto izveštaja o tome šta je REM uradio da spreči nasilje u medijima, danima je ovde širio ogromnu mržnju i napadao koga stigne.

Umesto da se dalje bavim time, ja moram da kažem da osećam duboku potrebu da u svoje ime i u ime svih narodnih poslanika ovog doma i opozicije i onog dela vlasti koji nije zadojen mržnjom, da se izvinim glumcima, da se izvinim nezavisnim medijima, da se izvinim novinarima, građanima, zbog onoga što su mogli da čuju prethodnih dana, kako od Nebojše Bakareca, tako i od drugih. Znam da su ovde crvenili i ministri i da crvene ljudi u klupama preko puta iz vladajuće većine kada čuju sve ono što je izgovoreno i čak, ako je od SNS-a mnogo je. Ako nema niko drugi odgovorniji od mene, da kaže – izvinite, evo ja ću – izvinite.

Žao mi je što iz najvažnije demokratske institucije naše države, iz doma Narodne skupštine trpite ovakve bestidne napade. To je sumorna realnost koju trenutno živimo, ali verujem da ćemo se zajedno izboriti da ovo nije normalno stanje stvari. Oslobodićemo Srbiju i verujem da se nikada više ne sme dogoditi da se bilo koji građanin naše zemlje od strane vladajuće većine, od strane opozicije, od strane bilo koga, eto, da kažem, dakle, smeh ljudi naziva onakvim pogrdnim imenima, kao što se to dešavalo prethodnih dana. Izvinite, u ime svih nas koji znamo da je to neprihvatljivo. Ovom društvu je potrebna briga, solidarnost i ljubav, a ne mržnja kojom nas obasipate godinama.

Dobili smo nove bujice i uvrede, umesto da ovde stvarno otvorimo pitanje da li je za sve nas prihvatljivo da nam jutarnji program sa pištoljem u ruci vode glavni urednik televizije „Hepi“. Gde je REM kada se to desi da reaguje? Da li zaista neko može da kaže da je ovo u redu?

Pitam vas, gde je REM kada u jutarnjem programu uporedo čitaju horoskop optuženog silovatelja i njegove žrtve? Gde je REM kada su u programu „Posle ručka“ gosti dogovaraju da li bi opozicione aktiviste trebalo ubijati puškom ili sekirom? A, u tom razgovoru učestvuje urednik dnevnog lista „Politika“. Gde je REM kada se glorifikuje kriminal u nekoliko redovnih emisija i opšte surovo, banalno i bestidno sprovodi kampanja protiv svakoga ko ne misli isto kao SNS i to je pitanje za REM?

Kako to REM nema ništa protiv da se osuđeni kriminalac u programu uživo zaklinje grobom dece da će ubiti drugog gosta emisije, pa da li je to stvarno prihvatljivo? Pa, ja mislim da nikome ko glasa i za SNS to bre nije prihvatljivo. Izgleda REM nema ništa protiv, što se u programu uživo detaljno objašnjava kako ubiti čoveka i proći nekažnjeno što se akteri u programu fizički obračunavaju, prebijaju, dave, što smo imali mnogo užasne scene nasilja nada ženama i čak jednom maloletnicom.

Nacionalne frekvencije koje koriste „Pink“ ili „Hepi“ su nacionalna dobro, a REM bi trebao da bude nezavisno telo, koje vodi računa o našim javnim dobrima, elektronskim komunikacijama. REM treba da obavi dve važne funkcije, da usmerava i reguliše tržište, jer pružaoci medijskih usluga koji su dobili nacionalne frekvencije koriste nacionalne resurse i pod 2. – da štiti javni interes u oblasti elektronskih medija.

Da li je to tako? Nije i to može da vidi zaista svako, pa čak i ti ljudi koji glasaju za SNS koji sam mnogo puta ovde pomenuo i oni moraju osetiti nelagodu i moraju videti da se nešto čudno dešava, da nešto nije u redu sa društvom u kojem su moguće ove bujice nasilja sa „Pinka“ i „Hepija“, nemojte potcenjivati te ljude.

Da podsetimo šta kaže Oliver Zekić. Kako ona vidi stvari, možda najbolje pokazuje njen osvrt na intervju silovatelja u dnevnom listu „Informer“. Znam da ovo ne spada u njenu ingerenciju, ali je dobar pokazatelj kako vidi stanje medija i šta misli da treba činiti, odnosno ne činiti.

Kaže Zekićeva – meni uopšte nije jasno da ta histerija, pa ljudi mi živimo u 21. veku, odavno je neko rekao da novine prodaju suze, krv i slavne ličnosti. Dakle, sve je u redu, sistem nije zakazao.

Zekićeva javno govori i ne krije da nema nikakvu nameru da se bavi regulacijom medija što je osnovna uloga REM-a. Kaže za intervju sa silovateljem u „Informeru“ – to definitivno jeste ekskluziva da „Informer“ prvi dođe do tog čoveka. I zamislite u pravu je Zekićeva u jednom, na nasilju mediji zaista mogu zaraditi dobro, samo što postoji zakon Republike Srbije koji kaže da je to neprihvatljivo. A, kada nasilje u medijima služi kao zabava i zarada dugoročne posledice sigurno će biti katastrofalne.

A, šta kažu istraživanja o tome? Nasilje u medijima podstiče ljude da budu agresivni, čak i da počine zločin. To posebno važi za decu, 40 godina istraživanja je dokazalo da je izloženo nasilju televizijskom programu, opasno za dečije zdravlje i blagostanje. Kraj citata. Citat, izloženost i uticaj nasilja u medijima su u direktnoj vezi sa nasilnim ponašanjem, kraj citata. Dakle, ne tvrdim ja, kažu neki mnogo pametniji ljudi od mene.

Pitao je ovde kolega iz SPS-a pre neki dan, da li je problem samo rijaliti ili i druge emisije. Hvala kolega na tom pitanju. Gospodine Arežina, nikoga ne zanima format već šta je u emisijama. Sve emisije koje propagiraju nasilje su problem. Sve slike sa pištoljima i oružjem, predstavnika građana i nosioca javnih funkcija, su za nas problem. Pa, tako ne samo Milomir Marić koji je glavni i odgovorni urednik na televiziji sa nacionalnom frekvencijom nego i one Ivica Dačića i Dušana Bajatovića, a da ne bude da preskačem opoziciju i Miloša Jovanovića, kada predsednik prikazuje osakaćena tela udova i mašine za mlevenje ljudskog mesa, da bi sebi malo digao rejting, a predsednica Saveta REM-a objašnjava da su to edukativni sadržaji. Ne znam, da li ja treba da kažem ili ćete sami da zaključite da bi to možda mogao biti problem. To treba da kažemo ljudi, to je problem, ali dobro.

Da zaključimo o izveštaju REM-a, on kao i sve drugo što smo videli ovih dana nam govori da ovo što vlast radi i što se vlasti tiče, sistem nije zakazao. E, pa zato nam treba ovaj anketni odbor ljudi, jer imamo obavezu prema žrtvama, da ispitamo da li je zakazao ili je možda bilo odgovornih u sistemu ili nešto ne valja sa sistemom u kome se ovakve tragedije događaju. Možda smo ipak mogli i mi nešto da učinimo da tako ne bude, a pre svega one institucionalno odgovorni za medije.

Hajde da kažemo nešto o naoružanju i dostupnosti oružja, gospodo. Prema procenama nezavisnih organizacija, Srbija je peta država na svetu po broju građana koji poseduju oružje po glavi stanovnika. Većina ovog oružja je neregistrovano i nelegalno, ali veliki je broj onog legalnog. Držati oružje i municiju po ormanima je skoro očekivano za svaku kuću. E, sada ako je kontrola naoružanja važna, a mi smatramo da je izuzetno važna, kako je moguće da strateška procena javne bezbednosti za period od 2022. godine do 2025. godine, dakle, najvažniji dokument MUP-a izrađen baš u vreme dok je ministar unutrašnjih poslova bio Vulin, čiju smenu tražimo, uopšte ne daje ni procenu koliko oružja ima u nelegalnom posedu niti prepoznaje ovo pitanje kao važno za javnu bezbednost u Srbiji. Da li to opet sistem nije zakazao=

Gospodine, Orliću, ne znam da li ste primetili dobacuju mi, pa ako možete da mi pomognete oko toga. Hvala vam.

Ova strategije ono uopšte čak i ne govoro o oružju legalnom i nelegalnom posedu kao problemu za bezbednost u Srbiji. Ni jednom rečju, a reč je o dokumentu od 98 strana.

Kako se onda hvalite ovom velikom akcijom u kojoj prepoznajete važnost držanja legalnog i nelegalnog oružja, a pre ove tragedije ništa? U tom dokumentu, u toj strategiji se pominje samo nedozvoljen promet oružja, što je potpuno odvojeno pitanje od ovog o kojem mi danas govorimo.

Tvrdim, a nadam se da će ovaj anketni odbor to i dokazati, pod jedan, da se vlast SNS u prošlosti nije na pravi način bavila kontrolom naoružanja, što možemo videti kroz procene koliko oružja ima kod građana. Procene kažu 2,7 miliona. Voleli bismo da vidimo koje to procene kaže ova strategija, ali u 98 strana vama nije bilo važno da to napišete.

Pod dva, tvrdim da je broj oduzetih komada oružja jako mali u odnosu na broj koji građani imaju, a govorimo o prethodnih šest i po godina. Dakle, pre ove tragedije u šest i po godina oduzeto je, prema informacija MUP-a, 11.000 komada oružja ukupno. Pogledajte koliko je taj broj mali u odnosu na ovaj broj koji je ukupan?

Pod tri, tvrdim da se držanje oružja, kako legalno, tako nelegalnog, tolerisalo SNS podobnim ljudima, a to ću vam pokazati na primerima kada je oružje nalaženo kod ljudi bliskih SNS-u, pa nisu trpeli adekvatne posledice.

No, krenimo redom. Danas je na snazi kampanja da se oružja preda policiji. Nemojte me pogrešno razumeti. Mi podržavamo predaju oružja i pozivamo građane da svakako to urade i čestitam svima koji jesu to uradili, jer je to važno i nesumnjivo dobro za naše društvo, ali to ne menja činjenicu da SNS želi da kroz ovu kampanju skrenu pažnju sa dosadašnjeg ne činjenja u pogledu smanjenja količine oružja u rukama građana. Dakle, podsećam za šest i po godina 11.000.

Takođe, i po ovom pitanju mi možemo videti da se predstavnici Vlade trude da nam kažu da sistem nije zakazao, iako im sopstveni izveštaji govore drugačije.

Pazite sada ovo. U izveštaju koji je predstavio ministar Gašić piše da je od početka ove godine oduzeto, dakle, ne predato od strane odgovornih građana, nego oduzeto, manje od 100 komada oružja, ali ministar ovde dođe i danima tvrdi kako to nije tačan podatak, iako mu u izveštaju to piše, već da je oduzeto, ni manje ni više, nego 57.000 komada oružja. Ponovo podvlačim, ne predato, nego oduzeto.

Za prethodnih šest i po godina, za period od početka 2017. godine, pa sve do 7. aprila 2023. godine, prema zvaničnim podacima dobijenim upravo iz MUP-a, oduzeto je tačno 10.745 komada oružja, a Gašić tvrdi, iako to ne stoji ni u jednom izveštaju, niti u bilo kojoj statistici, da je oduzeto u šest meseci 57.000 komada.

Zaista mogu da razumem argument da nešto od oduzetog oružja nije pravno procesuirano, pa nije u izveštaju, ali za ovu razliku od hiljadu puta od onoga što piše u izveštaju i od onoga što pričaju, tvrdim da nije tačno i tvrdim da je u službi politike sistem nije zakazao, a mogao bi on i zbog ovih neistina da podnese ostavku, a da ne govorimo koliko je razloga da ne bude na mestu na kome se nalazi.

Godišnje se, prema zvaničnim informacijama MUP-a, oduzme do 2.000 komada oružja, a ministar tvrdi za šest meseci 57.000.

Takođe, želim ovde da istaknem jednu drugu važnu stvar kako bi detaljno razumeli kako izgleda ova situacija. Važno je reći da Srbija nije uspela da iskoristi donacije iz EU za smanjenje kako oružja u legalnom, tako i onog u nelegalnom posedu.

Za razliku od drugih zemalja regiona koje su uspele da ostvare ozbiljne rezultate u ovoj oblasti, EU daje velika sredstva kako bi se kog nas smanjio broj oružja, a i ova kampanja koja se sada sprovodi podržana je od strane EU.

Da ne bude zabune, oni imaju svoj jasan interes u tome, jer žele da oružje sa ovih prostora ili u slučaju Srbije kao tranzitne zemlje ne završi nelegalnim puta kod kriminalnih grupa ili terorističkih organizacija u zapadnim zemljama. Međutim, od svih država zapadnog Balkana, Srbija je najmanje učinila da, prosto, prihvati taj novac, sprovede projekte kojima bi se smanjila količina oružja u našoj zemlji.

Zbog nezainteresovanosti i neodgovornosti vlasti u Srbiji za ova pitanja, prosto smo sebe stavili na margine ovih procesa. Recite mi, ako to nije važno, šta je važno onda da ispita ovaj anketni odbor? Kako smo došli do toga da ste nezainteresovani za jedno od ključnih pitanja kada govorimo o tragedijama i masovnim ubistvima? Dakle, dostupnost oružja odraslima, dostupnost oružja deci.

Što se tiče drugih mera koje ose uvode, nama su mnoge od tih mera predstavljene kao nove, a u stvari se radi o postojećim zakonskim rešenjima, nego obećavate da ćete sada da ih primenjujete. Uvodite mere, a postojeći zakon već predviđa iste te mere. Oružje se mora držati u sefu koji je fizički pričvršćen, da se na svakih nekoliko godina mora vaditi zdravstveno uverenje, dokazati ugrožena bezbednost ili dostaviti potvrda o aktivnom učešću u sportskim gađanjima, a policija bi trebalo da vrši kontrolu.

Naravno da u zemlji u kojoj svi ostali zakoni važe selektivno i ovaj može biti izvrgnut naglavačke ako to odgovara povlašćenim pojedincima.

Podsećamo da je tako, generalni sekretar Auto-moto saveza Srbije Predrag Đurđev, koji je izvršio ubistvo i samoubistvo 2019. godine, neverovatno uspeo da dobije dozvolu i legalno poseduje čak 10 komada oružja. Ne treba vam novi zakon za to i nove mere. On je imao legalno oružje koje nije trebalo da bude legalno. Kako? Da li treba neki novi zakon za ovo?

S druge strane, generalni direktor Fudbalskog kluba „Partizan“ Miloš Vlazura, koji je uhapšen sa pištoljem bez dozvole pri rutinskoj kontroli policije, žao mi je tih policajaca što su se našli u toj situaciji, siguran sam da i njima nije bilo jasno šta će sada da rade kada su našli podobnog sa oružjem, završio je samo sa novčanom kaznom.

Podsetimo se, pominjan je ovde i od strane gospodina Gašića kao njegov prijatelj, Petar Panić Pana, kum predsednika Srbije, čovek protiv koga je samo do 2018. godine podneto 13 krivičnih prijava zbog 16 krivičnih dela. Eto, recimo, taj čovek ima legalno oružje, samo ni ovo ne znam kako je moguće?

Ljudi, zakon nas neće zaštiti od nasilja ako se ne primenjuje, ali ako nema odlučnog društvenog dogovora da se oružje prosto mora skloniti iz naših života.

Mnogo smo pričali o oružju i policiji. To je važno, nema sumnje, ali bezbrižna i perspektivna budućnost naše dece zavisi, pre svega, od prosvete, vaspitanja i brige.

Ja znam da ovaj anketni odbor ne može da reši sve probleme koji se gomilaju u prosveti, ali je važno da znamo u kakvom kontekstu on radi i do čega smo danas, nakon 12 godina vlasti SNS-a, došli kako bi mogli da nastavimo napred.

Mora se napraviti oštar rez sa postojećim sistemom. Mora se shvatiti i priznati da je sistem ne samo zakazao, nego da je napravljen loše po građane, da su nas službe koje bi trebalo da nas štite, obrazuju i vaspitavaju, izneverile.

Žao mi je što ne delite ovo mišljenje sa mnom. Voleo bih barem i od vas da čujem kako ići dalje, ali videli smo da je u prethodnim mesecima predsednik, gostujući u maratonskim emisijama, pojavljivanjima na medijima, samo jednom pomenuo obrazovanje. To je veliki problem.

Smejte se koliko hoćete. Znam da vas to ne zanima, ali još jednom da ponovim, uvek sam se trudio da istaknem kada vidim neki pozitivan korak. Za mene je ostavka ministra Branka Ružića, i reći ću to još jednom, nešto što je pohvalno. Ima mnogo razloga zašto bih ga kritikovao i sada ćete ih i čuti, ali ja sam u njegovoj ostavci video odbijanje da sprovodi politiku. Sistem nije zakazao, iako je on bio prvi koji je izgovorio ovu rečenicu i pre premijerke. Mislim da je dobro da se povukao sa ovog mesta, ali da se vratimo na to stanje stvari koje je ostavio u prosveti.

U našoj prosveti vladao je apsurd. U proteklim godinama nam se istovremeno povećao broj odličnih đaka, ali i funkcionalno nepismenih đaka. Oko 40% đaka je imalo odličan uspeh u osmom razredu osnovne škole, a istovremeno svaki treći petnaestogodišnjak funkcionalno je nepismen.

Da bi razumeli šta to znači, znam da vas to ne interesuje, ne razumete te termine, evo, da pojasnim. To znači da svaki treći đak u prvom razredu srednje škole ne razume pozadinu i celinu poruke nekog teksta. Kad čovek čuje vaše govore, tačno vidi da na to i gađate. Mogu otprilike da shvate koja je opšta tema i da zapamte pojedinačne činjenice. Međutim, ne mogu da to što su pročitali povežu sa drugim znanjima i životnim iskustvima.

Zar ovo ne treba da nas zabrinjava? Rekao bih da treba. Voleo bih da se tome posvetimo, voleo bih da u to ulažemo. Voleo bih više i nastavnika i pedagoga i profesora i bolje uslove u školama.

Funkcionalna nepismenost proizilazi iz pogrešnog pristupa učenju i znanju. Nažalost, u našim školama se i dalje daje naglasak na reprodukciju, a ne razumevanje naučenog i pokušaj da se razume i primeni to znanje i veštine u životnim situacijama.

Prva i osnovna stvar u podizanju školstva na čvrste noge jeste da se vrati dostojanstvo nastavničkoj profesiji. To podrazumeva da se za prosvetu umesto 3,5% BDP-a mora ulagati minimum 5%. Neophodno je povećanje plate nastavnicima i poboljšanje njihovog materijalnog položaja. Plate nastavnika ne smeju biti manje od republičke prosečne plate. Plata nastavnika je danas od 10% do 17% manja od prosečne plate. Apsurdno je da se prosveta, resor sa najvećim brojem visokoobrazovanih, ovako smatra.

Nastavnici više ne smeju biti tretirani kao administrativni radnici. Mora im se omogućiti da budu prosvetni radnici, a ne sekretari u popunjavanju dokumentacije. Potrebno je odmah smanjiti papirologiju kojom su opterećeni. Omogućiti im da se posvete planiranju i sprovođenju školskih časova.

Potrebno je zaposliti više psihologa i pedagoga u školama. Naša psihološko-pedagoška služba je svedena na administrativnu pomoć direktoru u vođenju škole. Psihologa i pedagoga je nedovoljno u našim školama, a još na to ne mogu pravilno da se posvete đacima. Na 500 ili 600 đaka radi samo jedan pedagog, a tek na 800 škola ima pravo da zaposli i jednog psihologa.

Mora se omogućiti pedagozima da se mogu posvetiti saradnji sa đacima i nastavnicima u oblikovanju nastavnog programa, školskog časa, nastavnih aktivnosti, kako bi na najbolji način mogli da usvoje predmetno znanje i veštine, da znaju da ih primene, da razviju funkcionalno znanje i kritičko i kreativno mišljenje.

Nasilje prema nastavnicima i učenicima mora se iskoreniti iz škola. Nastavnicima se mora dati status javnih službenika i štititi ih od svih pritisaka, uključujući i fizičko nasilje kojem su mnogi izloženi. Uzrok vršnjačkog nasilja nije samo u školama, nego i u širem okruženju.

Nastavnici moraju biti nezavisni u svom radu, a ne da za svaki aspekt svog rada, svaku novu nastavnu, vannastavnu ili vanškolsku aktivnosti moraju da traže odobrenje od direktora škola, a često vidimo poslušnika SNS, ne kažem svi.

Nezavisnost i dostojanstvo u radu podrazumeva i da se zaustavi praksa zapošljavanja nastavnika preko ugovora i na određeno vreme.

Dakle, celokupna struka u školama, od nastavnika do psihologa i pedagoga, je srozana, kako malim platama, tako i nedovoljnom podrškom države u svim drugim sferama.

Male plate dovode do manjka motivacije zaposlenih u obrazovanju. Najbolji odlaze na bolje plaćena mesta. Na fakultetima smerovi iz kojih bi trebalo sutra da se stvaraju nove generacije nastavnika ostaju prazni, te nas čekaju problemi o kojima danas i ne razgovaramo.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Uz to, i nastavnici i pedagozi i psiholozi u školama su zatrpani administrativnim obavezama, što značajno smanjuje vreme za psihološki i pedagoški rad.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Ako možete malo tiše samo, izvinite. Znam da vas ovo ne zanima.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Socijalni radnici, gospodo, pate od značajnog nedostatka kadra. Jedan socijalni radnik neretko ima i 40 dece na starateljstvu. Imaju izuzetno mnogo posla, opet mnogo administracije, zbog čega su pretvoreni u administratore, što oduzima od mogućnosti da se bave suštinskom podrškom porodicama.

U ovoj branši postoji i problem širine zaduženja. Zbog manjka kadra svi su u obavezi da se bave svim tipovima problema, od starateljstva, do razvoda ili nasilja. Kadar se ne specijalizuje, nema usavršavanja za specifične oblasti, što smanjuje kvalitet rada.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Znam da vas ne zanima. Vi ionako mislite da sistem nije zakazao. Sve je u redu. Vas to ne dotiče. Sve mi jasno.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Na nivou primarne zdravstvene zaštite postoji i nedostatak psihijatara i kliničkih psihologa, a posebno dečjih psihijatara i uopšte podrške deci i mladima u domenu mentalnog zdravlja.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Predsedavajući, jel možete, molim vas?

Ajde da izdržimo do kraja…

Hvala, predsedavajući.

Ovo je dosta ovako nisko bilo, ali šta da radimo. Od vas kad dobijem bar nešto, mora čovek da bude zadovoljan.

Dakle, izrazit je nedostatak usluga za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici. Ljudi nemaju kome da se obrate u zajednici, već moraju da idu u velike institucije, što često dovodi do toga da se ni ne jave.

Postoji značajan porast anksioznosti i depresivnosti kod mladih u poslednjih 20 godina. Jedan od uzroka koji se nameću kao mogući jeste nesigurnost u budućnost, bezperspektivnost, izrazit pritisak i kompetencija kojim su izloženi još od osnovne škole.

Ljudi, ovo su pitanja o kojima mi treba da razgovaramo. Ja znam da je vama dosadno, pa ja se stvarno izvinjavam što se sve ovo nagomilalo. Pa, ja bih mogao da pričam još ne 54 minuta, koliko sam pričao, nego još danima. I planiram to i da radim, odmah da vam kažem.

Ovo je važan kontekst u kome anketni odbor koji treba da radi i kada bude donosio mere koje bi trebalo preduzeti, one moraju imati na umu ozbiljnost ove situacije u oblasti prosvete, ali i socijalne zaštite i mentalnog zdravlja stanovništva. Velika je odgovornost na onima koji će činiti taj anketni odbor. Ali, ovo se radi uprkos vlasti i uprkos namerama onih koji su na najvišim državnim funkcijama i koji ponavljaju kao mantru – sistem nije zakazao.

Ali, znate šta još nije zakazalo? Njihova želja da u ovoj tragediji donesu zakone koji će ići u korist njihovim podobnim investitorima.

Za kraj, da pomenemo još nešto važno što se dešava u senci ovih tragičnih događaja, ali može imati nesagledive posledice po naše društvo.

Dok su građani u šoku, dok traju protesti i ljudi su u mislima na drugoj strani, država je odlučila da progura dva zakona kojima će sebi bliskim tajkunima napraviti neverovatno veliku korist, kao i zakon koji će privatizovati prirodna dobra Srbije, poput nacionalnih parkova Kopaonik, Đerdap, Tara, Fruška Gora, javnih preduzeća Srbijašume, Srbijavode, Nuklearni objekti Srbije Vinča.

Radi se o Predlogu zakona o planiranju i izgradnji, koji je Vlada Srbije sramno usvojila 4. maja, dan nakon tragedije u Ribnikaru, kojim se predviđa ukidanje naknade na konverziju zemljišta i na taj način sprovodi nova pljačka nad javnom svojinom, sa štetom od nekoliko desetina milijardi evra, kao i o Predlogu zakona o upravljanju privrednim društvima, koji ako se usvoji, grupa moćnika će moći da upravlja našim šumama, našim planinama, našim vodama, našim nuklearnim objektima.

Ovaj zakon predviđa da će 23 javna preduzeća u narednom periodu promeniti pravnu formu u akcionarsko društvo ili društvo sa ograničenom odgovornošću.

Da nije samo Vlada koristila trenutak u kome je pažnja zaokupljena tragedijom, govori nam još jedan pokušaj gradskih vlasti Beograda i gradonačelnika Aleksandra Šapića da u prvim satima isteka žalosti njegove službe još jednom napadnu Savski nasip i pokušaju njegovo bušenje. Na sreću, građani su i ovo sprečili.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Izvinite, ako ne može predsednik da vas zamoli, evo ja ću vas zamoliti da mi dozvolite da stvarno završim. Hvala vam.

Toliko ste pričali na prethodnim sednicama, dozvolite mi da završim. Smatram da su ovo važne stvari. Stišajte se, umirite se, zaustavite mašineriju mržnje i nasilja koju sprovodite svaki dan. Hajde da čujemo, imam nešto lepo za kraj da vam kažem.

Dakle, da stanemo za sada. Biće prilike, gospodo, da još pričamo na ovoj sednici, a za kraj ovog današnjeg obraćanja želeo bih da završim sa jednim citatom, i to sa citatom jednog šljama, kako vi nazivate glumce.

U jednom intervju, na pitanje novinarke: „Postoji li neki zajednički imenitelj oko kojeg bismo se morali okupiti i ujediniti, glumac Nemanja Oliverić odgovara: „Postoji, naravno, i uvek je postojao, to je ljubav, to je početna tačka svega. Mora da postoji ljubav koja prerasta u jednu vrstu odgovornosti i prema drugoj osobi, prema deci, prema partneru.“ Dozvolite mi da ja na ovaj njegov citat dodam da ta ljubav mora da postoji i prema društvu i prema državi, jer dete koje oseća ljubav, koje ima ljubav, i koje prima ljubav, rado je daje i deli, jer zna šta je ljubav. Dete koje nema ljubav traži je. Hajde da učinimo sve da naša deca imaju ljubav, da bi je davala i delila. Hvala vam.

Kada druga strana pokušava da bude šaljiva, to stvarno tužno izgleda, ali ja ne bih da ulazim u to.

Hteo bih da odgovorim gospodinu Arežini, pošto ne znam šta da odgovorim na ovo drugo.

Gospodine Arežina, ovo je gospodin Dačić sa pištoljem. Ovo je gospodin Bajatović sa pištoljem. Dakle, ja ne tvrdim ništa drugo sem da ovo nije u redu. Ja ne govorim da su ovi ljudi odgovorni za ove stvari koje su se desile. Ali, od vas kao predstavnika vlasti očekujem da ne relativizujete stvari, već da kažite da nasilje u ovim programima nije dobro. Da podsetimo i na pištolj glavnog urednika Milomira Marića, i to da pokažem, u ovom program, ne treba to da relativizujete, nego da kažete da to prosto nije prihvatljivo, a sad ću vam reći zašto.

Vi i ja možemo o tome da debatujemo koliko god hoćete, ali ću vam reći, zato što to pokazuju istraživanja. To nije dobro, podstiče ljude da budu agresivni, da počine zločin. To posebno važi za decu.

Naravno da ću čitati citate - 40 godina istraživanja je dokazalo da je izloženost nasilju u televizijskom programu opasno za dečije zdravlje i blagostanje.

Drugi citat – Izloženost i uticaj nasilja u medijima u direktnoj su vezi sa nasilnim ponašanjem.

Ja od vas, ljudi, ili barem onaj deo ljudi koji, eto, možda ima nekog smisla da kaže da neke stvari barem koje su se do sada dešavale ne bi trebale da se dešavaju, od vas tražim samo da one delove tog društva koje je zapalo zaista nisko osudite i kažite da to nije dobro.

Mi se nalazimo u situaciji da smo godinama izloženi nasilju sa „Pinka“ i „Hepija“. Mi bi trebali nešto da uradimo tim povodom. Molim vas, nemojte reći da je u pitanju šou biznis, jer ako je to taj šou biznis koji priželjkujete, on vam je doveo do ovoga svega, do ove nepodnošljive situacije. Hajde da to menjamo, hajde da napravimo nešto drugačije da izgleda ovo društvo. Hajde da učinimo da to društvo bude zasnovano na brizi, nezi, na obrazovanju, a ne da ovde relativizujemo… Dobro, sad pričate telefonom dok vam se obraćam, stvarno je sramota, gospodine Arežina!

(Milenko Jovanov: Reci meni, evo ja te slušam.)

Evo, pošto gospodin kojem se obraćam nije zainteresovan, bukvalno, ne mogu da verujem, gospodine Jovanov, opravdano se smejete! Hvala vam, neću više da vam trošim vreme, gospodine Arežina. Nadam se da nećete dati ovom repliku, s obzirom da ga očigledno ne interesuje šta pričam. Hvala.

Dozvolite mi da se kratko ovaj put osvrnem na prethodna izlaganja dve koleginice koje su u svemu drugačije od onoga što smo mogli da vidimo u dosadašnjem toku rasprave i da to iz sveg srca pohvalim, jer smatram da je to pravi način na koji možemo da razgovaramo.

Moram samo da dodam par stvari, dozvolićete mi, dakle, smatram da je zaista na ovom anketnom odboru jedna velika odgovornost, da su ovo neke od mera koje je moja koleginica Đorđević govorila i da ćemo imati priliku da vidimo da li će taj odbor zaista neke od tih stari i primeniti.

Pre nje je govorila koleginica koja je govorila o sistemu vrednosti koje je kod dece urušen i ako sam dobro interpretirao takođe i o tome kako pokazujemo deci pravi primer. Moram da kažem da se sa time slažem, ali da bi bilo dobro da u tim govorima naiđemo na jednu osudu onoga stanja u kome se sada nalazimo i smatram da je na pravi način podcrtana zapravo, ono što sam govorio prethodno, a to je da se uvek traži neka vrsta krivca koje je neko neimenovano telo, nešto što je potpuno van onoga što je u domašaju nečega što mi možemo da promenimo, pa tako na kraju dođe do toga da niko nije odgovoran.

Takođe, podsetio bih vas i na tu prethodnu situaciju u recimo Slovačkoj gde je nakon, a to dajem samo kao primer jer bilo je tih situacija jako puno, gde je nakon ubistva novinara su se upravo desile jedne ovakve slične demonstracije, ako ne i masovnije, ako gledamo na broj ljudi koji živi u Slovačkoj i došlo je do pada vlade i došlo je do odgovornosti ministara.

Dakle, šta je ideja sa odgovornošću ministara? Niko ne misli da su ti ljudi direktno uticali na to da neko povuče obarač ili nešto slično. Dakle, nadam se da je to svima, ko želi da čuje, jasno, ali kada dođe do ovako velikih tragedija treba se napraviti jedan rez. Dakle, neki koraci, neke odluke, strategije, razvoj tih oblasti, doveo je do toga da dođe do ovakve vrste tragedije i ono što je nama sada potrebno jeste da se hitno i odlučno okrenemo od toga i krenemo u nekom novom pravcu.

Smatram da ovaj pravac u kojem smo krenuli nije dobar, ali, evo, ukoliko budemo slušali moju koleginicu Đorđević, možda bi i mogao da bude dobar. Ukoliko bude ovaj Anketni odbor doneo mere koje bi mogle da učine da se, recimo, zaista smanji broj naoružanja ili da se zaustavi izloženost našeg društva nasilju sa „Pinka“, „Hepija“ i sličnih medija, mi bismo zaista mogli da napravimo neke odlučne mere od trenutne situacije sa nasiljem.

Ali, da se vratim na ono za šta sam se javio. Sistem vrednosti kod dece je urušen, kažete. Pa, trebalo bi možda onda osuditi kako dolazi do toga da, recimo, imamo tadašnjeg ministra Nebojšu Stefanovića ili ministra Sinišu Maloga ili gradonačelnika Aleksandra Šapića, koji su plagirali svoje doktorate. Ima tu još ljudi koji su na velikim državnim funkcijama koji su lagali o svom obrazovanju, koji su plagirali doktorate i na taj način siguran sam da ne šalju baš dobru poruku i ne prave dobar primer za našu decu.

Da bismo mogli da stvarno napravimo dobar primer našoj deci, mi moramo da kažemo da to nije u redu, a ne da se pravimo da to ne postoji i da je to prosto nešto što, eto, nama to nije važno.

Dakle, primer za decu dolazi od toga što prvo osudimo neka patološka ponašanja u našem društvu, ako to nije ovo, ne znam šta je, pa onda idemo dalje i gradimo tu budućnost. Eto, to bi bio jedan primer, a o ponašanju narodnih poslanika u ovom parlamentu i tome kakvu oni sliku daju u javnosti, spremio sam jedan opsežan materijal koji ne bih sada da iskoristim iz poštovanja prema zaista uljudnom i, po meni, adekvatnom izlaganju prethodne govornice.

Hvala vam puno.

Hvala, predsedavajući.

Ja vidim da ovde replike traju po tri minuta, postavljanje pitanja umesto pet minuta sedam minuta, kada vladajuća većina postavlja, pa rekoh, da se ne mešam, ko zna koji rekord ćemo oboriti…

Nemojte da me prekidate. Nemate vi nikakvo pravo, gospodine, dok ja pričam da me prekidate.

Nema potrebe, ništa vam nisam uputio, ne možete u sred moje rečenice da govorite.

Ne, ne možete.

Ne, ne možete.

Ovo nije povreda Poslovnika. Sebi dajete prava koja nemate.