Reč ima, po Poslovniku, gospodin Marko Ćulibrk.

Po Poslovniku član 96. stav 1, da me gospođa ministar nije razumela. Ja sam tražio da se unese amandman, znači kada dođe do poremećaja u poslovanju može da se isplati ova minimalna zarada 1.800 dinara, s tim kada se otklone poremećaji, pošto imamo sezonsko poslovanje, trenutni poremećaji u poslovanju, poslodavac će platiti radniku ostatak do prave plate po kolektivnom ugovoru i tada će platiti doprinose i poreze državi na koje je obavezan prema ovom zakonu. Znači, mi ne idemo na to da tražimo ukidanje ili smanjenje poreza, nego da poslodavcu, koji sada posluje u vrlo teškim uslovima (sigurno da ćemo u ovom procesu privatizacije doći u dosta složenu situaciju, koju čak ne možemo da predvidimo), ostavimo jednu mogućnost da u određenom periodu kada nije u situaciji da isplati pravu bruto zaradu po novom zakonu, ali u dogovoru sa sindikatom i upravnim odborom kada se ti poremećaji u poslovanju otklone, da radnicima ono što treba, a da plati i državi.
Nikome nije u interesu da postoje preduzeća koja u jednom dužem vremenskom periodu ne mogu da ostvaruju osnovna prava prema radniku i prema državi. To nikome nije cilj i svi se slažemo da idemo u jednu tržišnu ekonomiju, ali pošto smo ipak u jednom prelazu, moramo da imamo razumevanja za sigurno preko 50% naše privrede koja se nalazi sada u sličnoj situaciji i doći će već u toku juna u situaciju da neće moći ovo da ispoštuje. Samo tražimo jedno razumevanje.
Kada sam se već javio za reč, bilo bi dobro da gospođa ministar objasni, u članu 4. ovog zakona se kaže da će ministri za rad, socijalno i zdravstvo doneti jedan propis kako će se plaćati doprinosi, kojom uredbom će to biti regulisano, na koji način; pošto ovi zakoni treba da se primenjuju od 1. juna, a danas je već 10, da se što pre ministri iz ove oblasti dogovore koje će to biti stope, na koji će obrazac da se primenjuju, da bi ljudi u privredi mogli da prave kalkulacije.
Još jedna stvar, ceo ovaj paket je bio reklamiran kao reformski i rasterećenje privrede. Na žalost, ako ne dođe do promene stopa neće biti rasterećenja privrede nego će, čak, sa ulaskom toplog obroka i regresa u bruto osnovicu bez smanjenja doprinosa, biti novo opterećenje u privredi.

Nemam šta da vam odgovorim, pošto ovo nije bila povreda Poslovnika, a mogli ste da se pozovete na član 91. i dobijete još jednom reč.
Reč ima gospodin Čedomir Jovanović, kao predsednik poslaničke grupe.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, podsetiću vas na izlaganje ministra Đelića i to konkretno na one njegove stavove u kojima je on parlament upoznao sa planiranom politikom po pitanju stope i opterećenja koja su u ovom trenutku velika i koja sasvim sigurno moraju biti umanjena. Naša želja je da kraj ove godine dočekamo sa stopom od 60%. Planirali smo da u prvom kvartalu rada Vlade spustimo između 75 i 80%. To je ono što su naše želje i sa konkretnim namerama ćemo se upoznati kada završimo dnevni red predviđen za ovo zasedanje parlamenta i upustimo se u nove sednice, sa novim temama. Zakon o privatizaciji juče je prošao Vladu i prosleđen je Skupštini na razmatranje i usvajanje.
Hteo bih da vam kažem nešto u vezi sa onim argumentima i činjenicama koje su se odnosile na situacije koje opozicija kritikuje, a koje se odnose na situaciju sankcionisanja onih preduzeća, odnosno poslodavaca koji ne mogu ili koji ne žele da izmire obaveze prema zaposlenima. Još uvek se svode računi i pravi taj završni bilans, kako bismo znali kakva je situacija, konkretno situacija u društvu, sa kojom se srećemo. Nema informatičkog sistema koji bi nam u tome pomogao, tako da ja ne mogu danas da vam kažem koliko radnika je steklo pravo odlaska u penziju, a da formalno nema mogućnost da to pravo iskoristi, s obzirom da godinama nisu uplaćivani doprinosi, tako da su oni praktično radili u svojim preduzećima 30 godina, a da u tih 30 godina poslednjih pet ili šest ne postoje, jer njihovi poslodavci nisu plaćali doprinose iz objektivnih razloga ili iz nekih drugih. To će utvrditi nadležni organi koji se tim poslom bave.
Hteo bih da vam kažem da smo mi, usvajajući brojne promene u zakonima i predloge zakona koje je Vlada poslala pred parlament, između ostalog usvojili i ono što definiše ove buduće predloge i odnos i predlagača resornog ministarstva ali i nas kao poslaničke većine u Skupštini.
Hteo bih da vam pomenem član 15. Zakona o radnim odnosima koji je bio prethodna tačka dnevnog reda i u kome se definišu okolnosti pod kojima se sankcioniše poslodavac zabranom obavljanja delatnosti u periodu od 30 do 90 dana, kao i to da smo mi kao vlast ostavili mogućnost nadležnim organima, konkretno poreskom organu, da proceni razloge i motive koji su za posledicu dobili nemogućnost poslodavca da izmiri određene zakonske obaveze. Time učinili ono što smo jedino mogli da učinimo, dakle ostavili smo poreskim organima da procene da li do uplate doprinosa nije došlo iz objektivnih razloga, da li je preduzeće bilo nemoćno da u jednom trenutku tako nešto uradi, ili preduzeće raspolaže sredstvima i tako nešto ne želi da uradi zbog toga što ta sredstva želi da preusmeri na neku drugu stranu.
Dakle, poreski organ će proceniti koji su razlozi i da li su ti razlozi opravdani, da li su objektivni ili su isključivo posledica nekog drugog nastojanja, i u skladu sa tim će onda sankcionisati takvu vrstu ponašanja. To je ono što je ostavljeno tako nedefinisano, a prilično otvoreno, gde se kaže, pogotovu u članu 6. ovog predloga, da će organ nadležan za poslove platnog prometa najkasnije do kraja tekućeg meseca obavestiti nadležne i republički poreski organ o poslodavcima koji nisu izvršili isplatu zarada za prethodni mesec, odnosno uplatili doprinos u skladu sa članom ovog zakona.
Nadležni poreski organ će najkasnije u roku od osam dana od dobijanja obaveštenja utvrditi i obavezu poslodavca da u određenom roku uplati doprinos. On će utvrditi obavezu poslodavca da u određenom roku uplati taj doprinos, a možda će to učiniti upravo na način koji će zaštititi samog poslodavca. Možda će se dogovoriti da se to uradi za tri meseca a da se ta tri meseca ostave kao period sanacije samog preduzeća, kako bi ono bilo u stanju tako nešto da uradi.
Ali, ukoliko se ustanovi da raspolaže sredstvima, onda će se primeniti član 15. Zakona o radnim odnosima u kome se kaže da će platiti prvo novčanu kaznu zbog toga što nije izmirio obaveze prema zaposlenima i državi, a ukoliko ne izmiri novčanu kaznu, tek tada će drugostepena sankcija biti sankcija kojom mu se zabranjuje rad u periodu od 30 do 90 dana. Taj period je postojao i u svim ranijim zakonima koji su menjani ali nisu menjani ovi članovi i konkretne odredbe.
Dakle, mi smo ostavili mogućnost onima koji se time bave da procene koliko su okolnosti pod kojima se kršio zakon objektivne prirode, koliko su subjektivne, i da se u skladu sa tim realizuje i sankcija. Ta sankcija ne mora biti isključiva zabrana rada. Može biti izricanje novčane kazne, i pri tom sankcija može biti toliko široka da dopusti preduzeću izvesni period kako bi ono bilo u stanju da izmiri obaveze prema zaposlenima i prema državi.

Hvala. Pošto se niko ne prijavljuje za reč, stavljam amandman na glasanje.
Za 51, protiv 108, uzdržanih nije bilo, nije glasalo 17, od ukupno 176 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj amandman.
Na član 2. amandmane je podnela narodna poslanica Nataša Jovanović.
Vlada, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Podnosilac amandmana je odsutan. Da li se neko prijavljuje za reč? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, dužan sam prvo da ukažem na jednu, nadam se, ne zlonamernu grešku, već na nešto što pre svega odslikava nečije neznanje. Nije Nataša Jovanović narodna poslanica, već narodni poslanik, kao što nije gospođa Matković ministarka, već ministar Vlade Republike Srbije. Molim vas da ubuduće vodite računa o tome. Drugo, nije odsutna već je protivzakonito izbačena.

A, sad da pređem na amandman. Dakle, mi smatramo da ovim amandmanom postižemo dve stvari, pa mislimo da je dobro prihvatiti ovaj amandman. Naime, prva stvar je - zašto bi se dodatno pojačavala obaveza poslodavca za uplatu doprinosa, ako je to već regulisano prethodnim članovima, čak i drugim zakonskim projektima koje smo već usvojili. A, sa druge strane, mi bismo pokazali, bez obzira na to što je to regulisano i drugim predlozima zakona koji su već postali zakoni tj. stupili na snagu, a koje smo usvajali ranije, ravnopravan odnos i tretman države prema radnicima i prema samoj državi.

Ovaj stav u ovom trenutku uopšte nije potreban. Čini mi se, kao dodatno obrazloženje na ono o čemu je malopre ovde govoreno, da ukoliko bi se prihvatilo sve ono, dakle i za ovaj zakon, sve ono što je postojalo u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima i zapošljavanju, da bi imali prevelika ovlašćenja poreskih organa, vrlo arbitrarno ponašanje. Da vas ne podsećam na one norme koje govore o određenom roku, na koje smo već ukazivali, zahtevajući da se donesu neke preciznije kongentne norme, dakle da im se daju vrlo široka ovlašćenja i ja sam to sada komentarišući ovde u klupama i rekao da će time organi uprave prihoda, odnosno zaposleni u tim organima biti u mnogo boljem položaju nego nekada šefovi carina. Čini mi se da se prevelika ovlašćenja nekima daju, a pitanje je da li postoji kvalifikacija za tako nešto. Da li postoje opravdani razlozi i da li će time neko i nešto dobiti.

Još jedna stvar koja je tu veoma važna, a koju nisam istakao u malopređašnjem izlaganju, je činjenica da nam je zaista privreda u teškom stanju. Ona nije u teškom stanju poslednjih godinu, dve, tri ili četiri godine, ona je u teškom stanju već decenijama. To nije ništa novo i ništa čudno. Da ne pričam o našem spoljnjem dugu i o svemu onome što smo nekada kada smo navodno dobro živeli - dobro živeli zahvaljujući ogromnom zaduživanju a ne zahvaljujući sistemskim rešenjima.

Dakle, to nije nešto za šta se može okriviti jedan, dva ili pet ljudi iz prethodne dve, tri ili četiri godine vlasti, već to traje mnogo duže. Ali, u takvim uslovima gde imamo tako teško stanje u privredi, teško stanje u našoj ekonomiji, dodatni nameti i stalno sve veći zahtevi na račun poslodavaca još više će oštetiti našu ionako prilično oronulu privredu, posebno proizvodni sektor koji gotovo da više u Srbiji ne postoji. Mislimo da je potrebno u ovom trenutku da budu što je moguće više oslobođeni, da naravno sve svoje obaveze prema državi i radnicima izmiruju i isplaćuju, ali ako ih mi ne budemo stimulisali na takav način ponovo će posledice biti daleko manji broj zaposlenih, još veća kriza i prava recesija.

A i inače proučavali smo samo novčanu masu, nešto smo računali, ukoliko ne budemo (to je interesantna informacija za poslanike), u ogromnoj meri povećali naš proizvodni proces i ukoliko ne stigne baš ogroman novac spolja, mi računamo u ovom trenutku negde oko 400 - 500 miliona maraka u najkraćem mogućem periodu, što nije mali novac složićete se, a niko ne misli da nam ga da osim da vratimo i servisiramo dugove i da plaćamo kamate, da ćemo ili ući u inflaciju ili u veliku recesiju.

Pretpostavljam da će pre biti ovaj drugi slučaj. Ako se to dogodi onda će i zakonska rešenja predviđena ovim zakonom dobiti na svojoj težini i onda ćemo imati još teži položaj poslodavaca i onih koji rade u privredi, onih koji su zaposleni u proizvodnji, i mislim da ćemo ući u jedno nerešivo vrzino kolo, u jedan circulus vitiosus, iz koga nećemo znati kako da izađemo. Hvala.

Ako se više niko ne javlja za reč, stavljam amandman na glasanje.

Za 52, protiv 99, uzdržanih nije bilo, nije glasalo 19, od ukupno 170 narodnih poslanika.

Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj amandman.

Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Slobodan Janjić.

Vlada, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.

Da li podnosilac amandmana želi reč? (Ne.)

Da li se neko drugi javlja za reč? (Ne.)

Ako ne, stavljam amandman na glasanje.

Za 45 narodnih poslanika, protiv 102, uzdržanih 5, nije glasao 21, ukupno 173.

Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj amandman.

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Toma Bušetić.

Vlada, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.

Da li podnosilac amandmana želi reč?

Ima reč narodni poslanik Toma Bušetić.

Uvaženo predsedništvo, malopre nisam imao prilike da polemišem sa ministrom Matković, ali želim da kažem da je država selektivna - kada uzima, ona jednako uzima i od bogatih i od siromašnih, i to se odnosi na ovaj set zakona o radnom i socijalnom zakonodavstvu, a kada daje, kao što su npr. dečiji dodaci, onda država i te kako vodi računa o bogatima i siromašnima. Na primer, dečiji dodaci u Beogradu, u odnosu na dečije dodatke u Ćupriji, mogu da budu veći za 40%, što je duboko nepravedno i država mora da vodi računa i o principu solidarnosti, koga nema, bar kad je reč o zakonu koji će sada doći na red. Mislim da smo jasni oko toga.
Kad je reč o konkretnom amandmanu koji sam podneo na član 10, radi se o stavu 4. u kome se kaže da - pored novčane kazne za prekršaj iz stava 1. tačka 4. ovog člana, poslodavcu iz stava 1. i 2. ovog člana može se izreći mera zabrane obavljanja delatnosti u trajanju od 30 do 90 dana.
Moj predlog je da se ova reč "može", briše, i da se stavi reč "mora".
Prvo, smatram da je ceo ovaj stav izlišan i nepotreban, jer su sasvim dovoljne novčane sankcije, ali ako već ide ovaj stav, mislim da treba brisati ovo "može", jer šta to znači - ko će i kako određivati kome treba izreći meru zabrane obavljanja delatnosti od 30 do 90 dana? Mislim da je ovaj predlog veoma umesan.

Ima reč ministar, gospođa Matković.

Evo, vrlo kratko, tačno je to što kažete da postoji razlika u iznosu dečijih dodataka, ali, kao što znate, taj se zakon nije menjao, znači, to je zakon koji je odranije. I da vam kažem, ja donekle dajem za pravo, imaćemo prilike da raspravljamo, nadam se, tokom ove godine o tome, pošto ipak postoji neka razlika u troškovima života. Ali, to je zakon, onakav kakav je bio donet ranije, prema tome, ne možemo baš tako da kažemo.