Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, prosto čovek da ne veruje da je konačno, na jedan normalan način, legalan, došao za ovu govornicu. Dva puta je mene neko prijavljivao da govorim. Ja sam navikao na taj servis. Jutros sam došao prvi i stavio sam ovde prijavu i evo sada sam došao na red. Zašto se taj moj servis nije javio danas? Mislim da to nije u redu i to su prilično neumesne šale.
Govoreći o ovom zakonu o televiziji najbolnije je što mi ne možemo da se mešamo u uređivačku politiku te televizije. Ima ko će to da radi. Međutim, ako je tema brojilo, o tome je već dosta rečeno. Tema ovog zakona o televiziji je vrlo skučena i vrlo je nejasan zakon. Praktično, nije mi jasno, moraću da pitam gospodina ministra, koliko mi treba da čekamo da se donese pravi zakon o televiziji? To je jedno. Drugo, koje je resorno ministarstvo zaduženo za televiziju? Nema najava konkretnih, niko to nije javno rekao, da je za to zadužen potpredsednik Vlade, gospodin Korać. Ako je tako, neka se kaže da on zastupa ministarstvo to i to.
Što se tiče Zakona o televiziji, smatram da treba da budu tri ministarstva zadužena, jer i televizija i film nisu samo umetnost, nego su i industrija, koja živi i stvara od određene tehnike. Prema tome, Ministarstvo kulture naravno da bi imalo svojih određenih ingerencija u svemu tome, Ministarstvo industrije i Ministarstvo trgovine. Mislim da je logično da se to sve poveže, jer ni jedna televizija ne može da živi bez tehnike. Neko reče malopre, malu digresiju da napravim, gospodin bivši, ne razumem odakle ste vi, reče da je ulagano dosta u televiziju i da sad televizija raspolaže sa sjajnom tehnikom, što nije tačno. Naša televizija je na najnižem nivou što se tiče tehničke baze. Još jedan podatak, da cela naša Srbija nema ni jednu filmsku kameru, to jest kameru od 35 mm. Da malo povežem sa filmom, jer su televizija i film u tesnoj saradnji, mi nemamo ni jednu kameru da mi možemo sada da snimamo normalno film. Jednostavno, milione deviza mi dajemo svake godine za onu tehniku sa kojom mi ne raspolažemo. To jest, to su kamere, rasveta i laboratorija. Razvijanje sa ovih kamera, televizijskih ili elektronskih, prebacivanje na 35, odnosi našoj Republici milione deviza. To znači, otprilike, oko 10 miliona maraka. Samo zato što je naša tehnika u očajnom stanju. Drugo, što se ta tehnika ne obnavlja.
Mislim da bi zakon o televiziji trebalo da o tome vodi računa, kao što, vidim da se govori o onih 1,5%. Onih 1,5%, čini mi se da nije jasno ni onome koji treba da uzme, ni onome koji treba da da. Vlada Republike Srbije, tj. Ministarstvo za kulturu se odluči za određeni film da mu da 100.000 maraka. Na tih 100.000 maraka televizija je dužna da da taj dinar i po na marku, marku i po. Samo na to. Ne može se sada snimati film, da neko privatno snima film, ne dobije od Vlade sredstva, i ode na televiziju i traži 1,5%. To ne može. Sada je najvažnije to koliko će Ministarstvo kulture da predvidi u budžetu za proizvodnju srpskog filma, da bi onaj tamo znao koliko on mora da da. To još nije jasno ni onome koji uzima, ni onome koji daje, jer odakle televiziji da ona da milion i po maraka, ako je Vlada dala milion, jer će opet to da se vrati na Vladu, pa će iz iste rezerve budžeta da se daje televiziji, pa televizija nama.
