Prihvatam.

Upravo je u izradi katalog o radnim mestima i katalog o platama gde je to prepoznato i ne samo to, nego i svi koji učestvuju u ovom procesu, znači nisu lekari, su prepoznati, uključeni i u katalog i u plate. Znači, tu su i platne grupe i platni razredi i naravno da će imati mnogo veću koeficijent nego ostali zbog specifičnosti posla i angažovanosti i svega onoga što je interes svih nas.

Jedini razlog je što mi ne možemo da pretpostavimo šta će predvideti SZO ili šta će se dešavati u svetu, da li će to biti ZIKA, da li će to biti Ebola ili nešto drugo da će morati da se testira. Iz tog razloga nije išlo na zakon, jer bi stalno onda moralo da se menja. To je jedini razlog.

Evo, odmah da razjasnim. Prvo, ovo sve o čemu smo pričali, niste poneli nikakav predlog amandmana, niti bilo šta, čisto da znamo, da ne ispadne nešto drugo.
Samo ću potvrditi ono što ste vi sami rekli. Znači, ovaj zakon je napravljen da bi se pomoglo, odnosno da bi se omogućilo tim ženama u oba slučaja. Znači, nemojte ga samo kriviti nikako, a kako će žena koja, ko što ste vi rekli, svi dobro znaju, misli se na ženu koja ne živi, nije udata, nema partnera, znači, na to se misli, i to svi dobro znamo, jer se ovde radi o toj temi, ne radi se o nekoj drugoj temi.
Druga stvar, znači, ta žena nema drugog izbora nego da ide na vantelesnu i posebno na onu ženu koja pored toga ima i problem, pa mora da ide na doniranu jajnu ćeliju. Znači, sve ste apsolutno rekli vi sami. Zakon je napravljen da pomogne u jednom i u drugom slučaju i da reguliše sve ono što do sada nije bilo regulisano. Eto, to je suština koju ste vi sami rekli. Ali, evo, ljudi da razumeju da ne misle da postoji neka zabluda ili bilo šta. Znači, zakon je napravljen da pomogne upravo ono o čemu ste vi pričali.

Moram prvo da se vratim, ozbiljne su reči rečene vezano za transplantaciju i zloupotrebu darivanja organa. Molim vas samo da vodimo računa o tome, izvolite, recite bilo koji primer u Srbiji, bilo šta. Nemojte da pričamo paušalno, postoje građani kojima je to jedini spas i jedini način da prežive i da se izleče, da ne idemo samo po paušalnim stvarima, jer to je izuzetno strogo definisano zakonom, tako da, do sada nije bilo, mislim i da neće biti bilo kakve zloupotrebe.
Druga stvar, baš iz tog razloga što je praksa različita postoje i ovolika mišljenja.
Treća stvar, ovaj zakon je od 15. decembra, znači dovoljno dugo u skupštinskoj proceduri, javna rasprava i sve. Nažalost, moram da vam kažem da nije stigao ni jedan predlog, uređen predlog kako to regulisati, a da nije paušalno, da pričamo.
Znači, to su činjenice i mislim da je dobra jedna druga stvar. Vi ste rekli – ok, struka je rekla svoje. Ovde sede predstavnici građana, predstavnici Vlade i mislim da je ovo pravo mesto gde treba da se priča o tome i mislim da, koliko god treba da pričamo, pričamo dok se ne nađe najbolje rešenje i mnogo je bolje tako nego bilo kako drugačije.

Ne znam da li smo se razumeli, ovaj zakon ne sprečava nikoga da ostavi svoj reproduktivni materijal.

Čak smo predvideli da to budu maloletna lica. Znači, nema nikakve prepreke da bilo ko ko hoće ostavi svoj, ovim smo samo skrenuli pažnju na one koji znaju i koji ulaze u problem. Eto, to je suština.

Ovde postoje ova dva termina - jedan plus pet godina i ovo doživotno na pet plus pet godina ide se na ljude koji idu dobrovoljno i daju. Ovaj na doživotno odnosi se…
(Vladimir Đurić: Na neograničeno.)
U redu, na neograničeno, jer smo uveli da mogu i deca, tj. mlađi od 18 godina, iz medicinskih razloga, jer onda ne možete njima da ograničite, da nekom uzmete u određenom periodu. To je jedini razloga, a ovo pet plus pet godina, to je jedan stav ljudi koji se bave time, da je to neki objektivan period i jednostavno zbog čuvanja jer nije ni malo jednostavno taj materijal čuvati i održavati. To je jedan od razloga. Znači, u tome je ta razlika.

Evo ovo što ste pitali. Usklađen je sa Zakonom o porodici i usklađen sa Ustavom. Postoji član koji kaže u kom slučaju može da se ide, a odnosi se na doniranu ćeliju, kada može da se sazna, kada ne. Znači, apsolutno je u skladu i sa Ustavom i sa Porodičnim zakonom.

Prvo, da se malo uozbiljimo. Ne postoji nikakvo uslovljavanje, niti bilo šta da neko traži podatke da bi imao iz nekog razloga. Postoje stručni timovi od najeminentnijih stručnjaka na koje ste se vi pozivali iz mnogo razvijenijih zemalja i sa mnogo boljim rezultatima. A, ono šta je cilj, da se ne dešava ono što se dešavalo do sada kada nismo mogli da dođemo do tih podataka, nismo mogli da dođemo do podataka, jer nismo imali tu stručnu inspekciju i nismo imali zakon koji je mogao da propiše da se ispita, da vidimo koliko se stvarno beba rodi.
Znači, to je jedini razlog, da uradimo sve, da usaglasimo sve, da imamo što bolje rezultate. Ne postoji nijedan drugi razlog, niti nas bilo ko uslovljava. Jednostavno, želimo da idemo u korak sa onima koji su najbolji, da se upoređujemo sa njima i da gledamo onako kako oni prave tu, prate razvoj i koliki je procenat uspešnosti, a mi hoćemo da kod nas bude najbolji mogući procenat uspešnosti. Eto, to je jedini razlog, ništa drugo.

Zbog građana i zbog javnosti, samo da se zna da se o tome vodilo računa. Ne mora to da bude jedini razlog, neki centar može iz bilo kog drugog razloga da se zatvori. Obaveza svakog centra je da ima ugovor sa drugim centrom, pod istim uslovima koji bi u bilo kom od tih slučajeva, da li taj ili bilo koji drugi, preuzeo sav materijal i nastavio proces. U svakom slučaju, ne dolazi do zastoja procesa i do onih koji su već krenuli u proces i koji tu rade. Znači, nema opasnosti od toga, ne zbog toga, nego bilo čega drugog. Znači, u uslovima postoji da mora da ima ugovor sa drugom sličnom klinikom koja može u svakom momentu da preuzme i ta druga klinika sa sledećom.

Prihvatam.

Prihvata se.

Da krenem od tog poslednjeg, od tih 5,5 miliona. To je „Projekat Sofreko“ iz 2003, 2004. godine, na koji vi mislite, a koji nema nikakve veze sa bilo čim od ovoga što vi pričate. To je jedna stvar.
Druga stvar, stalno mešate derivate i produkte krvi. Ovaj predlog zakona je donet iz tog razloga da bi se sve ono što ostaje krvi i derivata krvi, da bi se maksimalno iskoristilo i da bi se napravili lekovi koji mogu da se naprave iz tog materijala. Ono jedino što se trenutno pravi, to je u Zavodu za transfuziju i to su albumini. Ništa drugo se ne radi. Ali, i to je u nedovoljnoj količini, jer nismo imali pregled, nismo imali jedinstveni informacioni sistem da znamo gde i koliko ima krvi i krvne plazme, koliko će ostati neiskorišćeno, kad ističe rok, jer je ograničen rok trajanja, da možemo da povučemo, nismo imali planiranje i to je bio razlog zbog čega nismo imali veću i bolju proizvodnju i onda bi imali taj domaći proizvod mnogo jeftiniji i ne bi morali da ga uvozimo i da ga kupujemo od drugih, jer bi bilo mnogo skuplje. To je jedan od razloga što se pristupilo Predlogu ovog zakona. To je suština. I ide se na to frankcionisanje. Uslov svega da bi se promenilo – mora d da se promeni zakon, da bi se napredovalo, da bi jednostavno imali pregled gde vam se nalazi krv, gde vam se nalazi plazma i da bi imali plan rada.
Lekovi od krvi nemaju veze sa ovim, to je Zakon o lekovima. Nemojte mešati te stvari.

Samo da razjasnimo. Teoretski, kako god, cena mora da bude jedinstvena, posebno zbog zloupotreba i svega. Tu nema dileme, nema priče. To niko ne može da pominje, niti bilo šta, da se pravi razlika između toga. Tu moraju najstrožija pravila da budu da ne bi došlo do bilo kakve zloupotrebe.
Inspekcija je već izašla vezano za taj slučaj. Očekuju se rezultati.

Ozbiljan je proces da od 44 centra, koja se ostati banke, da pređemo na četiri, s tim što u Kragujevcu centra još nema. Ne samo što je ozbiljan proces, nego izuzetno i košta. Jednostavno nismo hteli da uradimo nešto na brzinu i da ne dođe do problema, da ne dođe do vakuma.
Već je krenula priča da ljudi ostaju bez posla u tim bolnicama i ostalo. Moram da potvrdim da apsolutno nije tačno. Tek sada ti ljudi u tim bolnicima kreću da se bave svojim poslom. Do sada su samo radili, popisali brojeve, proverili da li su brojevi… Oni od sada imaju vremena i kreću da se bave pacijentima i da gledaju kakve su reakcije i u svemu tome da rade.
Nije ovo nimalo jednostavno i nije ovo stvar koja je da se trči sa njom. To je jedini razlog. Daj Bože da mi to uradimo mnogo ranije, ali ne želimo da ispadnemo neozbiljni, da smo precenili sebe da smo doneli neke rokove koje možda ne možemo da ispoštujemo, jer ovde stvarno ima dosta posla, jer sve to treba uvezati u jedan centar i da funkcioniše.
Ovde je mnogo bitna stvar – planiranje. Planiranje i prikupljanje koje morate da napravite za minimum godinu dana, pa da ga onda svedete na dnevni, na nedeljni nivo. To je suština.