Dame i gospodo narodni poslanici, budžet i poreska politika svakako same po sebi predstavljaju vrlo važan deo, bez obzira da li se posmatraju pojedinačno ili u vezi sa kompleksom zakona koji su ovde predloženi, ali još više od toga oni su deo ukupne politike koja se u zemlji vodi i potrebno je sa stanovišta predlagača, tj. Vlade objasniti, obrazložiti i prateće aktivnosti koje su predviđene, a i razloge, sistemske razloge kojima se rukovodila ovakva budžetska i poreska politika.
Ja bih u pet tačaka najpre naveo osnovne elemente koji su potrebni, čije razumevanje je potrebno da bi se ovaj i ovakav budžet i poreski paket razumeli, a onda ću reći nekoliko rečenica o prigovorima koji su u međuvremenu upućeni i uopšte o dometu poreske i budžetske politike u uslovima u kojima se naša zemlja nalazi i o tome koja realistična očekivanja uopšte treba upućivati na ovaj instrument veoma važan u svakoj ekonomiji, ali veoma ograničenog dejstva u onoj ekonomiji koja funkcioniše na ograničenom nivou.
Dakle, prvi princip kojim smo se rukovodili i koji je bio dat ekspertima iz Ministarstva za finansije i njihovim kolegama, prilikom izrade budžeta, bio je princip štednje, reorganizacije i restruktuisanja javnog sektora, a to znači državne uprave i javnih preduzeća.
Mi želimo da u hodu, znači tokom sprovođenja ovog budžeta, pokušamo da ostvarimo maksimalno ono što smo prilikom formiranja ove vlade najavili, a to je reforma javnog sektora, javnih službi i javnih preduzeća. Mi to želimo, u ovom trenutku nije tako lako utvrditi tu granicu gde neće mnogo, ili previše, da zaboli redukcija troškova, pre svega personalnih troškova, broja zaposlenih, u jednoj veoma predimenzioniranoj državnoj službi, državnom aparatu, ali mi želimo da čitav taj postupak bude praćen uvođenjem standarda usluga, uvođenjem jedne stroge dnevne kontrole troškova, uvođenjem jedne vrlo stroge kontrole budžetske potrošnje.
Za tu kontrolu će biti potreban čitav niz institucija koje nisu ranije postojale, institucija za kontrolu budžeta, i od strane nekih parlamentarnih organa, koji tek treba da budu stvoreni, i od strane nekih nezavisnih ekspertskih, stručnih organa i komisija, koje treba da budu unete u naše zakone. U svakom slučaju, potrebno je uneti svetlo u način trošenja novca od strane državnog aparata, opravdanost tog trošenja i videti koje sve to usluge građani dobijaju od strane takvog državnog aparata koji plaćaju, da li su te usluge po svom kvalitetu, po svojoj količini i po svojoj ceni odgovarajuće i adekvatne.
To je jedan postupak koji je neminovan za modernizaciju naše države, bez njega bi ovaj budžet bio jedna vrlo statična stavka i zapravo bi samo prenosio jedno nasleđeno stanje. Mi se nadamo da ćemo moći na kraju ove godine da podnesemo izveštaj o uštedama koje su postignute, o racionalizaciji koja je postignuta, o podizanju efikasnosti tih javnih službi. Nažalost, verovatno se u ovom smislu koštanja to neće izraziti na ovu godinu, ali će se izraziti u sledećem budžetu, ako uspemo da za najmanje 20% redukujemo broj zaposlenih u državnim službama i da uspostavimo aparat koji će sa mnogo manje novca davati mnogo više usluga i servisa. Onda će sledeće godine takav aparat u budžetu, kao stavka, biti drugačije prikazan.
Takođe, javna preduzeća, postoje protesti, postoji nezadovoljstvo što su i javna preduzeća tretirana praktično u skladu sa zakonom, kao nešto čime Vlada raspolaže, što su zamrznute plate u javnim preduzećima, tamo gde one iznose 20% i više od 20% od republičkog proseka, ali to je takođe neophodno da bismo napravili analizu - šta se događa u tim javnim preduzećima, na koji način ona posluju sa onim što im je povereno, jer mnoga od tih javnih preduzeća zapravo imaju monopol, na osnovu toga što naplaćuju određene usluge. Oni imaju određene privilegije, ali pitanje njihove ukupne profitabilnosti je vrlo problematično, jer neka od njih prave ogromne gubitke, koji se onda prevaljuju na račun države, znači, opet na račun građana i poreskih obveznika.
Mi nameravamo da u toku narednih mesec ili dva napravimo jednu vrlo preciznu analizu poslovanja tih javnih preduzeća, i ona javna preduzeća u kojima se posluje profitabilno, zahvaljujući dobrom menadžmentu, zahvaljujući dobrim uslugama, tu neće biti problema da budu nagrađeni oni ljudi koji doprinose tom profitabilnom poslovanju. Ali takođe je neophodno videti ko je zapravo zaslužan za to eventualno dobro poslovanje i da se odvoje oni delovi u javnim preduzećima, koji su administrativni, koji treba da dele sudbinu svih drugih i sličnih poslova i službenika u državi, a ne da budu privilegovani samom činjenicom da su se našli u jednom preduzeću koje, zahvaljujući raspolaganju državnim sredstvima, državnim resursima, ostvaruje neke prihode.
Znači, štednja, restruktuiranje, racionalizacija i postavljanje standarda kvaliteta u javnim službama i javnim preduzećima - to je prvi element koji smo postavili kao uslov za formiranje ovakvog budžeta.
Drugi element je pitanje priliva u budžet i sive ekonomije. To je jedno bolno mesto. Mi se nadamo da će nakon ove budžetske godine tu biti mnogo više jasnoće, nego do sada. Naša odlučna namera je, a nadam se da ćemo tu imati uspeha, da sve ono što je do sada išlo izvan budžeta kao siva ekonomija i organizovani kriminal, pre svega u domenu tržišta naftom i naftnim derivatima, cigaretama, alkoholom, kafom i drugim akciznim robama, postepeno, a nadamo se brzo, postane jedan redovan priliv našeg budžeta.
Mi nismo računali u budžetskom prihodu maksimalan iznos onoga što očekujemo, pokušali smo da budemo realistični, ali ako uspemo u tom suzbijanju, ne bih rekao sive , nego crne ekonomije - jer tu se radi o organizovanom kriminalu, tu se ne radi o ljudima koji na ulici prodaju po kantu benzina ili boks cigareta, tu se radi o šleperima, tu se radi o milionima i stotinama miliona maraka - ako uspemo da suzbijemo taj organizovani kriminal, mnogo će svetlije izgledati ova budžetska slika tokom ovog vremena.
Ali, kao realisti, mi smo želeli da se ipak ograničimo na neku realističku procenu - koliko će biti priliva iz tih izvora. Mi možemo odmah da kažemo da očekujemo više, ali pustimo da nas život bar jednom prijatno iznenadi.
Treća tačka je uvođenje platnih razreda u ovaj deo budžetskih korisnika. Mi smo u razgovorima sa korisnicima budžeta ustanovili da su dve stvari koje ih muče - jedna stvar su niske plate, a druga stvar je nepravda. Oko niskih plata ne možemo da im pomognemo, a oko nepravde možemo. Nepravda se ogledala u tome što je kod nekog budžetskog korisnika, recimo, zaposleni sa najnižom školskom spremom dobijao veću platu nego kod nekog drugog budžetskog korisnika zaposleni sa najvišom školskom spremom, tako da su negde čistačica ili konobar imali veću platu nego na nekom drugom mestu doktor nauka ili nastavnik u školi.
Mi smo odlučili da tu nelogičnost zasečemo. Neki su se pobunili, smatrali su da je to povratak na neka stara vremena. Ja ne vodim računa o tome da li je neko rešenje staro ili novo, pod uslovom da počiva na nekim argumentima i da funkcioniše. Mislim da je u ovom trenutku neophodno uvesti platne razrede, a to znači da se za sličan rad, u sličnim uslovima, ako se radi o budžetu i ako se plaća iz budžeta, plaća otprilike sličan iznos, jer samo tako možete ljudima da objasnite da treba da se strpe i da treba da prihvate taj zaista minimalan iznos koji je moguće platiti iz ovog budžeta.
To će iziskivati i dodatne analize i detaljna istraživanja kod raznih budžetskih korisnika. Uzmimo na primer policiju, uzmimo na primer elektroprivredu. U policiji imamo nekoliko desetina hiljada zaposlenih ljudi, koji su svi potpadali pod određene kriterijume, koji su bili opravdani. Znači, oni su dobijali više, zato što su izloženi većem riziku, ali ako pogledate koliki je broj ljudi koji su svrstani u tu kategoriju onih koji su zapravo izloženi riziku, onda ćete videti da nisu svi, da otprilike jedna trećina ljudi koji se vode kao ljudi koji rade izuzetno rizičan posao, zapravo sede za šalterima, da sede u kancelarijama, da ispunjavaju određene formulare, a da se tretiraju kao pripadnici jedne budžetske grupe koju treba podržati i koja je imala privilegije u prethodnom periodu.
Mi moramo u okviru tog budžetskog korisnika da napravimo detaljnu analizu i da oni koji su sa uniformom na ulici, koji izlažu svoj život riziku, da oni budu podržani, da stanemo iza njih, a oni koji sede za šalterima, da budu plaćeni isto onoliko koliko su plaćeni ljudi koji sede za šalterima na nekom drugom mestu, u kategoriji nekog drugog budžetskog korisnika.
Isti je slučaj kritičan sa energetskim sektorom, gde u tom rudarskom kompleksu, ljudi koji idu na jamu ili u jamu, predstavljaju jedan deo tog segmenta koji treba štititi, ali jako mnogo ima administracije u čitavom tom delu i mislim da ne bi bilo u redu ako bismo to uzeli u celini i ako bismo rekli da mi štitimo rudare, podržavamo rudare, jer oni imaju jako težak posao - da, ali su rudari oni koji idu u rudnike ili kopaju ugalj, a nisu rudari oni koji u kompleksu rudnika ispunjavaju formulare ili rade u kancelarijama, tako da mi očekujemo da i sami budžetski korisnici to malo pogledaju.
Svima onima, kojima je budžet jako važan, kad se radi o vremenu u kome treba da govore, zamolio bih da im bude važan i u vremenu kada neko drugi govori.
Dakle, molio bih budžetske korisnike da zajedno sa eventualnim nezadovoljstvom, koje upućuju prema budžetu, budu spremni da se okrenu malo prema sebi, da naprave detaljnu analizu unutar svojih preduzeća i da pokušaju da unutar zadate sume, koja je maksimalno moguća na osnovu prihoda, da naprave malo bolju preraspodelu i da oni, koji najviše doprinose, najviše rade, koji su u najtežim uslovima, dobiju najviše. Da ta lažna solidarnost ne preovlađuje u smislu mi smo sada svi rudari, mada nas ima hiljadu, a možda još hiljadu nekih administrativnih radnika, nego da i ti administrativni radnici kažu, u redu je, rudari koji idu u kopove treba da dobiju više i što se tiče toplog obroka, plata i drugih prava. Za to smo svi mi ovde.
Ali, to takođe podrazumeva jedan proces i ovi platni razredi nisu samo jedna formula da se siromaštvo pravedno raspodeli, nego su takođe jedan pokušaj da se u same delatnosti, koje su finansirane iz budžeta, unese nešto više reda i nešto više pravde.
Četvrta tačka su prioriteti. Svaki budžet, naravno, time šta podržava i kako podržava pokazuje o kojoj se vrsti politike radi u toj zemlji.
Mi smo se opredelili za tri prioriteta, prvi je školstvo i prosveta, drugi je zdravstvo i treći je edukacija radne snage, pre svega onih koji nisu zaposleni, koji su na biroima rada i onih, koji su tzv. tehnološki višak. Izvršena je preraspodela iz nekih stavki na ove stavke. Videćete, kada budete posmatrali strukturu budžeta i uporedili ga sa prethodnim budžetima, koliko je učešće školstva i zdravstva, a i da se prvi put pojavljuje i fond za finansiranje dokvalifikovanja, da je izvršena ta preraspodela.
Mislimo da je to opredeljenje da se ulaže u budućnost u jako teškim okolnostima, kada zapravo uopšte nemamo para da investiramo, ali ovim simboličnim prioritetima pokazujemo da želimo da ulažemo u budućnost i da je budućnost u edukaciji, u tome da naša deca dobiju bolje školovanje, da naši pacijenti dobiju bolju uslugu i da pokušamo da ove ljude, koji nisu svojom krivicom ostali bez posla, izvan radnog procesa, da se vrate u radni proces.
Novina je u tome što su u začetku definisani neki fondovi unutar budžeta, neki iznosi u ove tri oblasti, za koje očekujemo da budu samo inicijalni. Ako naša zemlja ispuni te uslove, mi želimo da uzmemo i kredite kao Vlada i za modernizaciju prosvete, zdravstva i za mnogo veća ulaganja u prekvalifikaciju radne snage. Takođe mislimo da sa nekih drugih strana možda možemo da prikupimo u te fondove nešto novca. Pre svega mislimo od donacija Svetske banke. Ali, ovo je jedno opredeljenje. Od razvoja događaja zavisi da li će to opredeljenje da krene punim gasom ili će ostati na ovome. U svakom slučaju, ako govorimo o prioritetima ove vlade, onda su to prosveta, zdravstvo i nezaposleni ljudi, u čije dokvalifikovanje Vlada mora da uloži kao u jedan nacionalni program.
Peta stvar je savezna vlada i savezni budžet. Kada definišemo ovaj budžet na ovaj način, a ministar za finansije će da kaže nešto o njegovom bruto principu, o njegovoj transparentnosti, o unošenju svega što je prihod i evidentiranju svega što je rashod iz njega, što je jedna posebna filozofija modernog budžeta, ali ja o tim detaljima ne želim da govorim, ali, ako definišemo budžet na ovaj način, to znači budžet štednje, to znači budžet svih mogućih priliva i ukidanja privilegija, to znači budžet platnih razreda, to znači budžet prioriteta. Onda se postavlja pitanje - a šta sa onim drugim delom srpskog budžeta, a to je savezni budžet. Jer, taj budžet se puni od prihoda i zarada istih građana, koji plaćaju ovaj srpski budžet. Dakle, mi od savezne vlade očekujemo da primeni isti ovaj princip i da smanji osnovu za primanja u saveznoj državi i saveznoj administraciji, da smanji izdatke za saveznu administraciju i da podvrgne budžetske izdatke za vojsku i saveznu administraciju istoj onoj strogoj kontroli kojoj mi želimo da podvrgnemo trošenje ovog budžeta.
Mi očekujemo, u ime građana Srbije da svaki dinar koji se uzima bude evidentiran, da njegovo trošenje bude obrazloženo i da se tačno zna gde odlazi svaki dinar koji je uzet od građana Srbije i koji je prošao kroz budžet.
Ovo je budžet preraspodele, ovo nije budžet vođenja neke ekonomske politike, na žalost, jer se još uvek radi samo o tome da se postojeće siromaštvo malo pravednije raspodeli. Mi očekujemo da u tome učestvuju svi oni koji žive u ovoj zemlji i koji rade u institucijama ove zemlje. A mi smatramo da savezna vlada i savezni organi, takođe kao i Vlada Srbije i njeni organi, treba da dele sudbinu građana ove zemlje.
To su pet osnovnih principa, na kojima je zasnovan ovaj budžet. Mi smatramo da to nije neka velika mudrost. Trebalo je dosta hrabrosti da se neke privilegije zaseku i da se onima, kojima već godinama njihova prava nisu zadovoljavana u smislu socijalnih prinadležnosti, da se ta prava daju. Tome je trebalo neke političke hrabrosti, ali nije bilo potrebno neke velike mudrosti. Trebalo je naprosto priznati realnost i odreći se iluzija i odlaganja plaćanja troškova i pomeranja dugova stalno na drugu i drugu godinu. Trebalo je reći - dajte da vidimo čime ova zemlja raspolaže, šta mora da se plati, odakle može da se uzme i da tu napravimo neku ravnotežu.
Dve primedbe su stigle u međuvremenu, bitne. Prva je primedba da ovaj budžet nije radikalan, kako smo mi tvrdili da jeste, da u njemu nema baš mnogo štednje i da je on realno i nominalno sličan kao što su bili raniji budžeti. Neki ljudi, pre svega ekonomisti, očekivali su da on bude mnogo restriktivniji i da on u svom apsolutnom iznosu bude mnogo manji, jer navodno time bi i javna potrošnja bila mnogo manja.
Ja imam dva argumenta kao odgovor. Prvi argument je da u ovaj budžet prvi put ulazi nešto što nikada ranije u ovih 50 godina nije ulazilo u budžet i zbog toga on izgleda malo veći, nego što bi izgledao da je rađen na stari način. Ministar za finansije će objasniti šta je sve ranije bilo izvor budžeta i šta sve sada ulazi u budžet i čini se kao da je on veći.
S druge strane, sigurno da smo i u apsolutnom smislu neke plate povećali. Ako pogledate plate koje su bile pre dve - tri godine - 40, 50, 70, 80 maraka, one će sada biti 150, 160 maraka. Cene su takođe povećane. To nije jedna fikcija, pa da kažemo - što veće cene, veće plate, znači na istom smo. Ne, u realnom iznosu su povećane plate i cene zbog toga što proizvođači treba da dobiju realan iznos, devizno izračunato, za svoje proizvode, ne da bude pljačkanje. Ne da seljaci budu 10 godina rezervoar iz koga će jedna nesposobna vlast, ta nesposobna vlast, koja je prebacivala cenu socijalnog mira na one slojeve stanovništva koji nisu bili organizovani i nisu mogli da se bune, pre svega na selo, na penzionere. Dakle, proizvođači treba da dobiju realnu ekonomsku cenu za svoj proizvod. Ne mogu svi, ne mogu u elektroprivredi, ne mogu proizvođači osnovnih životnih namirnica. Tu mora biti još intervencija, ali nije cilj da ova zemlja živi u izluziji do kraja veka i da se stalno nekim navodno niskim cenama pravi neka socijalna politika, pri čemu nam nestaje i poljoprivreda i industrija i socijalni sistemi, sve propada, a narodu je sve jeftino. Zdravstvo je jeftino samo kada ste zdravi, a kada ste bolesni, nemate ga. Lekovi su jeftini zato što ih nema. Bolje bi bilo da ih ima, pa da ih dobijete po realnoj ceni, jer biste se nekako snašli, a ako ih nema, onda ne možete ni da se snađete.
Dakle, naš pristup je istina. Mi smo rekli narodu,kada smo postavili ovu vladu: nećemo lagati i nećemo krasti. Za razliku od ovih prethodnih, nećemo vam prodavati šarene laže, reći ćemo vam šta je stanje privrede, šta je stanje društva i koliko može iz te privrede realno da se uzme, da bi se platilo školstvo, zdravstvo i policija. One, koji misle da treba saseći budžetske izdatke, podsećam da su ta deca, koja idu u škole, naša deca, da su ti ljudi, koji idu u bolnice, naši sugrađani i mi sami, da policija čuva nas. Onaj, koji bi hteo tu da izvrši radikalni rez, mislim da jednom rukom uzima sam od sebe. Moramo neki nivo nekog sistema održati, bez obzira što nam ekonomija nije na nivou tog sistema. Mislim da je bolje da se svi kao stanovništvo malo napregnemo i da platimo malo više, a da nam školstvo bude malo bolje, da nam zdravstvo bude malo bolje, makar da je to tri puta bolje nego što je ekonomija i nego što bi ekonomija omogućila. Ali, mislim da ne bi bilo dobro ako bi te društvene sisteme spustili na nivo ekonomije i ako bi onda školstvo radilo sa 25% kapaciteta kao što nam radi privreda, ako bi zdravstvo, policija radili sa 25% kapaciteta. To je prosto realnost. Mi bismo kao Vlada voleli da to nije tako, ali to je stanje koje smo zatekli.
Neki ljudi su prolazili ispred Skupštine i najavljuju da će da demonstriraju. Ja imam ljudsko razumevanje za njih, ali ekspertski nemam preterano razumevanje za njih. Voleo bih da se opredele. Znači, isti ljudi protestuju kao nastavnici i članovi Sindikata prosvetnih radnika zato što plate iz budžeta nisu veće i isti ljudi protestuju zato što su porezi suviše visoki. Iz tih poreza se plaćaju te plate. Ti ljudi moraju da se opredele da li žele manje plate u budžetskim aktivnostima, pa time i manje poreze, ili žele veće plate, ali time veće poreze. Ne može isti sindikat da organizuje u Nišu štrajk zato što će poskupeti struja i u Obrenovcu štrajk zato što plata radnika u elektroprivredi neće porasti još više.
Kada se ti sindikati opredele šta su prioriteti, spremni smo da razgovaramo sa njima 24 sata dnevno, da vidimo kako ovu tešku situaciju zajednički da prevaziđemo. Ali moramo kao društvo da se pomirimo sa tim da može da se troši samo ono što se zaradi. Ako imamo određena očekivanja u pogledu društvenog sektora, a to su zdravstvo, školstvo, policija, funkcionisanje države, to mora odnekuda da se plati.
Prihvatamo sve prigovore i primedbe u dva smisla. Ako neko kaže da postoje neki koji su privilegovani i koji ne plaćaju, mi bismo voleli da znamo ko su oni. Znači, da im naplatimo. Drugo je da može od nekoga da se uzme da bi se nekom drugom dalo, da vidimo ko ima previše u budžetu, pa da damo drugome. Ali, prigovori koji idu samo na to da je nekome malo, uvažavamo ljudski, ali ne možemo da ih prihvatimo u ovom budžetu. Ako neko traži da bude nešto više na njegovoj strani, mora da kaže kome treba da bude manje. Ne možemo da pravimo jednačinu gde se leva i desna strana ne poklapaju. Ja bih vas zamolio da u tom smislu idu i vaši prigovori, vaši amandmani.
Ovaj budžet nije Sveto pismo. On može da se menja u hodu, može da se menja danas, ali može da se menja u skladu sa nekim principom, a to je princip spojenih sudova. Znači, ne mogu prihodi i rashodi da budu razdvojeni. Moramo da ih usaglasimo. Ako treba da spuštamo poreze, onda da vidimo koliko će to koštati nastavnike, lekare, policiju, koliko će to koštati ovaj deo budžetske potrošnje. Mi smo imali u toku pravljenja ovog budžeta puno diskusija. Imali smo diskusije sa međunarodnim i domaćim ekspertima. Oni su tražili razne stvari. Mi smo se opredelili za neku sredinu. Nismo prihvatili sve sugestije MMF-a, jer su one bile vrlo oštre u pogledu budžetskih restrikcija. Mi ne mislimo da ovoj zemlji treba šok terapija. Mi mislimo da je ova zemlja već u šoku. Međunarodni eksperti su tražili mnogo više štednje i mnogo više restrikcija. Takođe, nismo mogli da prihvatimo zahteve svih, ni budžetskih ni drugih, korisnika koji su tražili veća oslobađanja i veće plate, jer za to nema prostora.
Smatramo da ćemo ovom poreskom politikom i ovim budžetom biti u stanju da vodimo neku socijalnu politiku, za razliku od dosadašnjeg perioda gde je ta politika generalno vođena kroz neku politiku cena, i da ćemo moći vrlo ciljano da podržimo neke grupe stanovništva. Mi smo, praveći projekciju budžeta, za svaku odluku, i oko poreza i oko raznih drugih mera, uvek pitali kako će to delovati na jednu prosečnu četvoročlanu porodicu u Srbiji, i kako će na koju grupu porodica delovati, one sa najmanjim i one sa najvećim prihodima. Danas u Srbiji ima oko 2,5 miliona porodica. Od toga 330.000 živi ispod socijalno podnošljivog nivoa. Oko 315.000 porodica je vrlo imućno. Ostali su negde između. Kad kažem vrlo imućno, to je 24.000 dinara mesečno i više. Kad kažem ispod granice, to znači znatno ispod granice za potrošačku korpu.
Naš cilj je da pokušamo da jednim fondom podržimo one najugroženije i da podrška ide direktno porodicama koje su ugrožene, kroz dečje dodatke i kroz razna druga socijalna davanja, a da ne idemo sa jednom socijalnom podrškom kroz generalne cene, generalne poreze i kroz razna oslobađanja od poreza. To pruža mogućnosti velikih zloupotreba. Pokušaćemo na kraju ove godine da iz tog paketa socijalno ugroženih izvučemo bar 100.000 porodica i da u narednu godinu prenesemo manje socijalno opterećenje i za budžet i za naše društvo. Naš cilj je bio i on ostaje, na početku godine smo ga izrekli, da na kraju godine svaka četvoročlana porodica može da plati potrošačku korpu. Trenutno, naša računica je da bi nam trebalo, uz ovaj budžet, uz ove prihode i rashode, još milijardu maraka da bi svaka porodica mogla na kraju godine da ima punu potrošačku korpu. To ne znači da budžet treba to da plati, to znači da treba kroz društveni proizvod, kroz privredne aktivnosti, da se stvori tih milijardu maraka. Jedan deo toga će biti kroz preraspodele, kroz jedno oporezivanje koje će pogoditi najbogatije, to su: oporezivanje jahti, oporezivanje oružja, brodova na raznim rekama, koji služe kao restorani, kroz oporezivanje luksuznih automobila, luksuznih kuća. Na taj način ćemo pokušati da ostvarimo jedan deo socijalne pravde, jer mislimo da, naročito u teškim ekonomskim situacijama, socijalna pravda predstavlja jednu od najvećih obaveza svake vlade.
Konačno, želim da kažem nešto što ne može da se očekuje ni od jednog budžeta, ni od jedne poreske politike. Nažalost, ni od jednog budžeta, ni od jedne poreske politike ne može da se očekuje povećanje životnog standarda. Povećanje životnog standarda može da se očekuje od privrede. Ako privreda radi, ako su plate realne, onda iz tih plata mogu da se kupuju određene stvari, onda oni koji proizvode te određene stvari dobijaju novac, onda oni ulažu taj novac, i onda je to neka aktivnost. Budžet i poreski zakoni su samo korektori ili određeni mehanizmi da se taj razvoj uređuje i usmerava. Oni ne stvaraju višak vrednosti. U našoj zemlji taj višak vrednosti i oporavak ekonomije zavisi od globalnih događaja. Jedan od njih je naše definitivno vraćanje u međunarodne finansijske organizacije, pre svega, u Svetsku banku. Zatim, reprogramiranje naših zatečenih dugova, koji su oko 25 milijardi maraka. Mi se nadamo da ćemo jedan deo toga moći da otpišemo, a drugi deo da reprogramiramo. Time mi postajemo zemlja koja ponovo može da uzima kredite. Time naša preduzeća i naše banke ponovo mogu da uzimaju kredite, što znači investicije, nova tehnologija, ulaganje u privredu.
Mi smo blizu da, ako ne bude nekih neočekivanih ili očekivanih ali neželjenih šokova, blizu smo da ovaj put okončamo. U aprilu bi trebalo da bude reprogramirano naše dugovanje, ako MMF i Svetska banka prihvate naš status. U maju ili junu bi trebalo da bude donatorska konferencija, koja bi definitivno značila da smo mi zemlja prihvaćena u međunarodnom finansijskom svetu. Onda bi to bila ona inekcija našoj privredi bez koje nema povećanja životnog standarda.
Do tada, mi moramo da onim što imamo, pametno raspolažemo, da to kontrolišemo i da imamo pred narodom, javno, obrazloženje za svaki dinar koji nekome dajemo. Mislim da je ovaj budžet takav. On je, nažalost, mnogo manji nego što bi trebalo ljudima koji iz njega primaju plate, a mnogo veći nego što oni koji ga plaćaju pristaju. Ali, to je naše realno stanje. Mislim da onog trenutka kada priznamo realno stanje i kada počnemo da ga rešavamo, postajemo politički zreo narod. Donošenjem ovog budžeta mislim da pokazujemo da smo i u tom domenu, u domenu ekonomije, napravili one promene koje smo pre dva, tri ili šest meseci napravili u domenu politike.
Predlažem da usvojite ovaj budžet, sa određenim izmenama ili onim što Skupština bude usvojila, ali u principu, kao jednu filozofiju jedne nove demokratske politike u Srbiji da ga prihvatite, jer on predstavlja jedan korak, ali ne veliki, ali koji je ipak, posle dugog niza godina, korak u dobrom smeru. Hvala vam.
(Aplauz.)