Ako, nije problem, evo navedite mi samo zemlju u EU ili gde god vi hoćete, gde ste putovali i dalje i Amerika, i ne znam Kanada, gde je to moguće što vi kažete, osetio sam strah, mislio sam bolestan, hoću istog sekunda da idem do tog i tog lekara da me pogleda i slično? Navedite mi da li to postoji negde i da imate koliko god hoćete novca i ne znam koje osiguranje, da ne kažem o sistemima ozbiljnim, ne znam engleskom, američkom ili slično, gde lekara ne možete da vidite ni na slici. Ako, nemate odgovarajuće osiguranje možete da umirete, dođete do bolnice, oni pogledaju nemate tu karticu istog sekunda vam kažu doviđenja, prijatno.
Da li se to nekada desilo u Srbiji? Da li je neko u Srbiji, nekom hitnom slučaju rekao nećete biti primljeni, da li imate knjižicu, da li je overena, da li nije overena? Da li imate i jednu zemlju gde ne postoje liste čekanja? Da li postoji takva zemlja? Recite mi.
U svim tim zemljama su veće liste čekanja nego kod nas, o kojima ste vi pričali malopre. Znači, to su činjenice samo. Sigurno ste putovali, sigurno ste videli, niste se interesovali verovatno, zdrav ste čovek, nije vam to trebalo, ali pitajte ljude koji žive tamo. Oni mogu da dođu do lekara opšte prakse, ali posle toga, da dođu do specijaliste, to je za većinu njih misaona imenica.
Ispravite me ako sam išta od ovoga pogrešno rekao. Hvala.

Moram da vam kažem da se nije puno odmaklo sa tim ličnim kartama, privatnih. To nešto sporije ide. Nemamo nikakav problem da ih integrišemo u naš sistem. Moramo da znamo sa čime raspolažu, moramo da garantujemo pacijentima za koje ćemo platiti, da će tu biti ispunjeni svi standardi.
Posebno, za oblasti gde imao liste čekanja i za one koje su osetljive, nikakav problem nemamo da ih priključimo na republički fond i da platimo sve te usluge i da se to odradi. Zavisi od tih privatnih zdravstvenih ustanova.
Što se tiče drugog pitanja, domova zdravlja, mislim da je najbolje da se vrate pod okrilje republike. Nije se pokazao dobro ovaj model. Iz kog razloga? Mi smo sve plaćali za domove zdravlja iz fonda. Šta je sve to? Plaćali smo plate, održavanje i sav materijal i sve lekove za njih. Šta se dešavalo? Lokalna samouprava je postavljala direktore, rukovodstvo i upravne i nadzorne odbore.
Imate situaciju da u istom dvorištu, u mnogo gradova imate dom zdravlja i bolnicu. Niko ni sa kim ne govori. Imaju duplo nemedicinsko osoblje, da ne pričam šta smo zatekli u bolnicama, odnosno u domovima zdravlja i zdravstvenim ustanovama, više vozača, difovaca i ostalih, više svega nego lekara i medicinskog osoblja.
Sada, imate situaciju da i bolnica i dom zdravlja imaju svoje službe, nemedicinsko osoblje, koji radi isti posao i nema nikakve potrebe za time. Mnogo jednostavnije, isto se nabavlja, isto se radi, da to radi samo osoblje ili iz bolnice, ili iz doma zdravlja, a ovo drugo osoblje da zamenimo medicinskim osobljem, da imamo više lekara i medicinskih sestara. To je naša ideja.
Druga stvar, oni su tako podeljeni da, recimo, lekar iz doma zdravlja ginekolog, iako bi bilo dobro i za njega, i za pacijenta, i za sve, da dežura recimo u bolnici, on to ne radi, jer on kao pripada domu zdravlja, a to je lokalna samouprava, a bolnica je pod republičkim nivoom i on to ne radi, a ovi ljudi, recimo, imaju problem sa dežurstvom, a i tom lekaru bi dobro došlo da dežura, da radi porođaj, pa neće raditi porođaj u domu zdravlja. Dobro bi došlo i lekarima iz bolnice da rade ambulantu u domu zdravlja i svi bi imali korist od toga. E, sada, imate situaciju da to uopšte ne funkcioniše. Direktor doma zdravlja sa bolnicom, naravno, ne govori, onda zaposleni u jednom, drugom, znate kako je već to u manjoj sredini. To je problem koji mislim da trebamo rešimo i nudim rešenje, a to je da se vrati podokrilje, da bi to profunkcionisalo, da oni zajedno funkcionišu, da funkcionišu kao tim, da iskoristimo sve kapacitete koje imamo, a ne da imate kapacitet da on ne radi, ovde imate viška, a ovde imate manjka, ali to ne možete nikako da prelijete i da uradite na korist pacijenta. To su vam realni problemi u današnjem danu.

Meni je iskreno žao što uvaženi poslanik nije mogao da sačeka da odgovorim na ovo pitanje vezano da se nezapošljavaju Albanci, konkretno u bolnici u Vranju ili bilo kojoj drugoj, ali zbog istine moramo da kažemo da se ljudi konačno zapošljavaju na konkursu i da apsolutno nema nikakve veze da li je neko Albanac ili nešto drugo.
Potrebno je da se javi na konkurs i da ispunjava uslov. Znači, da razjasnimo, potrebno je da se javi, jer ne možemo da zaposlimo nekoga, to bi se onda vraćali na neki ključ ili na nešto što je bilo, mislim da je to davno prevaziđeno.
Želim da podsetim jednu stvar, da li smo svi zaboravili da je glavna tema bilo porodilište dole. Mnogi su obećavali, da je to otvarano pet puta, a da nikada nije radilo, da smo mi to konačno uradili i da to funkcioniše, radi, rađaju se deca, što je njima bio problem broj jedan, ako se sećate.
Tu smo zaposlili sve Albance i one koji nisu završili fakultet u Srbiji, nego smo im mi priznali fakultet koji su završili na drugom mestu, konkretno u Prištini i oni sada rade tu.
Još jednu stvar moram da vam kažem, svakim danom je sve više pacijenata Albanaca koji imaju poverenja u srpsko zdravstvo i dolaze i u Vranje i u Niš i u Beograd.
Prema tome, ako tim pacijentima ne smeta struktura lekara koji rade kod nas, stvarno ne vidim da treba da pričamo sada o nekim, da kršimo principe i da radimo neke stvari. Šta, da ukinemo opet konkurs?

Zahvaljujem.
Želeli smo da napravimo razliku između neželjenih efekata koji mogu da budu krajnje minimalni i zanemarljivi i onih koji su ozbiljni. To je jedini razlog da bi se skrenula pažnja na ozbiljne posledice.

Molim vas da se razumemo.
Sve što ste rekli apsolutno nije tačno. Gde ste pročitali da ne može da se otvori centar? Možete da ga otvorite kad ispunite uslove u bilo kom selu, u bilo kom mestu. Jedini razlog zbog čega hoćemo da imamo minimum toga što je neophodno da bi bila bolja uspešnost i veći procenat uspeha kada se radi. Da li smo mi ovde sada regulisali prvi put da mogu i privatne i državne, da su u istom rangu da mogu da otvore gde god ispune ove uslove.
Nemojte da unosimo zabludu ljudima, gde god može, jedini je razlog je da bi bila veća uspešnost. Niti se pravi razlika u kom mestu će da bude, u kom centru, da li će da bude državno, da li će da bude privatno, svako ko ispuni uslove. Nas jedino šta interesuje, a to je da bude uspešnost veća, a ovo je garancija da će uspešnost biti veća.
Vratiću se samo, nisam stigao za abortus. Jedino što država želi, država želi samo da zna koliko je bilo abortusa, da bi mogla da pravi strategiju i da radi dalje. Zato uvodi i privatnike u sistem da bi mogli da imaju uvid koliko se čega radi.

Tu smo se vodili samo jednom činjenicom, a to je da ljudi koji rade u Upravi za biomedicinu mnogo bolje znaju od mene o svemu tome i to je jedini razlog zbog čega je njima dato. Kada već rade inspekciju, kada već rade sve ostalo, onda da imaju i tu odgovornost vezanu za dozvolu. Ništa drugo nije u pitanju sem toga.

Samo još jednom, da ne bude neke zabune, banka o kojoj vi pričate o jednoj, to je samo i jedino za donirane ćelije. Da bi imali stroge protokole, stroge propise, kako to može da se radi da ne dođe do neke zloupotrebe. Samo za donirane ćelije.
Inače, svaka klinika, svaka bolnica koja se otvori, ima svoju banku gde su ćelije od onih koji su u postupku. Znači, ne idu nigde. Sve završavaju u ustanovi u koju su došli, koja je dobila licencu. Jedna banka samo za donirane ćelije po strogoj kontrolisanim uslovima i propisima. To je suština.

Samo bih još jednom zamolio, zbog poštovanja prema građanima Srbije koji su zainteresovani za ovo, ako možemo da se držimo ovoga što je njima od presudnog značaja i što sa nestrpljenjem očekuju. Iz tog razloga ću se truditi da ne odgovaram na te stvari o kojima vi pričate, mislim da će biti prilike da pričamo o tome, pa ću se vratiti na ovo što ste pominjali. Ovde ovaj zakon je struka i samo struka konsultovala i donela, a vi objasnite zašto to zloupotrebljavate.
Druga stvar, to što vi predlažete da se da neki rok da se isprave, a šta ćemo sa tim što se desi u tom roku gde je dato da se nešto ispravi, pa dok se to nije ispravilo u tom procesu što imamo, šta ćemo onda? Molim vas, to su ozbiljne stvari. Znači, nešto ili može da radi po principima i po zakonu, ili ne može da radi. Ne možete da pustite nekog, utvrdili ste nepravilnost, pa ga pustite da radi, pa će on tokom vremena to da ispravlja. Šta ćemo za te parove koji su baš u tom momentu tu? Razmislite i o tome malo.

Apsolutno ne obmanjujemo nikoga. Podzakonska akta su u najvećem delu gotova, nisu mogla da idu pre zakona, to je svima jasno. Od 15. decembra je zakon tu, bio je na javnoj raspravi, hteli smo da saslušamo sva mišljenja. Druga stvar, tih 18 meseci je realno vreme da sprovedemo sve ono što je neophodno da ne bi pravili, već sam rekao, jedan korak napred a onda tri koraka nazad u nekoj brzini. Ono što radimo hoćemo da to ostane i da to bude sa ozbiljnim temeljom.
Ono što ste vi pričali ovde, morate samo da se odlučite. Prvo ste rekli da nećete monopole, nećete ništa. A gde ćete vi to u Srbiji da nađete toliko stručnjaka sa tolikim iskustvom, da imaju preko, ne znam, 100 procedura, 1.000 procedura i ostalo? U istom momentu smo neravnopravni i favorizujemo one koji su do sada radili i ne damo šansu nikom drugom da radi. Malopre ste se borili protiv toga.
Znači, mislim da je ovo šansa apsolutno za sve, posebno za one mlade koji žele da se bave ovim, koji žele da ulažu u ovo i da dobijemo rezultat. To je jedina poenta ovoga.
Ponavljam, ovo je zakon struke koji nema veze ni sa čim drugim. Zahvaljujem.

Maksimalan rok je 18 meseci što ne znači, a hteli smo da samo budemo realni, da ne dolazimo opet ovde i da kažemo da nešto nismo uradili, što ne znači da mi to nećemo uraditi za šest, osam meseci, u čemu ćemo se truditi.
U ovom momentu ne mogu to da obećam, ali samo jednu stvar zaboravljate, morate da imate užu specijalizaciju iz te oblasti. Znači, ne može neko da je danas završio fakultet i da ide to da radi. To je uslov svih uslova, uža specijalizacija. Ono sa čim bi naišli na problem, za one koji hoće da se bave time, koji hoće da ulože u to, što je nama cilj da se što više njih bavi time, da bude što veća konkurencija i onda da prođe onaj koji ima najbolji rezultat. Znači, to nam je u interesu i to se pokazalo, kada imate toliku konkurenciju prolaze najbolji, kada se bore između sebe.
U ovom momentu to što ste vi rekli da nađemo sa 100, sa 1000 procedura, realno smo sagledali, mi toliko nemamo stručnjaka u Srbiji sa takvim iskustvom. Ponavljam, ovaj zakon je živ organizam koji mora u hodu da se dopunjuje podzakonskim aktima. Ovo nije zakucano. Ovaj zakon ne može da se zakuca i da kažete sada smo doneli ovaj zakon i to će narednih 5-10 godina, mnogo toga će se promeniti za to vreme. Samo je osnov u njemu podzakonskim aktima. Možda će ovo tražiti za godinu dana da uvedemo još nekog stručnjaka iz neke druge oblasti. Dokazaće struka da moramo još nekog da uključimo i šta bi onda, opet da menjamo zakon? Opet da menjamo zakon? Mislim, da niste razumeli ali evo potrudio sam se da kažem. Znači, osnova je u zakonu, sve ide u podzakonska akta. Živ organizam koji mora da se menja.

Prihvatam.

Upravo je u izradi katalog o radnim mestima i katalog o platama gde je to prepoznato i ne samo to, nego i svi koji učestvuju u ovom procesu, znači nisu lekari, su prepoznati, uključeni i u katalog i u plate. Znači, tu su i platne grupe i platni razredi i naravno da će imati mnogo veću koeficijent nego ostali zbog specifičnosti posla i angažovanosti i svega onoga što je interes svih nas.

Jedini razlog je što mi ne možemo da pretpostavimo šta će predvideti SZO ili šta će se dešavati u svetu, da li će to biti ZIKA, da li će to biti Ebola ili nešto drugo da će morati da se testira. Iz tog razloga nije išlo na zakon, jer bi stalno onda moralo da se menja. To je jedini razlog.

Evo, odmah da razjasnim. Prvo, ovo sve o čemu smo pričali, niste poneli nikakav predlog amandmana, niti bilo šta, čisto da znamo, da ne ispadne nešto drugo.
Samo ću potvrditi ono što ste vi sami rekli. Znači, ovaj zakon je napravljen da bi se pomoglo, odnosno da bi se omogućilo tim ženama u oba slučaja. Znači, nemojte ga samo kriviti nikako, a kako će žena koja, ko što ste vi rekli, svi dobro znaju, misli se na ženu koja ne živi, nije udata, nema partnera, znači, na to se misli, i to svi dobro znamo, jer se ovde radi o toj temi, ne radi se o nekoj drugoj temi.
Druga stvar, znači, ta žena nema drugog izbora nego da ide na vantelesnu i posebno na onu ženu koja pored toga ima i problem, pa mora da ide na doniranu jajnu ćeliju. Znači, sve ste apsolutno rekli vi sami. Zakon je napravljen da pomogne u jednom i u drugom slučaju i da reguliše sve ono što do sada nije bilo regulisano. Eto, to je suština koju ste vi sami rekli. Ali, evo, ljudi da razumeju da ne misle da postoji neka zabluda ili bilo šta. Znači, zakon je napravljen da pomogne upravo ono o čemu ste vi pričali.

Moram prvo da se vratim, ozbiljne su reči rečene vezano za transplantaciju i zloupotrebu darivanja organa. Molim vas samo da vodimo računa o tome, izvolite, recite bilo koji primer u Srbiji, bilo šta. Nemojte da pričamo paušalno, postoje građani kojima je to jedini spas i jedini način da prežive i da se izleče, da ne idemo samo po paušalnim stvarima, jer to je izuzetno strogo definisano zakonom, tako da, do sada nije bilo, mislim i da neće biti bilo kakve zloupotrebe.
Druga stvar, baš iz tog razloga što je praksa različita postoje i ovolika mišljenja.
Treća stvar, ovaj zakon je od 15. decembra, znači dovoljno dugo u skupštinskoj proceduri, javna rasprava i sve. Nažalost, moram da vam kažem da nije stigao ni jedan predlog, uređen predlog kako to regulisati, a da nije paušalno, da pričamo.
Znači, to su činjenice i mislim da je dobra jedna druga stvar. Vi ste rekli – ok, struka je rekla svoje. Ovde sede predstavnici građana, predstavnici Vlade i mislim da je ovo pravo mesto gde treba da se priča o tome i mislim da, koliko god treba da pričamo, pričamo dok se ne nađe najbolje rešenje i mnogo je bolje tako nego bilo kako drugačije.