Dame i gospodo narodni poslanici, normalno je da rasprava o ovako važnom reformskom zakonu traje više dana, kao što je i bilo normalno da je sam proces do ulaska Predloga zakona o radu bio višemesečan, bez obzira što su Srbiji preko potrebne promene u svim oblastima. Naravno da ovako važan zakon treba da otprati sve ono što ga je i otpratilo u fazi njegovog donošenja, a to je učešće svih interesnih grupa u njegovom stvaranju, kako Vlade, sindikata, poslodavaca, tako i konsultacije sa relevantnim evropskim činiocima, onima sa čijom regulativom želimo da se poredimo, na čiju regulativu u krajnjoj liniji želimo da se ugledamo, čija iskustva želimo da prenesemo u našu sredinu.
Proces donošenja ovog predloga zakona pratila je, i još uvek prati, javna i poprilično burna rasprava. Ona je, nažalost, vrlo često širila, a i u ovih nekoliko dana skupštinske rasprave, sa ovog mesta, sa ove govornice širi, neosnovano i nepotrebno, atmosferu neizvesnosti i straha. To su emocije i to je prosto atmosfera koja Srbijom vlada deset i više godina. Godinama vlada ta atmosfera na koju naš građanin najlakše reaguje.
Prema tome, izazvati atmosferu neizvesnosti i straha vrlo je lako u Srbiji. Svako ko nije dobronameran, svako ko ne vidi pozitivno u reformama posegnuće za bilo kojim načinom samo ne za argumentom, za bilo kakvom tezom, demagoškim ispadom, ne bi li tu atmosferu dodatno podgrejao, a na nečiju sreću čak i s namerom da ona bude pregrejana.
Tu atmosferu, na žalost, nije teško podići, jer imamo nasleđe kakvo imamo i u ovoj oblasti rada. To je osnova svakog normalnog pojedinca i svakog normalnog društva. Bar bi trebalo da bude, pa i u ovoj našoj Srbiji, u kojoj već deset godina iščekujemo svake godine velike godine raspleta, zapleta i svih mogućih obećanih švedskih standarda, nikada započetih a kamoli dovršenih reformi, koje će nas odvesti samo tamo gde nismo stigli.
Dakle, ono što jeste nasleđe i što ne treba zaboraviti, bez obzira što je više puta ovih dana ovde pomenuto, jer su brojke neumoljive - stotine hiljade zaista nezaposlenih, stotine hiljada kobajagi ili fiktivno zaposlenih, a i oni koji jesu zaista zaposleni teško da ostvaruju osnovna prava iz važećeg Zakona o radnim odnosima.
Zakon o radu koji ćemo usvojiti jeste reformski zakon, usklađen je sa savremenim evropskim standardima i ako nešto što on donosi jeste oštar, pa i neprijatan rez, koji će on učiniti, to je prosto nazivanje onoga što imamo i što proživljavamo, onoga što jeste u Srbiji, pravim imenom.
To je razdvajanje rada od nerada, razdvajanje sposobnih od nesposobnih, razdvajanja uspešnih od neuspešnih i to naravno kako radnika - zaposlenih, tako i poslodavaca, uspešnih od neuspešnih, jer su i to zaposleni ljudi u našoj zemlji.
Kod nas je, nažalost, još uvek živa samoupravljačka filozofija. To stvara jedan globalni mentalni i psihološki problem u našoj zemlji. Za to ne moramo tražiti krivca, nekog direktnog, u najbliskijoj prošlosti. Bojim se da su krivci i koreni tog psihološkog nasleđa mnogo dublji. Pre svega taj odnos i ta filozofija doživljavanja rada kao stanja u kome biti zaposlen znači biti na radnom mestu, posledica je i sistema školovanja, ako hoćete, koji u Srbiji decenijama vlada.
Jedna od osnovnih karakteristika našeg školovanja i našeg školovanog čoveka, bez obzira o kom nivou obrazovanja govorimo, jeste ipak stvaranje jednog ukalupljenog prosečnog čoveka. Naša škola je decenijama sasecala stvaralaštvo, kreativnost, želju za dokazivanjem i takmičarski duh.
To je nešto što dete ponese od kuće, iz škole. To je nešto što svako, ko na svom radnom mestu želi, može da unese da se tako odnosi prema svom poslu. Naravno da je razlog za to neshvatanje ili teško prihvatanje potpuno novog odnosa i novog doživljaja, kao stanja u kome biti zaposlen znači stvarno stvarati na svom radnom mestu, višegodišnja, a naročito u poslednjoj deceniji, društvena licemernost. Nju je radno i socijalno zakonodavstvo donelo, koje je samo propagirali, ali ne i zaista davalo prava zaposlenima.
Početak terapije za to neko naše kolektivno stanje donose odredbe ovog zakona koje liberalizuju zapošljavanje. Ono što se ovde često čulo, kao jedan od najvećih problema u ovom zakonu, da će se radni odnos zasnivati bez konkursa, kao i da su olakšane situacije kada može doći do prekida radnog odnosa, do otkaza, smatram prosto jednom normalnom pojavom.
Potpuno je neosnovana priča o nekom poslodavcu koji će, čim usvojimo ovaj zakon, uramiti član 103, naučiti napamet sve njegove stavove i tačke i uživati u tome da deli otkaze. To je deo one filozofije o kojoj sam vam pričala. Mislim o tome suprotno. Mislim da je interes svakog poslodavca da ima kvalitetnog, kreativnog, uspešnog i sposobnog radnika, da je interes svakog poslodavca da donosi ispravne odluke. Na njemu je i na njegovim odlukama odgovornost za firmu, za zaposlene, za njegov i rejting njegove firme na tržištu, bez obzira o kom tržištu govorimo.
Ovde se mnogo govorilo i kukalo nad sudbinom radnika, ali nešto nisam čula da predstavnici onih koji su trebali da nam obezbede svetlu budućnost iznose podatke sa kojim brojem tobož zaposlenih se prošlih godina manipulisalo. Donošenjem ovog zakona verujem da će se, kroz nove vidove zapošljavanja koje on predviđa, smanjiti broj radnika na crno i otvoriti nove mogućnosti za rešavanje osnovnih prava iz rada.
Zakon, konačno, pruža šansu sposobnima, a ne bilo kojoj vrsti podobnosti odnosno pripadnosti. Moj prethodnik je upravo to naveo, da će se ovim zakonom to omogućiti. Mislim, naravno, potpuno suprotno. Upravo u članu 14. se kaže: "Lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, ne mogu se stavljati u nepovoljniji položaj u odnosu na druge, bez obzira na pol, rođenje, jezik, rasu, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama (što je do sada vrlo često bilo jedan od glavnih kvaliteta pri zapošljavanju), sindikatima ili neko drugo lično svojstvo".
Koliko god delovalo kao opšte mesto, mislim da je ovim članom 14. zapravo uvedeno to osnovno demokratsko načelo jednakosti pri zapošljavanju.
Posle ovoliko rasprave o ženama, porodiljama, majkama itd. pitam se - da li sam ikada rodila i šta sam sve to stekla kao prednost kad sam rađala u ovoj zemlji, te ne bih tumačila ona mišljenja koja su već izneta. Ali, sasvim solidno, prihvatljivo, rešen je ovim zakonom položaj i status zaposlene, i ne samo zaposlene žene.
Desetak članova ovog zakona bavi se upravo položajem žene. U članu 9. npr, u drugom stavu, jasno se kaže: "Zaposlena žena ima pravo na posebnu zaštitu za vreme trudnoće i porođaja". Član 14, koji sam malo pre citirala takođe ima kao jednu od zabranjnih diskriminacija upravo polnu diskriminaciju.
U članu 16. drugi stav jasno kaže "Poslodavac ne sme da uslovljava zasnivanje radnog odnosa testom trudnoće". Bilo bi dobro da nam neko iznese broj - koliko se trudnica uspelo zaposliti, ukoliko je poslodavac ili kako god se on u prethodnom periodu zvao, pred sobom imao trudnu ženu? Trudnoća je bila osnov diskriminacije pri zapošljavanju.
U članu 69. stoji: "Zaposleni mlađi od 18 godina i zaposlena žena ne mogu da rade na poslovima na kojima se pretežno obavljaju naročito teški fizički poslovi, radovi pod zemljom ili pod vodom, niti na drugim poslovima koji bi mogli štetno i sa povećanim rizikom da utiču na njihovo zdravlje i život, s obzirom na njihove psihofizičke sposobnosti".
Naravno, zaposlena žena može da radi ove poslove samo uz svoju pismenu saglasnost, dok se ženi na rukovodećim položajima, u firmama koje obavljaju ovako teške fizičke poslove, to pravo ne uskraćuje, ali je, na kraju krajeva, njoj dato pravo da bude odgovorna i da preuzme na sebe tu odgovornost.
Isti ili slični problemi se tretiraju u članu 70, gde se kaže: "Zaposlena žena za vreme trudnoće može da radi prekovremeno, odnosno noću, samo na osnovu njene pismene saglasnosti".
Često pominjani član 71. kaže: "Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u trajanju od 365 dana". Dakle, možda bi bilo suvislije da su lekari iz ovog doma izašli pa prosto objasnili, stručno - šta znači i dokle treba biti porodilja; a šta znači imati pravo i pružiti ženi, odnosno ocu, što ovaj zakon i predviđa, dakle roditeljima, mogućnost da se o svom tek rođenom detetu brinu.
Dakle, ništa od onoga što je više puta izrečeno ovde za govornicom, da je smanjeno pravo. Jeste, bilo je za treće dete dve godine, ali koliko je žena zaista iskoristilo ceo taj period koji je bio zakonom propisan i kakve su prinadležnosti, što je još bitnije i važnije, tokom toga usledile?
Da ne mešamo teme, ali jako dobro znamo kako su redovno isplaćivani materinski i dečji dodaci. Ni meni nije redovno isplaćivano.
Prema tome, da pogledamo i član 78, a pogotovu član 71, koji unosi prosto jedno novo pravo, u taj rekla bih, ne samo porodični, nego i društveni problem brige o deci. Tu se daje pravo roditeljima, odnosno ocu, da se o detetu brine, a što istovremeno znači da daje pravo ženi da odluči, ukoliko smatra da je u mogućnosti ili da je to za njenu porodicu prosto bolja varijanta, da se nakon tri meseca porodiljskog odsustva ona vrati na posao, a otac brine o detetu.
Kroz ove odredbe koje tretiraju problem zaposlene žene postoji samo nagoveštaj da smo ipak, sviđalo se to nekima ili ne, na pragu jedne nove demokratske Srbije. Verujem, kada jednoga dana i u ovom domu bude adekvatna zastupljenost žena, koje same pre svega najbolje razumeju svoje probleme, pa ih najbolje mogu i zastupati, da će atmosfera biti drugačija i nećemo morati onda slušati neke neargumentovane teze o tome kako je teško biti majka.
Teško je biti supruga i majka, teško je biti uopšte normalan građanin i bilo je teško do sada u ovoj zemlji. Verujem da će prve izmene na osnovu ovog zakona upravo biti nešto što se zove pozitivna diskriminacija u Srbiji, jer snage koje će uneti reformu u Srbiju imaju razumevanja i za to. Hvala.
