Ima reč narodni poslanik Milena Andrić, a neka se pripremi narodni poslanik Marijan Rističević.

Gospodine predsedniče, gospodo narodni poslanici, kako reče gospodin predsednik, ja sam dr Milena Andrić, poslanik sa Čukarice ispred Koalicije Demokratske alternative, Seljačke stranke i Ujedinjene penzionerske stranke.
Ovo je sigurno jedan od najtežih trenutaka u istoriji srpskog naroda i države Srbije, trenutak koji predstavlja naše biti ili ne biti. Činjenica da parlament sada raspravlja o tome šta uraditi u vezi Kosova, kada je manevarski prostor krajnje skučen, bez sumnje pokazuje da je nekom potrebno da odgovornost za posledice dosadašnje politike prebaci na nas. Dobili smo zapuštenog pacijenta, bolesnika čija je bolest u poodmakloj fazi. Koji su to lekari i koji lekovi mogu da ga podignu na noge? I ja i građani koje predstavljam bili bismo mirniji i sa više pouzdanja gledali na buduće događaje kada bi ovde, zajedno sa nama, u potrazi za najboljim rešenjem bili i vrhunski stručnjaci, najbolji znalci i politički mudraci. Verujem da delim nespokojstvo građana Srbije zbog činjenice da se Kosovo ovde i sada zloupotrebljava za međupartijske bitke, za pridobijanje glasača. A trebalo bi da ovo bude bitka za odbranu i očuvanje države Srbije i njenih nacionalnih interesa. Mnogo je prilika nepovratno propušteno, šansi zauvek izgubljeno. Ovo je možda poslednja, ma kako nepovoljna bila. Nju nećemo iskoristiti tako što ćemo izvikivati prazne parole, pretiti praznim oružjem, bacati lažni patriotizam kao prašinu građanima u oči. Jer, kada vreme izbistri pogled, istina da je ovde igrana predstava za potrebe omamljivanja domaće publike, stići će nas sve sa svojim tragičnim posledicama.
Dokaz ozbiljnosti i odgovornosti bi bio pristup kojim bismo tražili najbolje odgovore na pitanje - kako odbraniti državne nacionalne interese, koje su okolnosti u kojima to moramo da radimo, postoje li bilo kakve prednosti u krajnje nepovoljnim uslovima? Ko su i kako da dođemo do ljudi koji bi najbolje zastupali naše interese? Gde i ko može da nam obezbedi saveznike? Koji je minimum na koji se može, ako se bude moralo, pristati? Kako da izgradimo strategiju da sadašnja, eventualno ne sasvim povoljna rešenja, mudrošću i istrajnošću u budućnosti ublažimo? Ako neko postavlja pitanje - ići ili ne na pregovore u Francusku, mora dati jasan odgovor na pitanje - da li neodlaskom nešto dobijamo, a šta izvesno gubimo?
Papagajsko ponavljanje da je Kosovo unutrašnje pitanje Srbije i Jugoslavije, u trenutku kada je ono već uveliko internacionalizovano, čista je manipulacija i nečasno poigravanje iskrenim patriotizmom i osećanjem, ukoliko njihova vlast čini sve u njihovom najboljem interesu. Prava vlast kleči da bi narod stajao uspravno. Narod poražen potezima nadobudne i tobož ponosne vlasti istinski je ponižen. Kako narod kaže "čija šteta, toga i sramota". A da šteta ne bi bila narodna, moramo naterati vlast da se povije, da ubeđuje i da moli. Može i da preti, ali samo ako ta pretnja donosi dobro narodu.
Lažna je dilema lažnog patriotizma ići ili ne ići na pregovore. Imamo li mi izbora, osim onog koji nam neki nude, da se pobijemo sa celim svetom, makar svi izginuli. Ko ima pravo da donese takvu odluku u ime rođenih i na nerađanje osuđenih budućih generacija?
Pravo pitanje treba da bude - ko da ide i sa kakvim mandatom? Ne smeju da idu oni koji su svojim neumećem, političkom nekompetentnošću uspeli samo da izazovu odijum, ne samo prema vlasti, već prema celom srpskom narodu, što se do sada nikada u istoriji nije desilo. Treba da idu ljudi koji uživaju profesionalni i ljudski ugled i ovde, a i u svetu. Smatramo da je presudno krajnje mudro, odgovorno i partijski neopterećeno izabrati članove našeg pregovaračkog tima.

Ima reč narodni poslanik Marijan Rističević.

Poslanici "Koalicije Vojvodina" protestuju protiv nečuvenog akta diskriminacije od strane Radio-televizije Srbije, kome je bio izložen predsednik "Koalicije Vojvodina", narodni poslanik Dragan Veselinov, jer za vreme njegovog govora televizija je isključila ton, tako da gledaoci nisu mogli da čuju njegove reči. Gospodine predsedavajući, ne znam da li će se to desiti i meni.
Srbija se branila u Kninu, branili ste je u Bosni, a ne daj bože sutra je možete braniti u Beogradu. Gospodin potpredsenik Vlade, osim što je pokazao da je dobar geometar, malo je preterao u osudi Amerikanaca, s obzirom da se 1991. godine nudio Džordžu Bušu da svoje četnike povede u pomoć američkoj vojsci u zalivu.
Ostaju ova dva dana pre sudnjeg dana da Narodna Skupština raspravlja o Kosovu po hitnom postupku. Kao da je tamo, ne daj bože, bio zemljotres, a ne kriza, koja traje više od deset godina. A da budemo iskreni do kraja, ova skupština se i ne pita, niti je ikada odlučivala o tako važnim i velikim problemima. Odluke se donose na drugom mestu, znamo i kome, a potom, radi podele odgovornosti, Skupština odluči kako je već odlučeno na nenadležnom mestu.
Stavovi međunarodne zajednice su takvi da su svi protiv nas osim Rusa i Kineza. Dal je to tako? Naravno da nije. Da nezavaravamo narod, Rusi će eventualnu vojnu intervenciju osuditi, ali će za jedan dobar kredit zažmuriti Iako spoljna politika nije tržišna, ipak trguju. A iz pušaka kineske proizvodnje poodavno se puca na našu policiju, civile.
Kad smo već kod oružja, voleo bih da neko iz vlasti odgovori odakle pobunjenim Albancima toliko oružja? Dal( je to kućna radinost, u šta ne verujem, ili je neki uvoz, u šta verujem?
Nijednog trenutka ne podržavajući terorizam na Kosovu i spoljne pritiske, hoću da kažem da dobar deo krivice snosi naša vlast, koja vuče kontinuitet od osamdesetih godina, koja je umesto u političke i ekonomske reforme krenula u očuvanje vlasti po svaku cenu, pa i cenu sukoba. U tim sukobima mi smo izgubli sve, a naši protivnici dobijali sve.
Vlast sebe predstavlja kao zaštitnika naroda. A kako su nas štitili negde, bolje da nisu . Na hiljade ljudi žrtvovano je za teritorije, da bismo izgubili i ljude i teritorije. Vlast želi da stvori utisak da se žrtvuje za narod, a u stvari žrtvuje narod zarad vlasti, a bogami i slasti.
Hoćemo li biti patrioti, pa na osnovu onog refernduma, na koji smo potrošili milione dinara, bolje da smo napravili neku fabriku ili platili seljacima proizvode, hoćemo li na osnovu tog referenduma pozvati građane Srbije da brane Kosovo i državu, u kojoj nisu izvršene ni osnovne političke i ekonomske reforme? A to je uzrok ne samo kosovske krize . Od političkih reformi izvršeno je samo šminkanje. Za političke snage naš narod s pravom kaže: Svi su isti, samo im se stranke drugačije zovu. Opozicija je ugušena, jer sad ide kao dve palice uz doboš, uz vladajuću partiju.
Od objektivnog informisanja nije ostalo ništa osim takse na brojila i po jedan lažov u kući, koji nam govori kako je kod nas sve uredu, a svuda u svetu potop.
U Srbiji osim nakazne latino - američke privatizacije, gde je mali broj ljudi napunio džepove, nikakve ekonomske reforme nije bilo. Hoćemo li braniti Kosovo i državu, u kojoj caruju razbojnici, bezakonje, kriminal, nasilje i korupcija? Da je na snazi Dušanov zakonik u Srbiji i da se za krađe seku ruke, petina države bi bila bogaljasta, bar po ovim na Dedinju. Kako braniti državu, u kojoj neko prevari milione štediša za više stotina miliona maraka i šeta slobodno?
Država je uvela stotine poreza, taksa, doprinosa, razne harače. To je država u kojoj se poljoprivredni proizvodi ne prodaju već predaju, ne otkupljuju, već preuzimaju i ne plaćaju. Novac nije sredstvo za kupovinu robe, već sredstvo za kupovinu deviza. Naša vlast ne voli ništa sa Zapada osim zapadnog novca i zapadnih automobila.
Hoće li vlast u odbranu Kosova pozvati građane na srpsko junaštvo? Pa, mi smo bili Srbi i pre ove vlasti, bićemo i posle nje, a bogami neki su bili Srbi i kada su se zvali komunistima, od kojih danas čestit Srbin ne može ući u crkvu. Naša zamerka se odnosi na to što na ovu sednicu nije pozvan predstavnik Srpske pravoslavne crkve, na primer Vladika Artemije. Danas je Kosovo na redu, a šta je sa Vojvodinom, njenom autonomijom, koja je danas takva da ni pecaroške dozvole ne možemo samostalno izdavati. Ili, ako možemo, onda jedan primerak moramo slati u Beograd.
Građani Vojvodine su miroljubivi ljudi, oni neće puške, već traže nazad svoj novčanik. Traže samo takvu autonomiju, sa kojom mogu uspešno da štite prirodna i stvorena dobra, da upravljaju sami celom Vojvodinom, teritorijom do "Gazele", sa vojvođanskom rukom u vojvođanskom džepu. Mi ne želimo sukobe sa braćom preko Save i Dunava. Mi jesmo braća, ali nam kese nisu sestre. Mi hoćemo samo čist račun, čist račun je duga ljubav.
Odluku o Parizu ste već doneli. Mi bi trebalo da glasamo protiv nje, ali nećemo s obzirom da idete u Pariz. Mi jesmo opozicija vlasti, ali nismo opozicija državi i građanima. Putujte u Pariz i savet "Kolacije Vojvodine" je da na svakom papiru koji potpišete, uključujući i hotelski račun, stoji da je isključena svaka mogućnost za nezavisnost Kosova. Potom pristupite ozbiljnim političkim i ekonomskim reformama u Srbiji.
Zbog opisanog stanja, u kome se država nalazi, putujte u Pariz, učinite kompromis zbog dobra građana Srbije, mada bi za njih možda bilo najbolje da se neki odande i ne vrate. Ako odlučite da ne putujete, onda će biti gadno kao u onoj narodnoj pesmi: "Beži Milane, moja ružo, NATO -pakt se naoružo". Hvala.

Ima reč narodni poslanik Aleksandar Vučić, a neka se pripremi narodni poslanik Džemail Suljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija gotovo nikada u svojoj istoriji nije bila pred težim iskušenjem. Ovu rečenicu kao da smo čuli ili mi sami ponavljali više puta u nekoliko prethodnih godina. I zaista, svaki sledeći put ta iskušenja su bila veća. Zato što su napadi totalitarnih i nedemokratskih zapadnih zemalja na suverenitet i teritorijalni inetegritet naše Republike i naše zemlje i naše Srbije bivali sve žešći. Zato što su njihove ucene i ultimatumi dobijali na broju, na snazi. Njihove pretnje su sve učestalije i njihove želje da se sa našom Srbijom konačno obračunaju više nisu ni malo skrivene.
Najžalosnije je kada neki od njih pokušavaju sebe da predstave kao nekakve demokrate, kao nekakve vatrogasce na Balkanu, kao ljude koji navodno žele mir. Jesu li to oni isti ljudi, koji žele mir i u nekim drugim zemljama, suverenim zemljama savremenog sveta, pa im bomba padne na pet kilometara dalje od mesta gde su hteli da je bace, ubiju dvadeset nevinih civila, među kojima i žene i decu, pa i dalje tvrde da su te bombe bile demokratske, a da su valjda ti ljudi krivi što su živeli tako daleko, na tih pet kilometara od ciljeva, koje su oni gađali.
Pokušavaju da nas ubede da je demokratija to što su bombardovali naš narod, to što su ubijali naše ljude. Neki su ovde danas govorili, podsećajući nas na naše tradicionalne prijateljske odnose sa braćom Francuzima, o Žiskar d ,Estenu.
Mogli su da pomenu i neke druge, nama još naklonjenije Francuze, čija imena nose naše ulice danas u Beogradu i mnogim drugim gradovima širom Srbije. Ali, čudno je da su zaboravili da kažu da su ti isti Francuzi zločinački usmrtili Dragana Gagovića u srpskom Srbinju, čoveka koji je vozio petoro dece u svom automobilu. Posle toga su rekli da je ta akcija, dakle zločinačko ubistvo, profesionalno odrađena. Osim toga, kada je rečeno da su u tom istom automobilu bila i deca, oni su rekli - ne, nisu bila deca, nego tinejdžeri. Za njih tinejdžeri nisu deca. Za njih su tinejdžeri topovska hrana kada je to potrebno, kada pripadaju nekim drugim narodima, kada pripadaju srpskom narodu. Zaboravili su da kažu da su ti isti Francuzi učestvovali u bombardovanju Republike Srpske, u ubijanju nedužnog srpskog naroda, u ubijanju naših ljudi. Oprostite mi, možda, na jeresi, ali Srbi u Republici Srpskoj mnogo su mi bliži od Žiskar d( Estena i od svih ostalih Francuza i mnogo im više verujem i mnogo ih više volim, isti smo narod.
Zajedničko obeležje svih inostranih predloga za rešavanje problema i pitanja albanske nacionalne manjine u našoj zemlji jeste gotovo jednodušno neprihvatanje ustavnog poretka Republike Srbije, koji, naravno, važi na celokupnoj njenoj teritoriji. Mi smo ovde, možda, napravili formalno jednu materijalno-pravnu grešku. Govorimo sve vreme o Kosovu i Metohiji. Zbog čega? Zašto mi dajemo jedno teritorijalno određenje dela naše teritorije? Mi ovde treba da govorimo o pravima pripadnika nacionalnih manjina, između ostalih i pripadnika albanske nacionalne manjine.
Čim govorimo o Kosovu i Metohiji na način na koji su mnogi od nas govorili, mi smo im unapred dali najširu teritorijalnu autonomiju. Pokušaću to da pravnički i objasnim, za razliku od onih koji uglavnom govore o tome da nema nezavisnosti Kosova i uopšte se i ne trude da uđu u neku dublju analizu pravne suštine nasilja onih koji sebe nazivaju međunarodnom zajednicom, a ne znaju šta to znači.
Govoreći o Povelji Ujedinjenih nacija, mnogi koji nisu čitali knjige i koji ne znaju ništa o pravu, govorili su svašta. Govorili su da se zalažu za najširu autonomiju, ne znajući da, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, opšti režim zaštite prava nacionalnih manjina uopšte ne poznaje potpunu, sveobuhvatnu i najširu autonomiju o kojoj oni govore. Taj partikularni režim manjinskih zaštita počeo je da se uvodi od 1966. godine međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, a najviše je zastupljen 1990. godine KEBS-ovim i OEBS-ovim dokumentima, a ne Poveljom Ujedinjenih nacija.
Što se tiče Povelje Ujedinjenih nacija, Republika Srbija u svom ustavu garantuje veća prava od svih prava koja su zasnovana u svim međunarodnim pravnim aktima, svim međunarodno pravnim normama, koje je ratifikovala i naša zemlja i koje su ratifikovale i sve ostale zemlje. To je slučaj kada govorim o opštem režimu zaštite manjinskih prava. Nema ni jednog prava koje ne postoji u Ustavu Republike Srbije.
Ovde govorimo, i često pravimo svi grešku, o nacionalnim zajednicama. "Nacionalna zajednica" je termin koji nije zasnovan na pravu. Postoji termin "narod", "nacionalne manjine", "etničke grupe", ali termin "nacionalne zajednice" uveo je Lord Karington u svojim dokumentima, želeći da operacionalizuje razlike između nacionalnih manjina. Postoje, po njemu, nacionalne manjine koje predstavljaju izolovan deo stanovništva, nacionalne manjine koje predstavljaju onaj deo stanovništva koji predstavlja većinu na određenoj teritoriji i nacionalne manjine koje predstavljaju većinu na određenim teritorijama.
Pročitaću vam šta su Rudolf Perina i Ričard Majls u maju 1997. godine govorili vezano ne za prava pripadnika nacionalnih manjina u našoj zemlji, već za specijalni status i ono o čemu neki ovde govore, o najširoj autonomiji Kosova i Metohije.
Rekli su: "Vlada u Beogradu treba da razmotri ideju o autonomiji ili specijalnom statusu, kao sredstvu za rešavanje zakonskih problema koje ima etnička albanska većina na Kosovu". Kakva je to etnička albanska većina? U kojoj to državi? Jesu li oni to priznali neku novu zemlju? Od kada se to deo teritorije iz suverenog dela jedne države izdvaja i prema njemu se određuje ko je većina a ko je manjina? Da li za to možemo ponekad i u ovoj skupštini da čujemo nerazumne tonove onih koji će da kažu da je na Kosovu i Metohiji, izdvajajući samo jedan deo teritorije naše zemlje, odnos stanovnika 9:1 u korist Albanaca prema srpskom stanovništvu, a na stranu to što je to netačan podatak? To je američki trik. To je nešto što oni pokušavaju da urade sve vreme.
Zato ovi, koji ne čitaju dovoljno i koji ne žele da se bave ozbiljno pravom, moraju to da shvate. Opšti režim manjinskih zaštita u našoj zemlji se apsolutno poštuje. Nema ni jednog prava kojeg naša zemlja ne poštuje. Zna li neko da kaže koje je to pravo? Ne znaju ni oni da kažu. Kada im postavite pitanje - koje je to pravo ili sloboda koje Albanci na Kosovu i Metohiji ili u bilo kom drugom delu Srbije, bez razlike, nemaju, oni će reći - pa nije važno, ali ima neka represija na Kosovu i Metohiji, postoje neki problemi koje moramo na drugačiji način da rešavamo.
Problem je u tome što predstavnici velikih sila, pre svega Sjedinjenih Američkih Država, po svaku cenu pokušavaju da nam uvedu, dakle govoreći o pravnom modelu, "model 1974. plus". Nije im više dovoljan ni tzv. retromodel iz 1974. godine, već hoće da nam, pod time što će govoriti o najširoj autonomiji, kažu - eto imate autonomiju, a u stvari žele da naprave od Kosova i Metohije ne samo federalnu, već i konfederalnu jedinicu.
Plan Kontakt grupe o namerama izvršenja tzv. puzajuće secesije je potpuno jasan po tom pitanju. Svi članovi Plana Kontakt grupe, zaključaka Kontakt grupe, sa sastanka u Londonu, apsolutno o tome govore.
Uostalom, čujte samo neke od njih. Najpre, svi ministri, u preambuli, u prvim članovima osudili su bezrezervno, masakr koji se dogodio u mestu Račak. O kakvom masakru govore? Postoji li i jedan dokaz? Da li je iko rekao da je izvršen masakr osim Vilijema Vokera? Da li su to rekli finski patolozi? Da li su to rekli beloruski stručnjaci? Da li su to rekli sprski stručnjaci? Da li to iko u svetu može da potvrdi ili je nekome palo na pamet da kaže, i mi smo završili priču, osudićemo masakr. Posle toga se govori o nekoj represiji nad civilima, koju sprovode srpske snage. O kakvoj se represiji radi? Da li nad onima koji kukavički i zločinački, iza grmlja i žbunova, pucaju na nedužne ljude koji se kreću putevima južne Srbije? Da li su oni hrabri, a kukavice su oni koji pokušavaju da zaštite građane koji se slobodno kreću? O čemu se tu radi?
Ovde se govori o najdirektnijem učešću Kontakt grupe, o njihovim ucenama, o svemu što žele po svaku cenu da preduzmu i zahtevaju od nas da prestanemo sa ofanzivnim akcijama. O kakvim ofanzivnim akcijama govore? Jesmo li mi ubili onih 20 ljudi, nedužnih civila u Iraku ili oni? Da li naše policijske snage ili bilo koje snage državne bezbednosti stoje iza žbunja i ubijaju nedužne ljude koji se kreću po putevima ili to rade upravo oni koje oni štite? Njihovi štićenici to čine.
Sve ovo što se dalje tiče Plana Kontakt grupe, gotovo je u potpunosti neprihvatljivo za našu zemlju i to ne treba kriti nego treba otvoreno narodu reći. Sve što govore o visokom stepenu navodne samouprave, u kome će oni imati predsednika Kosova, u kome će imati apsolutnu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, nema nikakve veze sa autonomijom nego sa pokušajem stvaranja konfederalne jedinice, a da ne govorimo o tome što će po svaku cenu pokušati da na Kosovo i Metihiju dovedu međunarodne trupe, pre svega trupe NATO pakta ili bilo koje druge inostrane trupe. Sa kojim ciljem? Da nas od nekoga razdvajaju? Da nas od nekoga spasavaju? Da nas spasavaju na isti način kao što čine u Republici Srpskoj? Zato traže odgovornost odnosno sprovođenje svih postupaka za koje je nadležan Haški tribunal. Zar da sprovode onakve postupke kakve su sprovodili prema Simi Drljači? Da vas podsetim, to je čovek koga su hladnokrvno likvidirali time što su mu pucali u slepoočnicu naši prijatelji, vajni Britanci, kada je čovek ležao u ropcu, čiji je sin bio prisutan. Hoće li takve mirovne snage da nam dovode? Hoće li da nam dovode onakve mirovne snage koje će kao zločinci u farmerkama da otimaju ljude i noge da im prebijaju, po 30 sati da ih tuku?
Da li je to nešto što neko može da prihvati i da kaže - to su demokratske snage koje mi moramo i koje hoćemo da prihvatimo. Neko je rekao - ne zna se šta je program onih koji, ako već idu i ako hoće da idu, idu u Pariz. Program mora biti Ustav Republike Srbije. To je najviši pravni akt naše zemlje "lex superior" i niko ne može i niko nije ovlašćen da ga gazi. Niko ne može da usklađuje naš Ustav sa dokumentima Kontakt grupe, nego obrnuto. Svi oni moraju svoje planove i svoje želje i svoje namere da usklade sa Ustavom Republike Srbije. Sve to što su oni namerili, teško mogu sprovesti, ukoliko mi obezbedimo ovde u našoj zemlji nacionalno jedinstvo. Sasvim je sigurno da je narod spreman na sva iskušenja.
Građani Srbije su potpuno svesni svih opasnosti koje su nad našom zemljom i koje lebde nad nama. Oni znaju šta sve može da se dogodi, ali su isto tako vrlo odlučni i vrlo spremni da zemlju brane po svaku cenu. Mi rezervnu otadžbinu nemamo. Ja sam pravnik, ali sam i vojnik. Imam sina od jedne godine i ne znam da li će biti pravnik i ekonomista, ali sam siguran, i ja ga za to spremam, kada zatreba biće vojnik i to treba da zna i onaj perverzni manijak koji misli da može da ubija sve u svetu.
Hvala vam najlepše. (U sali se čuje aplauz.)

Ima reč narodni poslanik Džemail Suljević, a neka se pripremi poslednji prijavljeni Milovan Bojić, narodni poslanik i potpredsednik Vlade.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam jedno svoje subjektivno raspoloženje  slušajući danas povelik broj diskutanata i bojim se da agonija ove države i naroda ove države, da se neće uskoro razrešiti, a sasvim sigurno će ići na štetu najviše onih koji nisu ni krivi ni dužni za ovakvu situaciju koju imamo danas.
Apelujem i tražim da se promeni odnos prema postojećim problemima, da se promeni odnos prema međunarodnoj zajednici, da jedanput za svagda shvatimo da nije moguće probleme koje ima ova država i probleme koji postoje u ovoj zemlji na međunaconalnim relacijama i drugim pravima, nije ih moguće rešiti bez učešća međunarodne zajednice.
Ovde bih hteo da istaknem da moramo shvatiti ozbiljno predlog koji je izneo gospodin Murić, poslanik iz Sandžaka, a ja vas molim, i ne možemo negirati nešto što postoji jer postoji.
Bošnjaci postoje u ovoj državi, oni postoje i njihov status nije rešen i moramo shvatiti da se mora rešiti. Naša prava su ovde, a moj prethodni diskutant je govorio da prava nisu ugrožena. Ja postavljam pitanje, koja nam prava nisu ugrožena, nacionalna prava, građanska prava, kulturna prava, obrazovna prava i druga prava? Ja ću samo jedan primer, najnoviji, izneti, Koalicija "Lista za Sandžak" dr Sulejmana Ugljanina je dobila izbore, primera radi, u Tutinu. Od 60 rukovodećih mesta samo 9 mesta ili funkcija drže predstavnici naroda, odnosno pobedničke koalicije. Da ne govorimo o kidnapovanjima, opljačkanoj privredi, da ne govorim o ekonomskoj diskriminaciji i zato kažem da ako želimo da se ova zemlja uključi u međunarodne tokove i da se uključi u evropske i svetske institucije, neće biti dovoljno da se reši samo problem Kosova, nego se mora rešiti i problem Sandžaka. Naravno, i problem Vojvodine i svih naroda koji žive u ovoj zemlji. Ja vas molim, ako se ne prihvate i ne priznaju problemi koji postoje i ne uzmu se u rešavanje, agonija i naroda i ove države će se nastaviti. Hvala vam.

Ima reč narodni poslanik Milovan Bojić, potpredsednik Republičke vlade.

Poštovani predsedniče i uvaženi narodni poslanici, pred nama, narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srbije stoji najteži zadatak ne za vreme i trajanje našeg mandata, nego možda i našeg života: provesti svoju slobodu kroz neslobodu istorije, a ostati častan i uspravan i pred precima i pred potomcima. Precima koji su krvlju branili svoju slobodu i otadžbinu, i potomcima koji danas javno tvrde da su za mir. Ali ne bilo kakav mir, mir poraženih, mir poniženih, mir pogaženih ili potkupljenih. Naš zadatak je tim veći što se odigrava i odvija u ambijentu u kojem svi osuđuju nasilje, a isporučuju oružje. U ambijentu u kojem je čovečanstvo izgubilo globalnu protivtežu i kada je sve u domašaju i opsegu jedne sile. Sile, koja se poput slona u staklarskoj radnji ponaša tako da ruši sve oko sebe, sile koja je Ujedinjene nacije svela na nivo mesne zajednice. Nezajažljivim Amerikancima danas je mala majka planeta. Krenuli bi i udarili na druge planete. Udarili bi i na sunce, mada je ono danas jedino to koje je u stanju i snazi da ih može spržiti. Zadatak je njihove politike da formiraju države koje ne funkcionišu ili koje su samo puka transmisija njihovih interesa.
Obećali su Albancima Veliku Albaniju, a ni onu prethodnu Albanci nisu sami stvorili niti su je umeli stvoriti, niti ovu današnju umeju i znaju da očuvaju. Ona je generator krize, ne samo za Balkan, nego za Evropu i celo čovečanstvo. U isto vreme je najnakaznija država u istoriji ljudskog društva i kulture.
Nema tu više nikakvih dilema oko toga da se Albanci bore za prava ili korišćenja prava. Oni javno kažu da se oni zalažu za svoju državu i Amerikanci znaju za naše argumente i sami priznaju da smo mi u pravu, uz opasku - oni su jači. Dilema je dakle otići ili čekati ovde.
Moje je razmišljanje da treba biti i tamo i ovde. Tamo argumentima braniti interese države Srbije i njenog naroda, ali ovde u borbenom stroju čekati i po svaku cenu braniti Kosovo i Metohiju. Ako je naše razmišljanje da budemo i tamo i ovde, delegacija koja bude bila tamo neka bude u dubokom saznanju i svesti da je ovo naše opstajanje takvo da domovinu ne brane samo olovkom, a da olovka u njihovim rukama i njihova ruka nikada ne može i ne sme prihvatiti i potpisati izmeštanje Kosova i Metohije iz ustavno-pravnog poretka Srbije. Što se samog rata, pa i psihološkog, i specijalnog i ovog koji se sada kandiduje u vremenskoj iznudici mogu reći da su bez obzira na svu svoju snagu, moć i silu koja ne zna da odredi svoje granice, prvu rundu izgubili.
Oni su očekivali da će danas do 15 časova izazvati prvo naprsnuće u postignutom opštenarodnom jedinstvu i na taj način destabilizovati i Srbiju i njenu delegaciju. Nije do toga došlo.
Opštenarodno jedinstvo, koje smo postigli u odbrani zemlje, potvrđuje da smo dobro naučili svoju istoriju i izvukli pouke iz nje. Verujem da taj količnik srpske pameti, količnik srpskog jedinstva, ne čini nas slabim, bez obzira na ekonomsku iznurenost, dugačke sankcije i stalne pretnje.
Složni i jedinstveni odbranićemo Kosovo. Činiće to oni u Parizu, i mi ovde, koji smo spremni da ga srcem i fizički branimo. Hvala.