Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici,  za razliku od nekih poslanika ovde, nisam shvatila da je ovo literalna sekcija, niti seosko pozorište gde je tema patriotizam, pa svi glumimo i svi režiramo sami, onako kako mislimo da patriotizam treba da izgleda, niti guslarsko veče posvećeno epu o Kosovu. Shvatila sam da mi danas ovde moramo vrlo odgovorno, vrlo jasno da pošaljemo poruku onima na koje se ona odnosi i od koje zavisi sudbina Kosova i Metohije. Ali, da tu poruku moramo poslati u onom zabranu koju su nam prethodnici ostavili. Upravo zbog toga, htela bih da podsetim u kojim okvirima mi uopšte možemo da razgovaramo, jer vidim da neki ili ne znaju ili namerno neće to da govore.

Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, aneks 2, tačka 4. - međunarodno bezbednosno prisustvo, uz suštinsko učešće NATO, mora da bude raspoređeno pod jedinstvenom komandom i kontrolom i ovlašćeno da uspostavi bezbednosno okruženje itd.

Tačka 6. - nakon povlačenja dogovorenog broja jugoslovenskog i srpskog osoblja, biće dozvoljeno da se vrate i obavljaju sledeće funkcije: veza sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom, obeležavanje, čišćenje minskih polja, održavanje pristupa na mestima srpske kulturne baštine, održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima. Vojno-tehnički sporazum, poznatiji kao Kumanovski sporazum, u prvoj tački kaže - strane ovog sporazuma potvrđuju i dokument koji je predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Skupština Srbije i Savezna vlada 3. juna 1999. godine, koji uključuje razmeštanje na Kosovu kod efikasnog međunarodnog, civilnog, bezbednosnog prisustva.

Tačka 2. - državni organi Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije, shvataju i saglasni su da međunarodne bezbednosne snage budu raspoređene po usvajanju Rezolucije Saveta bezbednosti.

Tačka 4. - u cilju uspostavljanja trajnog prestanka neprijateljstva, ni pod kojim uslovima bilo koje snage SRJ i Republike Srbije neće ponovo ući, niti ostati na teritoriji Kosova ili u zoni kopnene bezbednosti, odnosno zoni vazdušne bezbednosti opisanih u tački 3.

U tački 3. - snage SRJ podrazumevaju: vojne i pomorske snage, naoružane civilne grupe, njima pridružene paravojne grupe, snage vazduhoplovstva, nacionalnu gardu, graničnu policiju, vojne rezerviste, vojnu policiju, obaveštajne službe, savezno i republičko ministarstvo unutrašnjih poslova, lokalnu i specijalnu policiju i jedince policije za suzbijanje nereda, antiterorističke jedinice i sve druge grupe ili pojedince.

Pod tačkom d) zona vazdušne bezbednosti definisana je kao zona od 25 kilometara unutar teritorije Srbije, u kojoj dakle nemaju pravo da budu prisutne sve ove snage o kojima sam govorila, a zona kopnene bezbednosti - pet kilometara. A vi mi sada recite gde je državni suverenitet, ako nemate ništa od ovih državnih institucija na toj teritoriji. Dakle, tačka h) međunarodne bezbednosne snage će obezbeđivati odgovarajuću kontrolu granica na Kosovu sa Albanijom i Bivšom jugoslovenskom Republikom Makedonijom. Dodatak b) u skladu sa opštim obavezama Vojno-tehničkog sporazuma državni organi SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su sa razmeštanjem i operacijama međunarodnih bezbednosnih snaga bez prepreka.

Tačka 2. - komandant međunarodnih bezbednosnih snaga će imati ovlašćenja bez mešanja ili traženja dozvole da čini sve što smatra za shodno, uključujući i upotrebu sile.

Međunarodne bezbednosne snage, niti bilo koji član njihovog osoblja, neće biti odgovorni za bilo kakvu štetu nanetu državnoj ili privatnoj imovini. Dakle, to je gospodo okvir o kome mi možemo sada da razgovaramo.

U skladu s tim, nama ostaje da razmislimo šta sada mi iz ovako skučenog prostora možemo da izvučemo i kao Narodna skupština, kao najviše zakonodavno telo, poručimo međunarodnoj zajednici, da pokažemo da mi prihvatamo sve ono što su zakonski okviri koji su nam nametnuti i koje smo nasledili, ali da tražimo, s druge strane, da oni takođe poštuju ono što su oni doneli.

Dakle, tu nam ostaje mogućnost da se vratimo na Rezoluciju Saveta bezbednosti i da ih podsetimo, a to bi, po meni, trebalo da bude prva rečenica našeg zaključka, da ih podsetimo da su oni Rezolucijom potvrdili svoju privrženost, dakle svih članica, teritorijalnom integritetu SRJ. Znači, da ih vratimo na ono što su oni sami rekli i da tražimo da sve ono što predstavlja pravni okvir sadrži ono što su oni proklamovali.

Da se potom vratimo na aneks I Rezolucije Saveta bezbednosti i da ih podsetimo da su predvideli da će se sporazumeti strane kojih se to tiče i da mi na osnovu toga tražimo svoje pravo, da kao strana imamo pravo u stvaranju sporazuma koji bi pravio taj okvir. Takođe, da ih podsetimo na tačku 8, u kojoj se u Rezoluciji kaže da će politički proces u cilju uspostavljanja sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu, uzeti u potpunosti u obzir sporazum iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta. Pregovori između strana u pravcu postizanja rešenja ne treba to da ometaju.

Dakle, da ih samo podsetimo na to, Rezolucija Saveta bezbednosti i za njih treba da bude okvir, ako je po nuždi i za nas okvir, iza njega ne možemo da idemo, i zaključke koje bi ova skupština trebalo da usvoji samo da upotpunimo sa onim što nam Rezolucija Saveta bezbednosti daje kao mogućnost. Hvala.

Reč ima Branislav Ivković, kao predstavnik Poslaničke grupe (drugo javljanje).

Dame i gospodo poslanici, dobijam sugesije da govorim samo o dokumentu. Naravno da ću u Skupštini da govorim o dokumentu, a pozorište prepuštam onima koji vole da glume i da ni od čega prave predstavu i da od povratka na legalnu teritoriju, kojom je upravljao MUP, pretvaraju da je uspostavljanje suvereniteta naše države nad tom teritorijom.
Zanimljivo je, dame i gospodo poslanici, da vas podsetim - Kopnena zona bezbednosti, širine 5 km duž administrativne granice Kosova i Metohije, sa preostalim delom Srbije, je podrazumevala sledeću namenu - u tu Kopnenu zonu bezbednosti niko nije smeo da kroči svojom nogom od strane KFOR-a. U tu Kopnenu zonu bezbednosti, naravno, nije mogla da uđe ni Vojska Jugoslavije. Tih 5 km je bila zona razdvajanja KFOR-a i Vojske Jugoslavije, a to je bila zona u kojoj je bio MUP Vlade Republike Srbije, jedino legitimno, sa odgovarajućim naoružanjem i prisustvom, i to je bila suverena teritorija Republike Srbije.
Druga je priča što sada, kad je cela maskarada, od novembra do juče, završena, vidimo tone i tone oružja, koje je prošlo kraj KFOR-a, pre svega američke grupacije. Preostaje nam ovde, ako su pošteni građani ove zemlje, da pitamo - kako je to oružje uopšte moglo da dođe u Kopnenu zonu bezbednosti, ako je KFOR imao zadatak da ne sme niko da uđe u Kopnenu zonu bezbednosti naoružan?
Nismo valjda mi iz zone Vojske Jugoslavije davali oružje onima kojima vi tepate da su ekstremisti, a mi ih pošteno zovemo teroristi, jer su ti teroristi ubijali Vojsku Jugoslavije i pripadnike MUP-a, i sve one koji su im smetali na tom tlu, i zna se zašto su to napravili. Napravili su da se radujemo nečemu, da dobijemo ono što smo imali, da ne bi videli ovu bruku i sramotu u Hekerupovom dokumentu.
Javio sam se drugi put, istine radi, da se vidi šta je preskočeno, da se pročita. Preskočeno je da se pročita član 9, i ako išta ova skupština treba da uradi, to je da jedinstveno, svi, definišemo onaj nivo nacionalnih interesa u okviru kojih svaka partija mora da se odrekne međusobnih polemika i da stane iza tih nacionalnih interesa. I mi se ovde u ovoj skupštini zaista za to zalažemo, da se taj minimum nacionalnih interesa definiše, a on se nalazi upravo u članu 9, koji je preskočen, a član 9. kaže: "Odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva, koje će biti raspoređeno na Kosovu, biti sledeće - odvraćanje od daljih neprijateljstava, održavanje, i po potrebi, nametanje prekida vatre, demilitarizacija OVK (kako je izvršena demilitarizacija, vidimo u vagonima i kamionima oružja, koje se sada odvozi, nakon prisustva multietničke policije, samo nismo saznali sastav multietničke policije u Kopnenoj zoni bezbednosti, procentualno, u nacionalnom smislu) i drugih naoružanih grupa kosovskih Albanaca, kako se zahteva u stavu 15. "
I najvažnije - "uspostavljanje bezbednog okruženja, u kome izbeglice i raseljena lica mogu da se bezbedno vrate svojim domovima". Je li sramota to tražiti, zašto se zaboravlja da se to traži, koji to ovde glumci prave predstavu zato što to traže ovde, je li to gluma? Da li je to gluma tražiti da se ispuni pravni dokument koji je doneo Savet bezbednosti UN, a međunarodno civilno prisustvo može da funkcioniše, da se uspostavi privremena uprava i isporuka humanitarne pomoći.
Niko nije protiv toga da se sprovede Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, ali minimum nacionalnih interesa, koji mora svaka politička partija u ovom parlamentu, i sve vanparlamentarne partije da podrže, je upravo ono što je notorna činjenica - imamo čist, legalan, pravni dokument, doneo ga je Savet bezbednosti, zovite ga kako god hoćete. Neki kažu - kapitulacija. Mi kažemo - pobeda ovoga naroda, jer ovaj narod je uspeo da natera 19 najmoćnijih zemalja sveta da se ipak vrate u Savet bezbednosti i da izglasaju Rezoluciju, draga moja gospodo, koja garantuje suverenitet i integritet SRJ. To je činjenica.
Da li je ovo laž ili je istina? Istina je. Da li piše ovde - integritet i suverenitet Jugoslavije? Piše - integritet i suverenitet Jugoslavije. Gospodin Batić će možda objasniti da ne piše, ali piše. Dokumenti Ahtisarija i Černomirdina, i sve ono što je sledilo nakon Rezolucije 1244, kao fundamentalnu osnovu ima integritet i suverenitet Jugoslavije.
Niko u ovoj skupštini neće da se svađa sa međunarodnom zajednicom, pogotovo što je stara američka administracija, koja je zapetljala sve, otišla. Mi hoćemo sa njima da razgovaramo, i dobro je, i treba pomoći legalnim organima ove države, na saveznom nivou, i Vladi Republike Srbije, da razgovaraju sa međunarodnom zajednicom.
Ali, imamo pravo i od naše Vlade, i od saveznih organa, da tražimo, ne onako bedne opise, kao što je dalo Ministarstvo finansija, nego da im kažemo - ne pišite samo o članu 10, nego pišite o članu 9. Znači, niko neće svađu, nego upravo, podsećamo, imamo argument, imamo Rezoluciju 1244, a Rezolucija 1244 kaže u članu 9. da je međunarodna zajednica ta koja nosi direktnu odgovornost za javni red i za bezbednost i sigurnost građana Kosova i Metohije, i za obezbeđenje sigurnog povratka prognanih i izbeglih lica.
Da li je sramota, ili gluma, tražiti da se celovito primeni Rezolucija 1244 - nije. Prema tome, one izmene, koje smo mi ovde predložili, kao klub poslanika SPS-a, prihvatajući značajne delove predloga Vlade Republike Srbije, upravo idu ka tome - niko neće svađu, niko neće ništa ružno sa međunarodnom zajednicom. Hoćemo samo da ih podsetimo da su oni doneli taj dokument.
Taj dokument je notorna činjenica, oni od njega ne mogu pobeći. Mogu pobeći samo ako se jave među nama oni koji će da traže palijativno i neka druga rešenja, i da oslabe pregovaračku poziciju Vlade Republike Srbije i SRJ.
Naša pregovaračka pozicija je da se primeni u celini Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, i ništa više.
To je potupno čist legalistički pristup. Postoji dokumentacija. Oni su je doneli, pa neka je oni primene. Oni nose odgovornost za bezbednost i javni red. Mi kažemo, neka budu izbori na Kosovu i Metohiji, ali neka budu izbori tako što će se ispuniti član 9, što će se stvoriti uslovi da se svi građani koji su prognani, koji su izbegli, 350 hiljada njih vrate na Kosovo i Metohiju i da 250 hiljada Albanaca, koji su ušli na Kosovo i Metohiju i koji nisu registrovani u biračkim spiskovima pre 1999. godine, odu sa teritorije SRJ. Onda kada je normalan život, kada je mir, kada ljudi mogu da privređuju, kada njihova deca nromalno idu u škole, onda mogu da budu izbori, onda može da bude glasanje, ali i tada tražimo ravnopravnost nacionalnih zajednica, tražimo ljudska prava za Srbe i ostalo nealbansko stanovništvo. Mi tražimo da ne bude majorizacije u njihovoj rođenoj državi. Da li je to gluma? (Glasovi iz sale: Da.) Svaka vama čast. Hvala Bogu što narod gleda ovo što vi radite.

Reč ima predsednik Vlade gospodin Zoran Đinđić.

Poštovani narodni poslanici, zaista nema razloga da se unose polemički tonovi oko stvari oko kojih nema suštinski nikakvog spora. Sa stanovišta Vlade Republike Srbije mogu da kažem da je skoro sve ono što je rečeno, a u smislu jezičkog preformulisanja ovog teksta, prihvatljivo za Vladu. Mislim da ćemo pogrešiti ako pažnju usmerimo na te nijanse i ako pomislimo da smo rešili problem time što smo izabrali neke druge reči. Nije ništa sporno. Mnogo oštrije reči ako bi pomogle, mi prihvatamo i najoštrije reči, ali šta iza tih reči sledi i da li se time stvari na nivou činjenica menjaju i poboljšavaju. Mislim da treba da govorimo o činjenicama, a ne o rečima kojima se opisuju te činjenice, a pogotovo u jednoj političkoj situaciji i atmosferi u kojoj su reči često korišćene da bi prikrile činjenice. Logično je da jedna vojska koja pobedi ne napušta teritoriju svoje države i logično je da vojska koja je poražena ne nastupi i ne zauzme tu teritoriju. Opis reči pobeda i poraz u sebi sadrže te posledice. Znači, ona vojska koja je po nekim tumačenjima poražena, ona se sada nalazi na Kosovu i Metohiji i mi imamo posla sa tom surovom činjenicom. Ništa nam ne vredi da je prikrivamo nekim drugim rečima ili gumiranjem reči, mi treba da vidimo šta u tim datim okolnostima može da se uradi. Uvek živi ljudi mogu nešto da urade. Ako ne vode računa o tome šta će da urade, nego vode računa o tome kako da opisuju svoju situaciju da bi je ulepšali, onda ćemo propustiti tu priliku da uradimo ne ono što bi nas sve zadovoljilo i što bi zadovoljilo naše interese, ali da uradimo nešto što bi poboljšalo datu situaciju.
Politika je jedna veština gde se iz datih okolnosti ono što je najbolje uradi, a ne da se zamisle neke idealne mogućnosti i da onda licitiramo oko toga ko se više zalaže za te idealne mogućnosti. Nema u ovoj skupštini, ovakvoj kakva jeste, nikoga ko ne bi podržao i najmaksimalnije zahteve. Nije valjda stvar u tome. Ako se takmičimo oko toga, raspavljaćemo na pogrešnu temu. Hteo bih da kažem samo nekoliko stvari, koje su se ovde pojavile možda kao nejasnoće ili nesporazumi. Najpre, kako je došlo do ovog predloga koji vi imate kao predlog dve vlade. Taj dokument je nastao ovde kombinacijom stavova koje je Vlada Srbije predložila i stavova Savezne vlade i saveznih organa. Znači Republička vlada stoji iza deklaracije ili rezolucije ili ne znam ni kako smo je nazvali, Skupštine Republike Srbije, jer je to obaveza Republičke vlade i nema nikakvog razloga da mi bilo šta menjamo, jer se to pre manje od mesec dana desilo. To je naša pozicija. Dakle, ovaj tekst koji imate je nastao nakon zajedničke sednice te dve vlade, pošto sam na početku rekao, možda malo uvijeno, da više učesnika ima u tom postupku. Jedan učesnik je Republika, a drugi učesnik je savezna država, treći učesnik su Srbi na Kosovu. Kombinacijom svih tih stavova došlo se do jednog teksta koji sadrži osnovne interese. Osnovni stožer u čitavom tom dokumentu jeste pozivanje međunarodnih organizacija da preuzmu svoje obaveze koje su formulisane u Rezoluciji, kao što smo mi dužni da preuzmemo svoje obaveze koje su takođe formulisane u Rezoluciji. Ni nama nije drago što su nam te obaveze nametnute, ali to su uvek obaveze za dve strane. U istoj onoj meri u kojoj mi te obaveze preuzimamo, jer ništa drugo ne možemo, tražimo i od međunarodnih organizacija da oni svoje obaveze preuzmu, jer pretpostavljamo da se jedan civilizovani politički i državni život u tome sastoji.
To je poruka i ako ta poruka bude i sa ove skupštine otišla to je dovoljno. Mi možemo da je formulišemo u raznim tačkama, na razne načine, u oštrim stavovima, ali to neće mnogo menjati na stvari. Druga stvar, koja se ovde pojavila kao možda mala nejasnoća, da li ćemo mi imati neku međunarodnu štetu ako imamo oštar stav ili ako odbijemo ustavni okvir, da li je uslovljeno nekim našim statusom u međunarodnim finansijskim, ekonomskim i drugim institucijama. Odgovorno tvrdim da nije. Za razliku od nekih drugih stvari, kao što je na primer saradnja sa Međunarodnim sudom u Hagu, koji jeste određeni uslov i vrlo je jasno to rečeno u međunarodnim zahtevima, ovaj naš stav ne uslovljava našu poziciju. Mi nećemo pogoršati poziciju ni Jugoslavije ni Srbije ako budemo imali neki drugačiji odnos prema ovom ustavnom okviru, nego što je odnos međunarodnih administratora na Kosovu i Metohiji. Znači, nije stvar u tome da mi moramo da imamo neki stav da bismo spasli neku svoju poziciju, a to je možda dobra strana čitave te stvari.
Loša stvar je da je to tako zato što naš stav ne utiče bitno na razvoj događaja. Znači, ako mi kao Skupština kažemo, mi ne prihvatamo, to će se sprovoditi na određeni način, zbog toga što mi niti imamo nadležnost niti imamo faktičku snagu da sprečimo to sprovođenje. Tako da toga treba da budemo svi svesni. Naravno da samo organizovanje ove sednice i zaključci prošle sednice Skupštine jasno govore o tome da mi ne smatramo da je to dobar put rešavanja kosovske krize i da mi ne mislimo da je taj dokument dobar, ni njegov naslov, ni njegovi elementi, ni način na koji je on donet, a ni njegov odnos sa rezolucijom. Mi u celini smatramo da to ništa nije dobro. Možemo da kažemo da to nije dobro i da kažemo da oštro protestujemo i da kažemo ne prihvatamo. Šta god da kažemo jasno je da mi imamo takav odnos kakav imamo.
Mi predlažemo kao Vlada da se ponašamo realistično, a to znači da ne pretimo praznom puškom i da se ne ponašamo da kada mi kažemo da ne prihvatamo, da znači onda da će to da izazove strašne neke posledice i događaj će se promeniti, jer onda bismo se prilično nezrelo ponašali. Ako govorimo povišenim tonom negde gde zapravo ne možemo ništa da izdejstvujemo, bolje da ne govorimo povišenim tonom, da čuvamo povišeni ton možda za neke druge situacije, gde možda možemo time nešto da postignemo. Ako stalno govorimo povišenim tonom, onda nas neće shvatiti ozbiljno ni u nekoj drugoj situaciji.
Ova situacija na osnovu opisanih i datih uslova, a oni su ovde izneti, nisam ih detaljno obrazlagao, gospodin Batić ih je obrazložio i nekoliko drugih poslanika, jeste vrlo uzak manevarski prostor u kome mi možemo da delujemo, ali ipak jeste manevarksi prostor. Mi možemo prilično toga da uradimo u dnevnom angažovanju, ako budemo dobro organizovani i kao država i kao vlast. Na žalost, imamo dosta prepreka na putu da budemo dobro organizovani. Znači, institucije naše države već odavno ne funkcionišu kao institucije dobre države, ni u ekonomiji ni u nekim drugim stvarima. Kriza na Kosovu i Metohiji je dugotrajna kriza i za upravljanje tom krizom su potrebni zaista vrlo efikasni instrumenti i jedna dobra državna administracija, jasne nadležnosti i profesionalne službe, i da sve to bude u redu, i ekonomija i dosta novca. Zamislite koliko Izrael troši da bi držao krizu pod kontrolom na svojoj teritoriji. Mi sa hiljadu puta manje treba da upravljamo sličnom krizom, kao što je kriza u Izraelu. Znači, sve su to ograničavajući efekti, koji nemaju neposrednu vezu sa krizom na Kosovu i Metohiji, nego se tiču naše snage kao države. Naša nada je da ćemo postepenim postavljanjem države na zdrave noge imati snagu i da stičemo sve veći i veći uticaj i na tu najveću krizu koju imamo u našoj državi, a ona je na Kosovu i Metohiji.
Ali, unapred upozoravam javnost da se naš uticaj neće povećati, niti naša snaga biti veća. Ona će biti veća samo ako naša država bude jača, ako bude bolje organizovana i ako planski ispuni taj prostor koji je izgubljen ili barem jedan deo tog prostora koji još uvek može da bude vraćen. Treća i poslednja stvar oko koje sam hteo da intervenišem, a to je jug Srbije i teritorijalna zona bezbednosti, mislim da se omalovažava uspeh ove vlade i ove države na rešavanju tog problema. On se omalovažava iz partijsko političkih razloga, ali to nije dobro, jer smo mi imali tako malo uspeha u proteklih deset godina, da nije dobro da ne priznajemo i taj mali uspeh jer ćemo obeshrabriti narod.
To je prva stopa naše teritorije nad kojom smi mi za deset godina stekli suverenitet koji je bio izgubljen, deset godina mi smo samo gubili suverenitet nad našom teritorijom. Prvi put smo sada nešto stekli. Kaže se da je ta teritorijalna zona ionako bila naša. Znate kako je bila naša? Bila je naša tako što je na 2.000 km2 bilo dozvoljeno da se kreću samo naše lokalne policijske snage, sa lakim policijskim naoružanjem, a najteže policijsko naoružanje, koje je bilo dozvoljeno, bio je kalašnjikov. To znači, vrlo ograničen broj nečega što se zvalo lokalna policija. To je bilo podložno tumačenju, da to nije bila samo lokalna policija, zato što smo mi to tako tumačili, a nije se moglo ni proveriti ko je tamo u toj zoni, ali nije bilo dozvoljeno prisustvo nikakvih specijalnih formacija, niti vojske. Prisustvo vojske je bilo ograničeno u 25 km od administrativne granice sa Kosovom i Metohijom. To je bila činjenica zapisana u Kumanovskom sporazumu.
Danas se naša vojska nalazi na tom delu granice sa Makedonijom. Prvi put je jedan deo naše teritorije vraćen u našu nadležnost i naš suverenitet. Danas se na tih 2.000 km2 nalazi naša vojska, nalazi se naša policija, bez ikakve kontrole naoružanja koje ona ima. Ona je sa tenkovima i bornim kolima. Bio sam prisutan kada su borna kola naše policije ulazila u tih 5 km. To je promena Kumanovskog sporazuma do koje je došlo teškim pregovorima, velikim procesom sticanja poverenja i mi smo uspeli da razvežemo taj paket koji je bio spakovan, u kome su Kosovo, jug Srbije i Makedonija bili tri dela iste teme. Postojao je plan da se sa tim izađe pred neki novi balkanski Dejton i da se kaže gde su Albanci, ovde ili tamo, da vidimo kako to da regulišemo. Mi smo uspeli da to vratimo, jug Srbije nije više ni u kom smislu vezan za pitanje Kosova i Metohije i uopšte nije tačno da je tu neko nekoga zamajavao da bi se sada na Kosovu i Metohiji dešavale neke stvari.
Sada je skrenuta pažnja na teritorijalnu zonu, ne, te stvari koje su se događale, događale su se dve godine. Ništa se nije bolje ni lošije događalo pre novembra prošle godine, kada je došlo do krize u teritorijalnoj zoni, na samom Kosovu i Metohiji. Isto se događalo. Osim što je sada na 2.000 km2 Srbija dobila pravo suvereniteta. Mislim da je to jedan postupak koji pokazuje da i u teškim situacijama, ako imate neki plan, ako delujete smireno, ako ne pretite praznom puškom, možete da ostvarite izvestan napredak. Taj napredak nije veliki zato što situacija koju smo zatekli nije dobra. Da ta situacija nije bila tako loša, mi bismo tim zalaganjima koja smo imali u ovih proteklih 150 dana postigli više. Ali, ako ne uvažavamo napore tih ljudi, činjenicu da je uz ogromne napore lobija, koji su protiv Srbije, to bilo sprečavano, i na kraju nije sprečeno, na kraju je Srbija odnela pobedu. Ta pobeda je možda mala, mala u smislu što to nije tako velika teritorija u odnosu na teritoriju Kosova i Metohije, ali to je korak u ispravnom smeru. Mislim da je to model za rešavanje i drugih problema.
Ako govorimo o vraćanju naše vojske, onog dela koji je predviđen, sličan je model. Znači, ono što nam pripada po međunarodnim rezolucijama, uz pametnu politiku, uz odlučno dnevno, diplomatsko, političko insistiranje, uz lobiranje kod prijateljskih država, mi možemo da učinimo taj sledeći mali korak. Da ne širimo iluzije da možemo brzo da rešimo ono što je decenijama zapušteno, ne samo unazad deset godina, nego što je više decenija zapuštano, da to možemo da saniramo za 100 dana, za 200 ili za hiljadu. I naredne generacije će rešavati ovaj problem, ali na nama je da im ga ostavimo u boljem izgledu nego što smo ga zatekli. Mi smo ga zatekli u veoma lošem stanju, već sada možemo da kažemo da je država Srbija u mnogo boljoj poziciji nego što je bila 5. oktobra 2000. godine. To nije tako mnogo, ali nije ni zanemarljivo. Biće mnogo više ako budemo razumni, ako budemo oko toga jedinstveni i ako ne budemo licitirali oko reči, oko izraza.
Mi, kao Vlada Srbije, pokušavamo da više radimo na planu koji nije javan, pokušavamo da onaj deo srpskog naroda koji kompaktno živi podržimo, da nađemo rešenje za podršku srpskim enklavama i da pojačamo fizičko prisustvo naše, a da se sve to događa u okvirima koji su zadati međunarodnim rezolucijama i imperativima koje mi nismo želeli, ali koje ne možemo tako lako da promenimo. Mi bismo kao Vlada voleli da smo zatekli prazan list papira i da mi definišemo šta želimo na Kosovu i Metohiji. Mi smo zatekli jednu praznu "fusnotu". Taj list papira je ispisan gusto. Jedva da nešto može da se dopiše i mi sada pokušavamo da iz tog malog praznog prostora koga ispunjavamo svojom politikom, da širimo i širimo. Ako neko ima bolji predlog šta mi realno možemo da uradimo bolje, neka kaže. Ako neko ima predlog šta možemo da tražimo i da budemo radikalniji u nekom verbalnom smislu, to nam neće svima pomoći. Mislim da smo mnogo imali praznog radikalizma u ovih poslednjih deset godina, da smo svi umorni od toga i da je naročito taj narod na Kosovu i Metohiji umoran od toga. (Aplauz.)

Gospodin Baralić se javlja, ako se ne varam, po Poslovniku.

Gospodine predsedniče, javio sam se na vreme, ali me niste primetili, u skladu sa odredbama Poslovnika Skupštine, član 95, mislim da je došlo do povrede člana 99, stava 1. i 2, u izlaganju narodnog poslanika Nade Kolundžije. Između ostalog, govorila je o tome da se narodni poslanici ovde ponašaju kao da su došli na guslarsko veče. Poštovana gospodo, gusle u srpskom i crnogorskom narodu imaju bolje mesto nego što o njima ima mišljenje i izjašnjava se ovde pred nama cenjeni narodni poslanik. Zahvaljujući tim guslama, Filipu Višnjiću, Vuk Stefanović je zabeležio, između ostalog, i pesmu koja se zove "Kosovka devojka". Umro bi on od stida danas kada bi imao proliku da čuje barem nešto od onoga što je rečeno. (Komešanje u sali.) Možda to za vas jeste anahronizam, ali ko želi da ga drugi poštuju, mora poštovati druge. Smatram da naročito poslanik iz partije koja odgovara za ono što se dešava na jugu Srbije i participira u vlasti, na taj način kao što je participirao gospodin Nebojša Čović, o guslama mora da misli bolje zato što se nalazi u parlamentu Srbije. Znači, molim vas, gospodine predsedniče, da se Narodna skupština izjasni o povredi člana 99. stava 1. i 2. Poslovnika.

Nisam bio u sali i nisam čuo o kakvim se guslama radilo, ali ne znam da ovde ima guslara koji bi bili uvređeni i povređeni, zaista ne znam, od koleginice čujem da nije bilo uvreda, da nije bilo kvalifikacija. Zaista, ne mogu da razumem da bih mogao bolje da odgovorim od ovog dosta nepreciznog odgovora. Mogu da stavim na glasanje da se narodni poslanici izjasne da je u svom izlaganju gospođa Nada Kolundžija povredila član 99. Poslovnika.

Molim narodne poslanike da se izjasne.

Za 31, protiv 91, uzdržan jedan, nije glasalo 50, ukupno 173 narodna poslanika.

Konstatujem da Narodna skupština nije usvojila predlog gospodina Baralića.

Za reč se drugi put javio narodni poslanik, gospodin Šešelj, a posle njega narodni poslanik Dragiša Đoković.

Dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuću se na ovo poslednje izlaganje Zorana Đinđića. Zoran Đinđić govori o našoj praznoj pušci. Mislim da nam puška nije baš sasvim prazna. Neki bi se metak u njoj našao. Mi imamo pred sobom tri veoma nepovoljna pravna dokumenta, kao što su Sporazum Černomirdin-Ahtisari, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti. Oni su veoma nepovoljni za srpski narod. Nažalost, prihvaćeni su od strane srpskih političkih predstavnika, protiv volje srpskih radikala. Sad, šta je - tu je. To je prihvaćeno i to postoji. U trenutku kad je prihvaćeno, bilo je krajnje nepovoljno. U međuvremenu, stvari su toliko eskalirale da mi moramo grozničavo da se hvatamo za pojedine odredbe upravo ta tri sporazuma. Jer, okupator na Kosovu i Metohiji - NATO pakt, UNMIK i svi ostali redom, uključujući i predstavnika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, uveliko su na srpsku štetu prevazišli ta tri osnovna dokumenta.
Ne mogu da vas kritikujem kao vladu. Mogu kao pojedince zbog političke uloge iz onog vremena. Kao vladu ne mogu da vas kritikujem što su ta tri dokumenta prihvaćena. Ali, mogu da vas kritikujem ako dozvolite da zapadne sile odu dalje u odnosu na ono čime su nas obavezale u ova tri dokumenta. One upravo to sada čine ovim ustavnim okvirima. Vi imate rešenje. To može i ova skupština. Lepo da se uporedi Ustavni okvir sa sadržajem ova tri dokumenta. Svuda gde Ustavni okvir odstupa od sadržaja ova tri dokumenta, da mi kategorički kažemo - ne prihvatamo. Zašto je važno rezolutno reći - ne prihvatamo? Zato što se međunarodno-pravni status Kosova i Metohije ne može promeniti bez saglasnosti Srbije i SRJ. To je ono što je muka Amerikanaca. Tu im moramo staviti do znanja - nema promena. Ovo smo morali da prihvatimo. Da li smo morali ili ne, to je drugo pitanje. To ćemo mi pred svojim sinovima i unucima da se izjašnjavamo i podnosimo račune. Ali sad, šta je - tu je. Ne moramo dalje da prihvatamo i ne smemo dalje da prihvatimo. Zato, znači, nema taksi, nema poreza, nema carina, nema ničega što nije predviđeno u ova tri akta ranije. I da se toga držimo, da tu nigde ne popustite. Kao što smo napadali prethodne, koji su popuštali po Planu Černomirdin-Ahtisari ili Kumanovskom sporazumu ili Rezoluciji Saveta bezbednosti, sada ćemo vas da napadamo ako budete dalje popuštali u istom pravcu, da se zaustavi na određenoj tački.
Što se tiče ove tri opštine na jugu Srbije, nemojte preterano da širite optimizam. Nema razloga za optimizam. Prvo, šta smo mi tamo povratili? Da li smo povratili kontrolu teritorije? Nismo. Čović se još nije pojavio pred Skupštinom da nam podnese izveštaj, da nam podnese sve dokumente koje je on potpisao, sve sporazume koje je on sklopio tamo. To još nismo videli. Načuli smo. Znamo sadržinu, ali nismo imali pred sobom. Da ne govorim o detaljima, dok to ne dobijemo. Šta je smisao? Da se sada teroristi demobilišu. To sad radi NATO pakt. Najviše NATO pakt to radi. Oni se demobilišu i odmah prelaze u civilnu policiju u srpskim uniformama. Mi nijedne kasarne nećemo imati u opštini Preševo. Sada ima jedna kasarna vojske u bivšoj "Čikovoj" fabrici, u "Čikovom" pogonu. Saznali smo da je jedan Šiptar u Kumanovu kupio taj pogon i Čović je naložio da se naša vojska povuče. Kada se naša vojska povuče, mi je više nećemo imati na području cele opštine Preševo. Tamo će biti multietnička policija, 93 - 94% Šiptara. Zapravo, mi njima sad legalno dajemo kontrolu nad celom opštinom Preševo, umesto ovoga što su imali samo u onoj bezbednosnoj zoni od pet kilometara. To je suština. Slična je situacija i sa Bujanovcem. To je ono što treba narodu sada jasno reći.
Inače, vidite, dobronameran sam prema vašoj vladi. Prošle nedelje sam bio prijatno iznenađen izlaganjem Vladana Batića u ovoj skupštini. Shvatio sam da vaša vlada ne misli uvek ono što govori, da i vi imate neke svoje unutrašnje tajne. U mnogim, mnogim stvarima vi ste ekstremniji od srpskih radikala. Bio sam fasciniran kada sam video koliko Vladan Batić mrzi Hrvate.

Raspravljamo o Kosovu i o ustavnim okviru.