Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja, 04.11.2013.

2. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja

2. dan rada

04.11.2013

Sednicu je otvorio: Konstantin Arsenović

Sednica je trajala od 10:15 do 19:00

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem, gospođo Aleksić.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem, gospođo Aleksić.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Nebojša Stefanović

Srpska napredna stranka | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.
...
Srpska napredna stranka

Nebojša Stefanović

Srpska napredna stranka | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.
...
Srpska napredna stranka

Nebojša Stefanović

Srpska napredna stranka | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.
...
Socijalistička partija Srbije

Dejan Radenković

Socijalistička partija Srbije
Mislim da je povređeno dostojanstvo i nas poslanika ovde koji to moramo da slušamo, pokušaj da se zabašure krivci glavni i odgovorni za ovo, a i dostojanstvo svih onih radnika koji su na ulici.
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Đukanović

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Moram da kažem da ne verujem baš u iskrenost motiva podnosioca amandmana. Ovaj amandman bi trebalo da se odbije iz prostog razloga, biću slobodan da kažem da je ovo čist lobistički amandman. O čemu se zapravo radi? Ovde se želi ovim amandmanom da se postigne sledeće – da javna i državna preduzeća moraju da se obraćaju komori, onda po azbučnom redu da se izvršitelj određuje, a privatnim preduzećima da se omogući da sama biraju svog izvršitelja.
Zaista nemam ništa protiv što je pomoćnik ministra, u vreme dok je gospođa koja je podnela amandman, bio u njenom ministarstvu, što je danas jedan od najvećih izvršitelja i nemam ništa protiv što on ima jedan izvanredan posao sa jednom privatnom firmom danas u Beogradu, koja njemu samo daje mogućnost da radi izvršenja, ali ne možemo ovako da diskriminišemo javna i državna preduzeća u odnosu na privatni sektor, nego prema svima jednako i prema svima će naravno komora da odredi izvršitelja po azbučnom redu. Zato ne verujem u iskrenost i u same iskrene motive podnosioca, s tim pre što ceo Beograd zna koliko je ona sama bliska sa tim čovekom, u tom smislu što je on bio njen pomoćnik dok je ona bila ministar pravde. Hvala vam.
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Đukanović

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Moram da kažem da ne verujem baš u iskrenost motiva podnosioca amandmana. Ovaj amandman bi trebalo da se odbije iz prostog razloga, biću slobodan da kažem da je ovo čist lobistički amandman. O čemu se zapravo radi? Ovde se želi ovim amandmanom da se postigne sledeće – da javna i državna preduzeća moraju da se obraćaju komori, onda po azbučnom redu da se izvršitelj određuje, a privatnim preduzećima da se omogući da sama biraju svog izvršitelja.
Zaista nemam ništa protiv što je pomoćnik ministra, u vreme dok je gospođa koja je podnela amandman, bio u njenom ministarstvu, što je danas jedan od najvećih izvršitelja i nemam ništa protiv što on ima jedan izvanredan posao sa jednom privatnom firmom danas u Beogradu, koja njemu samo daje mogućnost da radi izvršenja, ali ne možemo ovako da diskriminišemo javna i državna preduzeća u odnosu na privatni sektor, nego prema svima jednako i prema svima će naravno komora da odredi izvršitelja po azbučnom redu. Zato ne verujem u iskrenost i u same iskrene motive podnosioca, s tim pre što ceo Beograd zna koliko je ona sama bliska sa tim čovekom, u tom smislu što je on bio njen pomoćnik dok je ona bila ministar pravde. Hvala vam.
...
Srpski pokret obnove

Mirko Čikiriz

SPO-DHSS
Gospodine ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, jako su kvalitetne bile diskusije uvaženih kolega. Čini mi se da je provejavao neki optimizam koji je malo i nerealan s obzirom na postojeće stanje i osvrnuću se na ono što očekuje od zakona naša poslanička grupa, jer smo se problemom železničkog saobraćaja i stanja na našim železnicama zaista ozbiljno bavili svih ovih godina i ukazivali na neophodnost da dođe jedan ovakav zakon u skupštinsku proceduru i da se izvrši ozbiljan zahvat u reformi železničkog saobraćaja u našoj zemlji.
Ono što bi bila prva slika ocena zakona je da se samom tekstu zakona i nameri nema nešto posebno prigovoriti. Mi smo i do sada imali strategije i pokušaje reforme i modernizacije železnica sa delimičnim uspesima. Problemi srpske železnice nisu problemi koji opterećuju samo naše železnice, slični su problemi u celom regionu, negde više, negde manje izraženi, ali čini nam se da su se ipak blagovremeno zemlje u okruženju, a posebno zemlje članice EU uhvatile u koštac sa problemima i rešavale ih na dobar način.
Danas imamo situaciju da u zemljama EU se 17% robe i putnika prevozi železničkim saobraćajem. Naša železnica ne da ne može biti konkurentna putničkom saobraćaju, drumskom saobraćaju, vazdušnom saobraćaju, nego nam se čini da sa ovakvim stanjem ne može biti konkurentna ni u regionu i zbog toga imamo situaciju da se često zaobilazi Srbija prilikom transporta i sve više se biraju putni pravci centralne Evrope ka jugoistočnoj Evropi preko Rumunije i Bugarske.
Ono što bi bila neka vrlo kratka ocena i što je ne samo stručna ocena nego i laička ocena, ocena svih naših građana, to je da su naše železničke stanice puste i zapuštene, da su vozovi stari, da su prljavi prozori, vagoni, dotrajala zarđala vrata, da je prosečna brzina na mnogim deonicama pruga negde oko 30 ili malo više od 30 kilometara na čas, da je mnogo neobezbeđenih pružnih prelaza, da su dotrajale pruge, da je bitno umanjena bezbednost prevoza putnika i robe i da mi nažalost ne koristimo dovoljne mere i taj ogromni potencijal koji se zove pruga Beograd-Bar i barska luka. Zadnjih godina zbog svih ovih razloga više robe uvozimo i izvozimo preko hrvatskih luka nego preko barske luke.
Postavlja se jedno pitanje - ko je za sve ovo odgovoran? Mislim da je pre svega odgovorna država, da je izostala reforma koju je morala da pokrene država, jedna ozbiljna strategija i prateći kadrovski problemi i jedna vrsta neodgovornosti koja ne može ničim da se pravda, recimo kod plaćanja penala za neiskorišćena sredstva.
Ministre, u javnosti provejava podatak da ti penali dostižu iznos od 10 milijardi evra za neiskorišćena i ne povučena sredstva. Mislim na prethodne kredite, ali pitam da li je taj podatak tačan? Opravdanje za to je da rukovodstvo nije blagovremeno raspisivalo tendere da bi povukli ta sredstva i zato što su sredstva bila blokirana, da su se plaćali penali. Nadamo se da to neće biti slučaj sa ruskim kreditom od 800 miliona dolara za koji smo svi glasali u ovoj Narodnoj skupštini i sa puno optimizma očekujemo da se ta sredstva usmere tamo gde je najpotrebnije.
Drugo, ono što stručnjaci prigovaraju, a to je, naravno da država mora da pomaže železnice, to rade sve države u svetu, uvek će to tako biti, nije to ekonomski isplativ vid prevoza, ali da su zaista ta sredstva često nenamenski trošena i da se često sticao utisak da menadžment nije toliko zainteresovan da što više prevozi putnike i robu, da jednostavno oni imaju, doduše, ne dovoljno velike plate, mislim na sve zaposlene u železnici, ali da su jednostavno plate na neki način obezbeđene. Dalje šta će se dešavati, to nije bilo nešto što je bio predmet dovoljne brige i dovoljnog stepena interesovanja.
Nisu problemi koji opterećuju naše železnice problemi koji su nastali samo kao posledica onog sistema protiv koga smo se mi dugo borili. Probleme imaju i oni se javljaju u svim zemljama i razvijenijim zemljama, što se tiče železničkog saobraćaja, ali ono što je odgovor ozbiljnih država, da one blagovremeno reaguju na sve uočene probleme, pa čak i kad smo uvodili i pravili prvu prugu Beograd – Niš i kad je uspostavljen prvi putnički saobraćaj 3. septembra 1884. godine. To je dan koji se slavi kao Dan Železnice Srbije.
Mi smo i pre toga imali probleme jer je zemlja bila u ekonomski teškom stanju. Nismo mogli da ispoštujemo konvencije sa Berlinskog kongresa, pa je 1880. godine potpisana nova konvencija. Dobili smo novi rok od tri godine da izgradimo prugu Beograd – Vranje i da povežemo tadašnju Srbiju sa Otomanskom imperijom i sa Bugarskom. I taj je rok probijen sa 18 meseci zakašnjenja. Ali, ono što je karakteristično za taj period, to je da je železnički saobraćaj u Srbiji baš krajem 19. i početkom 20. veka bio možda na najvišem nivou i da je to neko zlatno doba železničkog saobraćaja.
Bile su reforme i 70-tih i 80-tih godina i elektrifikacija železničke mreže, ali eto, mi smo danas, čini mi se, samo sa 32% elektrifikovali naše pruge. Zadnje pruže sa uskim kolosekom, ako se ne varam, su ukinute 1982. godine, ali koliko je bitan železnički saobraćaj pokazuje i ukidanje pruga sa uskim kolosekom, jer je jednostavno kroz mesta i naselja gde su prolazile te pruge, a nije napravljena pruga sa širokim kolosekom, jednostavno su to ekonomski osetili svi ljudi i stanovništvo koje živi na toj teritoriji. Mi smo kao posledicu, između ostalog, i ukidanja železničkog saobraćaja imali i migracije stanovništva iz tih područja.
Zbog jako velikih gubitaka, zbog velikog gubitka energije, zbog hiljada polazaka na godišnjem nivou koji se otkazuju, zbog toga što sada do Bijelog Polja više vremena treba nego u neko ranije vreme da se stigne, i putnički i transportni železnički saobraćaj, zbog činjenice da su naše lokomotive i vagoni sa prosečnom starošću blizu 40 godina, zaista je ovde potreban jedan veliki i ozbiljan zahvat države, ali i rukovodstva.
Srpski pokret obnove i DHSS će uvek podržati sve što ide u tom pravcu, ali mi ne bismo sa previše euforije i previše optimizma prilazili i očekivali u budućem periodu da se reše svim problemi koji opterećuju železnički saobraćaj, jer smo imali pored tih sistemskih grešaka koji se tiču same železnice, imali smo i niz političkih grešaka, pa smo se 90-tih godina umesto da radimo ono što rade sada skoro sve stranke na političkoj sceni Srbije, umesto da težimo ka članstvu Srbije u EU, mi smo išli u sukobe koji su bili nepotrebni, koji su najviše koštali našu zemlju, koji su na kraju doveli do NATO agresije. NATO agresija je, to treba reći, čini mi se da to niko danas nije pomenuo, uništila veliki deo železničke infrastrukture i jednostavno je taj deo štete pripisan ratnoj šteti.
Tačno je da se zadnjih nekoliko godina država i resorno ministarstvo na neki način bude, ali čini nam se da je to u minut do 12, jer smo mi nebrojeno godina unazad u ovom parlamentu ukazivali na neophodnost sveobuhvatnih rešenja koja se tiču modernizacije i reforme železničkog saobraćaja, ali i mnogo jasnijeg i mnogo otvorenijeg pristupa utrošku ogromnih subvencija koje Srbija na godišnjem nivou daje AD Železnice Srbije.
Ako pogledamo svaki segment delovanja za koji je zadužena država, ako pogledamo železničke stanice, ako pogledamo državne pruge, ako pogledamo državne vozove i vagone, mi ćemo videti da država nije imala ozbiljan i odgovoran odnos prema železnicama. To je, nažalost, slika stanja države.
Ono čemu je SPO sa DHSS težio od svog osnivanja je da mi imamo jednostavno železnički saobraćaj koji je na nivou najrazvijenijih zemalja u Evropi. Ne treba podsećati, a svako ko je imao priliku da se vozi vozovima u razvijenim zemljama EU, zna da je to jedan od najudobnijih i jedan od najbezbednijih oblika prevoza, uz to i prilično jeftin, da su železničke stanice svuda u svetu reprezentativni objekti, nisu ruglo, nisu sramota jedne države.
To sam jednom pomenuo u Narodnoj skupštini. Dešavalo se mnogim našim zvaničnicima da ispričaju doživljenu priču da su mnoge strane diplomate i zvaničnici kada žele zaista nekoga posebno da ugoste, odvedu ga u restoran na železničkoj stanici, jer su one zaista vrlo često reprezentativni objekti, poput železničke stanice u Madridu, koja je jedna prava botanička bašta ili železnička stanica u Minhenu. Nekoliko puta sam bio, a verujem i vi.
Nameću se i brojna pitanja, što se tiče rešavanja nekih konkretnih problema, od onog problema izmeštanja železničke stanice u Nišu, čije bi izmeštanje bilo i stanice i pruge skuplje nego revitalizacija i rekonstrukcija postojeće železničke stanice, a to predubeđenje da železničke stanice moraju da budu na periferiji grada demantuju mnogo razvijenije evropske zemlje, gde se železničke stanice nalaze u samom centru grada, poput pomenute železničke stanice u Minhenu, koja je odmah naspram Marijan placa, koji je pandam našoj Knez Mihailovoj ulici.
Bez obzira na lokalne pritiske koji često nisu zasnovani na podlozi stručne argumentacije i iskustava drugih bolje organizovanih zemalja u tom smislu, ako je izmeštanje pomenute železničke stanice i pruge skuplje od njene revitalizacije i modernizacije, onda ministarstvo i rukovodstvo Železnice Srbije jednostavno takvoj vrsti pritiska, po mom skromnom ubeđenju, ne smeju da popuste.
Ono što SPO i DHSS očekuju u budućnosti, očekujemo mnogo otvoreniji način kontrole državnih subvencija. Onda, očekujemo da se sredstva od ruskog kredita usmere tamo gde je najpotrebnije. Svima je jasno da je to infrastruktura i obnova vučnih sredstava i stepen po stepen da težimo ne samo reformi, nego i modernizaciji, osavremenjivanju, ali i promenama mnogih navika.
Znam da ovaj prenos sigurno gledaju ljudi iz AD Železnice Srbije, ali definitivno, mi imamo tamo jedan sistem koji je dosta začauren, koji je u nekoj letargiji i koji zaista treba, pre svega, država da razbudi i da uradi sve ono o čemu su pričale moje poštovane kolege i o čemu sam ja pričao u ime naše poslaničke grupe. Srbija, nažalost, sada i u vreme svetske ekonomske krize i sama je u krizi rešava pitanja koja je trebalo znatno ranije da rešava, ali to nije do SPO i DHSS.
Dobro je za našu političku scenu da sada svi razmišljaju na način na koji smo mi razmišljali. Pre svega mislim na godine od 1990. do 2000. godine. Ministre, mislim da je dobro i za vas i za vašu političku stranku što ste prihvatili realnost modernog doba. Neću vam mnogo prigovarati kakvu ste politiku nekada vodili i koliko je ona koštala sve nas i vas i građane Srbije. To je svima jasno i to je svima vidljivo.
Ono što očekujem je da se takav način vođenja države i pristupa politici više nikada ne ponovi. Teško je bilo u tim godinama svima nama koji smo bili na strani normalne Srbije da izdržimo sve vrste političkih pritisaka. Znate da smo najčešće zbog ovakvih stavova koji su sada opšteprihvaćeni dobijali žigove izdajnika i stranih plaćenika i narodnih neprijatelja itd. Ali, neću vam lično ni vašoj političkoj stranki preterano prebacivati za sve greške vaše politike. Ono što očekujem u budućnosti je da se i mnogo manje greške ne ponove i da sve ovo što je i vaša namera i što je, vidim, i namera skoro svih narodnih poslanika, a verujem i svih građana Srbije da imamo jedan efikasan sistem, da izađemo iz tromosti i da konačno počnemo i u tom delu našeg delovanja da ličimo na ozbiljnu državu. Hvala.
...
Srpski pokret obnove

Mirko Čikiriz

SPO-DHSS
Gospodine ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, jako su kvalitetne bile diskusije uvaženih kolega. Čini mi se da je provejavao neki optimizam koji je malo i nerealan s obzirom na postojeće stanje i osvrnuću se na ono što očekuje od zakona naša poslanička grupa, jer smo se problemom železničkog saobraćaja i stanja na našim železnicama zaista ozbiljno bavili svih ovih godina i ukazivali na neophodnost da dođe jedan ovakav zakon u skupštinsku proceduru i da se izvrši ozbiljan zahvat u reformi železničkog saobraćaja u našoj zemlji.
Ono što bi bila prva slika ocena zakona je da se samom tekstu zakona i nameri nema nešto posebno prigovoriti. Mi smo i do sada imali strategije i pokušaje reforme i modernizacije železnica sa delimičnim uspesima. Problemi srpske železnice nisu problemi koji opterećuju samo naše železnice, slični su problemi u celom regionu, negde više, negde manje izraženi, ali čini nam se da su se ipak blagovremeno zemlje u okruženju, a posebno zemlje članice EU uhvatile u koštac sa problemima i rešavale ih na dobar način.
Danas imamo situaciju da u zemljama EU se 17% robe i putnika prevozi železničkim saobraćajem. Naša železnica ne da ne može biti konkurentna putničkom saobraćaju, drumskom saobraćaju, vazdušnom saobraćaju, nego nam se čini da sa ovakvim stanjem ne može biti konkurentna ni u regionu i zbog toga imamo situaciju da se često zaobilazi Srbija prilikom transporta i sve više se biraju putni pravci centralne Evrope ka jugoistočnoj Evropi preko Rumunije i Bugarske.
Ono što bi bila neka vrlo kratka ocena i što je ne samo stručna ocena nego i laička ocena, ocena svih naših građana, to je da su naše železničke stanice puste i zapuštene, da su vozovi stari, da su prljavi prozori, vagoni, dotrajala zarđala vrata, da je prosečna brzina na mnogim deonicama pruga negde oko 30 ili malo više od 30 kilometara na čas, da je mnogo neobezbeđenih pružnih prelaza, da su dotrajale pruge, da je bitno umanjena bezbednost prevoza putnika i robe i da mi nažalost ne koristimo dovoljne mere i taj ogromni potencijal koji se zove pruga Beograd-Bar i barska luka. Zadnjih godina zbog svih ovih razloga više robe uvozimo i izvozimo preko hrvatskih luka nego preko barske luke.
Postavlja se jedno pitanje - ko je za sve ovo odgovoran? Mislim da je pre svega odgovorna država, da je izostala reforma koju je morala da pokrene država, jedna ozbiljna strategija i prateći kadrovski problemi i jedna vrsta neodgovornosti koja ne može ničim da se pravda, recimo kod plaćanja penala za neiskorišćena sredstva.
Ministre, u javnosti provejava podatak da ti penali dostižu iznos od 10 milijardi evra za neiskorišćena i ne povučena sredstva. Mislim na prethodne kredite, ali pitam da li je taj podatak tačan? Opravdanje za to je da rukovodstvo nije blagovremeno raspisivalo tendere da bi povukli ta sredstva i zato što su sredstva bila blokirana, da su se plaćali penali. Nadamo se da to neće biti slučaj sa ruskim kreditom od 800 miliona dolara za koji smo svi glasali u ovoj Narodnoj skupštini i sa puno optimizma očekujemo da se ta sredstva usmere tamo gde je najpotrebnije.
Drugo, ono što stručnjaci prigovaraju, a to je, naravno da država mora da pomaže železnice, to rade sve države u svetu, uvek će to tako biti, nije to ekonomski isplativ vid prevoza, ali da su zaista ta sredstva često nenamenski trošena i da se često sticao utisak da menadžment nije toliko zainteresovan da što više prevozi putnike i robu, da jednostavno oni imaju, doduše, ne dovoljno velike plate, mislim na sve zaposlene u železnici, ali da su jednostavno plate na neki način obezbeđene. Dalje šta će se dešavati, to nije bilo nešto što je bio predmet dovoljne brige i dovoljnog stepena interesovanja.
Nisu problemi koji opterećuju naše železnice problemi koji su nastali samo kao posledica onog sistema protiv koga smo se mi dugo borili. Probleme imaju i oni se javljaju u svim zemljama i razvijenijim zemljama, što se tiče železničkog saobraćaja, ali ono što je odgovor ozbiljnih država, da one blagovremeno reaguju na sve uočene probleme, pa čak i kad smo uvodili i pravili prvu prugu Beograd – Niš i kad je uspostavljen prvi putnički saobraćaj 3. septembra 1884. godine. To je dan koji se slavi kao Dan Železnice Srbije.
Mi smo i pre toga imali probleme jer je zemlja bila u ekonomski teškom stanju. Nismo mogli da ispoštujemo konvencije sa Berlinskog kongresa, pa je 1880. godine potpisana nova konvencija. Dobili smo novi rok od tri godine da izgradimo prugu Beograd – Vranje i da povežemo tadašnju Srbiju sa Otomanskom imperijom i sa Bugarskom. I taj je rok probijen sa 18 meseci zakašnjenja. Ali, ono što je karakteristično za taj period, to je da je železnički saobraćaj u Srbiji baš krajem 19. i početkom 20. veka bio možda na najvišem nivou i da je to neko zlatno doba železničkog saobraćaja.
Bile su reforme i 70-tih i 80-tih godina i elektrifikacija železničke mreže, ali eto, mi smo danas, čini mi se, samo sa 32% elektrifikovali naše pruge. Zadnje pruže sa uskim kolosekom, ako se ne varam, su ukinute 1982. godine, ali koliko je bitan železnički saobraćaj pokazuje i ukidanje pruga sa uskim kolosekom, jer je jednostavno kroz mesta i naselja gde su prolazile te pruge, a nije napravljena pruga sa širokim kolosekom, jednostavno su to ekonomski osetili svi ljudi i stanovništvo koje živi na toj teritoriji. Mi smo kao posledicu, između ostalog, i ukidanja železničkog saobraćaja imali i migracije stanovništva iz tih područja.
Zbog jako velikih gubitaka, zbog velikog gubitka energije, zbog hiljada polazaka na godišnjem nivou koji se otkazuju, zbog toga što sada do Bijelog Polja više vremena treba nego u neko ranije vreme da se stigne, i putnički i transportni železnički saobraćaj, zbog činjenice da su naše lokomotive i vagoni sa prosečnom starošću blizu 40 godina, zaista je ovde potreban jedan veliki i ozbiljan zahvat države, ali i rukovodstva.
Srpski pokret obnove i DHSS će uvek podržati sve što ide u tom pravcu, ali mi ne bismo sa previše euforije i previše optimizma prilazili i očekivali u budućem periodu da se reše svim problemi koji opterećuju železnički saobraćaj, jer smo imali pored tih sistemskih grešaka koji se tiču same železnice, imali smo i niz političkih grešaka, pa smo se 90-tih godina umesto da radimo ono što rade sada skoro sve stranke na političkoj sceni Srbije, umesto da težimo ka članstvu Srbije u EU, mi smo išli u sukobe koji su bili nepotrebni, koji su najviše koštali našu zemlju, koji su na kraju doveli do NATO agresije. NATO agresija je, to treba reći, čini mi se da to niko danas nije pomenuo, uništila veliki deo železničke infrastrukture i jednostavno je taj deo štete pripisan ratnoj šteti.
Tačno je da se zadnjih nekoliko godina država i resorno ministarstvo na neki način bude, ali čini nam se da je to u minut do 12, jer smo mi nebrojeno godina unazad u ovom parlamentu ukazivali na neophodnost sveobuhvatnih rešenja koja se tiču modernizacije i reforme železničkog saobraćaja, ali i mnogo jasnijeg i mnogo otvorenijeg pristupa utrošku ogromnih subvencija koje Srbija na godišnjem nivou daje AD Železnice Srbije.
Ako pogledamo svaki segment delovanja za koji je zadužena država, ako pogledamo železničke stanice, ako pogledamo državne pruge, ako pogledamo državne vozove i vagone, mi ćemo videti da država nije imala ozbiljan i odgovoran odnos prema železnicama. To je, nažalost, slika stanja države.
Ono čemu je SPO sa DHSS težio od svog osnivanja je da mi imamo jednostavno železnički saobraćaj koji je na nivou najrazvijenijih zemalja u Evropi. Ne treba podsećati, a svako ko je imao priliku da se vozi vozovima u razvijenim zemljama EU, zna da je to jedan od najudobnijih i jedan od najbezbednijih oblika prevoza, uz to i prilično jeftin, da su železničke stanice svuda u svetu reprezentativni objekti, nisu ruglo, nisu sramota jedne države.
To sam jednom pomenuo u Narodnoj skupštini. Dešavalo se mnogim našim zvaničnicima da ispričaju doživljenu priču da su mnoge strane diplomate i zvaničnici kada žele zaista nekoga posebno da ugoste, odvedu ga u restoran na železničkoj stanici, jer su one zaista vrlo često reprezentativni objekti, poput železničke stanice u Madridu, koja je jedna prava botanička bašta ili železnička stanica u Minhenu. Nekoliko puta sam bio, a verujem i vi.
Nameću se i brojna pitanja, što se tiče rešavanja nekih konkretnih problema, od onog problema izmeštanja železničke stanice u Nišu, čije bi izmeštanje bilo i stanice i pruge skuplje nego revitalizacija i rekonstrukcija postojeće železničke stanice, a to predubeđenje da železničke stanice moraju da budu na periferiji grada demantuju mnogo razvijenije evropske zemlje, gde se železničke stanice nalaze u samom centru grada, poput pomenute železničke stanice u Minhenu, koja je odmah naspram Marijan placa, koji je pandam našoj Knez Mihailovoj ulici.
Bez obzira na lokalne pritiske koji često nisu zasnovani na podlozi stručne argumentacije i iskustava drugih bolje organizovanih zemalja u tom smislu, ako je izmeštanje pomenute železničke stanice i pruge skuplje od njene revitalizacije i modernizacije, onda ministarstvo i rukovodstvo Železnice Srbije jednostavno takvoj vrsti pritiska, po mom skromnom ubeđenju, ne smeju da popuste.
Ono što SPO i DHSS očekuju u budućnosti, očekujemo mnogo otvoreniji način kontrole državnih subvencija. Onda, očekujemo da se sredstva od ruskog kredita usmere tamo gde je najpotrebnije. Svima je jasno da je to infrastruktura i obnova vučnih sredstava i stepen po stepen da težimo ne samo reformi, nego i modernizaciji, osavremenjivanju, ali i promenama mnogih navika.
Znam da ovaj prenos sigurno gledaju ljudi iz AD Železnice Srbije, ali definitivno, mi imamo tamo jedan sistem koji je dosta začauren, koji je u nekoj letargiji i koji zaista treba, pre svega, država da razbudi i da uradi sve ono o čemu su pričale moje poštovane kolege i o čemu sam ja pričao u ime naše poslaničke grupe. Srbija, nažalost, sada i u vreme svetske ekonomske krize i sama je u krizi rešava pitanja koja je trebalo znatno ranije da rešava, ali to nije do SPO i DHSS.
Dobro je za našu političku scenu da sada svi razmišljaju na način na koji smo mi razmišljali. Pre svega mislim na godine od 1990. do 2000. godine. Ministre, mislim da je dobro i za vas i za vašu političku stranku što ste prihvatili realnost modernog doba. Neću vam mnogo prigovarati kakvu ste politiku nekada vodili i koliko je ona koštala sve nas i vas i građane Srbije. To je svima jasno i to je svima vidljivo.
Ono što očekujem je da se takav način vođenja države i pristupa politici više nikada ne ponovi. Teško je bilo u tim godinama svima nama koji smo bili na strani normalne Srbije da izdržimo sve vrste političkih pritisaka. Znate da smo najčešće zbog ovakvih stavova koji su sada opšteprihvaćeni dobijali žigove izdajnika i stranih plaćenika i narodnih neprijatelja itd. Ali, neću vam lično ni vašoj političkoj stranki preterano prebacivati za sve greške vaše politike. Ono što očekujem u budućnosti je da se i mnogo manje greške ne ponove i da sve ovo što je i vaša namera i što je, vidim, i namera skoro svih narodnih poslanika, a verujem i svih građana Srbije da imamo jedan efikasan sistem, da izađemo iz tromosti i da konačno počnemo i u tom delu našeg delovanja da ličimo na ozbiljnu državu. Hvala.