Reč ima narodni poslanik Branislav Ivković.

Dame i gospodo, zakon o radu je jedan od krucijalnih zakona koji definiše odnose između dve poluge svakoga sistema koji teži da bude uspešan, a to je između poslodavaca i radnika. U tom smislu, SPS i njeni poslanici, sagledavajući kvalitet predloženog zakona o radu, predložili su prilikom usvajanja dnevnog reda da zakon o radu bude povučen iz procedure i da se pruži šansa Vladi Republike Srbije da sa dva ključna sindikata, koji okupljaju oko 90% zaposlenih, Savezom samostalnih sindikata i Sindikatom "Nezavisnost", pripreme kvalitetniju varijantu zakona o radu, koja će više poštovati stečena prava, pre svega radnika, pa da pred nas izađu sa kvalitetnijim rešenjem zakona o radu.
Nažalost, imali smo svega 60 glasova za povlačenje i nismo mogli da se izborimo putem glasanja da se zakon povuče iz procedure. Da smo bili u pravu, govori činjenica da imamo danas preko 200 amandmana na ovaj zakon i da ćemo, u suštini, imati jednu vrlo tešku raspravu, sa vrlo neizvesnim ishodom.
Važeći Zakon o radu regulisao je na odgovarajući način odnose poslodavaca i radnika, a novi Predlog zakona o radu u bitnoj meri umanjuje stečena prava radnika. Niko ovde ne želi da ugrozi pozicije poslodavca, pogotovu ne želi da ugrozi poziciju poslodavca u ovim uslovima kako su isprojektovani onim zakonskim rešenjima koja su usvojena u ovoj skupštini.
Moramo razgovarati o okruženju u kome treba biti primenjen ovaj zakon o radu. Jasno je da je poreska politika, koju je većina u ovoj skupštini usvojila i ustanovila u zemlji, učinila da jedan broj radnika bude u međuvremenu proglašen tehnološkim viškom ili je ostao bez posla, jer su poslodavci rigoroznijom i dva puta višom, u smislu ukupnog opterećenja, poreskom politkom u suštini došli u poziciji da moraju mnogo racionalnije da rade i da jedan deo radnika bude tehnološki višak ili da ostane bez posla.
Zakon o privatizaciji, onako kako je usvojen, u ograničenom vremenskom periodu, u suštini, nudi tržištu veliki broj firmi, smanjuje vrednost ponuđenih preduzeća i time stvara šansu da se oni koji postaju vlasnici preduzeća mnogo rigoroznije ponašaju prema radnicima koje zateknu u preduzećima.
Mi smo u budžetu Ministarstva za finansije imali predviđene tri milijarde za socijalnu politiku, a ni dan-danas nemamo objašnjenje kako se te tri milijarde troše, koji je to socijalni program usvojen, obnarodovan, na bazi koga se daje podrška onima koji ostaju bez posla?
Znači, milje u kome ovaj zakon o radu treba da se primenjuje izuzetno je nepovoljan za radnike, jer je niz kvalifikovanih situacija gde je moguće očekivati da će veliki broj radnika ostati bez posla. Zbog toga smatramo da ovaj predlog zakona o radu nema pravo u ovolikoj meri da ukida stečene privilegije radnika, koje su stečene razgovorima, kao što su i ovih dana bili između Vlade, ili parlamenta, u ranijem periodu, koji su za radnike rezultovali izuzetno kvalitetnim dokumentom, a to je kolektivni ugovor.
Kolektivni ugovor kao takav pre svega definiše oblast zarada, oblast zapošljavanja i oblast otpuštanja sa posla. Ne može se reći da kolektivni ugovor u različitim formama ne živi u Evropi. U mnogim evropskim zemljama postoje forme koje definišu proces pregovaranja između sindikata i poslodavaca, gde se pre svega definiše oblast zarada, a i ostali elementi za zapošljavanje i otpuštanje.
Relativizacijom kolektivnih ugovora sa rečcom "ili", gde se dopušta poslodavcu da koristi pravilnik o radu ili kolektivni ugovor, faktički se dovodi poslodavac u za njega sasvim razumljivu poziciju, da se odluči za pravilnik o radu, jer ga sam propisuje, sam definiše, a ne za kolektivni ugovor, gde je potrebno da uđe u pregovore sa sindikatima i definiše oblast zarade, zapošljavanja i otpuštanja.
Znači, ta relativizacija i, faktički, brisanje kolektivnog ugovora kao dokumenta koji je vrhunsko dostignuće za položaj radnika u minulom periodu, razlog je što mi nećemo glasati za zakon o radu u načelu, a nakon razmatranja amandmana, ukoliko naši amandmani ne budu prihvaćeni, i u pojedinostima, tj. u celini.
Druga oblast o kojoj je ovde juče bilo reči, koju želim kratko da istaknem i molim da imate razumevanja, je oblast vezana za žene radnice: drastično pogoršanje položaja žena radnica; porodilja koje rode treće dete, jer nemaju više pravo dve godine da budu na porodiljskom odsustvu; porodilje imaju definisano porodiljsko odsustvo svega tri meseca, koje im garantuje stopostotni lični dohodaka, kao da rade.
Priča o nezi deteta, o tome da otac ima pravo da devet meseci neguje dete umesto porodilje, je priča o kojoj tek treba razgovarati: koliki je lični dohodak, kolika su tada primanja porodilja; da li su ona tada u kategoriji bolovanja, da li su neki procenat, 60, 70, 80% od prosečnog ličnog dohotka; ili treba verovati na reč da će biti 100%, ravna primanjima koja bi porodilja ostvarivala da radi, to je tek priča. A, govoriti o delovima zakona o radu, gde se čak predviđa da trudnice imaju obavezu noćne smene, ukoliko poslodavac tako odluči, to je bespredmetno.
Prema tome, postoji niz elemenata zbog kojih smo se mi odlučili da ne glasamo za ovaj zakon u načelu.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radosavljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, posle skoro mesec i nešto više dana otkako je zakazana ova sednica na red je došao i zakon o radu. Svakako vodeći računa o značaju koji ovaj zakon sam po sebi nosi, resorno ministarstvo je uključilo u izradu ovog zakona i vodeće legitimne sindikate, poput Saveza samostalnih sindikata Srbije, Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, kao i sve ostale koji su bili zainteresovani, jer smatra da njihovo učešće može doprineti izradi boljeg teksta zakona.
Predloženi zakon se zasniva na onim rešenjima koja su već primenjana i koja već postoje u zemljama u tranziciji. Ovaj zakon uvodi jedinstvena prava i obaveza zaposlenih, bez obzira u kom sektoru oni rade. Da bi se ovaj zakon bolje razumeo, mora se imati u vidu jedan širi kontekst u vremenu u kome se on zapravo donosi. Neki će već u ovoj sali reći - evo, opet se vraćaju na ono što je nekada bilo i ponovo pitaju šta je to ostavljeno iz prethodnog perioda.
To je, gospodo moja, realnost. Masovna je nezaposlenost u Srbiji, nasleđe je ogromno. Za jedno slobodno radno mesto u Srbiji konkuriše 20 ljudi bez posla. Na tržištu rada postoji 700.000 ljudi, od čega je 300.000 bez ikakve kvalifikacije. Pored restrukturiranja privrede, nama je glavni zadatak i podizanje nivoa kvalifikovanosti nezaposlene radne snage.
Nikome, od domaćih poslodavaca, pogotovu ne u Srbiji, nije u interesu nekvalifikovana radna snaga, a takođe ni stranom investitoru. Da bismo mogli ravnopravno da učestvujemo na tržišnoj utakmici, moramo da podižemo nivo kvaliteta radne snage. Bolna je i surova istina da naš građanin koji je otišao u inostranstvo vrlo lako postiže zavidne rezultate i lako se uklapa u evropski sistem rada, a dotle njegov kolega u Srbiji, sa istim sposobnostima, sa istom stručnom spremom, istim kvalifikacijama, promoviše tezu o tome kako niko ne može tako malo da ga plati, koliko on može malo da radi.
Zašto sistemi koji su tako jednostavni - koliko radiš, toliko zaradiš - nisu mogli biti primenjivani i u Srbiji, zašto je samo u Srbiji morala da postoji moralno-politička podobnost da bi se dobila radna knjižica i zaposlenje, zašto je u Srbiji u pojedinim društvenim preduzećima morala da postoji ćelija partije na vlasti, a doskora je jedna takva postojala i u kragujevačkoj "Zastavi", interesna politička organizacija koja je vodila računa o tome ko će, kako i gde da radi.
Zašto je visina ličnog dohotka često zavisila od onih toliko pominjanih poslovođa, šefova i raznoraznih vođa smena? Koja je to bolest zahvalita zaposlene u Srbiji? Vrlo dobro znamo: ta bolest se zove radničko samoupravljanje i to ovim zakonom želimo da iskorenimo iz Srbije.
Zašto su pojedini sindikati digli glas protiv ovog zakona? Opet moramo da budemo realni pred sobom - zato što su ti ljudi, koji su vođe sindikata, promoteri bivše vlasti, ljudi koji smatraju da u reforme može da se krene, a da se pri tom ništa značajno i ništa bitnije ne promeni. Zašto takve i slične proteste nisu pravili kada su im njihovi radnici, njihove kolege, primale jednu nemačku marku plate?
Ko to još u Srbiji kritikuje ovaj zakon? Pa kritikuju oni koji su ostavili 672 milijarde dinara duga privredi, oni što su u 650 društvenih i javnih preduzeća ostavili dug od preko 20 milijardi dinara, u kojima radio oko 200.000 građana Srbije.
Oni što su te radnike gurali u žive štitove da čuvaju firme, koji su im pre pet, šest ili sedam godina davali jednu nemačku marku ili bezvredne dinare, pa su ovi trčali na ulice ne bi li nešto više ušićarili, jer ako zakasne par minuta, već će imati manju platu. Oni koji su te radnike stavljali u špalire, da bi čekali raznorazne važne drugove koji će im dati, kako već neko reče, drugarice, koji će im dati blagostanje i firmu uvesti u svet.
Predloženi zakon bi trebalo svakome da omogući da prilikom stupanja na posao tačno zna svako koja mu je plata, koji će to lični dohodak on da prima, a na osnovu ugovora o radu, gde se precizira kojim se kriterijumima vrednuje rad, pa će svako na osnovu tih elemenata znati koja ga plata čeka ako prihvati određeni posao.
Zaposleni će, znači, ubuduće primati platu po efektima rada, po osnovu radnog učinka i vremenu provedenog na poslu. Iako logičan, ovaj sistem do sada u Srbiji nije bio primenjivan, pogotovu ne po ovom zakonu koji je sada na snazi, a koji je donet decembra 1996. godine. Prema sada važećim zakonima, visinu zarade nosila je cena radnog mesta koju svako ponaosob od radnika ima.
Takođe, izmenama je predviđen, a to je opet fakat i činjenica, to je naš život, deo koji se tiče korišćenja bolovanja. Članom 82. ovog zakona predloženo je da poslodavac, ukoliko posumnja da mu zaposleni zloupotrebljava bolovanje, ima pravo da zatraži bliže obaveštenje od zdravstvene ustanove gde se zaposleni leči. Na žalost, sami smo ovakvom rešenju doprineli. Sindikati su svoje neslaganje izneli, smatrajući da predloženo rešenje vređa dostojanstvo bolesnog radnika i da se mešamo u proceduru pružanja zdravstvenih usluga.
Moramo da budemo realni i da priznamo da su bolovanja često bila zloupotrebljavana, pogotovu u velikim firmama. Opet navodim primer kragujevačke "Zastave" i opet kažem koliko je samo radnika sa tim lažnim bolovanjima završavalo svoje privatne poslove, pogotovu na imanjima sa kojih su pobegli u fabrike, a ostavili imanja nedorađena.
Sve u svemu, ovaj zakon i ova vlast u Srbiji pokušava da se oslobodi okova samoupravljanja, a oni na žalost još postoje. To su već prethodnici pominjali. Mi želimo da uspostavimo one kriterijume koji su priznati i poznati svuda u svetu.
Ovaj zakon pomaže budnima, a ne onima koji bi večno da spavaju i sanjaju.
Situacija u kojoj se Srbija našla posle demokratskih promena je vrlo jednostavna: ili ćemo krenuti u reforme, tj. u rizik koji promene i reforme same po sebi nose ili ćemo i ovaj problem ostaviti potomcima, pa da se i oni bave tim pitanjima i da proklinju nas što smo im ostavili u nasleđe veliko breme tereta. Verovatno, što neko reče, da ne bismo toliko zaostali da nismo imali period burnog razvoja kroz koji nas je prethodna vlast vodila.
Mi smo dobili mandat od građana Srbije da menjamo i to radimo - vodimo Srbiju u Evropu i svet. Nećemo da se ponašamo poput prethodne vlasti, koja je uvek zabijala glavu u pesak pred svim problemima, kad god je trebalo da se radi bivša vlast je spremala ručkove, kada je narod trebalo da se spasava oni su pevali po mostovima i nije ni čudo što im je narod dao otkaz.
Samo želim, dragi moji prijatelji iz DOS-a, da napomenem jednu stvar vezanu za zakon o radu; mnogi nas kritikuju da Skupština Srbije ne radi kako treba, pa samo želim jednu istinu da iznesem: prethodni skupštinski saziv od 1997. godine do 2000. godine, znači otprilike četiri godine, toliko su radili, zasedao je ukupno 51 dan; jedan dan su radili za vreme rata.
Ovaj skupštinski saziv od 22. januara do današnjeg dana radi 82 dana i doneo je 46 zakona. Koliko se to nekome sviđalo ili ne, nas ne interesuje, ali je činjenica da je ovaj skupštinski saziv dobar i kvalitetan, i ja vam, gospodo iz DOS-a, vladajuće koalicije u Srbiji, čestitam na tome.
Još puno dana ćemo se mi sretati ovde, donositi ovakve reformske zakone, raditi na ovome, ali je činjenica da je to jedini pravi put, što bi rekli Latini "via vita". Put je život, a put kojim mi idemo je život za Srbiju. Hvala vam.

Po Poslovniku, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bih vam pokazao kako radite i da nemate mnogo razloga da se veselite, ukazujem na povredu Poslovnika, člana 102, 117. i 118.
Član 102. stav 1: "O redu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine."
Član 117, molim vas da mi ovo vreme citiranja povrede Poslovnika ne računate, kaže: "Narodni poslanici dužni su da koriste isključivo svoje identifikacione kartice, kao i da se identifikuju pri ulasku u salu... Za narodnog poslanika koji koristi karticu drugog narodnog poslanika, odnosno na drugi način zloupotrebljava elektronski sistem za glasanje, predsednik Narodne skupštine predlaže meru udaljenja sa sednice, a glasanje u kojem je zloupotreba izvršena biće poništeno i odmah će se pristupiti identifikaciji i ponovnom glasanju".
Član 118: "Narodni poslanici dužni su da identifikacione kartice nose sa sobom pri izlasku iz sale Narodne skupštine. Ako narodni poslanik napusti salu Narodne skupštine i ostavi u poslaničkoj jedinici, odnosno pored nje, svoju identifikacionu karticu, služba Narodne skupštine odmah će tu karticu dostaviti sekretaru Narodne skupštine. Kartica će biti vraćena narodnom poslaniku po ulasku u salu".
Pošto vi, gospodine predsedniče, brinete o redu na sednici, pitam vas gledajući u ovaj izvod, kako ne primetiste da vam na izvodu stoje puni redovi u kojima nema poslanika, pa da tu sedi recimo Jožef Kasa, koji nikada nije došao na sednicu Narodne skupštine Republike Srbije, izuzev kada je u prvom redu jednom predstavljao Vladu Republike Srbije. Kako ne primećujete da nema Ištvana Išpanoviča, kako ne primećujete da nema Gvozdena Jovanovića, da nema Aleksandra Stefanovića, prof. Predraga Stojanovića, kako ne primećujete da nema Atile Juhasa?
Kako je moguće, gospodine predsedniče Narodne skupštine, da ne predlažete izricanje mere, a umete narodnim poslanicima Srpske radikalne stranke da izreknete odmah novčane kazne, čak nam i pretite pri svakom izlasku za govornicu da to sada mnogo košta. Kako to, gospodine predsedniče Narodne skupštine, da pored vašeg sekretara nema ni jedne kartice narodnog poslanika koji je izašao iz sale, a čiju je karticu služba donela kod sekretara da time ispuni svoju obavezu i da otklonimo sve nesuglasice oko kvoruma.
Kada biste postupali u skladu sa Poslovnikom koji ste sami pisali, sve bi bilo u redu na sednici Narodne skupštine. Kako da vas ne brine zloupotreba kartice narodnog poslanika, a brine vas kada sede poslanici koji nisu stavili kartice. Hajte da primenimo isti aršin, da ne bude više poslanika koji sede a nisu stavili svoje kartice, ali molim vas da se isključi sa sednice svako čija je kartica u poslaničkoj jedinici a nije na sednici i da kaznite onoga ko tu karticu koristi. Nažalost, ovde to rade i dame.
Ako tako budemo nastavili da vodimo sednice Narodne skupštine, možda ću se složiti u jednom delu sa prethodnikom da vi dobro radite. Ovako, kada ovako radite, kada je sala prazna a stoji na ekranu 170 narodnih poslanika, kada zakon donesete bez kvoruma, ne mogu da budem zadovoljan time kako se demokratija razvija u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Vi ste u jednom delu potpuno u pravu, u ovom delu gde ste utvrdili, koristeći spisak koji ja dakako nemam niti mogu bez takvog spiska na bilo koji način da reagujem, da su u spiskovima evidentirani narodni poslanici koji danas nisu na sednici. Dakle, vi ste potpuno u pravu da je došlo do najgrubljeg mogućeg kršenja, ne mogu čak da kažem ni discipline, nego zloupotrebe poslaničkih kartica, da su se dakle neki narodni poslanici na najgrublji način ogrešili o svoje poslaničke obaveze.
U čemu, međutim, niste u pravu? Zašto to prigovarate meni? Naravno, odavde to ne mogu znati, kada ne možete ni vi odatle, inače biste vi to rekli i meni izrekli, da kažete o kojim se narodnim poslanicima radi, koji su zloupotrebljavali tuđe identifikacione kartice.
Budite uvereni da to znam, kao i da znam čija je slika danas izašla u "Politici", narodnog poslanika koji glasa i za nepostojećeg narodnog poslanika, a ta slika je u "Politici" izašla, predložio bih da se donese odluka o isključenju sa sednice tog narodnog poslanika.
To nažalost, i ponavljam nažalost, ne mogu znati, ali ukoliko bilo ko ima dokaza o zloupotrebi identifikacionih kartica molim da odmah reaguje i da Narodna skupština donese odgovarajuću odluku, jer to je nešto za šta apsolutno nema opravdanja. Mere prema ljudima koji su odsutni, čija ste imena naveli, jednostavno ne mogu primeniti. Oni nisu tu.
Dakle, oni su ostavili nekome kartice i ne mogu da donesem odluku o isključenju sa sednice narodnih poslanika koji nisu uopšte prisutni, ali bih mogao da predložim Narodnoj skupštini da donese odluku o isključenju onih narodnih poslanika koji su zloupotrebili njihove kartice i prvi bih za to glasao.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Adžić, a posle njega narodni poslanik Branislav Blažić.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, pred nama je još jedan zakon koji kompletno zamenjuje odredbe jednog ranijeg. Dakle, ovog puta je reč o republičkom Zakonu o radu. Formalno, radi se o promeni  našeg radnog zakonodavstva izmenom fundamentalnog zakona u ovoj oblasti. Suštinski, njegovim donošenjem ulazimo u reforme radno-pravnih odnosa, koji su bili potpuno pogrešno postavljeni u ranijem periodu.
Anomalije u ovoj materiji imale su za posledicu poremećene odnose, gde se nije znalo koja je uloga poslodavca, a koja radnika. Među radnicima je važio sistem negativne selekcije, kako u društvenim tako i u državnim preduzećima. Nisu se mogli iskazati dobri i vredni radnici, plate su isplaćivane bez obzira na rezultate rada, bolovanja su bila omiljeni način kako primati platu, a ne raditi u preduzeću. U većini preduzeća i ustanova važnije je bilo da se na posao mora doći na vreme i sa posla otići po isteku radnog vremena, što jeste važno, ali nije bitnije od toga koliko se i šta na poslu radilo.
S druge strane, direktori i šefovi su, koristeći svoje položaje, direktno podsticali ovakve pojave time što su za osnovni kriterijum imali to šta radnik čini za njih, a ne za preduzeće. Kada je neko pokušao da ovaj poremećaj i nepravdu ispravi putem suda, bilo da se radi o poslodavcu ili radniku, u tome nije uspevao, kako zbog lošeg rada sudova u rešavanju radnih sporova, tako i mnogo više jer su odredbe do sada važećeg zakona to onemogućavale. Zato neminovno mora doći do donošenja novog zakona, što mi danas i činimo.
Predlog koji je pred nama po svom sadržaju se bitnije ne razlikuje od dosadašnjeg. Dakle, reguliše osnovna prava i obaveze, odgovornosti zaposlenih, zasnivanje radnog odnosa, radno vreme, odmor i odsustva, opštu i posebnu zaštitu zaposlenih, zaradu, naknadu zarade i druga primanja, prestanak radnog odnosa, ostvarivanje i zaštitu prava iz radnog odnosa itd. Po svojoj suštini se on umnogome razlikuje. Pre svega se na potpuno drugačije osnove postavlja odnos poslodavca i radnika. Poslodavcu se omogućava efikasnije odlučivanje, kako kod zasnivanja tako i kod prestanka radnog odnosa zaposlenog, zatim ima veću slobodu u delu uslova pri sklapanju ugovora o radu. Formalno gledano, sužavaju se prava zaposlenih, a popravlja položaj poslodavca.
Ako se pođe od predloženih odredaba, a i činjenice da su pisane za vreme u kome neće biti sadašnje društvene svojine, podsećam da je sada u privredi ona dominantna, bili su i logični protesti sindikata, kao i njihovi opravdani zahtevi da se tekst prilagodi koliko - toliko i da se uvaži trenutak u kome se nalazimo. Dobro je što su poslaničke grupe ušle u dijalog sa sindikatima, jer je time izvršen dodatni pritisak na Vladu da zakon popravi prihvatanjem jednog broja amandmana, kako od poslaničkih grupa pozicije, tako i opozicije.
Uvažavanjem ovih zahteva radnici će imati garancije da njihovo pravo na rad neće biti ugroženo, kako je moglo biti da nisu prihvaćeni neki amandmani. Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije imala je takođe niz primedaba, zbog čega je i uložila 42 amandmana. Verujem da je razgovor sa predstavnicima Ministarstva rada imao efekta i da će značajan broj naših amandmana biti prihvaćen, što će omogućiti da poslanici DSS-a glasaju za ovaj zakon u celini. Ali, kada usvojimo ovaj zakon, naravno ako ga usvojimo, ne treba živeti u iluziji da smo time sve rešili i da ćemo po automatizmu imati radne odnose razvijenih evropskih zemalja.
Radni odnosi nisu ništa drugo već posledica važnijih društvenih odnosa, a to su svojinski odnosi. Logično, ovaj zakon će zaživeti u svom pravom smislu onda kada se u Srbiji završi ili većim delom izvrši privatizacija. Dobro je što smo doneli paket zakona iz oblasti privatizacije. Pri ovoj konstataciji, naravno, ne ulazim u njegovu pravednost i predložena rešenja, koja su možda mogla biti i bolja.
Reforma u ovoj oblasti, dakle u oblasti promene svojinske strukture, ubrzaće i reformu radno-pravnih odnosa. Naravno, ova dva procesa su povezana i ne može ići prvi bez ovog drugog, a oba će imati posledice koje su po građane i radnike bolje. Bolje zbog toga što mi danas moramo rešavati nagomilane probleme koje su stvorili upravo oni za koje reč odgovornost u politici nije postojala, a koji su vodili državu poslednjih pola veka. Za taj bol oni su odgovorni, a ne mi danas.
Na nama poslanicima ovog saziva Skupštine stoji obaveza da probleme, koje su građanima i radnicima doneli neki drugi iz ranije vlasti, danas bar delimično razrešimo. Kada je reč o problemu onih koje sam u ovom izlaganju prethodno naveo, postoje još i dva krupna: jedan je velika nezaposlenost u Srbiji, a drugi loš životni standard zaposlenih. Ovaj predlog zakona stvara uslove da u Srbiji proces privatizacije bude brži, čime se automatski stvara mogućnost investiranja, kojeg sada takoreći nema, a naročito ne stranog investiranja. Investicije donose nova radna mesta, efikasniji rad privrede, pa samim tim i razrešenje problema niskog životnog standarda i naravno problema nezaposlenosti.
Na kraju, da još jednom ponovim, za mene, a i moje kolege iz Demokratske stranke Srbije, koje su već iznele stav, ovaj predlog zakona je prihvatljiv ukoliko budu prihvaćeni naši najbitniji amandmani, uz već prihvaćene amandmane sindikata kroz poslaničke grupe drugih stranaka u ovom parlamentu.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a posle njega narodni poslanik Dragan Kovačević.

Dame i gospodo, vrlo teško je govoriti za dva minuta o jednom izuzetno važnom zakonu. Mislim da se na ovom primeru, da se o ovom zakonu govori dva minuta, vidi u stvari sva apsurdnost ovog novog poslovnika koji je donet.
Međutim, ipak ću pokušati nešto suštinski da kažem, a to je da ovaj zakon definiše i uređuje odnose u jednom društvu, odnose između jednog humanog dela društva i ekonomskog aspekta. Znači, sučeljavanje ekonomskog i humanog interesa. Sigurno da drastično pomeranje u jednu ili u drugu stranu nije dobro, ali ovde imamo upravo taj primer pomeranja: imamo jedan dehumanizovan zakon u kojem, može se slobodno reći, u nekim odredbama je ugroženo čak i psihofizičko zdravlje stanovništva. Nije normalno, mislim da će to vreme pokazati, da čovek može da radi do 65 godina, a pogotovo nije normalno da žena i muškarac budu izjednačeni u svom radnom veku.
Bojim se da na ovaj način i ovim zakonom praktično dolazi do ukidanja penzionera. Sigurno da je potreban taj socijalni konsenzus, koji nažalost ovde nije postignut. Bio je postignut, bar je tako rečeno, a sada se tvri da ga apsolutno nema. Pogotovo kada imamo jedan zakon u kome su svi podneli amandmane, podnela je i Vlada, opozicija, pozicija, podneli su i sindikati.
Ono što je možda najgore u celoj ovoj priči, a to smo čuli od poslanika vladajućih partija, to je da se radnici okrivljuju za teško stanje u kojem su se pojedine firme našle. Radnici su krivi što su išli na bolovanja, radnici su krivi što nisu radili. Mislim da je to priča koja sigurno ne stoji, a pogotovo što se zna da povodom propadanja firmi treba razmišljati o ponašanju rukovodstva, o pljački direktora i svemu onome što je uslovilo da do toga dođe. Ono što .... prošlo je vreme. Hvala.