Poštovani članovi Odbora, dobro jutro. Poštovani gosti takođe. Želim vam danas uspješan rad i, eh, otvaram osmu sednicu Odbora za zdravlje i porodicu. Današnjoj, današnjoj sednici prisustvuju predstavnici Ministarstva zdravlja, profesor doktor Ferenc Vicko, državni sekretar i doktorka Ružica Jovanović, direktorka Uprave za biomedicinu, koja je i povjerenik Vlade za predložene zakone. Konstatujem da ovoj sednici prisustvuje trinaest članova Odbora i da je saglasno članu osamdeset Poslovnika Narodne skupštine postoji kvorum potreban za rad i za odlučivanje.

Prije glasanja o dnevnom redu, saglasno članu sedamdeset dva stava dva Poslovnika Narodne skupštine, ova sjednica Odbora sazvana je u kraćem roku s obzirom na to da nam je i saziv za sednicu Narodne skupštine jučer dostavljen. Dnevni red je predlo-, ov, dnevni red je predložen u sazivu. Da li neko od članova Odbora ima prijedlog za izmenu i dopunu predloženog dnevnog reda? Ako nema, stavljam na glasanje predloženi dnevni red. Ko je za?

Nije nam izašlo, jel. Evo ga, može. Ko je za? Ima li protiv i uzdržanih? (pauza) Konstatujem da je Odbor usle-uslovi, ovaj, usvojio sljedeći dnevni red: sa trinaest- Da.

Za. Vi glasate za, jel? Za, da. Sa trinaest za, znači, jednoglasno usvajamo sljedeći dnevni red: pod jedan, razmatranje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o presađivanju ljudskih organa koje je podnijela Vlada u načelu, i, pod dva, razmatranje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, koji je podnijela Vlada u načelu. Prije nego što pređemo na rad, prema utvrđenom dnevnom redu, izjašnjavamo se o zapisnicima.

Dostavljen vam je zapisnik šeste sednice Odbora koja je održana 16. aprila 2006. godine. Da li ima primjedbi na ovaj zapisnik? Ako nema, stavljam na glasanje ovaj zapisnik.

Ko je za, protiv ili uzdržan? (pauza) Konstatujem da smo jednoglasno usvojili i ovaj zapisnik Sedme sednice Odbora. I sad prelazimo na tačke po dnevnom redu. Prva tačka je Prijedlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o presađivanju ljudskih organa koji je podnijela Vlada u načelu. Vlada je podnela Narodnoj skupštini ovaj Prijedlog zakona tridesetog aprila ove godine. Otvaram pretres i dajem riječ predstavniku predlagača zakona. Izvolite.

E ovako, znači, Zakon o presađivanju ljudskih organa. Eh, kao što znamo, dvadeset i prve godine Ustavni sud je, hm, (kašalj) ovaj, primedbu doneo da nije ispoštovana autonomija volje svakog pojedinca, pošto smo imali da je to pretpostavljena saglasnost.

Eh, ov, napravili smo radnu grupu, znači, sa raznim konsultacijama i, eh, dobrim konsultacijama sa povjerenikom i sa Zaštitnikom građana. Eh, napravili smo novu verziju vezano za član dvadeset i tri, znači, Zakona i to će sada ovako glasiti ako bude usvojeno, jel. Znači, imat ćemo registar donora, lica koja žele da daruju svoje organe, registar ne donora, 'nači registar lica koja ne žele da daruju svoje organe, i bit će ponovo upotrebi donorske kartice. Svako lice koje bude upisano, eh, u registar lica koja žele da daruju svoje organe imat će donorsku karticu, eh, tako da je sada ispoštovana autonomija volje svakog pojedinca i ne bi trebalo više da imamo neke nedoumice. To je to?

To je to? Dobro, dobro, dobro. Ako želite još nešto da, da dodate...

Pa zapravo, ja ću možda samo jednu rečenicu. Ono, zapravo šta se dešavalo prošli put što smo razgovarali sa ministrom zapravo je bilo to da, ako vi sami odlučite da darujete svoje organe, preminete, vaša familija odluči suprotno i ne dođe do, eh, 'nači vaša volja ne bude ispoštovana. I to smo nekako pokušali da stavimo u zakon, da zaista pravo svog odlučivanja i volje za darivanjem organa ne može biti precrtana zapravo u takvim slučajevima kad ste jasno dali izjavu da ste voljni da darujete svoje organe našim pacijentima il bolesnima koje nemaju drugu opciju na liječenju. Hvala vam.

Jasno. Dobro. Dajem sad riječ članovima Odbora. Ko se javlja, da li se netko javlja? Izvolite, Mijatović Marina.

Hvala. Evo ja bih prvo počela eh, o tome da eh, u ovom obrazloženju ovog predloga zakona dakle ne postoji uopšte ništa o članovima koji su dodati dvadeset dva A i dvadeset dva B. Dakle, nema ništa što se tiče obrazloženja, oni su nam nekako ključni za, za, za ovaj zakon i ja se ne bih mogla složiti da je ovaj predlog zakona u skladu sa onim što nam je tražio Ustavni sud, a posebno ne u skladu sa, sa ljudskim pravima. Dakle, ovde nije u potpunosti eh, poštovana autonomija volje i nismo dali jednu širinu na koji način ljudi mogu da daju eh, svoju izjavu da žele da, da daruju niti organe, a pričam oba ova zakona, dakle, pošto su identične su norme, dakle nemamo nikakve razlike u tom smislu. Dakle, ne znam zašto na primjer nisu date i neke druge mogućnosti kod koga i kada možemo da, da damo tu izjavu, zašto nije dodat javni beležnik, zašto to ne možemo da uradimo na portalu eUprave?

Dakle, zašto samo dve mogućnosti, a također nam je jako bitno i ovaj deo koji se tiče opoziva. Zašto na način samo na koji smo dali eh, izjavu, odnosno pristanak, zašto ne možemo isto kod bilo kog organa kod koga postoji mogućnost da se da eh, da izjava o darivanju, zašto ne možemo da, da povučemo i opozovemo to kod nekog drugog organa? Ono što je takođe meni ovde sporno, vi kažete u, eh, ovom predlogu, napravili ste neki vredosled, neko prvenstvo ko može uza lice koje je preminulo da daje saglasnost, pa ste rekli čak ste, imate jednu formulaciju, članovi porodice nižeg, eh i da kažem višeg reda. Ne znam kako ste to opredelili i šta to znači, pa ste naveli punoletno dete, supružnik, vanbračni partner, roditelj, punoletni brat ili sestra umrlog lica. Eh, zbog čega je dete prvo, zbog čega nije partner, zbog čega niste naveli samo prosto da može bilo ko od članova porodice partnera i mi ćemo predložiti amandmane, naravno, pa ćemo to verovatno sve videti još jednom da prodiskutujemo i o tim amandmanima.

Dakle, nije baš u potpunosti nekako omogućeno da se na lak način en, en, može dati, dati ova izjava i ko odlučuje u situacijama kada, kada tu izjavu umrlo lice nije dalo. Ko, postoje razne ovde sada nedoumice. Sledeće ja ću sad samo ovako brzo da, da prođem. Kroz član dvadeset dva B kod delimične i potpuno oduzete poslovne sposobnosti ne pravi se apsolutno nikakva razlika, iako znamo da po pravu, ako, da treba da postoji razlika između delimičnog i pot, i da delimično i potpuno oduzete poslovne sposobnosti, dakle, neko kome je delimično oduzeta poslovna sposobnost, a može neke, neke pravne poslove da zaključuje, dakle, nije mu potpuno oduzeta. Ovde se nije napravila nikakva razlika, zbog čega je tu neko uskraćen da odlučuje da li može da da eh, izjavu o, o darivanju, o darivanju.

Takođe, što se tiče saglasnosti, dakle, to je stav dva člana dvadeset i dva B, kažete da je potrebno eh, mišljenje etičkog odbora zdravstvene ustanove ukoliko postoji eh, staratelj. Mislim da eh, mišljenje nije obavezujuće. Pre bi bila neka saglasnost, a kako se tumači ovaj eh, član, ja bih rekla da se ovde eh, podrazumeva da prvo treba da se da mišljenje etičkog odbora, pa tek onda da, da neko da tu izjavu umesto samo da bude ustvari saglasnost kada je već neko dao izjavu, ali mislim moj predlog i predlog Zeleno-levog fronta jeste da to bude samo ukoliko je staratelj organ starateljstva. Zašto, ako je fizičko lice staratelj mora da ima mišljenje, mišljenje eh, etičkog, etičkog odbora. Eto, ja ću za sada toliko, pa ću se javiti ponovo.

Hvala.

Dajem riječ koleginici Macuri. Neka završi na jedan krug, pa ćemo da govori...

Dobar dan. Pozdravljam naravno goste, uvažene goste Ministarstva zdravlja i naravno moje kolege i ono što bih pre moje deskriptivne, da tako kažem, eh, izjave pitala predstavnike Ministarstva, eh, do kojih godina, s obzirom da smo ovde pretežno lekari, eh, donor, do kojih godina da li imate to ograničenje ili nemate i da li je u pitanju eh, donor koji je zdrav jer znamo svi sa godinama da organi, naravno, svoju funkciju, eh, funkcionalnost, naravno, gube. Tako da su to dva pitanja na koje možete da mi odgovorite, a ja bih inače ovo što sam i rekla deskriptivno koje, ovaj, na neki način sam saglasna sa tim, mada ja imam godine koje verovatno ne utiču na to, ali bih podržala i ispričala dve možda slikovite priče koje kolegama mogu da služe kao primer. Mlada žena kojoj je transplantirana jetra, ja mislim u Italiji, nisam sigurna od kolege u hitnoj pomoći, sestra posle uspešne transplantacije ona je donela na svet dete, tako da moramo govoriti o toj uspešnosti u sadašnjem trenutku i vremenu. I još jed-, moj profesor, inače, koji je, koji je bio i mentor...

Profesor Dejan Bošković, na kardiologiji, erm, bojao se, treba raditi i sa tim pacijentima, naravno, ovaj, plašio se, iako je lekar i plašio se, znao je sve mogućnosti neuspešnosti transplantacije. Odbila je tu transplantaciju žena koja je bila iza njega po redosledu i dan danas je živa. Tako da moram da primetim da ova dva slučaja možda ilustrativno govore o tome da treba da prihvatimo to. Inače, ovo što sam rekla (kašalj) deskriptivno, medicinska zajednica i Svetska zdravstvena organizacija u potpunosti podržavaju presađivanje organa jer je to prvo dokazana, zatim naučno utemeljena i često jedina preostala metoda za spašavanje života pacijenata sa terminalnim otkazivanjem organa. Sad, tu postoje, naravno, i ključni aspekti, od kojih, naravno, ne smemo zaboraviti, možda čak i na prvom mestu, etički i humanitarni aspekt, altruizam, medicinska etika, erm, koja mora biti zastupljena, da je to nepo-erm, nepovratna moždana smrt potencijalnog donora.

Pravni okvir, o tome ćete verovatno i vi govoriti, primer je Srbije, erm, zato što je ona donela zakonski okvir ovog Zakona o presađivanju ljudskih organa, zabrana trgovine ljudskim organima, zatim verski stavovi, a stanovište moderne medicine, humanitarnog prava i presađivanja organa predstavlja jedno, ovde stavljam akcenat, od najvećih dostignuće medicine koje direktno produžavaju ljudski vek. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? Profesor Delić, izvolite.

Dobro jutro svima. Kolegama. Evo, vidite, darivanje jednog novog kvalitetnog života umirućem bolesniku je naša stručna i moralna obaveza, i to je tačno. Znači, to vam govorim kao čovek koji je radio desetak godina transplantaciju jetre i srca gore u Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje. Činjenica da su naši bolesnici sa jetrom živeli trideset godina posle transplantacije.

Po meni, to jeste jedno zaista radikalno rešenje u terminalnom stadijumu akutne ili hronične insuficijencije svih organa, pa među ostalim i jetre i srca. Ja sam ovde naveo mnoge probleme koji danas postoje, ali njen, o njima, njima neću govoriti, zaista nemam ni vremena, možda nije ni mesto. Ja glavni problem vidim u ovom trenutku kad je u pitanju realizacija transplantacije i transplantacionog programa u Srbiji u nedostatku donora. Koliko ja znam, u Srbiji imamo šest zarez dva donora na milion stanovnika, Hrvatska ima trideset sedam, a Španija čak devedeset. Znači petnaest puta više ima i donora nego što ima, recimo, ovaj, Srbija.

I to nešto govori, znači, problem je u donorima i taj problem možemo rešiti na različite načine, postoje rešenja. Takođe, o njima neću govoriti, nešto sam pisao ranije o njima, ali samo ističem ovu zakonsku regulativu. Znači, ona može na neki način ublažiti postojeću situaciju. Znači, te promene u zakonu. Meni je žao što, recimo, nije iskorišćena ova situacija da se promeni član osamnaest Zakona o transplantaciji, presađivanju organa, koji na neki način sužava izbor dobivnih donora, živih davalaca organa.

To je svedeno na treći stepen, to jest, treće koleno, mada to u svetu ide i do četvrtog, a ide se i na altruistično davanje, znači davanje osoba koje su na neki način socijalno emotivno povezane sa potencijalnim primaocem, recipijentom. Prema tome, to nismo iskoristili, možda ako smo mogli kroz ove promene zakona da provučemo i promenu toga, jer to se tako radi u svetu, znači, nema tu ništa novo. U slučaju ovog zakona, dobro je što sad postoji zaista ta izjava o darivanju ili nedarivanju organa. Suština je da se dobije donorska kartica, koja je postavila se 2018. godine.

Ja sam tu donorsku karticu imao, naime, svi članovi Zdravstvenog saveta Srbije su 2014. godine pristupili tom činu i imali su, dobili su donorsku karticu. Žao mi je što je to ukinuto. Er, ono što je rekla i Marina, ja sam ovo isto to zapisao. Suština je da proširimo mogućnost izjašnjavanja ljudi u Srbiji kad je u pitanju donacija organa.

Znači, u redu je izabrani lekar, u redu je, erm, ovo je biomedicina službenik u Ministarstvu zdravlja, to je u redu, ali zaista ne vidim razloga zašto ne bi bilo i javni beležnik. Zašto ne bi to bio svaki doktor, onaj koji je preko revarača vidljiv kod svog izabranog lekara. Znači, svaki lekar je kompetentan da to uradi. Znači, svaki lekar, javni beležnik ili pak preko eUprave. Znači, treba proširiti, ostaviti mogućnost ljudima da se izjasne na više mogućih načina.

Tu ništa nije problematično, sve se to može lepo regulisati i to ne mora odmah da se šalje, pogotovo ovo prijavljivanje. Jer, imali smo silne razgovore sa raznim udruženjima, i oni su ta moja razmišljanja i naš, njihova razmišljanja su na neki način se, erm, saželi u, recimo da to bude do prvog januara, da bude od prvog januara, da prošire na sledeće godine, dvadeset sedme godine, da bude taj način prijavljivanja, recimo, preko eUprave ili preko javnog beležnika. Da nije nečim odmah osam dana po- Usvajanju zakona, vidi se odmah revanski teren koji će biti neophodan da se to nekako ustroji, ako je moguće. Hmmm, suština je i zato mislim, Ustavni sud reagovao je Mislim da je tako reagovao i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, a to je suvereno pravo svih nas da raspoloženo svojim organima. Znači moje pravo, tj.

naše pravo da mi odlučujemo o tome, a ne da nam to pravo preuzima neko treći, pa makar bio i član porodice. Znači, pravo na tu odluka, odluku može da doneti svako i treba da donese svako, po meni. I ta odluka se mora poštovati. Poredi se mora bude samo čuvar pod znacima navoda te volje, znači izjava. Ako netko nešto izjavi, onda poroci mora da bude samo čuvar te izražene volje.

Takođe postoji jedna od Konvencije zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Član 87. godine, koja takođe govori o pravu pojedinaca da odlučuje o svom telu i o svom zdravlju. Znači, to moramo poštovati. Moramo poštovati mišljenje Poverenika za ravnopravnost za ravnopravnost zarobljenici.

Takodje sam primetio da je propisano pravo prvenstva unutar porodice i to je krajnje po meni sporno. Čak je to preporučeno i kod stranih državljana. Čak i njima mi određujemo ko od njegove porodice može da da tu saglasnost. Veoma je to diskutabilno i mislim da bi to moglo da bude oboreno na svakom sudu, pa mislim da Ustavni sud bi to oborio. Jednostavno, veoma je teško reći, a tu je napravljen takav gradac recimo da vanbračni partner ima prednost u odnosu na roditelja.

Ne znam da li neko ima više prava da odlučuje o tome, nego roditelj koji je to biće stvorio. Vanbračni partner ne. Veoma je dramatično za punoletno lica od osamnaest, devetnaest godina daje tu izjavu, da on daje saglasnost kao prvi u svemu tome. Treba o tome razmisliti i naravno, mi ćemo amandmanima nešto to preformulisati drugačije reći. Kad je u pitanju porodica, znači ne treba porodici ostavljati tolike mogućnosti plus praviti gradaciju među porodicom, pogotovo među strancima.

Pretpostavljam saglasnost da ona se polako uvodi i to je po meni trebalo da se uvede. Tako radi i Hrvatska. Tako radi Španija. Ako porodica ne zna odluku donora, to jest preminule osobe, ako nije upoznata sa tim i nema neki stav u vezi toga, naravno. Sa druge strane, porodice nisu uvek homo homogene i postoji od ličnog iskustva, to znam kad smo sve to radili.

Ima dosta kontradiktornih stavova članova porodice, znači nisu uvek homogen, dosta su heterogene, ponekad su sukobljene. Poneki put imaju različite interese i veoma je teško nekako dobiti saglasnost porodice u celini. U tom trenutku treba maksimalno da ne raditi eksplantacija organa kada porodica nije saglasna kada ima više stavova i tako nešto će se predložiti stolice. Po starateljskom mišljenju etičkog odbora ne treba govoriti o mišljenju, nego o saglasnosti etičkog odbora samo u slučaju kada je staratelj zaposlen u Centru za socijalni rad. Kada bi došlo do kolizije konfrontacije i naravno što je Marina rekla, to je izjednačili smo lice sa potpunim ovaj, sa delimičnom ili potpunom, delimičnom ili potpunom poslovnom nesposobnošću koji su lišeni radne sposobnosti ili poslovne sposobnosti.

To treba razlučiti. Znači, nije to isto. Tu sud može da donese odluku da li lice sa delimičnom radnom sposobnošću može da se opredeli da kaže da li hoće da bude donor, a to treba sud da reši tako da suština svih ovih promena o kojima ja govorim o kojem Marina govorila o tome da se prošli krug davaca organa, a da pritom sačuvamo etičke, moralne i stručne principe, a to je naša želja i to je naš predlog da bismo pokušali da tih 6,2 bude u Srbiji ipak iznad deset miliona miliona stanovnika tokom godinu dana. To je moja rečenica. Hvala.