TREĆE VANREDNO ZASEDANjE, 13.02.2001.

2. dan rada

OBRAĆANJA

Goran Cvetanović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o javnom informisanju je donet 20. oktobra 1998. godine, u periodu kada smo već mogli naslutiti i znati da će biti izvršena NATO agresija na našu zemlju. U tom periodu donet je taj zakon i taj zakon, pre svega, ne ukida nijednu slobodu. Zakon, pre svega, vrši sankcionisanje antidržavne inicijative.
U tom zakonu o javnom informisanju, pre svega, bilo je odgovornosti za javnu reč. Zakon o javnom informisanju nije sprečavao kritiku, umesto zabrane za vesti koje narušavaju temeljne principe informisanja, postojale su samo novčane kazne, pa i za te kazne koje su plaćali mediji, koji su kažnjeni po tom zakonu, uglavnom su donatori bili sa Zapada. Objektivno informisanje je obaveza svih medija. Zakonom se precizno definišu obaveze i prava svih koji učestvuju u protoku informacija.
U svakom slučaju, ovaj predlog zakona o prestanku važenja Zakona o javnom informisanju je u stvari cena kojom se plaća usluga tzv. nezavisnim medijima, što su pomogli da DOS dođe na vlast. Morate da se složite da nigde ne mogu novinari da pišu šta žele, a da nemaju argumenata za to. Ne može se bez kazne da se javnosti da informacija, a da nema dovoljno podataka i argumenata za sve to, pa čak i vremenski period od 24 časa je bio dovoljan da neko ko da bilo kakvu informaciju, ako ima dovoljno argumenata i dokaza, da ih prezentuje javnosti zatim. Mora, znači, u svakom slučaju da se uvek imaju dokazi da bi se bilo koja informacija objavila. Cilj Zakona o informisanju je da se afirmiše sloboda i da bude odgovornost svih medija.
Problem u Zakonu o informisanju je bio samo u jednom, što je taj zakon trebalo pre svega da važi za sve. Kada je po tom zakonu o informisanju trebalo da se kazni "Blic" ili "Glas javnosti", Zakon o javnom informisanju je bio dosledan, ali kada je SRS tužila "Politiku", kao i neke druge časopise koji su služili režimu, onda te kazne nisu bile ni na dnevnom redu suda. Zbog toga je pre svega ovaj zakon, zbog svoje nedoslednosti bio problematičan. Ono što moramo da preciziramo i sada, da je medijska slika najgora moguća od 1996. godine do danas, jednoumlje koje trenutno vlada još od Titovog vremena nije bilo ovakvo. Zbog toga što su u prošlom vremenu postojali alternativni mediji, dnevni listovi i lokalne televizije, gde se moglo nešto čuti što je protivno ideologiji vlasti. U sadašnjoj situaciji je veoma teško obezbediti medijski prostor, pošto su svi mediji u funkciji sprovođenja DOS-ovske vlasti. Zbog toga SRS izražava uverenje da je slobodno i odgovorno informisanje uslov vladavine prava i demokratije.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Milka Marinković, a posle nje narodni poslanik Gorica Mojović.

Milka Marinković

Povod mom izlasku za govornicu jeste naravno Zakon o javnom informisanju, čije se ukidanje traži, odnosno pojedinih njegovih odredbi. Kada je taj zakon donošen, razlog za njegovo donošenje je bio taj, kako je tadašnja vlast obrazlagala, da će taj zakon da obezbedi da mediji iznose i objavljuju samo istinu, da neće moći da objavljuju laži, da će na taj način da se obezbedi objektivno i istinito informisanje javnosti i građanstva, kakav cilj je sasvim u redu. Međutim, u praksi to nije bilo tako. Na jednom primeru koji se dogodio u Požegi, a koji je pomenuo gospodin Toma Nikolić, to je bio direktan povod za moje sadašnje javljanje, pa ću vam pokazati koliko je to bilo u praksi netačno, što se govorilo prilikom donošenja ovog zakona.
Istina, hajka na nezavisne medije jeste započela u Požegi 11. marta 2000. godine, kada je savezni inspektor telekomunikacija, čije ime je Nebojša Marinković, došao sa rešenjem o zabrani rada Televizije Požega i sa namerom da otme predajnike Televizije Požega. Međutim, građani Požege su se okupili i nisu dozvolili dotičnom gospodinu da predajnik otme. Međutim, ipak pod okriljem noći i uz pomoć pojedinih nečasnih policajaca Stanice milicije u Požegi, to im je pošlo za rukom. U jutarnjim satima je predajnik, mogu da kažem slobodno, ukraden. Povodom tog događaja, savezni ministar telekomunikacija, tadašnji, gospodin Ivan Marković je izdao saopštenje koje je objavljeno u Drugom dnevniku RTS-a i u nekim novinama, "Novosti", "Ekspres Politika", koliko se sećam, da su požeški huligani predvođeni hajdučkim, lokalnim opštinskim rukovodstvom, u koje spadam i ja, pretukli metalnim šipkama saveznog inspektora telekomunikacija, koji se navodno, bori za život u nekoj od beogradskih klinika.
To, naravno, nije bilo tačno, jer mi smo posedovali snimke, kamere su snimale ceo događaj, da je čovek živ i zdrav napustio Požegu, da je zapravo sve vreme bio u Stanici milicije, nije bio na mestu gde se narod okupio i ta stvar prosto nije bila tačna. Međutim, pored toga što smo mi pokrenuli odgovarajuće postupke pred nadležnim, prekršajnim, krivičnim i drugim organima i dostavili sve ove dokaze, svi ti postupci su obustavljeni odbacivanjem ili odbijanjem naših prijava, iako smo dostavili dokaze koji demantuju da je čovek pretučen u Požegi. Demanti koje smo slali nisu objavljivani, tako da Zakon o informisanju čije ukidanje tražimo nije omogućio da se ljudi istinito informišu i da dobiju pravu informaciju. Štaviše, danas smo čuli od gospodina Nikolića, da je ovaj inspektor ubijen u Požegi, što naravno nije tačno, jer kao vrlo mrtav i nakon svoje smrti je potpisivao i podnosio prekršajne prijave protiv Televizije Požega i odgovornih lica u Televiziji Požega. Mi smo i te dokaze dostavljali nadležnim organima.
Naravno, ništa nije pomoglo. A to samo govori o tome da ni sudstvo nije radilo kako treba, a što će biti tema naravno ove skupštine, a da ovaj zakon nije imao za cilj ono što je rečeno i što je trebalo da ima za cilj, da istinito informiše javnost, već je imao za cilj da zaštiti medije koji objavljuju laži u korist bivšeg režima. I još jedan cilj, a to je da zakonskim novčanim kaznama uguši one nezavisne medije, koje ne uspe da uguši otimanjem opreme, raznoraznim drugim zabranama, nedavanjem dozvola za frekvencije, po sistemu kadija te tuži, kadija ti sudi. Zbog toga ga naravno treba ukinuti. Ono što jeste istina, a to je da je tog dana u Požegi zaista umro jedan čovek, ali to nije bio savezni inspektor, on je živ i zdrav i gleda nas, daj Bože, sada. To je gospodin Milenko Vuković. On je bio demonstrant, čiji sin je zaposlen na Televiziji Požega, koji je dobio informaciju da upravo hapse radnike Televizije Požega. Čovek je imao 70 godina i usred kordona milicije je pao i umro od infarkta, što naravno niko nije objavio i našu informaciju koju smo prosledili niko nije objavio.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Vreme.

Milka Marinković

Međutim, pošto će se gospodin Nikolić javiti, već vidim, za reč, mene čudi da je on takvu jednu laž izneo. Možda on i ne zna da to nije tačno, ali nije trebalo da iznosi pred ovoliki auditorijum, gleda nas narod pa vidi sve šta ko priča, pa da na taj način uvredi požežane, koji su istina gostoprimljivi ljudi, dobrodušni, koji su demokratski orijentisani, koji su 1996. godine već na izborima pokazali svoju demokratsku orijentaciju, kada su komuniste počistili sa svoje teritorije. To su oni koji se gnušaju na ovakav zakon koji štiti laž i neistinu, a i na visoke državne funkcionere, koji tako bestidno lažu, pa makar bili i bivši državni funkcioneri. Toliko.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Replika, gospodin Nikolić.
...
Srpska radikalna stranka

Tomislav Nikolić

Srpska radikalna stranka
Očigledno je da me jedan deo ženske mreže ne razume i da vi, drage moje gospođe, pripadate onom delu ženske mreže koja me nije upoznala, pa me zato i ne razumete. Spremao sam se da vam se izvinim i ne zaslužujem uopšte da mi kažete da lažem, a zaista je moja informacija bila iz medija. Nikakvu drugu informaciju nemam, a to da vaše ispravke niko nije objavljivao, to je bio razlog što smo, prvi put kada smo se mi našli u toj situaciji, tražili da se ukine Zakon o javnom informisanju. To je bio znak da se dešava i negde širom Srbije, čim su mogli radikalima da oćute prijave koje smo podneli protiv državne televizije, "Borbe", "Novosti", "Politike" itd.
E sad, to što sam vam se izvinio, nisam se vama izvinio, nego se izvinjavam porodici ovog inspektora i građanima, ako je to tačno, da on zaista nije fizički maltretiran, onda na dušu onoga čije sam ja reči pročitao. Ali, i vaše reči me zabrinjavaju. Znate, ja sam čuo ministra Borisa Tadića, koji kaže, nemoralni su vlasnici medija koji sada rade bez dozvole, i oni u JUL-u, a predviđamo za jun dodelu frekvencija, da uopšte ne računaju da mogu da učestvuju na konkursu. Vi ste branili medij koji isto tako nije imao takvu dozvolu i nazivate policajce koji su štitili državnog činovnika i sprovodili odluku države, nemoralnim policajcima, iz Stanice milicije u Požegi.
E, sad vas pitam - kad stupe vaši zakoni na snagu (glasovi - pogrešio si), neka sam i pogrešio pitanje je važnije od svega toga, kada stupe vaši zakoni na snagu i kada izda Vlada, opština, neki ministar rešenje i kada to rešenje ne bude moglo da bude sprovedeno i kada tom rešenju MUP da asistenciju - policiju, hoćete li onda reći nemoralni policajci idu da pomognu da se izvrši državno rešenje.
Vi morate da imate jedan stav i kada ste u opoziciji i kada ste na vlasti. Ili je policajac moralan kada izvršava naređenje ili je nemoralan. Ako je nemoralan, ja onda očekujem da policija otkaže DOS-ovoj vlasti neposlušnost jer je nemoralna za njih ako sluša vlast.
Kao što očekuje da vas lepo zapitaju kako ćemo to mi da vam odbranimo jug Srbije kada ste nas unapred, čim ste došli na vlast, proglasili sve ratnim zločincima. Nisam danas ... ali neka, to ću ostaviti za amandmane. Tri minuta je pa ne želim da me opominjete.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Izvolite.

Milka Marinković

Nažalost, uopšte nisam u koliziji. Tačno znam šta pričam. Inspektor je doneo rešenje o zabrani. Svako rešenje ima pouku o pravnom sredstvu. Imate pravo na žalbu, pa bi možda mi sami prestali da radimo i ne bi bilo potrebno da nas iko goni na to.
Znači, doneto je rešenje i ono ima svoja pravna dejstva i ima i na nas i na one koji su ga doneli. Ali, to ne znači da je inspektor, policija, imala pravo da otme opremu koja je potpuno nesrazmerna po vrednosti dugu. Dug je pet ili šest hiljada dinara, a oprema vredi 40 hiljada maraka. Čak i po Zakonu o izvršenju to je zabranjeno da se radi, da se kolje vo za kilo mesa, rečeno uprošćeno.
Znači, uopšte nije bilo reči o tome da se radi o zabrani rada televizije. U redu, doneto je rešenje i mi bismo možda po njemu postupili, ali niko nije imao pravo tada da nam otme opremu koja je tako vredna i koja uopšte nije bila predmet toga o čemu se radilo. Dokaz za to je da sada postoji pravosnažno rešenje organa za prekršaje po kome je ta oprema nama vraćena, jer je nezakonito uzeta.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Po drugi put i molim vas.....