Ovaj član zakona odnosi se, pre svega, na član 60. Ustava Srbije. Njime je zabranjeno da prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi, kao dobra od opšteg interesa, i gradsko građevinsko zemljište budu privatizovani, oni po ovom Ustavu moraju da ostanu u državnoj ili društvenoj svojini. Ovaj član Ustava morao je da se menja. Mislim da ta ustavna promena nije bila ni teška ni neizvodljiva, ali bi bila veoma značajna. Zašto? Zato što se, pre svega, tiče gradskog građevinskog zemljišta. Nemoguća je ozbiljna privatizacija, a da se ne privatizuje gradsko građevinsko zemljište, bar ono koje je već odavno dato na trajno korišćenje. Besmisleno je da nešto što je dato na trajno korišćenje, ili na korišćenje na 99 godina i dalje formalno ostaje državno ili društveno. To je jedna od besmislica postojećeg Ustava zbog koje bi taj Ustav već odavno morao da se menja, ali do sada nije bilo dobre volje i nije bilo moguće usaglašavanje oko tih važnih ustavnih promena.
Kod samog stava 4. člana 3. na koji se odnosi amandman, stvari nisu dovoljno jasne i to je činjenica. Na primer, nije obuhvaćeno pitanje davanja licenci i koncesija. I licence i koncesije se tiču prirodnih bogatstava. To uopšte nije regulisano, iako je to vremenski ograničeno korišćenje. Dajete licencu ili koncesiju na istraživanje nafte npr, ili nekih ruda, pa onda sklapate sporazum - zajednički će se eksploatisati ili onaj ko pronađe, eksploatisaće pod tim i tim uslovima, u tom i tom vremenskom roku. Nije se mogla privatizovati ni telefonska kompanija bez promene ovog člana Ustava. Ona nije u celosti privatizovana, nego samo 49% jer se telefonska kompanija bazira na korišćenju frekvencija. Ne mogu se, ako se dosledno tumači ova odredba Ustava, uopšte privatizovati sfera radio produkcije, sfera emitovanja televizijskog programa; sve su frekvencije državno bogatstvo.
To je još jedan znak da oni koji pišu zakone nemaju dovoljno ni adekvatnog stručnog obrazovanja i da ne vode računa o normama koje su već u opticaju unutar pravnog poretka. Mnoge stvari, ako se striktno tumači Ustav, ne bi ni do sada mogle da se privatizuju. Ni jedna privatna televizija ne bi mogla da opstane dok postoji član 60. Ustava, jer je frekvencija jedno od osnovnih prirodnih bogatstava. Tu se ne daje ni koncesija u pravom smislu reči. Koncesija je oblik privatizacije, privremen, jer onaj ko koristi koncesiju i ima prava koja analogno odgovaraju svojinskim pravima, samo što su ograničena na određeno vreme. Kao što postoje ograničenja kod realizacije čistih svojinskih prava, takva ograničenja postoje i kod realizacije prava koncesionara ili prava vlasnika licence. Licenca je jedno od svojinskih prava, kao što su autorska prava, svojinska prava, i taj famozni ... je svojinsko pravo. To su mnoga svojinska prava u okviru posebne grane prava i svuda u svetu priznata.
Naš Ustav nije tome prilagođen, a i pisci novih zakona očigledno o tome ne vode dovoljno računa, jer da su vodili, onda bi malo podrobnije razradili član, odnosno stav 4. člana 3. Predloga zakona o privatizaciji i tačno bi naveli šta je to prirodno bogatstvo, šta su to dobra u opštoj upotrebi, i pod kojim uslovima šta može da se uradi, a šta ne može, vodeći računa, naravno, da to bude usaglašeno sa zakonom. Ovako, daju se prava npr. za izgradnju vitalnih saobraćajnica i njihove eksploatacije u određenom vremenskom roku. Eksploatacija tih saobraćajnica u određenom vremenskom roku takođe je svojinsko pravo, imovinsko pravo i to po svim osnovama. Kada se striktno tumači Ustav, to uopšte ne bi moglo. Mi znamo da mora u određenoj varijanti, ali kako, trebalo bi, ako Vlada ima stručnjake da razmisli i da nađe rešenje, a ako Vlada nema stručnjake postoje stručnjaci van Vlade ...
