Reč ima narodni poslanika Ljubiša Maravić.

Poštovane kolege poslanici, gospodine ministre, kao poslanik sa Kosova i Metohije smatram svojom obavezom da o ovom predlogu zakona kažem nešto drugačije od onoga što je rečeno u proteklom delu rasprave. Smatram da je zakon o radu koji danas razmatramo u stvari zakon sa političkim implikacijama, ali i onim na koje u proteklom delu nije ukazano.
Sticajem okolnosti, načelnu raspravu o zakonu o radu počinjemo neposredno posle upravo obavljenih Hekerupovih izbora na prostoru Kosova i Metohije. Moram da se zapitam šta će značiti usvajanje ovog zakona za nas Srbe sa Kosova i Metohije. Manje je poznato da UNMIK-ova administracija selektivno primenjuje naše zakone, odnosno samo one koji su u funkciji njihove politike.
Gospodine ministre, hoće li ovaj zakon kada bude usvojen, biti primenjivan na prostoru Kosova i Metohije? Ako hoće, neće li predložene odredbe umnogome olakšati šiptarskim secesionistima da i ono malo zaposlenih Srba na prostoru Kosova i Metohije otpuste sa posla i liše ih dalje uslova za egzistenciju, a time i ugroze naš opstanak na prostoru Kosova i Metohije.
Jer, evo čak i po sada važećem Zakonu o radnim odnosima gospodin Rodžers, opštinski administrator Kosovske Mitrovice, svojim aktom od 21. novembra 2001. godine, de fakto je dao otkaz svim zaposlenim Srbima u opštini Kosovska Mitrovica. Ovo je njegov dokument. Uputio ih je na ponovno konkurisanje u, po njegovom mišljenju, objedinjenoj a u stvari šiptarskoj varijanti opštine Kosovska Mitrovica.
Ovih dana na prostoru Kosova i Metohije dolazi do kaubojskih upada policije Ujedinjenih nacija u zdravstvene institucije koje su do sada bile u sistemu naše države, što je bilo garantovano Rezolucijom saveta bezbednosti 1244. Sledeće su obrazovne institucije. To nije slučajno. Jer, pored ostalog, zdravstvene i obrazovne institucije su bile stožer opstanka srpskog naroda na Kosmetu.
Po svemu sudeći, u toku je dezavuisanje u praksi i onih odredbi Rezolucije 1244 koje su do sada bile poštovane.
(Predsedavajuća: - Molim vas, kolega, da se vratite na temu, na Zakon o radnim odnosima.)
Da, o njemu govorim. Pitam se, kakva će biti sudbina zaposlenih zdravstvenih radnika i radnika u obrazovnim institucijama na prostoru Kosova i Metohije. Bojim se da će odustajanjem od prethodnog zakona o radu, automatski, neuvažavanjem novodoneog propisa koji ne ulaze u okvire Rezolucije 1244, jer su doneti posle nje, značiti oduzimanje Srbima na prostoru Kosova i Metohije preostalog tračka nade u našu državu.
Hoću da ukažem i na veoma bitnu nacionalnu komponentu, koju gotovo niko ne primećuje. Možda ovde znaju mnogi kakva je zlehuda sudbina snašla stotine hiljada prognanih Srba sa Kosmeta, koji su zbog zuluma šiptarskih separatista i nemog posmatranja svetskih mirovnjaka, ostali bez ikakvih sredstava za egzistenciju, koji se svako jutro pitaju da li će imati parče hleba i čašu mleka za svoju decu. Oni zapanjeno posmatraju nadmudrivanja o ovim ili onim pravima i razmišljaju o svojim pravima, koja su im bila omogućena na prostoru Kosova i Metohije, a sada silom oduzeta.
Pitaju se i razmišljaju kakva će njihova sudbina biti sada, posle usvajanja novog zakona. Zvuči groteskno takvim ljudima pričati o svetlijoj budućnosti, koju oni teško mogu da vide i sa ovim dosadašnjim, za njih daleko povoljnijim zakonom. Ma koliko uopšte i posebno nekima ovde u Beogradu, kada je u pitanju zakon o radu, nacionalna komponenta izgeldala suvišna, ona to nije kada se posmatra sa Kosova i Metohije, gde stvarnu vlast drže šiptarski secesionisti i UNMIK-ova administracija.
Od subote, pod pritiskom šiptarskih separatista, a odlukom komande francuskih snaga KFOR-a, Kosovska Mitrovica je za njih postala otvoreni grad, tako da se preko mosta na Ibru, pod izgovorom jedinstva grada, može preći slobodno. Oni smatraju da treba da bude slobodan protok robe, ljudi i automobila. Šta će to stvarno značiti za nas Srbe, već vidimo na primeru Obilića, gde ljude ubijaju samo zato što su Srbi.
(Glasovi: kakve to ima veze sa dnevnim redom.)
Ima a vi slušajte.
(Predsedavajuća: Gospodine Maraviću, molim vas, upozoravam vas da se vratite na temu: Zakon o radnim odnosima.)
Poštovane dame i gospodo, mi jesmo narodni poslanici i predstavnici naroda ali pre svega treba da budemo ljudi, da razumemo opravdane zahteve radnika koji uporno tvrde da je zakon loš, da ga treba doraditi i da ga treba hitno povući iz procedure. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Sredoje Mihajlov.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, mi iz Vojvodine, iz DOS-a, smatramo da je ovaj predlog zakon prihvatljiv, u načelu. Ne smatramo ga svetim pismom niti da treba poštovati sve od reči do reči, ali smatramo da smo zbog toga ovde, da nešto poboljšamo, da nešto popravimo, da ga unapredimo.
Mi iz Vojvodine smo navikli na evropske zakone, evropske manire, evropsko radno vreme, na evropsko ponašanje, zato i mislimo da tako treba raditi, da se ostavimo vojnih i ratnih zakona, nego da se latimo rada, da propišemo kako to treba i na koji način.
Ima diskusija u kojima je rečeno da ne treba svi da pričamo o ovom zakonu, jer nismo pročitali evropske zakone. Naravno da ne treba da ih pročitamo mi, nego naši eksperti, koji su kazali da je to dobar zakon, a ne da svi pričamo kako nešto poznajemo. To treba da urade kompetentni i odgovorni ljudi. Mi takvih imamo, a ne znam kako je kod vas.
Gospodo, samo da podsetim zašto smo za ovaj reformski zakon, zbog čega smatramo da je on sistemski i da je veoma bitan - Jer treba da nas dovede u red, da nam propiše počev od dolaska na posao, radno vreme, poštovanje radnog vremena, da propiše kako ćemo izgledati, kako ćemo se ponašati tokom rada, da favorizujemo rade novine, koliko i stručnost i pedatnost, da to bude plaćeno, jer dosadašnjim zakonima, kojima ste vi to regulisali, bilo je stravično.
Važila je ona krilatica: "Ne možete vi mene toliko malo platiti koliko ja mogu malo da radim". Vi, gospodo, znate iz prakse kako je bilo, takođe dolazim iz privrede, tu radim. Kada mi neko napravi neku štetu, nije došao na posao, otišao je na bolovanje i bolovanje koristio za nešto drugo, niste smeli da mu date otkaz jer su ga posle sudovi udruženog rada, koje ste još stvorili, vraćali na posao. Plaćali smo zaostale plate koje nije zaradio i svašta se tu pojavljivalo.
Sada, gospodo, tu stvar ovim zakonom rešavamo. Ne kažemo da je najbolji, ali treba da prihvatimo ova pravila igre, ovaj sistemski zakon, da pokušamo da vidimo kako on funkcioniše.
Ne slažem se s tim što sindikati kažu da ovaj zakon treba povući. Zakon ne treba povući, treba ga doterati. Mi iz Koalicije "Vojvodina" glasaćemo za zakon u načelu, glasaćemo po svojoj savesti za neke amandmane za koje smatramo da su dobri, da ga unapređuju, ali smatramo da zakon treba doneti i da se tog zakona treba pridržavati.
Opet kažem, nije sveto pismo, iako vidimo da nešto u tom zakonu možda i nije bilo onako kako nam se činilo. Praksa će pokazati, promenićemo ga, ali moramo krenuti put reformi i moramo se uključiti u Evropu, poštovati evropske standarde.
Gospodo, vidim da mislite da je u redu što nam radnici nisu dolazili na posao, što su i kad su dolazili nosili iz fabrike šta su hteli, što je neki put više bio plaćen nerad nego rad, što su se izmešali radnici i neradnici, što totalno u vašim zakonskim aktima, kako je do sada bilo, nije bio prepoznatljiv rad od nerada - jer, jednostavno, svi su dobijali platu, neku socijalnu platu, ne radničku. Nisu živeli od svoga rada, nego su pokušavali da se dodvore rukovodiocima ili da uđu u vaše partije, gde bi imali privilegije.
Zato smatramo da ovaj zakon o radu treba da podstiče i štiti radnika, a naravno i poslodavca, jer kod vas je bilo, kada neko napravi neku štetu, nije za to bio odgovoran, već često unapređen. Zato nemojmo blefirati, nemojmo blefirati sindikate. Ovim zakonom ovde hoćemo da razdvojimo bitno od nebitnog, hoćemo da bude plaćen rad. Znači, onaj ko zna da stvara, ne treba konkurs. Naravno onaj ko dobro radi, ko kvalitetno radi, ko stručno zna da doprinese, dobiće veću platu, angažovaće ga neko drugi, bez konkursa, zato što vredi.
To upravo treba da bude tako, da poštujemo vrednosti, upravo je to reforma društva, upravo su to promene za koje smo se zalagali. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Ovo o čemu već drugi dan raspravljamo, dame i gospodo narodni poslanici, je Predlog zakona o radu, tačnije njegova šesta verzija, koja je ušla u skupštinsku proceduru. Zakonodavac se oglušio o sve apele i o sve vapaje radnika, koji su dolazili iz cele Srbije od  onih koji pripadaju sindikatima, čije centrale su oštro protestovale protiv ovakvog predloga zakona, osim jedne, Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, čiji je predsednik do juče bio bivši sindikalac, a sada vaš vajni ministar, Dragan Milovanović.
Tragičnu sliku današnje Srbije, svega onoga što se dešava radnicima u Srbiji i svima onima koji žive pod diktaturom DOS-ske vlasti, odslikava upravo i ovakav predlog zakona o radu. Tu i takvu tešku situaciju i tragičnu sliku upotpunjuje činjenica da su za ministra za ovako važnu oblast, ovako važan resor u Vladi Republike Srbije, izabrali Dragana Milovanovića.
Mi smo i od ministra i od poslanika skupštinske većine samo čuli da se pozivaju na nekakve reformske kurseve, međunarodne konvencije, a još da podsetim da je u ovom šestom nacrtu zakona o radu, u njegovom stvaranju, učestvovala i Vlada Republike Nemačke, kao i Svetska banka.
Mi smo i od ministra i od poslanika DOS-ske većine mogli samo da čujemo to da je zakon reformski, da će on Srbiju da uvede u neko bolje vreme, kao da ne živite u Srbiji, kao da ne znate sa čime se danas radnici i građani suočavaju. Uopšte vas nije bilo sramota da sa tolikom dozom cinizma kažete da su radnici u Srbiji bili ti koji nisu hteli da rade, koji su možda nešto i ukrali iz fabrike (to je prethodnik rekao), koji su dolazili na posao tek onako da im prođe vreme, a te iste vredne, marljive radnike, koji godinama, decenijama izdržavaju svoje porodice, vi ste i pre usvajanja ovog zakona, u Kragujevcu njih 15.000 isterali na ulicu.
Osnovali ste nešto, a to je interni "Zastavin" zavod za zapošljavanje onih koje ste proglasili radnicima koji, po vašim tehnološkim, organizacionim i drugim standardima, više nemaju gde da rade, osnovali ste taj interni zavod, a zatim ste obećali invalidima rada da ćete za njih da osnujete zaštitne radionice u okviru Grupe "Zastava".
Ništa od toga nije bilo. Mi danas imamo situaciju da će posle usvajanja ovakvog zakona o radu (bez usvajanja amandmana, tačnije 51 amandmana, koje ste obećali kada ste razgovarali sa sindikatima) nastupiti masovno otpuštanje, nastupiti socijalni nemiri, i videćemo kako će tada da beži Dragan Milovanović. Mislim da će da beži koliko ga noge budu nosile, mnogo brže nego što je bežao pred revoltiranim radnicima isped Skupštine grada u Kragujevcu.

Reč ima narodni poslanik Milka Marinković.

S obzirom da su se tenzije u određenim krugovima digle ovih zadnjih dana i meseci u vezi sa zakonom o radu, odnosno sa Predlogom zakona, više puta, sam vrlo pažljivo čitala ovaj zakon da bih našla te dramatične odredbe, koje tako katastrofalno ugrožavaju našu radničku klasu, ali nisam ih našla.
Onda sam se nadala da ću od vas ovde da čujem - šta je to što toliko ugrožava radnike, osim praznih i demagoških priča i neistina, onih koji su uništili privredu, zatvorili preduzeća, ostavili dugove u milijardama, nezaposlene u milionima, nisam čula ništa drugo.
Međutim, mene je posebno uveseljavalo shvatanje koje je ovde masovno izrečeno, o poslodavcu. Ovde je poslodavac predstavljen kao tasmanijski đavo koji sedi u fabrici i tako proždire radnike, do poslednjeg, dok sam ne ostane. Tako sedi u svojoj fabrici, jer valjda je zato uložio te silne pare.
Poslodavac je čovek koji je uložio silne pare u fabriku, u mašine kome treba profit, a nema profita ako nema dobrih radnika. Prema tome, te priče su smešne, one su potpuno prevaziđene, pripadaju, naravno, nekom prošlom vremenu i onima koji su još uvek u tom vremenu.
Zamislite kritiku odredaba o otkazu od strane poslodavca koji sledi ako je utvrđeno da zaposleni ne ostvaruje rezultate rada nema potrebna znanja i sposobnosti da obavlja svoj rad. Molim vas, šta je alternativa, da li se vi to zalažete za one koji ne znaju da rade, nisu sposobni, nisu stručni? To je alternativa, za to se vi zalažete.
Ili, recimo, kaže: "Ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca". Šta u to ponašanje spada - to je svet već odavno uveo. Na primer, ako radite na šalteru sa strankama, pa iako imate iracionalni strah od zubara, morate da imate popravljene zube. Ako radite sa strankama, morate da mirišete. Ne možete nositi drvene klompe tamo gde je potreban mir, recimo u bolnici. To je ponašanje koje poslodavac ima pravo da traži.
Sledeća odredba je tekovina, a to je (opet kažem, slušajte me pažljivo): "Ako zaposleni zloupotrebi bolovanje". Svi znamo da je zloupotreba bolovanja u ovoj zemlji postala biznis. Verujem da se zna i u velikim gradovima, kao što mi u malim gradovima tačno znamo koji lekari daju lažna bolovanja, koliko to košta. Kada nastupi berba malina, nigde radničke klase, niti ko pita šta je sa fabrikom, da li je stečaj, gde su dugovi, plata, ništa, svi su u berbi, mesec i po dana, tačno znamo, svi na lažnim bolovanjima. A kad se vrate, odmah zbor - dajte pare, gde je vlada, što ne radimo, šta se dešava? Pa onda srećom naiđe krompir, pa tako dalje. Dakle, ovaj razlog za otkaz je tekovina i potpuna je budalaština reći da poslodavac nema pravo da utvrdi da li mu je radnik na lažnom bolovanju ili nije.
Sada famozno porodiljsko odsustvo - stekla sam utisak da se ovi muškarci zalažu za što veće bolovanje, porodiljsko kako oni kažu (mada to nije bolovanje), da bi oni mogli da strugnu iz kuće, a da žena ostane u kući i radi ono što bi trebalo oni u stvari da rade.
Dakle, drage moje žene, sve što ste čule, to je laž. Kada rodite bebu, imate godinu dana odsustva sa posla, kako god da se to zove, to vam je plaćeno 100%. Rekla bih da se to u ovom zakonu zove roditeljsko odsustvo, obzirom da mogu da se dogovore muž i žena, u skladu sa svojim porodičnim prilikama, ko će da bude kod kuće, a ko će da radi.
Ima jedan član koji niko nije pomenuo. Nadam se da nikome nije bio potreban. Meni, nažalost, jeste. To je član 72. ovog zakona, bolji od odredbe prethodnog zakona, a koji kaže: Ako zaposlena žena rodi mrtvo dete ima pravo na porodiljsko odsustvo u trajanju od tri meseca. Ranije je to bilo malo. Nažalost, i to mi se desilo 1993. godine, koja je inače bila crna svim građanima Srbije, a meni još i crnja zbog toga. Verujte da je 45 dana malo da se žena oporavi kada rodi mrtvo dete. Potrebno je više vremena nego čak i ženi koja normalno rodi dete, pa se, uz sreću i radost što je bebu donela kući, pre oporavlja. Predlagaču čestitam na ovakvoj odredbi, pošto je mnogo više takvih slučajeva nego što se možda i zna, jer to je ipak porodična tragedija koju ljudi sami prežive.
Na kraju, moram da kažem da me je diskusija gospodina Maršićanina malo zbunila. On kaže da neće da glasaju za zakon jer ovaj zakon nema papir i pečat MOR-a, ali da će glasati ako mi usvojimo sve (41) amandmane DSS-a, iako nema tog papira i pečata MOR-a. Pitam se šta je sad tu problem: da li taj papir i pečat ili to da mi bezuslovno usvojimo njihove amandmane? Ajde, verovaću da je ovo prvo. Zato pitam - da li amandmani DSS-a imaju taj papir i pečat MOR-a, pa da za njih onda glasam. Kako ću da glasam ako nisu usaglašeni sa MOR-om, a oni mi savetuju da ni zakon ne glasam zbog toga? Ako to nije razlog, onda tu postoji vrlo jednostavna reč koja se zove ucena.
Mislim da ovaj narod treba da proceni ko je reformator, a ko je antireformator. Nema ovde apologeta. Niko ne može negde da vas svrsta, niušta, osim vi sami sebe. Oni koji glasaju protiv ovog zakona, treba da budu svesni odgovornosti za ono što nanose narodu ove zemlje, napaćenom, a narod treba sam da prepozna ko je reformator, ko je antireformator, ko snosi odgovornost i koga treba da krive što će živeti gore nego što žive sad.

Pravo na repliku, predstavnik poslaničke grupe DSS-a Srđan Petrović.

Poštovane kolege narodni poslanici, da objasnimo šta to smeta DSS-u, da objasnimo gospođi Milki. Da rezimiramo - deo amandmana DSS-a je povučen, a deo amandmana je Vlada prihvatila. Ostalo je još nekoliko amandmana koji su veoma bitni i na kojima DSS insistira. Juče sam, u govoru, rekao da su to izvesne rupe u zakonu koje mogu da budu zloupotrebljene. Sticajem okolnosti, jedna od tih rupa je čl. 105. Upravo on ima komentar MOR-a. Član 105. glasi: "Poslodavac može da ponudi zaposlenom zaključivanje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima. Zaposlenom koji odbije da zaključi ugovor o radu u smislu stava 1. ovog člana, poslodavac može da otkaže ugovor o radu".
Kao što vidite iz ovog člana, u njemu se govori o ugovoru o radu. Otkaz ugovora o radu je nužno zlo ako do promene ugovora o radu ne dođe. Međutim, slučajno ili namerno, pisac zakona je to stavio u odeljak koji govori o otkazu od strane poslodavca. Kao što vidite, to je sigurno jedna vrsta otkaza na mala vrata.
Šta kaže MOR o tome: Ovaj član je izgleda pogrešno preveden, jer je teško razumeti njegovu logiku i dejstvo. Na osnovu engleskog teksta sledi da poslodavac, bez obzira da li sa razlogom ili bez ikakvog razloga, može u bilo kom momentu promeniti osnovne uslove zaposlenja koji su prethodno usaglašeni ugovorom o radu. To bi pod normalnim uslovima smatrali povredom ugovora o radu i takva mogućnost bi morala biti isključena, osim ako nije opravdana vrlo obziljnim razlozima. Na primer: reorganizacija zbog finansijske krize ili tehnoloških promena; smanjenje prodaje; viša sila. Ako poslodavac insistira da ponudi uslove koji se razlikuju od prvobitno dogovorenih ugovorom o radu, a zaposleni ih odbije, može se smatrati da je poslodavac nezakonito raskinuo ugovor o radu, pa bi se primenila odredba člana 102.
Još jednom da pojasnimo, ove mogućnosti koje je dao MOR već stoje u zakonu. Znači, o njima se ne govori. To je tehnološki višak i finansijska kriza. Iz svega proizilazi da je čl. 105, pošto Vlada već ne želi da ga promeni, jedna rupa u zakonu koja omogućava poslodavcima da određenim radnicima daju otkaz. Ono što je još najgore, oni nemaju mogućnost žalbe, niti mogućnost da dobiju određene otpremnine, što je dato članom 103. ovog zakona, tako da oni praktično ostaju da vise ni na nebu ni na zemlji. To je MOR primetio, primetili smo mi. Vlada je naše druge zahteve uglavnom prihvatila, a ovaj neće. Mi se pitamo zašto?