Odredba člana 21. stav 2. je besmislena, ali je još besmisleniji amandman Skupštine Vojvodine. Zašto? U stavu 2. je predviđeno kao izuzetno kod pravnih lica u društvenoj, odnosno mešovitoj svojini sa pretežnim učešćem društvenog kapitala, koja nisu u mogućnosti da plate porez u novcu, naplata može da se izvrši predajom odgovarajućeg udela u kapitalu takvih pravnih lica. Ta predaja se vrši Republici.
Skupština Vojvodine traži da to ne bude samo Republici, nego i gradu, gradu Beogradu itd.
I jedno i drugo je besmisleno.
Posle ove tačke dnevnog reda imamo projekat zakona o privatizaciji. Po tom novom projektu zakona o privatizaciji očigledno je - mada to nije izričito rečeno - da se društvena svojina smatra oblikom državne svojine. Glavni dokaz za tu tezu je činjenica da je pretežni oblik privatizacije prodaja.
Srpska radikalna stranka se već više od 10 godina zalaže za taj oblik privatizacije kao primarni. Ovo nije napad na zakon o privatizaciji, nego kritika ovog zakona i odredbe na koju se podnosi amandman i samog amandmana.
Ako je društvena svojina državna svojina, a objektivno jeste, onda je besmislena ova odredba da se obaveze izmiruju prema državi tako što će deo društvenog kapitala postati državni. On je svakako državni. Šta se tu menja? Pogledajte novi projekat zakona o privatizaciji. Sve ono što se ne proda ili ono na šta radnici ili građani nemaju besplatno pravo u onom jednom procentu, ostaje vlasništvo države i država prodaje preko svog akcijskog fonda. Novac ide za državne potrebe. To je uvek od te prodaje. Znači, državna je svojina.
U tom slučaju, ova odredba je besmislena. Bolja je odredba da se na društvena preduzeća ovaj zakon ne primenjuje. Besmislno je da se ovaj zakon primenjuje na društvena i državna preduzeća. Šta onda, u analognom slučaju, da radite sa onim preduzećima koja su po definiciji državna? Možete li tamo da kažete na ime ovih obaveza da će deo kapitala postati državni? Već je sve državno i formalno.
Ovaj zakon daje neku olakšicu, navodnu, društvenim firmama, a državnim ne. Besmislno je.
Sva odlivanja novca po osnovu ovog zakona, tamo gde je taksativno nabrojano, u članu 3, ako je taj novac i dalje ostao državni kapital, pravog odlivanja nije bilo. To je kao kad bih ja iz jednog džepa premestio 100,00 dinara u drugi džep. To je kod društvenog i državnog kapitala, odnosno sektora.
Samo tamo gde je došlo do zloupotrebe u privatne svrhe, treba primenjivati sankcije, ali one, po prirodi stvari, mogu biti isključivo krivične. Onda nema oporezivanja. Kod privatnih firmi ili građana pojedinaca koji su zloupotrebnom raznih pogodnosti došli u posed velike količine novca ili nekretnina, zašto se ne primeni ova odredba? Ako je privatnik na osnovu povoljnog kredita iz primarne emisije ili na osnovu kupovine deviza po kursu kod Narodne banke Jugoslavije, ulažući u proizvodnju, što je bilo legalno, jer je sam Dragoslav Avramović milijardu maraka podelio na taj način i društvenim i privatnim firmama, najviše društvenim, ako je to uloženo u proizvodnju, zašto po istom osnovu nije predviđeno da će onaj ko je koristio pogodnosti, pa ulagao u proizvodnju deo svojih akcija u odgovarajućoj vrednosti, preneti na državu 10%, 20%, 30%, pa u jednoj privatnoj firmi koja danas ima 100% privatnog kapitala, da bude 30% državnog kapitala? Tu već ima logike. Ne bi ljudi morali da prodaju budzašto firme da bi ispunili ovu obavezu, jer ako sami ne prodaju, onda im firma ode na doboš. Uvek je bolje kad čovek sam proda, jer na taj način postigne veću cenu, nego kad mu država prodaje na javnoj licitaciji. To se popularno zove doboš.
Ovim vam pokazujem da zakon ima još jednu nesuvislu odredbu.
