Ima reč narodni poslanik Spasoje Krunić, a neka se pripremi narodni poslanik Živorad Đorđević.

Dame i gospodo, odlazak u Francusku je neizbežan, neophodan, potreban, rekao bih da je i dobrodošao. To je prilika da branimo Srbiju tako da je odbranimo i to je prilika da istina, koja se teško u svet probija, bude izneta, ne jedanput, ne dvaput, nego više puta.
Da jedni drugima dokazujemo istinu, to smo poprilično uvežbali, ali od toga nema prevelike koristi.
Šta je za nas danas važno i najvažnije? Ko će predstavljati našu zemlju na pregovorima u Francuskoj. Svakako to moraju biti ugledni, mudri ljudi, odmereni, staloženi, strpljivi i razumni, svesni na kakvom se poslu nalaze. Ne daj bože da bude bilo kakve mogućnosti da neko, u skladu sa svojom prirodom ili u skladu sa težnjom za nekim jednostavnim poentiranjem, izgovori nešto što će biti uvredljivo ili nerazumno.
To je najteži i najvažniji nacionalni zadatak, koji trenutno naša zemlja ima. Stoga je važno da se tim sastavi nestranački, već nacionalno, od mudrih, trezvenih i sabranih ljudi. To će biti potvrda spremnosti ove države da političkim putem razreši pakao i nesreću u kojoj se nalazimo. To će biti potvrda da imamo više mudrosti nego što drugi misle.
Znak, božijom voljom udešen, jeste i krst na hramu Hrista spasa u Prištini. Dok drugi na ovu zemlju podižu oružje, Srbi su podigli krst. To je poruka hrišćanskom svetu i celom svetu, ko smo, šta smo i kakve su naše namere. To je poruka da smo za jednakost svih na Kosovu i Metohiji, ali i jednakost u pravnom poretku Srbije i Jugoslavije. Nema velike Albanije, nema nezavisnog Kosova, nema treće republike.
Francuska, odabrana tuđom voljom, imaće priliku da je neko od naše delegacije podseti, da je uvaženi gospodin Žiskar de Esten, kad je posetio Srbiju i Beograd, u prvoj rečenici izgovorio: "Zvona Notr Dama i danas ječe slaveći pobedu vaše vojske na Kosovu". Nema žrtve koju za Kosovo nećemo podneti. Hvala.

 Ima reč narodni poslanik Živorad Đorđević, a neka se pripremi narodni poslanik Vojislav Živković.

Uvaženi narodni poslanici, naša zemlja i naše rukovodstvo imaju težak zadatak da odbrane suverenitet, slobodu i svoje dostojanstvo od naleta surove i sirove međunarodne skupine tragično neinteligentnih politika i političara. Nije valjda bilo takvog slučaja u istoriji da se tolike sile i moći sjate da bi ugrozile nezavisnost i slobodu jednog malog, a tako gordog naroda. Nije nam uteha što iza te moći stoje neiživljeni ljubavnici, senilne vojskovođe, politički mediokriteti, tupave politike, kao i tragična podrška tom zapadnom siledžijstvu od vlade nekad imperijalne države, a danas države čija vlada temelji svoj opstanak na milostinji Zapada, koji hoće upravo tu državu da ponizi i uništi.
Sve to čine zato što smo se odvažili da budemo složeni i nezavisni i dostojanstveni, što ne damo svoja bogatstva, što hoćemo da budemo domaćini, a ne sluge u sopstvenoj zemlji. Njima trebaju vazali, doušnici, šupljoglavci. Treba im nesmetano haranje našim drumovima i neometano pljačkanje i pustošenje naših bogastava. Zato su se priklonili opasnom savezništvu sa najopakijom vojskom savremenog čovečanstva, savezništvu sa albanskim terorizmom koji se temelji na islamskom fundamentalizmu. Otuda ih ne uznemiravaju leševi nedužnih ljudi u krečanama. Ne trepću kada mladići ginu u kafićima. Ne radi im savest pred tugom građana, kojima su pobijeni ili silom odvedeni rođaci.
Ali, svi ti vremešni generali, sa nadošlim političkim ambicijama, sve te belosvetske dame različitog nivoa iskompleksiranosti i drugi raznovrsni tupavci, silno se uzbude kada nastrada terorista. Kad god hoćemo da suzbijemo terorizam, oni hoće da nas kazne. Oni koji se kunu u prava čoveka, poručuju nam, da će nas danas malo pobiti, da bismo sutra bolje živeli.
NATO je egzekutor te u istoriji nezabeležene, netačne, opasne i cinične politike. Štaviše, NATO ima sve odlučniju ulogu u stvaranju takve politike. NATO postaje razularena politička asocijacija, sa siledžijskim ambicijama da hara mimo svih pravila i odnosa u savremenoj civilizaciji.
Najnovijim odlukama, da bombarduje nedužne države po milosti i nahođenju svog tužnog čelnika Solane, NATO je bacio pod noge UN. Ujedinjene nacije praktično više ne postoje. One su danas skaradni bolesnik, kome nema života pod NATO kišobranom.
Međunarodno pravo se svelo na tragikomičnu ulogu gospođe Luis Arbur, koja pokazuje neodoljivu želju za cirkuskim akrobacijama. Međunarodna zajednica je danas opaka i posrnula družina za kažnjavanje država i naroda uz pomoć mudžahedina i nato žandara. Haškim sudom se ne preti alblanskim teroristima, već našim snagama reda koje onemogućavaju zločine terorista.
Verujem da će doći vreme kada će se suditi čelnicima NATO-a, koji bombama hoće da nas onemoguće da sprečavamo teroriste i njihove zločine. Put mudžahedina od Kosmeta do zapadne Evrope nije predalek. Kada mudžahedini počnu da ubijaju nedužne građane na Zapadu, njihova javnost i njihovi sudovi će morati da pokrenu pitanje odgovornosti čelnika NATO-a što danas okreću svoje topuze na one koji hoće da spreče terorizam.
Današnje ćutanje zapadne civilizacije pred naletom mudžahedina i pred njihovim zločinima nad kosmetskim građanima biće po njih kobno, taman toliko koliko i potcenjena opasnost od Hitlera i fašizma uoči Drugog svetskog rata.
JUL zahteva i nada se da će se u predstojećim pregovorima ispoštovati naznake opredeljenja Kontakt grupe o očuvanju suvereniteta naše zemlje. Ni jednog trenutka nećemo dozvoliti da se ugrozi suverenitet zemlje. Očuvanje suvereniteta i nezavisnosti u našoj zemlji jeste velika tekovina politike našeg rukovodstva i predsednika Slobodana Miloševića i njihova odbrana u ovako teškim uslovima je izvanredno dostignuće ovog naroda.
Prihvatanje Kontakt grupe da se problemi na Kosovu mogu rešiti političkim putem jeste priznanje našim nastojanjima da dijalog dobije apsolutni primat nad svakom drugom opcijom. Ohrabruje nagoveštaj da se ostvari ravnopravnost svih etničkih zajednica na Kosmetu.
Podsećam da se JUL zalagala za ravnopravnost svih ljudi i naroda i u vreme kada je takav stav bio velika politička jeres. Zato i danas dajemo punu podršku naporima da sve nacionalne zajednice na Kosmetu budu ravnopravne, jer jedino tako mogu da opstanu.
Poštovani poslanici, i pored svega očigledno se borba sa golim Golijatom prevodi na teren političkih rešenja, što pokazuje da su mudrost i odvažnost Davida nadmašili Golijata u ratobornosti. Da je danas više ovakvih Davida u svetu, topuz Golijata bi otišao u zaborav.
Verujem da će jednoga dana budući naraštaji mnogo bolje od ovog sadašnjeg sveta proceniti ko je stvarno bio David, a ko Golijat. Jer, istorija će ovo vreme upamtiti po tome što je u njemu najveća svetska sila dominirala na svetskoj sceni, ne svojom tehnologijom, razvojem i pameću, nego siledžijskim zavođenjem navodne demokratije i ljudskih prava širom sveta i skandalima svog vrhovnog šerifa. Dakle, po sramoti. Upamtiće istorija ovo vreme i po herojskoj borbi ovog naroda, nikad politički jedinstvenijeg u očuvanju slobode, suvereniteta i dostojanstva, po tome, a ne po sramoti, ćemo ostaviti duboke tragove u istoriji.

Ima reč narodni poslanik Voja Živković, a neka se pripremi narodni poslanik Stevo Dragišić, šef poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke.

Uvaženi predsedniče, poštovani članovi Vlade, kolege poslanici, Kosovo i Metohija je danas u žiži svetske javnosti i u međunarodnim okvirima nameće se od svetskih moćnika kao najvažniji politički problem u Evropi. Suština kosmetskog problema je, međutim, kako je mnogo puta konstatovano, u nastojanju jednog većeg broja Albanaca da ovaj deo srpske teritorije otcepe od Srbije.
U tom cilju deo Albanaca je posegao za oružjem, jer u pojedinim regionima smo u toku prošle godine imali izuzetno masovne i ozbiljne terorističke aktivnosti. Osim toga, višegodišnja homogenizacija Albanaca na antisrpskoj i profašističkoj platformi je tokom prošle i početkom ove godine prerasla u otvorenu mržnju i teror koji je odneo mnoge živote. Kosmet je postao najveće iskušenje za Srbiju i Jugoslaviju i naša se država sada nalazi pred najodgovornijim zadatkom u svojoj novijoj istoriji.
Direktno su ugroženi suverenitet i integritet naše zemlje. I ovoga puta u problem i njegovo rešavanje je upletena čitava međunarodna zajednica, a pre svega Sjedinjene Američke Države i NATO pakt. To je, na žalost, realnost koju moramo uvažiti, ma koliko je to preteško breme za ovu generaciju i, višegodišnjim sukobima i izolacijom iscrpljenu našu zemlju. Međunarodna zajednica bi dobro došla kada bi bila dobronamerna. Međutim, svedoci smo da je albanski terorizam narastao zahvaljujući, pre svega, blagonaklonosti Zapada. Takav odnos Zapada je omogućio da se teroristi konsoliduju i da nesmetano prikupljaju sredstva i oružje za novo krvoproliće na Kosmetu.
Ucene, pritisci i pretnje, to su sredstva kojima međunarodna zajednica komunicira i sa nama kada je kosovski problem u pitanju. U takvim uslovima moramo odrediti dugoročnu strategiju, ne samo kada je Kosovo i Metohija u pitanju, već i kada je budućnost Srbije i Jugoslavije u pitanju. Moramo biti svesni činjenice da je osnovni uslov za opstanak Kosmeta u Srbiji to da Srbi i Crnogorci ostanu na Kosovu i Metohiji. Mora se ojačati srpski element u pokrajini, moraju se motivisati Srbi da ostanu na svojim ognjištima. Da bismo to postigli, moramo obezbediti sigurnost i učvrstiti osećaj da nisu prepušteni sami sebi.
Ovoj generaciji u Srbiji i Jugoslaviji je pripala teška dužnost da rasplete kosovski čvor. Ne smemo dozvoliti da nam teroristi i drumski razbojnici otmu deo zemlje na pragu 21. veka. Zato se moramo izboriti za pravedno rešenje, koje će konačno doneti mir na te prostore i omogućiti svim građanima da žive u miru i slobodi.
Glavni cilj zapadnih zemalja, a pre svega Amerike, je da što više udalje Srbiju od Kosova i Metohije i oni to ne kriju. Na to ne smemo pristati, ne samo zbog istorijskih srpskih tapija na Kosmetu, niti samo zbog Srba koji žive u toj južnoj pokrajini, već zbog budućnosti čitave Srbije i srpskog naroda. Postoji prag izdržljivosti i pretnji i ucena preko kojeg se ne može prelaziti i kada pretnje i ucene gube efekat.
Srbi i Crnogorci sa Kosova i Metohije su pokazali visok stepen izdržljivosti i patriotizma. Ostali su i pored zuluma terorista i pored kidnapovanja i ubistava, na svojim ognjištima štiteći na taj način i interese države na tim prostorima. Situacija na Kosovu i Metohiji je radikalizovana delovanjem albanskih separatista i terorista, uz podršku pre svega dela međunarodne zajednice, i poslužila im kao takva za novu kampanju protiv srpske zemlje. Prećutkuju se zločini albanskih terorista, kidnapovanja, ubijanja civila, kao i stradanja policajaca i vojnika. Ponovo je pokrenuta medijska mašina za anatemisanje Srba i Srbije. Ovoga puta to se čini sa otvorenom namerom da se sačuvaju preostale grupe albanskih terorista. Zapad pretnjama i ucenama zapravo daje šansu albanskom terorizmu. Deo zapadnih zemalja se stavio na stranu drumskih razbojnika, kidnapera, ubica, zločinaca, a protiv je nastojanja jedne suverene države da uspostavi mir, zaštiti svoje građane od terorizma i sačuva sopstveni integritet.
Suočeni smo sa još jednom nepravdom i dvostrukim aršinima moćnih zemalja, koje hrabre albanski terorizam i anarhiju i time otvoreno postaju saveznici razbijanja jedne suverene države. Mi nemamo mnogo izbora. Možemo da biramo da u ovaj vek uđemo kao ucenjena i razbijena zemlja poniženih građana ili kao dostojanstvena država koja ume da se brani i odbrani.
Hteli ne hteli, nalazimo se na istorijskoj prekretnici, odgovorni pred prošlošću i budućnošću. Srbi i Crnogorci, i svi čestiti građani Kosova i Metohije, svesni su da ovo vreme zahteva mnogo odricanja i spremni su na nova iskušenja. Svesni su da ako popustimo zahtevima terorista, onda su ostali na milost i nemilost onih koji su organizovali ubijanja, kidnapovanja civila, onih koji nastoje da Kosovo i Metohiju odvoje što dalje od Srbije, onih koji fabrikuju zločine, a prikrivaju prave zločince.
Ljudi sa Kosmeta dobro znaju da samo jedinstveni i mudri možemo odoleti velikim pritiscima kojima smo izloženi. Pre šest vekova smo zbog nesloge na Kosovu izgubili državu. Ova generacija Srba to ne sme da dozvoli. Zbog toga nam je jedinstvo i sloga u ovom trenutku najveće oružje u očuvanju naše države. Ako su političke partije Albanaca mogle da se ujedine oko terorizma i podrške takozvanoj Oslobodilačkoj vojsci Kosova, sa svim njenim zločincima, političke partije u Srbiji moraju ostati ujedinjene oko odbrane svoje teritorije. Ne možemo bez sveta, ali ne možemo i ne smemo da prihvatimo diktate i ucene.
Zbog toga put u Francusku smatramo da su razgovori u ovom trenutku prioritet. Podržavam predlog generalnog sekretara Socijalističke partije Srbije i šefa poslaničke grupe da ova skupština donese odluku i pošalje delegaciju u Pariz. Ne zato što verujemo da će tamo moći da se izbori za sve ono, ali jednostavno, moramo da otvorimo i tu dilemu, da li je Srbija za razgovor ili nije. Srbija je oduvek bila i uvek žudila da se problemi na Kosovu i Metohiji reše mirnim putem.

Ima reč narodni poslanik Stevo Dragišić, šef poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke, a neka se pripremi Verko Stevanović, narodni poslanik.

Dame i gospodo, problemi sa albanskim separatizmom prošle godine su došli do kulminacije. Albanski separatizam je prošle godine poprimio sve karakteristike terorizma. Organizovanje kukavičkih akcija iz zaseda i pucanja na pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova, otimanja civila, njihovo masakriranje, bacanje u krečane je oblik terorizma i separatizma sa kojim se Republika Srbija suočila otvoreno prošle godine. Međutim, problem terorizma se i kod nas rešava kao i u svim drugim državama u svetu. Ukoliko taj terorizam ne bi imao podršku sa strane, Republika Srbija bi vrlo brzo rešila taj problem. Problem su oni koji podržavaju albanski separatizam i terorizam. To su, pre svega, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i druge zapadne sile.
Ovde se postavlja pitanje - zbog čega? Odgovor na to pitanje je potpuno jasan. Sjedinjene Američke Države, pre svega, a i njeni zapadni saveznici, imaju cilj da na teritoriji Kosova i Metohije postave svoje kopnene snage. Svojom vojskom da kroče na teritoriju Kosova i Metohije.
To je krajnji cilj cele ove krize, koja je smišljena i koja se podržava od strane SAD. Da bi došli do tog cilja, njima je bila neophodna pre svega kriza. Bilo im je potrebno da Albance motivišu na terorizam. Očekivan je bio odgovor Republike Srbije da suzbija terorizam sredstvima koja su dozvoljena svakoj suverenoj državi. Oni su to iskoristili kao argument za pritisak na Republiku Srbiju, navodno prekomerna upotreba sile, kršenje ljudskih prava, represija države itd.Nisu oni mogli da kažu - Albanci su teroristi, bave se terorizmom, jer se SAD u nekim situacijama, kada su ugroženi njihovi vitalni interesi, bore protiv terorizma i u svetu su oni navodno glavni predvodnici borbe protiv terorizma. Zato im je bilo nezgodno da priznaju da su Albanci teroristi na Kosmetu. Sve su to zamaskirali borbom Albanaca za zaštitu svojih ljudskih prava i sloboda koja su im navodno u Republici Srbiji ugrožena. Pod izgovorom da se bore za svoja ljudska prava, Amerikanci su krenuli da štite Šiptare. Međutim, niko do sada nije rekao koja su im to prava i slobode ugroženi.
Naš Ustav garantuje zaštitu svih ljudskih prava i sloboda koja postoje danas u modernim pravnim porecima. Na primer, sloboda kretanja i nastanjivanja, da li je ta sloboda uskraćena Šiptarima na Kosmetu? To niko ne dovodi u pitanje. Pravo na sudsku zaštitu, to podrazumeva da niko ne može biti osuđen za krivično delo i lišen slobode pre nego što mu sud pravosnažnom odlukom izrekne kaznu. A podrazumeva se da prilikom sudskog procesa može da ostvari pravo na branioca i ta prava danas čak i oni, koji se bave terorizmom, koriste. Recimo, Azem Vlasi je bio advokat nekim šiptarskim teroristima, koje je naš sud sudio. Pravo na zaštitu zdravlja. Sve bolnice na teritoriji Kosova i Metohije su državne bolnice i prepune su Šiptara. Čak se njihova deca leče po nekim bolnicama u Beogradu. Pravo na školovanje - to pravo su sami sebi uskratili. Odbili su da idu u redovne državne škole i formirali neki svoj paralelni školski sistem. Pravo na rad su takođe sami sebi uskratili. Mnogi od njih ne rade u državnim ustanovama, u državnim institucijama, a oni koji rade bili su izloženi represiji svojih sunarodnika, neki su čak izgubili i život zbog toga. Pravo svojine i preduzetništva, najbogatiji ljudi na Kosovu i Metohiji su Šiptari, imaju privatna preduzeća, bave se krupnim biznisom. Dakle, ni to pravo im nije uskraćeno. Pravo i sloboda veroispovesti, da li se neki Šiptar žalio na slobodu veroispovesti, nijedan. Biračko pravo su sami sebi uskratili, kao i mnoga druga prava i slobode, koji su garantovani Ustavom Republike Srbije, dostupni su Šiptarima, samo je problem u tome što ne žele da ih koriste.
Ako ne žele da ih koriste, onda ne mogu ni da kažu da su im prava i slobode ugroženi. Već neki od njihovih predstavnika su odnedavno počeli otvoreno da govore koji su njihovi krajnji ciljevi. Krajnji cilj šiptarskog terorizma je nezavisno Kosovo, stvaranje samostalne države. Time u stvari otkrivaju svoje pravo lice, a oni koji ih brane, koji ih protežiraju u svetu, na taj način su takođe došli pred lice istine i jednog trenutka će morati da nam kažu šta zaista žele od nas.
Ova mirovna konferencija je smišljena, kao što sam rekao, da bi NATO dobio legalitet za postavljanje svojih snaga na teritoriji Kosova i Metohije. Potrebno je samo da neko odavde to potpiše, da im garantuje da će moći bezbedno da se smeste i rasporede na Kosovu i Metohiji, tobože da bi sprovodili mir, koji treba da se postigne u Parizu.
Problem je u tome što je ta Kontakt grupa pre svega sebi dala za pravo da samostalno uređuje pitanja jedne suverene države. Principi, za koje one kažu da bi trebalo da budu opšte prihvaćeni i da o njima ne sme biti razgovora u Rambujeu, su takvi da Kosovu i Metohiji daju zaista sve prerogative državnosti.
Ovde je u uvodnom izlaganju potpredsednik Vlade nabrojao neke od tih prerogativa. Ja ću vas podsetiti. To je samostalan sistem sudstva, izvršna vlast, zakonodavna vlast, upravljanje porezima i sl. To su osnovni prerogativi državnosti. Uzmimo samo na primer poreze. Porezi su fiskalni instrumenti, kojima država puni svoj budžet. Tamo gde ti fiskalni instrumenti idu, to se zove državna kasa. Ako porezi sa teritorije Kosova i Metohije, koji se budu ubirali, budu išli u kasu Kosova i Metohije, onda je Kosovo i Metohija država, ima svoju državnu kasu. Slično je i sa nekim drugim pitanjima. Po ovim principima Kosovo i Metohija bi trebalo da ima čak i predsednika, predsednika Kosova i Metohije. Doduše, ne kažu - republike, ali kažu - predsednik Kosova i Metohije. To je jedan od principa, koji je Kontakt grupa usvojila kao onaj koji se ne dovodi u pitanje.
Postavlja se onda pitanje šta to treba da se odluči u Rambujeu, ako su oni sve u napred rešili. Treba da se odluči kako će se razraditi ovi osnovni principi. Dakle, oni se ne dovode u pitanje, samo se postavlja pitanje njihove razrade, sprovođenja u život. Kada to postignu, onda treba neko da garantuje sprovođenje tog sporazuma. A kako čujem ovih dana neki se već nude da budu garant tom sporazumu, to je NATO. Ukoliko dozvolimo da NATO dođe na našu teritoriju, Kosova i Metohije više neće biti u ustavno-pravnom sistemu Republike Srbije i jednog trenutka Kosovo i Metohija će biti suštinski samostalni i moći će i formalno da proglase svoju samostalnost, a da mi ne budemo u stanju da to sprečimo.
Zbog toga, ko god bude išao u Francusku, treba ovo da ima na umu: da nikave strane trupe ne smeju da budu na našoj teritorji, ne smeju sa našim pristankom da dođu na našu teritoriju, na silu mogu da pokušaju, mi ćemo se odupreti pa ćemo videti kakvog ćemo uspeha imati. Ali sa našim pristankom to ne sme da se desi. Ne dolazi u obzir da Kosovo i Metohija dobiju takav status na ovim pregovorima, koji će podrazumevati menjanje ustavno - pravnog poretka Republike Srbije, koji je utvrđen Ustavom Republike Srbije.
O svemu ostalom može da se pregovara, pod uslovom da Kosovo i Metohija ostane u našem pravnom sistemu . Može da se razgovara o širokoj autonomiji, ali da to bude zaista autonomija, a ne državnost . Da im se garantuje samostalno rešavanje nekih pitanja, koja bi mogla da budu od interesa nacionalnih zajednica, koje žive na teritoriji Kosova i Metohije, da im se obezbedi da to sami uređuju, ali da nijedan od atributa državnosti ne dobiju u sopstvene ruke. U suprotnom, Kosovo i Metohija neće biti u ustavno-pravnom sistemu Republike Srbije, nećemo moći da sprovedemo sopstvene zakone na teritoriji Kosova i Metohije. A onaj ko nije u stanju da sprovede svoje zakone nad nekom teritorijom, znači da tu teritoriju ne kontroliše, znači da to više nije Srbija. To je ono o čemu će se razgovarati u Rambujeu i nadam se da oni koji budu otišli odavde to imaju na umu i da nikada neće pristati da Kosovo i Metohija izađu iz našeg suvereniteta (aplauz).

        Ima reč narodni poslanik Verko Stevanović, neka se pripremi narodni poslanik Života Cvetković.
Molim vas, samo da vas upozorom, vi ste videli da smo nastavili sa diskusijom, ima još prijavljenih deset diskutanata i kada završimo diskusiju napravićemo pauzu, jer će tada Vlada moći na bazi diskusija, koje su ovde iznete, da donese zaključke, koje će predložiti Narodnoj skupštini na usvajanje.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, nalazimo se zaista u izuzetno delikatnoj situaciji. Odavno ili tačnije rečeno nikada nismo bili ni u približnoj situaciji, ni kao država, ni kao narod, ni kao ljudi, ni mi kao poslanici. Niti ja, koji sam ovde pet godina u ovom domu, niti oni koji su nešto više od godinu dana, ni oni koji su duže od mene ovde, nisu bili u delikatnijoj situaciji.
Zašto vam to govorim? Zato jer su poslanici iz poslaničke grupe kojoj pripadam od početka ove krize birali svaku reč koju će izgovoriti, razmišljali o njoj, znali da se svaka od njih meri, svaka vrednuje, da svaka nosi svoj plus ili svoj minus, ali zato smeta što je poneka danas bila neodmerena.
Zato vas molim da ovi poslanici koji iza mene govore vode računa o tome, a da ovi zaključci, koji će doći od Vlade, budu sa odmerenim rečima.
Situacija koja nam se namaće, koja nam stoji ispred, traži od nas da se ponašamo na sledeći način: Prvo, odgovorno. Šta to znači i da li smo se tako ponašali? Kažimo da jesmo. Zaista jesmo. Čuli smo, znamo, dvadesetak puta je delegacija Vlade Republike Srbije pokušavala da razgovara sa drugom stranom. Nažalost, nije bilo prave saradnje i pravog sastanka. Šta nam smeta da se i dalje ponašamo odgovorno? Ništa. Ako neko kaže to je to što taj sastanak nije u Srbiji već u Parizu, a ja kažem, to ništa ne znači ako tamo budu pravi ljudi. Nema tog pitanja, nema te stvari koja se na isti način ne može argumentovano odbraniti bilo gde u svetu kao i u Srbiji. A, ako ne odemo, onda ćemo zaista reći onima koji nas ne vole, da smo ciljano išli i na one prethodne sastanke, da to nismo činili sa dobrom voljom da problem rešimo, a što, naravno, nije tačno. Dakle, odlučimo odgovorno i pošaljimo našu delegaciju u Pariz.
Drugo, moramo se ponašati hrabro. Šta to znači? To ne znači hrabro reći "ne" Parizu zbog nekih stvari koje nam se ne sviđaju u predlogu, koje zaista postoje. To znači razmišljati malo drugačije.
Pitati se ko smo mi, ko smo mi kao narod? Odgovor će se naći, mi smo narod koji u svojoj duši, u svom srcu ima Kosovo. Mi smo poslanici koji u svojoj duši i na svom srcu imaju Srbiju i imaju svoj narod. Dakle, tako moramo stvari posmatrati. Moramo se kao poslanici, koji su izabrani i došli ovde, pitati šta misle oni čiji smo predstavnici ovde. Ja odgovorno mogu da kažem da ogromna većina njih misli da moramo otići u Pariz.
Najzad, moramo se pitati pojedinačno, ja kao Verko Stevanović, šta misli Šumadija, šta misli Kragujevac, šta misle ti ljudi? Moramo se setiti da u tom Kragujevcu, pored nas koji smo duže u njemu, preko polovine stanovništva ili oko polovine stanovništva je u zadnjih 40 godina došlo sa Kosova. Slično je u Aranđelovcu, slično je u Kraljevu, slično je u Smederevu. Oni se sećaju i misle na svoje grobove, na svoje dedove, na svoje očeve, a mi svi zajedno na svoje svetinje, na svoju duhovnost. Dakle, ako tako razmišljamo, moramo hrabro odlučiti da odemo u Pariz.
Treće, moramo se razumno, racionalno i mudro ponašati. Šta to znači? Moramo razumno pogledati činjenice koje su pred nama.
Prava je činjenica da imamo predlog kontakt grupe, zaista ga imamo, on je tu.
Druga je činjenica da je sastanak u Parizu.
Treća je činjenica da se u tom predloženom dokumentu ni iz jedne reči ne vidi ni velika Albanija, ni republika Kosovo, ni samostalno Kosovo.
Četvrto je činjenica da 85% stvari odgovara nama, da se mogu prihvatiti.
Sledeća je činjenica da je ovo zadnja ponuda u nizu ponuda koje imamo, da je možda zadnja zaista i da više neće biti ponuda, a možda, ako ih i bude, biće lošije od ove, jer to moramo imati kao iskustvo i iz iskustva sa Hrvatskom i Bosnom. Dakle, nesumnjivo je da su sve činjenice na našoj strani. To su, dakle, neke činjenice koje moramo imati u vidu i moramo razumno, mudro, odgovorno i hrabro otići u Pariz.
Ako to učinimo, a to moramo učiniti, učinićemo prvi korak ka rešenju krize na Kosovu i u našoj zemlji. To je prvi korak, vrlo značajan korak, možda i zadnji korak, ali ako njega učinimo, u šta ne sumnjam, onda ćemo moći da učinimo i drugi korak, koji je takođe vrlo bitan, vrlo važan, a tim drugim korakom ćemo se odlučiti i odrediti delegaciju, grupu ljudi koja će ići na pregovore u Pariz. I to je jedno delikatno pitanje.
Moramo izabrati najodgovornije, najumnije, najškolovanije, najtolerantnije ljude i najpametnije ljude koje imamo, a imamo ih. Svi znamo da ih imamo. Ne sme u delegacuju da uđe ni jedan član koji nema sve ove elemente koje sam nabrojao. Ne sme, jer može sa jednom reči da utiče na tok procesa svega ovoga što sledi. Dakle, tako, po mom mišljenju i po mišljenju svih nas, mora da se dogodi.
Ako taj drugi korak radimo racionalno, mudro, ako se ne ponašamo stranački, jer danas i u budućem vremenu stranaka ne sme biti, ucena ne sme biti, onda ćemo napraviti pravilno drugi korak. Ako, dakle, i to učinimo na pravi način, u šta ne sumnjam, onda nam sleduje treći korak, dakle odlazak tih ljudi, najboljih među nama, u Pariz i pokušaj, a nadam se i uspehu, da se još za neki procenat popravi ovaj predlog plana koji smo dobili.
Ako se tu uspe, u šta ne sumnjam, ako pravi ljudi budu otišli tamo, predlog će za nas biti prihvatljiv. Dakle, dame i gospodo poslanici, ubeđen sam da ćemo jednoglasno glasati za odlazak naše delegacije u Pariz. Sve drugo bilo bi pogubno i za narod i za državu. To drugo, verujte mi, ne mogu ni da zamislim.
Hvala.