Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? Izvolite, reč ima ministar za privredu i privatizaciju, gospodin Vlahović.

Sasvim je normalno predvideti da u postupku privatizacije društvenog i državnog kapitala može da bude privatizovan deo subjekta privatizacije ili imovina subjekta privatizacije, jer konstatujemo stanje u srpskoj  privredi, a to je da veliki broj preduzeća ima negativnu vrednost kapitala. Tačno je da je imovina kapital, ali imovina je neto kapital, odnosno, kada se od imovine odbiju obaveze. Gospodo poslanici, ne sprovodi se socijalni program u bilo kom preduzeću tako što ćete nekog naterati da drži šest, sedam puta veći broj radnika nego što je potrebno, jer tako nećete nikoga uspeti da naterate, to nije socijalni program, već tako što ćete ući u ekonomski razvoj  i razvoj  novih radnih mesta,  gde će ti ljudi biti adekvatno uposleni i gde će sve to zajedno doprineti ekonomskom razvoju. Zbog toga, i dalje ostajemo pri definiciji koja je data u članu 3, a to je da samo u postupku privatizacije može biti privatizovan deo imovine, odnosno deo subjekta privatizacije.

Hvala. Reč ima Vojislav Šešelj, u svojstvu predsednika poslaničke grupe. Izvolite.

Amandman narodnog poslanika Tomislava Nikolića ukazuje na nebuloznost člana 3. zakona o privatizaciji. Zašto? Govori se ovde o prodaji imovine subjekta privatizacije. Nije to subjekt privatizacije, nego objekt privatizacije. Ako je on subjekt privatizacije, a inače je subjekt privrednog života, subjekt pravnog poretka, kao pravno lice - kako neko drugi može da prodaje deo njegove imovine. Ne može država, ni kada je vlasnik javnog preduzeća, neposredno da prodaje deo imovine javnog preduzeća, već deo svoje imovine može prodati samo javno preduzeće, ali prethodno traži saglasnost od države.
Pogotovu je teža situacija i nebuloznija kada je reč o društvenom preduzeću, pošto je pravni status u sadašnjem pravnom poretku javnog i društvenog preduzeća bitno razdvojen. Društveno preduzeće je subjekt prava, pravno lice, ne može niko u ime tog pravnog lica da donosi odluku o prodaji dela njegove imovine. Ne može Vlada Srbije po sadašnjem pravnom poretku da proda deo bilo kog društvenog preduzeća u Srbiji, apsolutno ne može. Ovakvu nebulozu svaki prosečan pravnik bi odmah uočio, a ovo je dokaz za to da vam pravnici nisu pisali Predlog zakona.
Šta treba da se uradi? Prvo, imovina je širi pojam od pojma kapitala. Imovina obuhvata kapital, ali i mnoge druge stvari koje objektivno nisu kapital. Prema tome, trebalo bi neprekidno da se govori o imovini, o privatizaciji imovine, a ne o kapitalu.
Drugo, nemoguće je na ovaj način izdvojiti deo imovine pa ga prodati. Šta da se radi sa ostakom? Znači, Vlada da proda ono što je najbolje, što je najzdravije, a da ugasi ostatak firme. Ostatak firme jednostavno ne može da posluje bez tog najboljeg dela. Ako je ostatak firme u ekonomskom smislu, ima li ga, i ako je taj deo, koji je poželjan, izdržavao celu firmu, onda je on jednu veliku socijalnu funkciju ispunjavao. Ne može ovaj zakon da se posmatra van aspekata jedne ozbiljne socijalne politike. Ne sme ovaj zakon da žmuri nad objektivnom situacijom u Srbiji, nad ekonomskom krizom i socijalnom bedom. Ne može ovaj zakon da bude moralno čist u odnosu na negativne socijalne posledice koje će proizvesti. Ovaj zakon mora sve to da uzme u obzir i zbog toga smo vam predlagali jednu odredbu po kojoj se može dati popust kupcu firme, pod uslovom da ne smanjuje broj zaposlenih radnika. Ako ćete vi prodati ono što je najekskluzivnije za mnoge beogradske firme, npr. poslovni prostor. Neko neće da kupi Robne kuće "Beograd", a hoće najbolji deo poslovnog prostora. Vi nećete da prodate najbolji deo poslovnog prostora, a šta ćete da radite sa firmom Robne kuće "Beograd", baš vas briga. Ta firma se već 10-15 godina izdržava isključivo od poslovnog prostora. Ili, imate i "Jugoeksport" i neke slične firme. Dakle, ne možete da otmete ono što je jedino vredno jednoj firmi, to što je vredno date na doboš, a baš vas briga za sudbinu firme.
Svaka firma mora da se posmatra kao jedinstveno pravno lice, a u ovom slučaju je ona objekt privatizacije i država treba da traži priliku da je proda u celini, na onaj način na koji će se zaštiti svi društveni interesi. Dakle, interes države, primarni državni interes - da država dobije novac. Drugo, interes zaposlenih radnika, a njihov je interes, pre svega, da imaju posao i da im taj posao bude adekvatno plaćen. Treće je interes svih drugih privrednih subjekata. Njima nije cilj da se proda poslovni prostor robnih kuća "Beograd" pa da uđu strane firme koje će naše tržište preplaviti robama strane proizvodnje, čak i prodavati prve godine po dampinškim cenama, pa uništiti svu ostalu domaću proizvodnju.
To će se desiti, takvih planova već ima, da se proda poslovni prostor, da se prodaju glavne robne kuće u Beogradu, da dođu strane firme i donesu robu koja će svojim sjajem, luksuzom, izgledom, pakovanjem prosto preokupirati pažnju domaćih kupaca; ubićemo i ostatak proizvodnje, a kada ubiju konkurenciju na našem tržištu, oni će moći do mile volje da prodaju svoje robe. Nije ni malo slučajno što vi neprekidno govorite o prodaji tržišta. O tome je govorio i Đinđić u Sloveniji. Vi biste sada vratili Slovence i slovenačku robu, a naše biste fabrike pozatvarali. To je suština vašeg koncepta ekonomske politike.

Da li se još neko prijavljuje po ovom amandmanu? (Ne.)
Stavljam na glasanje amandman koji je podneo Tomislav Nikolić na član 3.
Za 38, protiv 113, uzdržanih nema, nije glasalo 13, ukupno su prisutna 164 narodna poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj amandman.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik dr Goran Cvetanović.
Vlada, Odbor za finansije, Odbor za industriju i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li podnosilac amandmana želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, kao podnosilac amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. stav 2. U stavu 2. piše - u postupku privatizacije može se prodati imovina, deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije.        Amandman se sastoji u tome da se iza reči: "privatizacije",  dodaju reči: "uz obavezu ulaganja kupca preduzeća u samo preduzeće",        iz više razloga: da bi se prodala imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije, to znači da predmet privatizacije nije samo društveni i državni kapital kojim preduzeće raspolaže, kao što je Zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, već se može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizaciji, čime se omogućuje da se proda imovina preduzeća bez ulaganja u preduzeće. Zbog toga je moja sugestija da bude obaveza kupca da materijalna sredstva ulaže u samo preduzeće.
Inače, moramo da znamo da vrednost kapitala predstavlja razliku ukupne vrednosti poslovne imovine i ukupne vrednosti obaveza preduzeća. Poslovnu imovinu čine osnovna sredstva, pre svega, građevine, mašine, zemljišta, nematerijalna ulaganja, gotovina, hartija od vrednosti, pa i potraživanje od kupaca, zalihe i drugo.
Moramo da imamo u vidu da prilikom prodaje bilo kog preduzeća kupac kupuje i tzv. gud vil preduzeća. Gud vil preduzeća to je jedna nematerijalna vrednost, to je imidž preduzeća koji često ne može materijalno, odnosno novčano da se izrazi. Za vrednost samog preduzeća i te kako mnogo znači. Najčešće se svodi taj gud vil na tradiciju poslovanja određenog preduzeća, na poslovne partnere, preduzetnički dug samog preduzeća. S obzirom da postoji veliko interesovanje potencijalnih kupaca, a to je logično, za preduzeća koja dobro posluju, značaj ovog amandmana sa ciljem obaveze ulaganja kupca u preduzeće i te kako ima smisao.

Da li se još neko prijavljuje za reč po ovom amandmanu? Dajem reč gospodinu Vojislavu Šešelju, u svojstvu predsednika poslaničke grupe.

Amandman narodnog poslanika dr Gorana Cvetanovića temelji se na mađarskom iskustvu. Mađari su požurili sa privatizacijom i u startu veliki broj svojih preduzeća za bagatelu prodali stranim kompanijama, pre svega nemačkim. Najveći deo tih kompanija ušao je u posed, obustavio proizvodnju, rasprodao budzašto zatečene mašine i velike fabričke hale pretvorio u skladišta, napunio ih stranom robom, pre svega nemačkom, dosta i austrijskom, i drugim robama. Na taj način je privatizacija u tom delu Mađarske bila kontraproduktivna. Prodata su budzašto preduzeća koja su koliko - toliko tavorila, egzistirala, proizvodila, neke plate isplaćivala itd. Negde dobre, negde loše, negde jedva sastavljale kraj sa krajem, a onda su ostali potpuno bez radnog procesa u tim firmama i svi ti zaposleni radnici su izgubili posao i morali da idu na tržište rada, morali da idu u sivu ekonomiju. Mađarska je prošla kroz taj problem sive ekonomije, iako nije imala ni sankcije, ni blokade, ni rata itd.         Mnogo gora situacija je bila u Rumuniji i Bugarskoj. Bugarska je od najvećeg proizvođača povrća u Evropi postala uvoznik povrća, zbog lakomislene privatizacije sprovedene na ovaj način, zbog nedostatka klauzule koja štiti domaću privredu, domaće tržište i domaće građane.
Ovde bi trebalo precizirati kod sklapanja kupoprodajnih ugovora, pošto se Vlada pojavljuje kao direktni prodavac, da Vlada izgradi određene orijentire po kojima bi postupala u svakom konkretnom slučaju. Orijentiri treba da se temelje na primarnim nacionalnim interesima. Veći je nacionalni interes da ostane više zaposlenih radnika nego da se veći iznos dobije od privatizacije, jer država novac koji dobije od privatizacije ne sme sama da koristi za otvaranje novih radnih mesta. Država zna da otvara radna mesta samo u državnoj administraciji. To je neproduktivno i izaziva katastrofalne posledice po privredu. Međutim, ako država obaveže kupca koji dobija popust da održi broj zaposlenih radnika, da odredi minimum broja zaposlenih radnika, onda ona čini nešto što je opštekorisno za društvo u celini.
Šta to može da bude? Ne mora kupac firme da se obaveže da svi radnici ostanu na svojim radnim mestima. Može da ih preraspoređuje, može da otvara nove pogone, da kaže da u postojećem pogonu ne treba toliko, ali oni ostaju zaposleni dok ne otvori novi pogon, pa će raditi nešto u tom novom pogonu. Dakle, unutrašnja preraspodela u firmi je njegova slobodna stvar, stvar njegove slobodne volje, ali sa spoljnjeg aspekta on ne sme da ima manje zaposlenih radnika nego što je imao pre trenutka prodaje, odnosno pre nego što je firma prodata, što je ona izdržavala, pa na bilo koji način da je izdržavala. Jedino na taj način se može sprečiti da dobijemo novih nekoliko stotina hiljada nezaposlenih radnika. Sama DOS-ovska Vlada je najavila da će biti oko 450.000, ozbiljni ekonomisti prognoziraju da će biti najmanje 700.000 radnika koji će ostati bez radnog odnosa. To je osnovni problem ovog zakona i zbog toga je neophodna ovakva garancija, da mi provođenjem ovog zakona zapravo ne ostavimo celu Srbiju bez posla. Nemamo nikakve koristi što će Vlada dobiti novac od prodaje najvećih preduzeća, preduzeća sa najvećim brojem zaposlenih radnika, kada će Vlada te pare brzo da potroši, a ti radnici ostaju bez obezbeđene egzistencije. Važnija je egzistencija tih radnika, nego bilo koji iznos na koji Vlada može računati.
S drugog aspekta, bolje je prodati jeftinije firmu, a imati toliki broj zaposlenih radnika, jer će oni i narednih godina da budu oporezovani na svoje plate kroz porez na promet itd. Država nikada taj novac neće izgubiti, ako sačuva zaposlenost. Ako izgubi zaposlenost, onda u budućnosti neće imati gde da naplaćuje porez.

Reč ima ministar za privredu i privatizaciju, gospodin Vlahović.

Naravno da je naš ključni cilj investicija u preduzeća zato što konstatujemo da je privreda Srbije na nivou od 40% ostvarenog bruto nacionalnog dohotka iz 1989. godine, zato što konstatujemo da je privreda Srbije potpuno neefikasna, sa neadekvatnom strukturom. Ova odredba oko dodatnog ulaganja je jedan od osnovnih kriterijuma za izbor strateškog partnera i nalazi se kod tzv. tenderske metode prodaje, odnosno aukcijske metode prodaje.
Prema tome, želim da uverim javnost da interes Vlade nije maksimizacija privatizacionih prihoda, nego naprotiv maksimizacija investicija u preduzeće, i da bi se do kraja ispoštovala i sprovela metoda tendera, odnosno aukcije. To mora da bude jedan od kriterijuma prilikom izbora strateškog partnera, odnosno prilikom izbora kupca.
Što se tiče Mađarske, Mađarska u 2000. godini beleži najnižu stopu nezaposlenosti u Istočnoj Evropi, 8,3%. To vam je dovoljan podatak da znate u kojoj meri su direktne investicije ugrozile Mađarsku, a pri tome imajte na umu da od 1995. godine Mađarska beleži konstantan priliv inostranih investicija od dve milijarde dolara, sa izuzetkom 1996. godine kada je priliv bio 4,5 milijardi dolara. Prema tome, na taj način možete videti da li je strani kapital koji je ušao u Mađarsku, a preko 2/3 kapitala koji se pojavio u toku privatizacije, uticao pozitivno ili negativno na ekonomiju Mađarske.
Na kraju, tačno je da je kapital razlika između imovine i obaveza. Mereno u knjigovodstvenom smislu i knjigovodstvenim rečnikom to je sasvim tačna formulacija, međutim, u poslovnom smislu kapital je rezultat uspešnog poslovanja kompanije i kada se procenjuje tzv. nematerijalna vrednost najčešće se koristi metod natprosečnih profita. To je jedini mogući metod na osnovu koga možete utvrditi kolika je vrednost onog nematerijalnog, neprepoznatljivog ulaganja.