Dajem reč ministru Vlahoviću.

Ovaj amandman se ne može prihvatiti jer je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. Naime, članom 59. Ustava Republike Srbije je određeno da se promena svojinskih oblika, odnosno privatizacija društvene svojine isključivo uređuje zakonom, a članom 109. Ustava pokrajinama, time i AP Vojvodini, dato je ovlašćenje da donose samo odluke i opšte akte, a to nisu zakoni. Odlukama i opštim aktima ne može se uređivati problematika svojinske transformacije. Zbog toga Vlada nije prihvatila ovaj amandman.

Reč ima gospodin Pelević, u svojstvu predstavnika poslaničke grupe.

Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, za Stranku srpskog jedinstva ovaj amandman nije prihvatljiv iz razloga koje je i malopre objasnio uvaženi ministar Vlahović. Dobro je da makar jedan ministar u Vladi drži do Ustava i zakona, s obzirom da sam već u raspravi u načelu naveo da je prekršeno nekoliko članova Ustava Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, Zakon o preduzećima i Zakon o promeni društvenog vlasništva.
Dobro je da se makar u ovome naša vlada drži principijelno, jer ovaj amandman se zaista ne može prihvatiti, jer bi, čini mi se, ukoliko bismo ga prihvatili, to bio prvi korak ka nezavisnosti Vojvodine u odnosu na Srbiju. Član 6. Ustava Republike Srbije jasno određuje Vojvodinu kao teritorijalnu autonomiju, a član 109. kaže da Skupština AP Vojvodine donosi samo odluke i opšta akta, a nikako zakone. Mislim da je ovo tipičan primer kako Skupština Vojvodine želi da na mala vrata ostvari korak po korak ka separatizmu i korak po korak ka odvajanju Vojvodine od Republike Srbije. Nadam se i apelujem na sve vas da se ovaj amandman nikako i ni pod kojim uslovima ne prihvati. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima gospodin Čedomir Jovanović, kao predsednik poslaničke grupe.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zanimljivo je kako se pojedine političke snage u našem društvu osećaju ugroženo u situaciji u kojoj se razgovara o nečijem pravu. Ali, istovremeno iskazuju  i malo spremnosti ili su to do sada činile i kada su bile u izglednijoj  političkoj poziciji nego što je ova trenutna, gde se mora govoriti o obavezama. Nema nijednog razloga zbog koga bismo mi pristali da bez komentara  prihvatimo one političke stavove koji su izrečeni za ovom govornicom i koji bi izgledali celoviti da su govornici bili u maskirnim uniformama. Nemojte nas više deliti i nemojte nas više plašiti i pogotovo nas nemojte više braniti, jer kako ste nas branili, to najbolje sami znamo, to najbolje znaju oni građani koje ste danas pokušali da odbranite. (Aplauz.)
Ovo nije 1991. godina, ovo je 2001. godina, i, na žalost, poslednjih deset godina su deset godina u kojima su građani svakodnevno videli primere vaše brige i sposobnosti da rešavate probleme koji postoje u našem društvu. Skupština AP Vojvodine iskazala je jednu inicijativu, ona je protivustavna i mi to jasno kažemo. Istovremeno, to ne znači da se mi distanciramo od obaveza koje deset godina nisu rešavane, niti da bežimo od problema koji je veoma ozbiljan. Taj problem se neće završiti stvaranjem nezavisne republike Vojvodine, makar to želele i strane sile. Taj problem će se produbiti i on će se konačno iskazati u krajnjoj bedi. Neće biti razlike između Vojvodine, nekada privrednog stuba našeg društva, i najsiromašnije srpske opštine. Oni koji su upropastili Vojvodinu, oni su upropastili Srbiju, i oni koji danas oduzimaju pravo Vojvodini da razmišlja svojom glavom i da se razvija, oduzimaju pravo Srbiji da se na takav način ponaša.
Mi ćemo, kao DOS, voditi pažljivu politiku, sačuvaćemo svoje društvo. Nikako se sve ono što u ovom trenutku čini DOS na nivou Vojvodine i DOS u celini, u poslednjih nekoliko meseci, ne može smatrati degradacijom naše zemlje, baš naprotiv. Dobro je što vojvođanski parlament dolazi pred republički parlament u skladu sa svojim ovlašćenjima, koji insistira na određenim političkim inicijativama, što vodi politiku za koju smatra da je politika koja je u interesu građana. Istovremeno, mi veoma jasno kažemo da ovog puta insistiramo na Ustavu, kao što ćemo ustavno pravo braniti i u onim situacijama u kojima one budu išle u prilog odluka koje donosi Skupština Vojvodine. Hvala. (Aplauz.)

Hvala. Nemamo više prijavljenih za reč. Stavljam na glasanje amandman koji je podnela Skupština AP Vojvodine na član 3. stav 3.
Za 14, protiv 133, uzdržanih 6, nije glasalo 14, ukupno 167 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila predloženi amandman Skupštine AP Vojvodine.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Vlada, Odbor za finansije, Odbor za industriju i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li podnosilac amandmana želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman sam podneo želeći da se imovina koja je prešla u društvenu i državnu svojinu nacionalizacijom, konfiskacijom i drugim nepravednim oblicima bez naknade, izuzme i bude predmet ovog zakona. Ja ću odustati od ovog amandmana, jer imam uveravanje  ministra da se po istoj  metodi po kojoj se privatizuje imovina preduzeća, neće privatizovati poljoprivredno zemljište.
Kad sam već ovde, malopre je bilo reči o ustavnosti i nije tačno da Skupština Vojvodine nema pravo da predloži amandman. Skupština Vojvodine je ovlašćeni predlagač zakona, kao i svaki narodni poslanik, kao i Vlada Republike Srbije. Možda je taj amandman Skupštine Vojvodine u suprotnosti sa nekim delovima Ustava. Moram da vas podsetim da Ustav iz 1990. godine nije bio ustavan, nije bio u skladu sa Ustavom SFRJ. Hvala.

Konstatujem da je narodni poslanik Marijan Rističević odustao od amandmana na član 3,  čime se završava procedura oko amandmana narodnih poslanika.
Na član 3. stav 4. amandman je podneo narodni poslanik Arsen Kurjački.
Vlada, Odbor za finansije, Odbor za industriju i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li podnosilac amandmana želi reč? (Da.)
Izvolite.

Poštovano predsedništvo, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam govorio u načelu o ovom zakonu, rekao sam da je zakon prihvatljiv i da ćemo glasati za njega u načelu,  ali zbog određenih propusta i nejasnoća, uložićemo amandmane i pokušaćemo to da ispravimo. Najveći deo amandmana smo povukli iz razloga što smo u razgovoru sa ministrom Vlahovićem došli do zajedničkog saznanja da nisu potrebni i on nas je  silom argumenata ubedio da treba da ih povučemo. Ostalo je par stvari koje nismo mogli da usaglasimo, pa su ti amandmani ostali.
Jedan od tih je i ovaj amandman, koja se odnosi na dobra, odnosno predmete privatizacije, koja se ne mogu privatizovati. Smatrali smo da je to jako važna stvar i da to mora da se jasno utvrdi. Na žalost, Vlada je odbila ovaj amandman sa obrazloženjem da se predlogom zakona ne mogu davati ovlašćenja Skupštini za donošenje drugih zakona, s obzirom da se navedena ovlašćenja mogu utvrditi isključivo Ustavom Republike Srbije. Mislim da totalno ovo obrazloženje nije pravno valjano, jer upravo Ustav i omogućuje Skupštini da donosi zakonske akte. To nam je i osnovni posao ovde, a nema nikakvih sporenja da se jednim zakonom može navesti da će Skupština doneti neki drugi zakon. Prema tome, toliko oko formalno-pravnog razloga.
Suština ovog amandmana je da se mora tačno utvrditi koja su to dobra koja se ne mogu privatizovati. U članu 3. stava 4. kaže se - predlog privatizacije ne mogu biti prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, kao i dobra od opšteg interesa. To je kraj. Nije jasno rečeno kakva su to prirodna bogatstva, koja su to dobra u opštoj upotrebi i koja su to dobra od opšteg interesa. U razgovoru sa ministrom Vlahovićem, pokušali smo da dođemo do tih saznanja. Ministar Vlahović nas je uputio na zakone koji tretiraju tu materiju.Dobio sam taj spisak, a to je spisak od 26 zakona. To je sijaset propisa koji se negde manje, negde više dotiču ove materije i nije jasno kako može baš da se decidno utvrdi koji su to predmeti privatizacije. Zbog toga mi insistiramo da se to doda u ovom stavu, da se doda zarez, da se doda rečenica, to jest nastavi rečenica koja kaže - koja određuje Skupština Republike Srbije zakonskim aktom.
Zašto insistiramo na ovome? Smatramo da će ovaj zakon kada se donese, biti jedan jedini zakon i kada izvršimo tu privatizaciju, definitivno ćemo završiti sa ovim problemom. Da bi se to desilo, mora zakon biti jasan, mora biti određen. Znači, mi se moramo truditi da se ne desi da kada dođe neka nova vlast, dođe do revizije ovih stvari. Ne valja ako se ponovo vraćamo na istu stvar, onda ćemo doći opet do onih dilema do kojih smo došli u prethodnom zakonu o kome smo raspravljali.
Prema tome, mi moramo da utvrdimo koja su to dobra. Govori se često u zadnje vreme o beočinskoj fabrici cementa. Šta je tu predmet privatizacije, da li su to samo fabrička postrojenja ili onaj okoliš bez koga fabrika ne može da funkcioniše. Da li je to prirodno bogatstvo, da li je to predmet privatizacije ili nije, da li su prirodna bogatstva nacionalni parkovi, da li su dobra od opšte upotrebe elektrane, i sve ono ostalo što je učestvovalo u našem životu i u našoj privredi? Smatramo da to mora jasno da se definiše. Naši prijatelji iz Kolubare kažu da u zadnje vreme dolaze neki mešetari, neformalne razgovore vode o nekim stvarima, a ne zna se ni ko vodi, ni zašto vodi. Da li su kolubarski kotlovi prirodno bogatstvo, da li oni spadaju pod privatizaciju ili ne spadaju?
Znači, to su stvari koje mi moramo jasno i glasno da utvrdimo, da ne bude nekih dilema. Mi poslanici nećemo znati koja su to dobra, a kako će tek narod kada nas sutra bude pitao da li se privatizuje to i to. Kako ćemo mi odgovoriti? Znači, smatramo da ako nema nekih skrivenih namera, nema razloga da se ovo izbegava i da se jasno i glasno navede koja su to dobra koja ne mogu biti privatizovana.