Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, veoma je malo vremena pet minuta da govorimo o Zakonu o informisanju, čiji predlog je danas pred nama, da se on ukine. Želim da kažem da Zakon o javnom informisanju, koji je Skupština Srbije donela 20. oktobra 1998. godine, meni je lično učinio jednu veliku čast. Naime, dva meseca po donošenju ovog izuzetno demokratskog zakona, koji je na najbolji mogući način uredio oblast i slobodu informisanja u našoj zemlji, takozvana Evropska unija, odnosno Savet ministara Evropske unije, je sačinio listu od 19 nepoželjnih državljana Srbije, kojima je onemogućen pristup u te zemlje. Na tom spisku, mislim pod rednim brojem 14 se našlo i moje ime, sa obrazloženjem da sam uz predsednika SRS-a i njegovog zamenika, tadašnjeg potpredsednika Republičke vlade, generalnog sekretara, koji je tada bio ministar za informacije i kolege Steve Dragišića, koji je i tada bio poslanik i šef poslaničke grupe u ovoj skupštini, učestvovala u zagovaranju i sprovođenja Zakona o informisanju. Zaista, veću čast nisam doživela u svom životu, nego da me takvi zlikovci stave na takvu listu, na tako visoko mesto.
Sada da nešto kažem o samom zakonu, čiji predlog za njegovo ukidanje je danas pred nama. Zakon nije doneo nikakvu represiju, kao što ste vi pokušavali godinama da obmanete našu javnost, već je sprečavao cenzuru, ali je pronađena najbolja mera da se sankcionišu svi oni koji su širili mnoge dezinformacije i laži u našoj zemlji. Za sve to vreme se pokazalo, i danas je jasno iz vaših reakcija, kome je sve smetao ovakav zakon o javnom informisanju. Pre svega, onima koji su po odredbama ovog zakona kažnjavani i platili su te kazne, i hvala Bogu da su ih platili za sve izrečene laži. Mnogi u našoj zemlji i predstavnici opozicije, tadašnje, a sada vlasti, pre svega, mnogi novinari koji su bili u njihovoj funkciji, su Zakon o informisanju koristili da kroz izražene medijske manipulacije, da za sve nas koji se borimo protiv politike Amerike i zapadnih zemalja kažu da smo primitivci, ovakvi ili onakvi, a da prikažu kako je humano da se bombarduje naša zemlja, da se dalji obruč tadašnjih sankcija steže i da nam se stvaraju nemogućnosti da delujemo kao sav normalan svet. Ti, tzv. nezavisni mediji, koji su imali najviše primedbi na ovakav zakon, su po priznanju tadašnjeg američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt, samo u 1999. godini, dakle, odmah posle usvajanja i primene ovog zakona, dobili za pomoć i za razvoj tih nezavisnih medija i njihove čuvene Anem mreže 100 miliona dolara. Naravno, nastala je velika pometnja među koordinatorima u toj grupi Anem, među nezavisnim medijima i njihovim uređivačkim kolegijumima, kome je koji deo od tog kolača pripao. Svakodnevno ste kukali i plasirali ste laži kako smo mi nedemokrate, kako je zakon nedemokratski i kako vi niste u mogućnosti bilo šta da kažete. Svako ko se drznuo od nas, da li su to bile konferencije za novinare, da li je to bio bilo kakav javni nastup, da kaže kako ste otvoreno i neprijateljski delovali uz pomoć takvih medija, vi ste nazivali najužasnijim imenima.
Zakon je zabranjivao reemitovanje programa Glas Amerike, Dojče Vele, BBS, SNN, Frans Internacional, Radija Slobodna Evropa zbog specijalnog propagandno-psihološkog rata koji je vođen protiv naše zemlje. Naravno, najveći donatori za sprovođenje takve politike, takvih tzv. nezavisnih medija, su kasnije otkriveni, a to je, pre svega, Američka organizacija za razvoj, Institut za otvoreno društvo, tzv. Soroš fond, na koji ste vi ponosni, naročito na Sonju Liht, britansko Ministarstvo za spoljne poslove, Evropska unija. Ministarstvo za informisanje, na čijem čelu je bio najbolji ministar iz te oblasti u istoriji Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, je svojevremeno podnelo zahtev za pokretanje postupka protiv nekih medija, šiptarskih terorističkih medija. Smešna vam je i današnja situacija na jugu Srbije, pa vam je verovatno i smešno to što ću da vas podsetim šta je pisalo u tim terorističkim šiptarskim medijima.
