Uvažena predsednice, gospodine ministre, slažem se sa kolegama koji su u dosadašnjoj raspravi rekli da danas treba da budemo efikasni zbog toga što je vreme od presudne važnosti za Srbiju zbog toga ću samo nekoliko rečenica reći o izmenama i dopunama današnjih zakona.
Vi ste gospodine ministre i na Odboru za odbranu i unutrašnje poslove i danas ovde pred nama rekli razloge za donošenje ovog zakona. Potpuno je jasno da Vlada u svom tehničkom mandatu nije mogla da donese ovaj zakon, pa to radimo sada u ovoj situaciji, vanrednoj u kojoj je Srbija, i drugi veoma važan razlog je zbog građana Srbije zato što novac koji treba da izdvoje za novu dozvolu u ovom trenutku nemaju tako da je opravdanost izmena i dopuna ovog zakona vrlo jasna.
Želim da kažem samo još nekoliko rečenica o novom zakonu koji se predviđa i praktično očekivanja građana za taj novi zakon o bezbednosti koji će, nadam se, vrlo brzo biti kod nas na dnevnom redu. Građani Srbije očekuju da taj novi zakon praktično treba da predvidi vožnju potpuno bez alkohola, da za pijane vozače predvidi strožije sankcije i da stradanje na putevima zbog nebezbednosti praktično se smanji, jer smatramo da treba da bude veća odgovornost preduzeća.
Mi i po ovom sadašnjem zakonu predviđena je analiza opasnih mesta i crnih tačaka na putevima. Međutim, kao da se u sadašnjem zakonu prosto ne vodi dovoljno računa o tome. Mi u novom zakonu očekujemo precizniju odgovornost putara i krivično gonjenje ukoliko se dokaže da je nesreća uzrokovana i nebezbednim putem, odnosno odronom ili rupom na putu.
Takođe, bih rekla da tim novim zakonom koji se očekuje moramo izvršiti veću kontrolu sredstva koje država izdvaja za bezbednost puteva. Ima nekih informacija da se za bezbednost puteva izdvaja oko 10.000 evra po kilometru, ali da se taj novac u potpunosti ne koristi za sve ono što je potrebno da bi se bezbednost povećala. Tako da sam sigurna da će i radna grupa i svi vi uzeti u obzir sve ovo što sam rekla. To je sve samo sa jednim ciljem, ne treba nam mnogo novca da bismo smanjili smrtnost na putevima.
Neposredno pred izmene i dopune ovog zakona dobila sam i mnogo poziva od vlasnika auto škola koji jednostavno kažu da po sadašnjem zakonu ne mogu da ispune sve uslove, kako bi se te auto škole otvorile i radile. Negde je podatak da je oko 900 tih auto škola do sada ugašeno, zbog toga što imaju teške propise, ne znam poligon mora da bude dugačak 51, a širok 7 metara i mnogi drugi propisi koji su za njih predviđeni. Na taj način će biti dovedeno i u pitanje sama obuka i uopšte izdavanje tih vozačkih dozvola, tako da vas molim da negde nađemo sredinu između strogih pravila i podsticaja za privatno preduzetništvo.
Na kraju želim da vas obavestim da će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

U poslednjih šest meseci imamo učestala trovanja dece hranom, dece školskih i predškolskih ustanova. U ime roditelja te dece postavljam pitanje ministru prosvete Srđanu Verbiću, tražeći od Ministarstva da mi u zakonskom roku odgovori šta konkretno Ministarstvo prosvete preduzima kako bi se ovaj problem rešio ili, za početak, u najmanju ruku, smanjio.
Dakle, u poslednjih šest meseci imali smo tri škole u Beogradu čija su deca bila otrovana hranom. Juče smo dobili informaciju da su otrovana deca u predškolskoj ustanovi u Rašci. Ako tome dodamo i predškolsku decu iz Valjeva i Novog Sada, moram da primetim da je trovanje dece hranom postalo česta i nedopustiva pojava.
Roditelji ove dece traže krivicu, traže odgovornost onih koji su to prouzrokovali. Kada ovo kažem, onda tu ne mislim na razne inspekcije i službe za nadzor koje u tim situacijama odrade svoj deo posla. Recimo, oni su prijavili službe preventivnog nadzora da prostor u kome se prodavala hrana đacima škole „Stevan Sremac“ u Borči nije ispunjavala osnovne higijenske uslove. Zatim, Prosvetna inspekcija je utvrdila da je ova škola imala problem sa neadekvatnim zakupom prostora.
Roditelji ove dece smatraju i da direktori škola čija su deca bila otrovana hranom raskidaju ugovore sa dobavljačima, pa zbog neadekvatne kontrole ponovo uspostavljaju sa dobavljačima te iste ugovore.
Prosto, mislim da je trenutak da shvatimo da je ovo problem u državi i da on mora da se reši na jedan drugačiji način. Podsetiću, i u prošlom sazivu ministar Jovanović je rekao kada se jedan od slučaja trovanja desio da će neko završiti u zatvoru, da će biti sudskog postupka. Ništa od toga se nije desilo. Sam ministar Srđan Verbić je nedavno rekao da mu je poseta školi „Stevan Sremac“ u Borči bila prvi radni dan i da nije očekivao da će mu tako proteći prvi radni dan.
Zbog toga ga pitam – šta konkretno ministarstvo preduzima u smislu rešavanja ovog problema? Hvala.

Uvažena predsednice, gospođo ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, po mom mišljenju izmene i dopune Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina imaju tri veoma bitne novine.
Prva je što se unapređuje postupak izbora za savete nacionalnih manjina i tom izmenom se pre svega naglašava stručnost organa koji sprovodi izbore. Do sada je izbore sprovodila Centralna izborna komisija. Od sada će izmenama i dopunama ovog zakona to činiti RIK, kao stručni organ koji će omogućiti doslednije i zakonitije sprovođenje izbora.
Druga veoma važna novina jeste uvođenje tzv. vanrednih izbora u samim nacionalnim savetima manjina. Do sada ta mogućnost nije postojala pa se u praksi dešavalo da se nakon konstituisanja saveta nacionalnih manjina on raspusti i ministarstvo formira privremeni organ koji je obavljao funkciju nacionalnog saveta, što posle usvajanja izmena i dopuna ovog zakona više neće biti moguće.
Treća po mom mišljenju veoma važna novina izmena i dopuna ovog zakona su veće nadležnosti saveta, veća transparentnost rada, pravna sigurnost i vladavina prava. S obzirom da nas očekuju izbori za nacionalne savete krajem godine, smatram da ih je neophodno dočekati sa jasnom, nedvosmislenom i preciznom izbornom procedurom i zbog toga smatram veoma važnim što su izmene i dopune ovog zakona maltene odmah na početku zasedanja ovog saziva parlamenta.
Takođe, veoma je važno što su u izmene i dopune ovog zakona ušle sve, praktično bih rekla da su izmene ovog zakona rezultat konsenzusa rada i radne grupe i svih 19 nacionalnih saveta i što su u izmene i dopune ovog zakona uzete sve primedbe nezavisnih regulatornih tela, koje su se pre svega odnosile na način biranja članova nacionalnih saveta, na njihove mandate i obaveze koje imaju prema onima koji su ih izabrali.
Kada kažem obaveze prema onima koji su ih izabrali onda ću pomenuti samo jedan od niza primedaba koje su imali članovi nacionalnih manjina u Srbiji koji su nama kao narodnim poslanicima dostavljali. Recimo, mnogi članovi manjinskih zajednica nisu znali kako se troše sredstva koja se godišnje iz budžeta Republike Srbije izdvajaju za nacionalne savete, a kojima raspolaže predsednik Nacionalnog saveta. Izmenama i dopunama ovog zakona postiže se ne samo transparentnost u radu, nego se preciznije dakle definišu i nadležnosti samog predsednika Nacionalnog saveta.
S ponosom mogu da kažem da manjine u Srbiji imaju pravo na svoj jezik, pismo, obrazovanje, informisanje na maternjem jeziku, kao i pravo na zaštitu kulturnog identiteta. Ustavom i nizom zakona stvoreni su pravni okviri koji poštuju njihova prava i mislim da je to veoma važno za razvijanje demokratičnosti u svakoj zemlji. Takođe, manjine u Srbiji aktivno učestvuju u političkom životu preko nacionalnih stranaka kojima je obezbeđen ulazak u parlament, ali preko lista velikih stranaka oni imaju funkcije u Republičkoj pokrajinskoj Vladi, u lokalnim samoupravama, a učestvuju u državnoj administraciji.
Sigurno je da svi mi imamo mnogo problema u ovim teškim ekonomskim uslovima, ali mislim da će ovaj zakon stvoriti uslove za jedan bolji izbor nacionalnih saveta i ovo svoje izlaganje završiću izjavom gospodina Lajčeka koji je pre sedam dana bio u Srbiji koji je rekao da je Vojvodina primer kako se poštuju nacionalne manjine. Hvala.

Predsedavajuća, kolege i koleginice narodni poslanici, gospodine ministre, podnela sa zajedno sa koleginicom Zlatom Đerić amandman na član 2. zbog toga što sam smatrala da izmene i dopune ovog zakona treba da imaju vrlo jasno i precizno rešenje koje se odnosi na subjekte, poverioce subjekata privatizacije koji ne podnesu, pokrenu postupak prinudnog izvršenja u roku od 30 dana. Pretpostavlja se da će oni tu učiniti u roku od ovih 30 dana, ali se postavlja ta pravna dilema i pitanje šta se sa njima događa ako to oni ne učine, koji je njihov status.

Predložili smo amandmanom da se propuštanje roka od 30 dana sankcioniše gubitkom prava na pokretanje bilo kakvog postupka prinudnog izvršenja dok samo izvršenje ostaje nesporno. Ovakvi poverioci praktično se izjednačavaju sa državnim poveriocima kada je u pitanju postupak naplate potraživanja u skladu sa zakonskom odredbom u članu 20ž stav. 2.

Međutim, Vlada je u obrazloženju navela da bi prihvatanje ovog amandmana ponovo uvelo na mala vrata odredbu zakona za koju je Ustavni sud ustanovio da je u suprotnosti sa Ustavom, jer bi sada propuštanje roka od 30 dana bilo sankcionisano gubitkom prava na pokretanje postupka izvršenja, što bi po analogiji sa mišljenjem Ustavnog suda ponovo predstavljalo ograničavanje Ustavom garantovanog prava na mirno i nesmetano uživanje imovine.

Međutim, ukoliko ostane ovakvo rešenje ostaje i otvoreno pitanje zašto je uopšte u startu propisan rok od 30 dana za podnošenje zahteva i šta sa poveriocima koji iz bilo kakvog opravdanog ili neopravdanog razloga taj rok propuste. Smatram da mi ovde definitivno imamo pravnu prazninu.

Drugo, diskutabilno je da li se može povući analogija sa osporenom odredbom zakona, jer u njoj je pravo ograničeno….

Gospodine ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, činjenica je da ni posle 13 godina i nekoliko zakonskih rokova privatizacija nije završena. Ovo je šesta izmena i dopuna Zakona o privatizaciji. Osnovni je usvoje još 2001. godine, pa smo onda imali izmenu 2003, pa 2005, 2007, 2010, 2012. godine i ovu šestu danas.
Da je zakon bio pun propusta govori i podatak da je oko 2300 prodatih preduzeća, da je do sada bilo raskinutih privatizacija oko 680, a od 2001. godine do danas 800 hiljada radnika je ostalo bez posla.
Cilj izmene i dopune Zakona o privatizaciji, o kojem danas raspravljamo, je da se reguliše pitanje naplate dugova koji imaju preduzeća u restrukturiranju. Šta to konkretno znači? To znači da zakon predviđa da će privatni poverioci moći da traže i dobiju novac koji im preduzeća u restrukturiranju duguju, dok će država i državna preduzeća nastaviti da štite firme za dugovanja nastala pre 2008. godine. Ti dugovi će biti isplaćeni iz prodajne cene nakon što preduzeća budu privatizovana, restruktuirana ili prodata.
Tek po okončanju celog procesa Predlog zakona predviđa da Agencija za privatizaciju obavesti sudove i druge organe za prinudnu naplatu o uplati novca od postignute prodajne cene.
Prema Predlogu zakona o privatizaciji svim poveriocima preduzeća u restrukturiranju i privatizaciji dat je rok od 30 dana za prijavljivanje potraživanja, a u roku od 90 dana, kako i stoji u obrazloženju, Agencija treba da evidentira sva ta potraživanja i sačini predlog namirenja dugova.
Potpuno je jasno da je ova izmena učinjena prvenstveno sa namerom da se spreči stihijska naplata potraživanja i masovno otvaranje stečajeva nad 164 preduzeća u restrukturiranju koja bi mogla da usledi za nekoliko dana.
Moram da kažem da je poslanička grupa NS, kada je u pitanju Predlog ovog zakona, reagovala sa nekoliko amandmana. Samo ću spomenuti, a o tome ćemo u raspravi u pojedinostima više govoriti, šta se događa sa onim preduzećima koja u roku od 30 dana ne budu stigla da sva svoja potraživanja reše. Mi tim amandmanom predlažemo i nudimo rešenje da se propuštanje roka od 30 dana sankcioniše gubitkom prava na pokretanje bilo kakvog postupka, prinudnog izvršenja, dok samo potraživanje ostaje nesporno.
Vrlo je verovatno da će rok od 30 dana biti dovoljan za sva preduzeća da podnesu sve što je potrebno kako bi ispunili zakonsku obavezu, ali smatramo da zakon mora da bude precizan. Postavlja se pitanje – šta ako se desi da neki poverioci, neka preduzeća ne podnesu prijave u tom roku od 30 dana? Zbog toga smo reagovali ovim amandmanom, smatrajući da zakon mora da bude potpuno precizan.
Preduzeća u restrukturiranju su godinama zakonski zaštićena od poverilaca. Te odredbe zakona u novembru prošle godine je Ustavni sud proglasio neustavnim i odluka treba da stupi na snagu 14. maja ove godine. Potpuno je jasno da Vlada nije reagovala ovim predlogom zakona da bismo mi praktično imali tu stihijsku naplatu koja bi jednostavno izazvala naplatu dugovanja koje se mere milijardama evra i koje bi zaista izazvale veliki poremećaj na tržištu. Pitanje da li bi to uopšte mogli finansijski da izdržimo.
Samo IMT, IMR „Galenika“, „Jumko“ i ostala preduzeća, od ukupno 157, duguju jednu i po milijardi evra državi, odnosno Poreskoj upravi i javnim preduzećima za struju, vodu i ostale komunalije.
Posle rasprave i usvajanja i ovog zakona ovde u parlamentu, izjašnjavanja o njemu, mislim da je veoma važno da usledi razvrstavanje preduzeća u tri grupe, kako je i najavila nova Vlada, odnosno premijer u ekspozeu, i to na ona koja mogu da nađu strateškog partnera, ona koja idu u stečaj i ona koja će biti likvidirana.
Moram da kažem da je prethodnim zakonskim rešenjima bilo propisano da od preduzeća u restrukturiranju, kojih ima 157 i negde oko 55.000 zaposlenih, niti jedan poverilac, bio on privatni ili državni, ne može na prinudno ili da na drugi način da naplati svoje dugove. Svi sudski postupci koji su se vodili protiv tih firmi bili su automatski prekidani. Takav zakon je imao nameru da zaštiti pomenuta preduzeća i radnike zaposlene u njima od propasti, a zapravo je naneo velike štete srpskoj privredi. Mnoge male privatne kompanije su morale da budu zatvorene, jer nisu uspele da naplate svoja potraživanja. Naravno, štetu su trpeli i državni giganti, poput Elektroprivrede, Srbija gasa, a na kraju krajeva, i svi građani, jer preduzeća u restrukturiranju nisu uplaćivala svoje poreske obaveze prema budžetu.
Po procenama Svetske banke, država je godišnje zbog toga trpela štetu od 750 miliona evra. Za razliku od državnih poverioca, privatnici će sva svoja potraživanja moći da počnu da naplaćuju u jednom relativno kratkom roku po utvrđenoj dinamici predloga izmena i dopuna ovog zakona.
Sa druge strane, poverioci će sada moći da nastave sudske postupke, koji su bili prekinuti kada je sadašnji zakon stupio na snagu. Takođe, poverioci će moći da pokrenu i nove sudske postupke koji nisu smeli da se vode zbog zakonske zabrane, ali tek nakon što odluče da nisu zadovoljni rešenjem za isplatu, a koju će im predložiti Agencija za privatizaciju.
Dakle, namera i cilj predloga ovog Zakona o privatizaciji je potpuno jasna. Želim da vas obavestim da će u danu za glasanje poslanička grupa Nova Srbija podržati ovaj predlog zakona.

Uvažena predsedavajuća, kolege i koleginice narodni poslanici, mogu da prihvatim argumente da kolege i koleginice žele da zadrže jednu instituciju kao što je Uprava za rodnu ravnopravnost, ali ne mogu da prihvatim argument koji dolazi od pojedinih kolega da buduća Vlada želi da ukida institucije u Republici Srbiji, kao što je Uprava za rodnu ravnopravnost. Mislim da to vrlo jasno stoji u ovom Zakonu o ministarstvima i da je upravo cilj buduće Vlade da se i u ovoj oblasti napravi reorganizacija, da se jednostavno pojača efikasnost i koordinacija i sa drugim ministarstvima i sa lokalom.
Tačno je, nije podnet amandman, ali sam sigurna, uz uvažavanje svih preporuka Evropske unije i međunarodnih organizacija, da niko od nas ovu oblast ne želi da zapostavi. Ima samo dobre namere da je reorganizuje na drugi način, ne kroz Upravu za rodnu ravnopravnost, nego kroz jedno telo ili kancelariju koja će se na efikasniji način baviti ovom oblašću. Dajmo šansu da se to telo ili ta kancelarija formira, da pokaže svoje rezultate, plan i namere, pa ćemo onda svi zajedno kritikovati ili pohvaliti to buduće telo. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Uvaženi članovi Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici. Imala bih nekoliko pitanja za ministra za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, gospodina Igora Mirovića.
Lokalne samouprave imaju obavezu i prema građanima i prema državi da sa što manje troškova ostvare što veće efekte u ukupnom razvoju zemlje. Međutim, gospodine ministre, naše lokalne samouprave se suočavaju sa velikim brojem zaposlenih, imaju probleme sa troškovima administracije, imaju probleme sa velikim brojem partijskih kadrova. Uopšte, mnogo je nepravilnosti i nelogičnosti u regulisanju radnog statusa zaposlenih u lokalnim samoupravama.
Moje mišljenje je da nam nedostaje princip profesionalizacije, nedostaje nam stručno usavršavanje službenika u lokalnim samoupravama, a nedostaje nam i transparentnost prilikom zapošljavanja službenika u lokalnim samoupravama. Najveću odgovornost za stanje u lokalnim samoupravama snosi država. Do sada nije bilo ni jednog zakonskog rešenja koje bi na pravi način regulisalo radno-pravni status službenika u lokalnim samoupravama.
Vaše ministarstvo je predložilo taj zakon. Javna rasprava je završena. Trebalo bi uskoro da se nađe u Narodnoj skupštini Republike Srbije pred poslanicima na raspravi i moje pitanje vama je na koji način ovaj zakon reguliše radno-pravni status službenika u lokalnim samoupravama?

Strategija EU za budžetska sredstava u periodu od 2014. godine do 2020. godine stavlja akcenat na pojačavanje kapaciteta lokalnih samouprava i na reformu administracije.
Ključno pitanje je kako da se pripremimo da sredstva iz EU koja će nam biti na raspolaganju povučemo i na najbolji način uložimo. Kada kažem kako da se pripremimo, onda mislim pre svega na pripremu projektno tehničke administracije i podizanje kapaciteta na lokalnom i regionalnom nivou za njihovu uspešnu primenu.
Ako želimo da Srbiju predstavimo kao ozbiljnu i odgovornu zemlju, onda ne smemo da dozvolimo sebi da neki projekat koji je potpisan iz bilo kog razloga ne realizujemo da li zbog promene vlasti ili nečije volje da obezbedi ili ne obezbedi sredstva za njihovu realizaciju.
Dugo, po meni, veoma važno pitanje je koji je pravi nivo decentralizacije u smislu raspodele tih sredstava i kako objektivno postaviti kriterijume prilikom raspodele tih sredstava.
Treće, potreban nam je plan regionalnog razvoja. Vi ste ga najavili, ali ja želim da vas podsetim da je u Srbiji do sada u novijoj istoriji napisano 115 strategija. Skoro sve su mrtvo slovo na papiru. Zbog svega što sam rekla, moje pitanje, ministre Miroviću – da li ministarstvo u okviru svojih nadležnosti priprema izmene Zakona o lokalnoj samoupravi? Novi Zakon o finansiranju lokalnih samouprava kako bi opštine i gradovi bolje funkcionisali u cilju rešavanja problema građana?

Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvaženi građani Srbije, kolege narodni poslanici, za poslaničku grupu Nove Srbije ova rezolucija je od ključnog značaja pred početak pregovora Srbije sa EU. Cilj ove rezolucije jasno se vidi da je da Srbija što pre postane punopravni član u EU, kao i aktivna i transparentna uloga Narodne skupština Republike Srbije u harmonizaciji zakonodavstva sa evropskim.
Ne mogu ovom prilikom da ne pomenem značaj Rezolucije o pridruživanju EU iz 2004. godine, koja je takođe na jedan vrlo jasan način izrazila čvrsto opredeljenje Skupštine Republike Srbije tada da državna zajednica Srbija i Crna Gora što pre postane punopravni član.
U međuvremenu je Srbija prošla veoma dug put, kako je to i rekla predsednica Odbora za evropske integracije, narodna poslanica Nataša Vučković i ova rezolucija iz 2013. godine, današnja o kojoj raspravljamo o ulozi Narodne skupštine o pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU je operativnog karaktera i bavi se konkretnim detaljima vezanim za predstojeće pregovore o pristupanju. Ona na jedan vrlo jasan način pozicionira samo Narodnu skupštinu u toku trajanja predpristupnih pregovora Republike Srbije sa EU.
Tačno je i vrlo se jasno precizira ovom rezolucijom da Vlada vodi pregovore, ali da Skupština veoma aktivno prati preko izveštaja koji će Vlada dostavljati Narodnoj skupštini Republike Srbije sve o čemu se razgovara i pregovara u toku ovih pregovora. Po mom mišljenju je na vrlo jasan i precizan način definisana i uloga Narodna skupština Republike Srbije i Vlade činjenicom da se upravo Narodnoj skupštini Republike Srbije sveobuhvatno i pravovremeno daju informacije od strane pregovaračkog tima i Vlade Republike Srbije o svim planiranim aktivnostima u pregovaračkom procesu, kao i to da je pregovarački tim i Vlada Republike Srbije da na svakih šest meseci podnosi izveštaj o toku pregovora, a da će se o tom izveštaju raspravljati na plenarnoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije.
Za mene kao člana Odbora za evropske integracije je veoma važno što je ovom rezolucijom ustanovljena vrlo jasna i precizno definisana, odnosno bitna uloga skupštinskog Odbora za evropske integracije, jer njen tekst obavezuje Vladu da ovom odboru dostavlja rezultate bilateralnog skrininga za svako pregovaračko poglavlje, ali je takođe Vlada dužna da uzima u obzir sve izveštaje i predloge koje će Odbor za evropske integracije upućivati na svojim sednicama i u svojim zaključcima pregovaračkom timu.
Svih 26 tačaka ove rezolucije su veoma bitne. Ono što bih posebno istakla u toku ovih pregovora i što smatram da građani Srbije treba da znaju je činjenica da je cilj Srbije da u toku ovog pregovaračkog procesa očuva teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije, kao i da u toku pregovaračkog procesa vodi računa o poštovanju tradicije i zaštiti kulture jezika, kao osnovnog nacionalnog identiteta Srbije.
Znači, ova rezolucija u svakom svom članu vodi računa o nacionalnim interesima države Srbije. Vrlo je važno što se ukazuje važnost zaštite privrednih grana koje su od vitalnog značaja za Srbiju u uslovima tržišne ekonomije i što se pregovori moraju voditi na način kojim se čuva i unapređuje postignuti nivo socijalnih prava i njihove zaštite građana Republike Srbije.
Mislim da je veoma važno da građani Srbije, upravo preko parlamenta, budu na vreme i u svakom trenutku informisani o toku pregovora sa EU i da od početka pregovaračkog procesa što pre osete boljitak za sebe i za svoje porodice. Poslanička grupa Nove Srbije će u danu za glasanje podržati ovu rezoluciju. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, gospodine ministre, građani Srbije danas sa pažnjom prate ovu raspravu očekujući da Narodna skupština Republike Srbije u Danu za glasanje ratifikuje ovaj sporazum i ovaj kineski kredit odobri, kako ne bi bilo zastoja u radu, kako bi se autoput kroz Šumadiju izgradio u predviđenom roku za 36 meseci kako ste vi gospodine Iliću u decembru prošle godine i obećali.
Takođe, želim da izrazim zadovoljstvo što ste gospodine ministre sa timom svojih stručnjaka iz Ministarstva za veoma kratko vreme uspeli da uradite sve što je potrebno za dobijanje ovog izuzetno povoljnog kredita od kineske Eksport – Import banke.
Takođe želim da izrazim svoj stav i mišljenje da je veoma važan infrastrukturni projekat kao što je bila koncesija za izgradnju autoputa Horgoš-Požega, biti i privi poslednji projekat koji je u ovom parlamentu ratifikovan, a koji nije realizovan. Neprocenjiva je šteta koja je naneta građanima Srbije zbog toga. Takođe mi je drago što ste u relativno kratkom roku uspeli da uradite sve što je potrebno, naravno uvažavajući sve ono što je prethodno uradio i ministar Mrkonjić, da izgradnja ovog autoputa teče ovim tempom, kako sada teče, izražavajući uverenje da će tako biti i u narednom periodu.
Potpuno je razumljivo interesovanje kineske države, kineskih kompanija, kineske banke, za izgradnju ovog autoputa. Naime, Kinezi kroz izgradnju ovog autoputa vide povezivanje severa i juga i zbog Luke Bar, a takođe veoma je važno i što će se veliki broj dunavskih luka, odnosno doći do povezivanja dunavskih luka sa Jadranskim morem i što će se na taj način povezivati i zemlje u okruženju.
Veoma je važno što će država Srbija kroz izgradnju ovog auto puta, i kako ste i sami rekli aerodroma Lađevaca, kargo centra, i gasovoda biti isprepletana sa svim infrastrukturnim projektima i na taj način kroz izgradnju tih infrastrukturnih projekata postati veoma atraktivno mesto za buduća ulaganja.
Takođe, želim da kažem da građanima 14 gradova Srbije, na ravno i svim građanima Srbije, ali pre svega 14 gradova kroz koje prolazi ovaj autoput, izgradnja na vreme ovog Koridora 11 je važna ne samo za privredni oporavak zemlje, nego je ona veoma važna i za opstanak svih građana na ovom području.
Koliko je ovaj projekat ozbiljan i koliko izaziva pažnju građana može se videti po tome što smo imali prilike da u ovom periodu od nekoliko meseci ranije, malo češće preko televizije i preko pisanih glasila vidimo kakvim tempom ide izgradnja ovog koridora, odnosno da građani Srbije podržavaju upravo napore koje vi činite, uopšte i cela Vlada, da nema zastoja u izgradnji ovog autoputa.
Verujem da nepristupačan teren je činjenica da će se kroz ovu deonicu izgraditi i mnogo mostova, i da će biti mnogo izmešteno regionalnih puteva, ni na koji način neće usporiti ovu izgradnju. Naprotiv, da će kroz ovaj kredit, kako ste i sami rekli, biti uposleno još preko dve hiljade ljudi i da će na ovaj način negde početkom sledeće godine Srbija biti jedno veliko gradilište.
Što se tiče potvrđivanja Ugovora između Republike Srbije i Kraljevine Maroko o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na porez na dohodak, vrlo je važan ovaj ugovor pre svega zbog privredne saradnje obe zemlje, i zbog toga što odredba člana 25. ovog ugovora propisuje jednak tretman državljanima obe ugovorne strane.
Mislim da će ovaj ugovor doprineti još boljoj privrednoj, odnosno ekonomskoj saradnji obe zemlje, i kao što je moj kolega Miroslav Markićević, u danu za glasanje poslanička grupa NS će podržati oba ova ugovora. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege, poštovani građani Srbije, na početku svog izlaganja želim da izrazim zadovoljstvo u ime poslaničke grupe NS što je veliki broj suštinskih amandmana, koje je poslanička grupa NS u prethodnom sazivu podnela, uvršten u ovaj zakon, tako da na jedan indirektan način smatramo i nas kao ljude koji su učestvovali u kreiranju ovog zakona.
Nije bilo promena Zakona o železnici od 2005. godine. Ovaj zakon doživljavamo kao zakon koji ima za osnovni cilj poboljšanje kapaciteta železničkog sistema i ovaj zakon po našem dubokom mišljenju stvara uslove za nezavisno poslovanje železničkih preduzeća uz povećanje konkurentnosti i poboljšanje kvaliteta železničkog prevoza u celini. Takođe smatram dobrom odredbom ovog zakona što se razdvajanje železničkog sistema na neki način mora uraditi i to odvajanjem za upravljački deo kada je u pitanju infrastruktura i deo koji je odgovoran za prevoz u putničkom i teretnom saobraćaju.
Po mom dubokom mišljenju ovaj zakon ima i dva vrlo precizna rešenja kada je u pitanju intermodalni, odnosno kombinovani saobraćaj, ali i nadležnosti Direkcije za železnicu koje su ovim zakonom vrlo precizno definisane. Kada je u pitanju kombinovani prevoz, smatram da je u članu 83. vrlo jasno precizirano u cilju unapređenja kombinovanog transporta da Vlada uređuje ovu oblast i vrlo jasnom državnom pomoći i stimulativnim merama, a kada smo nedavno raspravljali o Zakonu o energetskoj efikasnosti istakli smo prednosti kombinovanog saobraćaja i mnoge kolege su istakle da je upravo kombinovani saobraćaj čistiji, da imamo vrlo manje zagađenja i vrlo je važno ovaj saobraćaj precizno definisati i dalje ga unapređivati.
Što se tiče Direkcije, veliki problem je do sada bio što nadležnosti Direkcije nisu bile precizirane na pravi način, u smislu da Direkcija nije mogla da donese podzakonske akte, a nadležnost Direkcije za železnicu su ovim zakonom vrlo jasno precizirane i kao što ste i vi, gospodine ministre, rekli, Direkcija je sada telo i za licenciranje i regulatorno telo i bezbednosno.
Složila bih se takođe i sa kolegom Baureom koji je rekao da se ovim zakonom prvi put jasno predviđa da Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade usvaja nacionalni program železničke infrastrukture. Na taj način mi jasno imamo nacionalni program u koji su uključeni i Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije.
Problem prethodnog zakona je bio i u tome što nije bio usklađen sa zakonima EU i takođe je bio problem što nije bio primenjivan u praksi i što se nažalost, sa restrukturiranjem u železnici na osnovu prethodnog zakona nije nastavilo. Direktna posledica ovoga je bilo nesrazmerno investiranje u železnicu i u drumski saobraćaj. Dakle, više se investiralo u drumski saobraćaj. Opet se postavlja pitanje – ko da i ulaže u nerestruktuiranu i neefikasnu železnicu? Kao posledicu toga imali smo da se železnički transport umesto Koridorom 10 kao prirodno najpogodnijim i najkraćim putem iz zapadne Evrope za Tursku i Bliski Istok obavlja alternativnim pravcima kroz Rumuniju u Bugarsku.
Novi zakon sva svoja rešenja usklađuje sa pravnim okvirom EU i bez obzira na činjenicu da je u zemljama zapadne Evrope tržišni udeo kod većine železnica počeo da opada 50-ih godina prošlog veka kao posledica prelaza privrede sa tradicionalno teške industrije na industriju usluga i maloprodaje, ipak su ta zakonska rešenja u zemljama EU dala određene rezultate. Mislim da je svima nama jasno da Železnice Srbije u ovakvom obliku ne mogu izdržati konkurenciju koja će se izvesno pojaviti kao posledica usvajanja ovog zakona i zato je neophodna temeljna reorganizacija ovog javnog preduzeća.
Imajući u vidu da je Železnica vitalni deo transportnog sektora, smatram vrlo važnom odredbom ovog zakona što će se železničkim prevoznicima omogućiti status samostalnih operatera. Na taj način će oni poslovati na komercijalnoj osnovi i u skladu sa zahtevima tržišta. Budući razvoj i efikasno funkcionisanje železničkog sistema može se unaprediti samo ako se napravi razlika između pružanja transportnih usluga i upravljanja infrastrukturom.
Bez obzira na podsticaj konkurentnosti, smatram vrlo odgovornim što država i dalje odgovara za razvoj železničke infrastrukture, a zakon definiše da je upravljač u infrastrukturi uz saglasnost Vlade dužan da utvrdi pravila kojima se propisuju i naknade i cene usluga železničkih prevoznika za korišćenje železničke infrastrukture, pri čemu se mora ispoštovati princip nediskriminacije između železničkih preduzeća.
Vrlo su jasno ovim zakonom predviđeni i podsticaji za upravljanje infrastrukturom železnice, kako bi se i smanjili troškovi i kako bi se na što efikasniji način upravljalo železničkom infrastrukturom, te u tom smislu smatram da će i određeni ugovori koji će se potpisivati između lokalnih samouprava, a prethodno pokrajine i Vlade, dati određene rezultate u smislu smanjenja troškova upravljanja železničkom infrastrukturom. Smatram da će ti prihodi koji će na taj način biti ostvareni znatno umanjiti subvencije koje država Srbija u ovom trenutku daje za železnicu, što će kao direktan pozitivan cilj ovog zakona imati da se rastereti budžet.
Ovaj zakon obavezu javnog prevoza putnika uređuje na način kako su to uredile evropske zemlje i ova zakonska rešenja su preciznija i efikasnija od tradicionalnog davanja državne pomoći radi obezbeđivanja nesmetanog javnog prevoza putnika.
Da bi se javni prevoz putnika organizovao na način koji najviše odgovara potrebama javnosti, nadležni organi moraju imati mogućnost slobodnog izbora železničkog prevoza. Da bi se garantovala primena načela transparentnosti kao i ravnopravnog tretmana konkurentnih železničkih prevoznika od suštinskog je značaja da ugovor o obavezi javnog prevoza, između nadležnog organa i izabranog železničkog prevoznika, definiše prirodu obaveze javnog prevoza, kao i ugovorenu naknadu.
Sve u svemu smatram da ova rešenja treba da dovedu do porasta interesovanja za železnički saobraćaj, kako u samoj zemlji, tako i u zemljama koje su povezana železničkom infrastrukturom sa Srbijom. Smatram da će ove promene zakona privući strane investitore koji će imati pozitivan efekat za privredu i građane u celini. Zbog toga će poslanička grupa NS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege, poštovani građani Srbije, na početku svog izlaganja želim da izrazim zadovoljstvo u ime poslaničke grupe NS što je veliki broj suštinskih amandmana, koje je poslanička grupa NS u prethodnom sazivu podnela, uvršten u ovaj zakon, tako da na jedan indirektan način smatramo i nas kao ljude koji su učestvovali u kreiranju ovog zakona.
Nije bilo promena Zakona o železnici od 2005. godine. Ovaj zakon doživljavamo kao zakon koji ima za osnovni cilj poboljšanje kapaciteta železničkog sistema i ovaj zakon po našem dubokom mišljenju stvara uslove za nezavisno poslovanje železničkih preduzeća uz povećanje konkurentnosti i poboljšanje kvaliteta železničkog prevoza u celini. Takođe smatram dobrom odredbom ovog zakona što se razdvajanje železničkog sistema na neki način mora uraditi i to odvajanjem za upravljački deo kada je u pitanju infrastruktura i deo koji je odgovoran za prevoz u putničkom i teretnom saobraćaju.
Po mom dubokom mišljenju ovaj zakon ima i dva vrlo precizna rešenja kada je u pitanju intermodalni, odnosno kombinovani saobraćaj, ali i nadležnosti Direkcije za železnicu koje su ovim zakonom vrlo precizno definisane. Kada je u pitanju kombinovani prevoz, smatram da je u članu 83. vrlo jasno precizirano u cilju unapređenja kombinovanog transporta da Vlada uređuje ovu oblast i vrlo jasnom državnom pomoći i stimulativnim merama, a kada smo nedavno raspravljali o Zakonu o energetskoj efikasnosti istakli smo prednosti kombinovanog saobraćaja i mnoge kolege su istakle da je upravo kombinovani saobraćaj čistiji, da imamo vrlo manje zagađenja i vrlo je važno ovaj saobraćaj precizno definisati i dalje ga unapređivati.
Što se tiče Direkcije, veliki problem je do sada bio što nadležnosti Direkcije nisu bile precizirane na pravi način, u smislu da Direkcija nije mogla da donese podzakonske akte, a nadležnost Direkcije za železnicu su ovim zakonom vrlo jasno precizirane i kao što ste i vi, gospodine ministre, rekli, Direkcija je sada telo i za licenciranje i regulatorno telo i bezbednosno.
Složila bih se takođe i sa kolegom Baureom koji je rekao da se ovim zakonom prvi put jasno predviđa da Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade usvaja nacionalni program železničke infrastrukture. Na taj način mi jasno imamo nacionalni program u koji su uključeni i Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije.
Problem prethodnog zakona je bio i u tome što nije bio usklađen sa zakonima EU i takođe je bio problem što nije bio primenjivan u praksi i što se nažalost, sa restrukturiranjem u železnici na osnovu prethodnog zakona nije nastavilo. Direktna posledica ovoga je bilo nesrazmerno investiranje u železnicu i u drumski saobraćaj. Dakle, više se investiralo u drumski saobraćaj. Opet se postavlja pitanje – ko da i ulaže u nerestruktuiranu i neefikasnu železnicu? Kao posledicu toga imali smo da se železnički transport umesto Koridorom 10 kao prirodno najpogodnijim i najkraćim putem iz zapadne Evrope za Tursku i Bliski Istok obavlja alternativnim pravcima kroz Rumuniju u Bugarsku.
Novi zakon sva svoja rešenja usklađuje sa pravnim okvirom EU i bez obzira na činjenicu da je u zemljama zapadne Evrope tržišni udeo kod većine železnica počeo da opada 50-ih godina prošlog veka kao posledica prelaza privrede sa tradicionalno teške industrije na industriju usluga i maloprodaje, ipak su ta zakonska rešenja u zemljama EU dala određene rezultate. Mislim da je svima nama jasno da Železnice Srbije u ovakvom obliku ne mogu izdržati konkurenciju koja će se izvesno pojaviti kao posledica usvajanja ovog zakona i zato je neophodna temeljna reorganizacija ovog javnog preduzeća.
Imajući u vidu da je Železnica vitalni deo transportnog sektora, smatram vrlo važnom odredbom ovog zakona što će se železničkim prevoznicima omogućiti status samostalnih operatera. Na taj način će oni poslovati na komercijalnoj osnovi i u skladu sa zahtevima tržišta. Budući razvoj i efikasno funkcionisanje železničkog sistema može se unaprediti samo ako se napravi razlika između pružanja transportnih usluga i upravljanja infrastrukturom.
Bez obzira na podsticaj konkurentnosti, smatram vrlo odgovornim što država i dalje odgovara za razvoj železničke infrastrukture, a zakon definiše da je upravljač u infrastrukturi uz saglasnost Vlade dužan da utvrdi pravila kojima se propisuju i naknade i cene usluga železničkih prevoznika za korišćenje železničke infrastrukture, pri čemu se mora ispoštovati princip nediskriminacije između železničkih preduzeća.
Vrlo su jasno ovim zakonom predviđeni i podsticaji za upravljanje infrastrukturom železnice, kako bi se i smanjili troškovi i kako bi se na što efikasniji način upravljalo železničkom infrastrukturom, te u tom smislu smatram da će i određeni ugovori koji će se potpisivati između lokalnih samouprava, a prethodno pokrajine i Vlade, dati određene rezultate u smislu smanjenja troškova upravljanja železničkom infrastrukturom. Smatram da će ti prihodi koji će na taj način biti ostvareni znatno umanjiti subvencije koje država Srbija u ovom trenutku daje za železnicu, što će kao direktan pozitivan cilj ovog zakona imati da se rastereti budžet.
Ovaj zakon obavezu javnog prevoza putnika uređuje na način kako su to uredile evropske zemlje i ova zakonska rešenja su preciznija i efikasnija od tradicionalnog davanja državne pomoći radi obezbeđivanja nesmetanog javnog prevoza putnika.
Da bi se javni prevoz putnika organizovao na način koji najviše odgovara potrebama javnosti, nadležni organi moraju imati mogućnost slobodnog izbora železničkog prevoza. Da bi se garantovala primena načela transparentnosti kao i ravnopravnog tretmana konkurentnih železničkih prevoznika od suštinskog je značaja da ugovor o obavezi javnog prevoza, između nadležnog organa i izabranog železničkog prevoznika, definiše prirodu obaveze javnog prevoza, kao i ugovorenu naknadu.
Sve u svemu smatram da ova rešenja treba da dovedu do porasta interesovanja za železnički saobraćaj, kako u samoj zemlji, tako i u zemljama koje su povezana železničkom infrastrukturom sa Srbijom. Smatram da će ove promene zakona privući strane investitore koji će imati pozitivan efekat za privredu i građane u celini. Zbog toga će poslanička grupa NS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege, poštovani građani Srbije, na početku svog izlaganja želim da izrazim zadovoljstvo u ime poslaničke grupe NS što je veliki broj suštinskih amandmana, koje je poslanička grupa NS u prethodnom sazivu podnela, uvršten u ovaj zakon, tako da na jedan indirektan način smatramo i nas kao ljude koji su učestvovali u kreiranju ovog zakona.
Nije bilo promena Zakona o železnici od 2005. godine. Ovaj zakon doživljavamo kao zakon koji ima za osnovni cilj poboljšanje kapaciteta železničkog sistema i ovaj zakon po našem dubokom mišljenju stvara uslove za nezavisno poslovanje železničkih preduzeća uz povećanje konkurentnosti i poboljšanje kvaliteta železničkog prevoza u celini. Takođe smatram dobrom odredbom ovog zakona što se razdvajanje železničkog sistema na neki način mora uraditi i to odvajanjem za upravljački deo kada je u pitanju infrastruktura i deo koji je odgovoran za prevoz u putničkom i teretnom saobraćaju.
Po mom dubokom mišljenju ovaj zakon ima i dva vrlo precizna rešenja kada je u pitanju intermodalni, odnosno kombinovani saobraćaj, ali i nadležnosti Direkcije za železnicu koje su ovim zakonom vrlo precizno definisane. Kada je u pitanju kombinovani prevoz, smatram da je u članu 83. vrlo jasno precizirano u cilju unapređenja kombinovanog transporta da Vlada uređuje ovu oblast i vrlo jasnom državnom pomoći i stimulativnim merama, a kada smo nedavno raspravljali o Zakonu o energetskoj efikasnosti istakli smo prednosti kombinovanog saobraćaja i mnoge kolege su istakle da je upravo kombinovani saobraćaj čistiji, da imamo vrlo manje zagađenja i vrlo je važno ovaj saobraćaj precizno definisati i dalje ga unapređivati.
Što se tiče Direkcije, veliki problem je do sada bio što nadležnosti Direkcije nisu bile precizirane na pravi način, u smislu da Direkcija nije mogla da donese podzakonske akte, a nadležnost Direkcije za železnicu su ovim zakonom vrlo jasno precizirane i kao što ste i vi, gospodine ministre, rekli, Direkcija je sada telo i za licenciranje i regulatorno telo i bezbednosno.
Složila bih se takođe i sa kolegom Baureom koji je rekao da se ovim zakonom prvi put jasno predviđa da Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade usvaja nacionalni program železničke infrastrukture. Na taj način mi jasno imamo nacionalni program u koji su uključeni i Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije.
Problem prethodnog zakona je bio i u tome što nije bio usklađen sa zakonima EU i takođe je bio problem što nije bio primenjivan u praksi i što se nažalost, sa restrukturiranjem u železnici na osnovu prethodnog zakona nije nastavilo. Direktna posledica ovoga je bilo nesrazmerno investiranje u železnicu i u drumski saobraćaj. Dakle, više se investiralo u drumski saobraćaj. Opet se postavlja pitanje – ko da i ulaže u nerestruktuiranu i neefikasnu železnicu? Kao posledicu toga imali smo da se železnički transport umesto Koridorom 10 kao prirodno najpogodnijim i najkraćim putem iz zapadne Evrope za Tursku i Bliski Istok obavlja alternativnim pravcima kroz Rumuniju u Bugarsku.
Novi zakon sva svoja rešenja usklađuje sa pravnim okvirom EU i bez obzira na činjenicu da je u zemljama zapadne Evrope tržišni udeo kod većine železnica počeo da opada 50-ih godina prošlog veka kao posledica prelaza privrede sa tradicionalno teške industrije na industriju usluga i maloprodaje, ipak su ta zakonska rešenja u zemljama EU dala određene rezultate. Mislim da je svima nama jasno da Železnice Srbije u ovakvom obliku ne mogu izdržati konkurenciju koja će se izvesno pojaviti kao posledica usvajanja ovog zakona i zato je neophodna temeljna reorganizacija ovog javnog preduzeća.
Imajući u vidu da je Železnica vitalni deo transportnog sektora, smatram vrlo važnom odredbom ovog zakona što će se železničkim prevoznicima omogućiti status samostalnih operatera. Na taj način će oni poslovati na komercijalnoj osnovi i u skladu sa zahtevima tržišta. Budući razvoj i efikasno funkcionisanje železničkog sistema može se unaprediti samo ako se napravi razlika između pružanja transportnih usluga i upravljanja infrastrukturom.
Bez obzira na podsticaj konkurentnosti, smatram vrlo odgovornim što država i dalje odgovara za razvoj železničke infrastrukture, a zakon definiše da je upravljač u infrastrukturi uz saglasnost Vlade dužan da utvrdi pravila kojima se propisuju i naknade i cene usluga železničkih prevoznika za korišćenje železničke infrastrukture, pri čemu se mora ispoštovati princip nediskriminacije između železničkih preduzeća.
Vrlo su jasno ovim zakonom predviđeni i podsticaji za upravljanje infrastrukturom železnice, kako bi se i smanjili troškovi i kako bi se na što efikasniji način upravljalo železničkom infrastrukturom, te u tom smislu smatram da će i određeni ugovori koji će se potpisivati između lokalnih samouprava, a prethodno pokrajine i Vlade, dati određene rezultate u smislu smanjenja troškova upravljanja železničkom infrastrukturom. Smatram da će ti prihodi koji će na taj način biti ostvareni znatno umanjiti subvencije koje država Srbija u ovom trenutku daje za železnicu, što će kao direktan pozitivan cilj ovog zakona imati da se rastereti budžet.
Ovaj zakon obavezu javnog prevoza putnika uređuje na način kako su to uredile evropske zemlje i ova zakonska rešenja su preciznija i efikasnija od tradicionalnog davanja državne pomoći radi obezbeđivanja nesmetanog javnog prevoza putnika.
Da bi se javni prevoz putnika organizovao na način koji najviše odgovara potrebama javnosti, nadležni organi moraju imati mogućnost slobodnog izbora železničkog prevoza. Da bi se garantovala primena načela transparentnosti kao i ravnopravnog tretmana konkurentnih železničkih prevoznika od suštinskog je značaja da ugovor o obavezi javnog prevoza, između nadležnog organa i izabranog železničkog prevoznika, definiše prirodu obaveze javnog prevoza, kao i ugovorenu naknadu.
Sve u svemu smatram da ova rešenja treba da dovedu do porasta interesovanja za železnički saobraćaj, kako u samoj zemlji, tako i u zemljama koje su povezana železničkom infrastrukturom sa Srbijom. Smatram da će ove promene zakona privući strane investitore koji će imati pozitivan efekat za privredu i građane u celini. Zbog toga će poslanička grupa NS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Obraćam se u ime građana Beograda, koji imaju svoje privatne objekte pored ugostiteljskih objekata, koji smatraju da su u neravnopravnom položaju u odnosu na svoje komšije koji žive u stambenim objektima pored ugostiteljskih objekata. Zbog čega?
Zbog odluke Skupštine grada da emitovanje muzike za ugostiteljske objekte u stambenim objektima važi do 23, odnosno petkom i subotom do 24 časa, u odnosu na ugostiteljske objekte koji nisu pored stambenih objekata za koje važi odluka da emitovanje muzike traje svih 24 časa. Broj ovih ljudi nije mali. Oni se sve više javljaju nama, narodnim poslanicima. Svi njihovi pokušaji da reše ovaj problem nisu urodili plodom, i sa komunalnom policijom koja se pojavi tog trenutka, opomene vlasnika ugostiteljskog objekta, niti sa komunalnom inspekcijom u opštinama, ali ni sa Sekretarijatom za zaštitu životne sredine, jer su pojedini tražili merenje zvuka.
Apelujem na privremeni organ grada Beograda, kada bude formiran, da uzme u obzir ovaj problem i da ponudi rešenje Skupštini grada Beograda, kada se budu stekli uslovi za to, zbog toga što ni jedan građanin Beograda u odnosu na drugog ne sme biti diskriminisan. Naravno, to za diskriminaciju važi uopšte po bilo kom osnovu. Konkretno se obraćam Skupštini grada Beograda, jer je ovo pitanje u drugim gradovima možda rešeno. Ovde nije. Veliki je broj pritužbi. Građani nemaju rešenja za problem u kojem se nalaze i smatraju da treba da budu u ravnopravnom položaju u odnosu na svoje komšije koji žive u stambenim objektima, a pored ugostiteljskih. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, poštovana gospođo Janković, kolege i koleginice narodni poslanici, pred nama je veoma važan dokument, odnosno zakon, tzv Istambulska konvencija koja ima za cilj sprečavanje nasilja, zaštitu žrtava i kažnjavanje počinilaca.
Sa zadovoljstvom, odnosno sa ponosom mogu da kažem se Srbija obavezala u aprilu mesecu da će ovaj dokument što pre ratifikovati, ali da su moje koleginice narodne poslanice u okviru Ženske parlamentarne mreže vršile određeni pritisak i svakodnevno na svojim sastancima tražile od predsednika parlamenta da ovaj zakon što pre dođe u raspravu i na usvajanje, shvatajući važnost ovog sveobuhvatnog dokumenta.
Izlazak iz kruga nasilja nije samo jedan od glavnih ciljeva Ženske parlamentarne mreže, nego odgovornost i obaveza celog društva. Na to nas opominju žrtve porodičnog nasilja i žene žrtve rodno motivisanog nasilja. Zbog čega?
Zbog toga što je svaka druga žena doživela neki oblik psihičkog nasilja. Zbog toga što je svaka treća žena doživela neki oblik fizičkog nasilja, a svaka četvrta žena je izložena pretnjama nasiljem.
Nažalost u 92% slučajeva izvršioci krivičnog dela u porodicama su muškarci, najrasprostranjeniji oblik je bračno nasilje, najčešće žrtve nasilja su supruge ili bivše supruge nasilnika. Smatram i složila bih se sa prethodnim koleginicama da je ovo prilika kada građani Srbije mogu da vide jedinstvo celog parlamenta.
Nisam za to da se ova tema politizuje i moram objektivno i vrlo jasno da kažem da je porodično nasilje i uopšte rodno motivisano nasilje problem ne samo u Srbiji nego u celom svetu. U celom svetu svaka treća žena po podacima je žrtva nekog oblika nasilja, kao što je nažalost i to slučaj u Srbiji.
Da istaknem jedan podatak, koji moje koleginice nisu istakle i ako su mnogo toga već rekle, da je 37 osoba ove godine ubijeno, ali da su 25 maloletne dece ove godine ostale bez svojih majki, ili baki, zbog toga što su njihove majke ili bake nažalost ubijene. To je već zaista alarmantan podatak, odnosno crta ispod koje se ne može ići i za koju celo društvo mora da stane i svi zajedno moramo učiniti i ovaj parlament sa svojom nadzornom ulogom, i resorno ministarstvo da se ova konvencija primenjuje.
Vrlo je važno da kažem da će koleginice narodne poslanice, kao što su mnoge rekle, nadzirati primenu ove konvencije. Vrlo često ćemo vam postavljati pitanja i tražiti vrlo jasne podatke kako se ona primenjuje. Ne smemo dozvoliti da zbog ovolikog broja porodičnog nasilja i žrtava žena ovako važan dokument koji usvajamo ostane mrtvo slovo na papiru, ni u kom slučaju.
Ova konvencija u svojim odredbama uređuje mnoge oblasti, ali je veoma važno da napomenem, da bez obzira što resorno ministarstvo ima određeni protokol od ove godine za međuresorsku saradnju, veliki je problem što imamo nedostatak saradnje državnih organa i ostalih institucija zbog toga što smatram da postoji bolja međuresorska saradnja između centara za socijalni rad, policije i ostalih institucija, da bi mnoge osobe koje su bile žrtve nasilja, a koje nažalost nisu među živima, danas bile žive.
Od 37 žena koje više nisu među nama ove godine, njih 13 je prijavilo policiji slučaj nasilja. Nažalost, policija nije odreagovala. Znači, imali smo i vi to verovatno veoma dobro znate, da su se one evidentirale i u centrima i u policiji, da su žrtve porodičnog nasilja.
Često se dešava da kada žrtva pozove policiju da nasilnik odmah bude priveden, ali je problem što se odmah pusti. Problem je u tome što se kaže tužite osobu, puštena je i tužite je. Ali, sada sa ovom konvencijom imamo vrlo jasne naznake. Znači da će država stati između osobe koja je žrtva nasilja, tako što će joj pomoći u pravnoj pomoći i tako što će i ona ako odustane od tužbe, država nastaviti da ceo postupak sprovodi. To su vrlo važne odredbe ovog zakona.
Dakle, zbog nedostatka saradnje među državnim resorima, smatram da je vrlo važno da se uspostavi dobra koordinacija, kao i da budu usvojeni i primenjeni protokoli o postupanju i saradnji sa svim ustanovama i organizacijama, kada to kažem, onda mislim i na ministarstva i na centre za socijalni rad, na lokalnu samoupravu, sudove, policiju i nevladine organizacije.
Ako smo ove godine mogli da uvedemo kontrolu pedofila usvajanjem Marijinog zakona, i ako smo postali druga zemlja u Evropi posle Velike Britanije, koja je upravo na predlog Ženske parlamentarne mreže, uspela da ukine zastarevanje seksualnog delikta, onda smatram da možemo da pojačamo ovu međuresorsku saradnju između relevantnih institucija, kako bi primenom ove konvencije sprečili nasilje.
Rekla sam već da nasilnik koji preti i fizički zlostavlja, automatski mora da dobije zatvorsku kaznu i zbog toga je po mom dubokom uverenju potrebna dopuna Krivičnog i Porodičnog zakona. Očekujem da će posle usvajanja ove konvencije i doći do izmena i dopuna Krivičnog i porodičnog zakona, reći ću i zbog čega.
Za krivično delo nasilja u porodici predviđena je kazna od jedan do osam godina, moj stav je da zakon mora da bude precizniji. Zašto? Zato što nijedan sud u Srbiji tokom prošle godine nije izdao nalog za iseljenje nijednog nasilnika iz kuće, niti je izdat i jedan nalog da se u stan useli žrtva.
Prema podacima koje ja imam za prošlu godinu, samo 49 nasilnika dobilo je zabranu približavanja članu porodice na određenu udaljenost, 434 osobe dobile su zabranu daljeg uznemiravanja člana porodice, a osam osoba dobilo je zabranu pristupa u prostor oko mesta stanovanja i mesta rada člana porodice.
Dakle, naš Krivični zakon mora biti precizniji pod jedan, a pod dva, sudovi moraju donositi mere, odnosno odluke koje će biti rigoroznije. Vrlo je važna prevencija u ovoj oblasti. Dakle, ne možemo sve postići ni izmenama i dopunama zakonskih rešenja, već je vrlo važna i prevencija. Više puta sam za ovom govornicom tražila od ministra prosvete da se promene nastavni planovi i programi i da u relevantne udžbenike se uvedu teme koje su vezane za porodično nasilje i seksualno vaspitanje. Moje mišljenje kao pedagoga je da se preventivom moramo početi od najranijeg uzrasta i uticati na naše mlade dečake da svaki oblik nasilja razara porodicu kao osnovnu ćeliju društva. Protiv sam u udžbenicima inferiorne uloge žena. Zašto se to ne promeni? Zašto u udžbenicima za prvi razred osnovne škole na svakoj trećoj ili četvrtoj strani vidimo ženu kao medicinsku sestru ili ženu kao majku ili baku koja kuva neki ručak? To je nešto što se konačno ratifikacijom ove konvencije mora promeniti.
Ono što je po mom mišljenju veoma važno, smatram da je neophodna adekvatna zdravstvena strategija za žrtve iz dva razloga. Nije dovoljno da se nasilnici leče određeno vreme u psihijatrijskim ustanovama i psihijatrijske bolnice u tom lečenju od nekoliko nedelja urade svoj deo posla, ali po izlasku nasilnika iz bolnica ne postoji kontrola da li oni uzimaju terapiju i oni se ponovo vraćaju nasilju kojem su do sada pribegavali. Koliko su potrebni programi za žrtve nasilja, toliko je potrebno i razvijanje programa za rehabilitaciju za nasilnike.
Ova konvencija doprinosi promeni načina razmišljanja, stavova i sistema vrednosti celog društva.
Htela sam samo još nekoliko rečenica da kažem o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvajanja. Do sada je ovaj zakon usvojilo 70 država sveta uključujući SAD, Rusiju i Kinu, tako da bi se i Srbija ratifikovanjem ovog dokumenta uključila u klub država koje sarađuju u oblasti međunarodnog usvajanja sprečavajući zloupotrebe i propuste sa lošim ishodima po decu.
Zašto je važno potvrditi i ovu konvenciju? Zbog toga što nažalost kao, slobodna sam to da kažem, tradicionalno društvo nismo spremni da usvajamo hendikepiranu decu. Ukoliko postoji interesovanje stranih porodica za usvajanje ove dece treba im omogućiti da ih usvoje zato što je bolje da deca žive u porodičnom okruženju nego u ustanovama. Drugi bitan momenat koji ide u prilog ratifikaciji ove konvencije jeste pojačanje opšte pravne i faktičke sigurnosti u postupku međunarodnog usvajanja uspostavljanjem sistema saradnje između nadležnih organa u državama porekla i državama prijema. Ovom konvencijom se na vrlo konkretan način definiše način saradnje svih organa u zemlji iz koje se dete usvaja i u zemlji u kojoj je dete usvojeno. Države potpisnice se obavezuju da preduzmu sve moguće mere kako bi bila sprečena otmica, prodaja, trgovina dece radi usvajanja, što inače nije izolovan slučaj. To su po meni tri najvažnija razloga zbog čega treba usvojiti i ovaj zakon.
Na kraju želim da vam kažem da će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati obe konvencije. Hvala.