Reč ima narodni poslanik Dragan Maršićanin, a posle njega narodni poslanik Srboljub Živanović.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da kažem nešto kratko o zakonu o radu koji danas razmatramo. Ono u čemu se svi nesumnjivo slažemo, to je da raspravljamo o jednom od najvažnijih zakona; i ova skupština treba da usvoji jedan od onih zakona  na kojima će da se temelji nova demokratska i pravna država koju stvaramo.
Ono u čemu se većina nesumnjivo slaže jeste da taj novi zakon o radu mora da bude reformski, mora da omogući transformaciju, promene, reforme u privredi, u društvenim delatnostima, u organima uprave. To je nešto što, čini mi se, ima podršku većine narodnih poslanika koji su danas u Narodnoj skupštini. Ako je to tako, a potpuno sam siguran i tvrdim vam da je to tako, onda je činjenica da ovakav predlog, kakav je Vlada Republike Srbije dostavila Narodnoj skupštini nema većinsku podršku među poslanicima. Ta činjenica ne govori ono što su ovde apologete kvazireformske vlade juče u nekoliko navrata iznosili, a to je da se ovde radi o sukobu onih koji su za reforme i onih koji su protiv reformi. Jednostavno, to je zamena teza i to je neistina koja se iznosi u maniru na koji smo navikli iz vremena Josipa Broza i Slobodana Miloševića, a koji danas primenjuje biro za dezinformacije Vlade Republike Srbije i nije dobro da se unosi i u skupštinsku salu.
Radi se o tome da mi ovde treba da donesemo reformski zakon, dakle nesumnjivo sasvim drugačiji od onoga kakav je danas postojeći, važeći. Ali ne samo reformski, nego i dobar reformski zakon. Šta znači dobar reformski zakon i kakve su uopšte naše obaveze, obaveze naše države i kakav je interes naše države? S jedne strane, mi smo prema samima sebi i prema građanima ove države obavezni da izvršimo takve promene koje će nas vremenom, promenom sistema, uvesti u red evropskih zemalja i uvesti u jednom razumnom roku, što kraćem, u red zemalja članica Evropske unije.
Da bismo to mogli, da bismo to postigli, mi moramo da uskladimo domaće zakonodavstvo, između ostalog i Zakon o radu, sa evropskim standardima. Ne samo ovaj zakon, svi naši zakoni moraju da budu usklađeni sa zakonima i napisani po standardima koji važe u razvijenim evropskim zemljama. Dakle, to usklađivanje zakonodavstva, uspostavljanje pravne države, uspostavljanje vladavine prava, a ne vladavine organizovanog kriminala i političke oligarhije, uspostavljanje institucija, čvrstih i respektabilnih, opet usaglašenih sa institucijama Evropske unije, to je tema, jer Zakon o radu tome (reformisanju) može da pomogne i to (deformisanje) može u velikoj meri da spreči.
To su one obaveze koje pred sobom imamo, to su one naše, uostalom (ako neko zaboravlja da podsetim), izborne obaveze i izborni program DOS-a. To je ono što mi moramo ovde, između ostalog i donošenjem kvalitetnog zakona o radu, da realizujemo. Da bi se takve promene, a i promene koje donosi zakon o radu, sprovele, neophodno je da imamo politički i društveni konsenzus. Sve države u tranziciji, da bi što lakše prošle kroz tranzicione procese, neophodno je da postignu unutar sebe društveni konsenzus o tome kako će se te promene vršiti.
Da li mi generalno taj društveni i politički konsenzus nemamo? Da li taj konsenzus imamo kada se radi o zakonu o radu? Dakle, postavlja se pitanje, s jedne strane, usklađenosti ovog zakona sa konvencijama Međunarodne organizacije rada, usklađenosti sa evropskim standardima, i sa druge strane, da li imamo društveni konsenzus Vlade, poslodavaca, zaposlenih, kada se radi o ovom suštinski važnom zakonu.
U više navrata predstavnici sindikata i predstavnici Vlade, a juče i neki narodni poslanici, iznosili su neistine o usklađenosti i o stavu Međunarodne organizacije rada. Neistina je da ovaj predlog zakona nema podršku Međunarodne organizacije rada, a isto tako je neistina i da ima podršku Međunarodne organizacije rada. Jednostavno, o poslednjoj verziji Predloga zakona Međunarodna organizacija rada se nije izjasnila. Pošto se nije izjasnila, onda niko ne može da kaže niti da ima, niti da nema podršku. To je jednostavno tako, to sam na sastancima sa predstavnicima Međunarodne organizacije rada svojim ušima čuo. Kada nešto čujem svojim ušima, mnogo više verujem, nego kada čujem iz usta predstavnika bilo sindikata, bilo Vlade.
Prema tome, Međunarodna organizacija rada je na prvu verziju u junu mesecu imala nekih 70 kucanih strana (i to je pokazivano, čini mi se, ovde u nekim ranijim prilikama) krajnje ozbiljnih primedaba na prvu i prvobitnu verziju zakona. Ova verzija je veoma izmenjena u odnosu na tu verziju. O njoj se Međunarodna organizacija nije zvanično izjasnila. Tu se manipulisalo sa obe strane i to želim ovde da istaknem, da biste kod odlučivanja to imali u vidu. Sem toga, treba znati da Međunarodna organizacija rada, kada i zauzima stav o Predlogu zakona, samo iznosi mišljenje o usklađenosti sa međunarodnim konvencijama; kada te usklađenosti ima, kada nema direktnih sukoba, onda daje pozitivno mišljenje.
Pri tome, usklađenost sa konvencijom Međunarodne organizacije rada ostavlja veoma mnogo prostora za donošenje političkih odluka i unošenje onih odredaba u zakon koje uvažavaju specifičnost države za koju se zakon odnosi. Dakle o tome ovde odlučujemo, inače bi se prepisao zakon neke države, koji bi služio kao ogledni primer, ne bi se u tome više moglo ići ni levo ni desno. Ne, to nije tačno. Jednostavno, jako veliki prostor uvek postoji da svaka država, u okviru usklađenosti sa evropskim zakonodavstvom, donese domaće propise i domaće zakone, koji će biti primenjivi u državi i koji će obezbediti da taj zakon zadovolji specifičnu situaciju svake države.
Da li je to ovde učinjeno? Nije. Zbog toga je DSS i predložila da Narodna skupština usvoji veliki broj amandmana, smatrajući da je u osnovi zakon reformski, ukoliko se i ove suštinski važne stvari, za koje mislimo da nisu našle dobro rešenje u Predlogu zakona, amandmanima poprave. Prihvatanjem svih amandmana Demokratske stranke Srbije, koje je predložila Skupštini, mi možemo da prihvatimo taj zakon. Ponavljam, svih amandmana koje je DSS (sem onih koje je povukla) predložila na usvajanje Narodnoj skupštini. Tu se radi o suštinski važnim promenama Predloga zakona.
Drugo, da li je postignut konsenzus? Mi se, nažalost, nalazimo u takvim prilikama da je konsenzus inače teško postići. Prvo, nema ni političkog konsenzusa u svim ovim pitanjima, a za to što ga nema sami smo odgovorni, sami smo krivi. Sa druge strane, postoje i objektivne okolnosti koje takvo postizanje konsenzusa otežavaju, a to je zato što nemamo, zapravo, autentične zastupnike interesa zaposlenih. Sindikati su onakvi kakvi su, ali nije naše, uostalom, da cenimo kakvi su. To je pre svega posao zaposlenih, dakle onih čiji interes oni štite. Time mi mnogo ne treba da se bavimo.
Naše je da nađemo partnera, tj. pre svega Vlada da nađe partnera za razgovore sa predstavnicima zaposlenih. To su u ovom momentu sindikati, onakvi kakvi su. Sa druge strane, postavlja se pitanje ko su predstavnici poslodavaca. Tu takođe postoji veliki problem, ali sigurno je da predstavnici poslodavaca ne mogu da budu predstavnici Svetske banke, recimo. Oni moraju da se potraže ovde.
Dakle, može se konsultovati iskustvo sveta, mogu i treba da se konsultuju iskustva zapadnih zemalja, ali mora se konsenzus postići ovde i mora se ovde naći adekvatan sagovornik, da se obezbede uslovi da zakon o radu koji ovde bude donet ne predstavlja generator sukoba, kriza, da se na kraju, umesto podsticaja reformi, ne pretvori u akt koji će reforme da koči i da zaustavlja. Otuda je deplasirana svaka priča da zalaganje da se postigne konsenzus, zalaganje da se poprave ovi zakoni, predstavlja ometanje procesa reformi. Čini mi se da sam na ovaj način uspeo da objasnim okolnosti u kojima ovaj zakon donosimo.
Da vam u najkraćem samo pomenem da amandmani DSS, za koje ćemo insistirati da budu prihvaćeni (a ukoliko ne, mi nećemo moći da damo podršku zakonu o radu), imaju za cilj da ovaj zakon ostane i postane usklađen sa konvencijama Međunarodne organizacije rada, da bude savremen reformski zakon, koji u velikoj meri uvažava specifičnosti Srbije kao države koja ulazi u proces tranzicije, u proces radikalnih promena u privredi i u društvu, koji uvažava te, kao i specifičnosti socijalnih i privrednih prilika u zemlji. DSS pokušava da tim amandmanima i otvaranjem rasprave sa predstavnicima sindikata, kao i amandmanima koji su sa sindikatima raspravljani, postigne što je moguće viši stepen uravnoteženja interesa poslodavaca i zaposlenih koji se moraju odraziti u ovom zakonu. Hvala vam.

Reč ima ministar za rad, gospodin Milovanović.

Poštovano predsedništvo, želim samo da pojasnim nekoliko stvari vezano za Međunarodnu organizaciju rada. MOR je bila aktivno uključena u izradu ovog zakona. Predstavnici Međunarodne organizacije rada su u tri navrata boravili u našoj zemlji i aktivno su učestvovali u izradi ovog zakona. Oni gledaju da li je zakon usaglašen sa međunarodnim konvencijama koje je ratifikovala zemlja članica MOR-a. SRJ je ratifikovala određene konvencije i sve te konvencije su ugrađene u ovaj zakon.
Predstavnici Međunarodne organizacije rada, gospodin Bronštajn, gospodin Geleb, bili su gosti ove skupštine i razgovarali su sa predstavnicima parlamentarnih grupa, gde su predočili da je ovaj zakon usaglašen sa konvencijama Međunarodne organizacije rada. Na zadnjem sastanku, koji je održan na Zlatiboru, mislim da je to bilo 13. oktobra, ovaj zakon je dobio podršku Međunarodne organizacije rada. Toliko oko toga da li je zakon u saglasnosti sa konvencijama. Na kraju krajeva, to će se uvek moći proveriti i preko Međunarodne organizacije rada, koja je tu da se ustanovi da li jeste ili nije. Hvala.

Ipak replika.

Ne mora to da bude ni preovlađujuće kod donošenja odluka, ali jednostavno to nije tako. Gospodin.... (glasovi - ministar laže). Ne, možda samo različito tumačimo. Gospodin Bronštajn nije Međunarodna organizacija rada. On je pojedinac. Taj pojedinac je ovde razgovarao sa stručnjacima, ekspertima, pretpostavljam, svih poslaničkih grupa.
Već sam rekao - Međunarodna organizacija rada ceni usklađenost sa međunarodnim konvencijama. Ta usklađenost nije sporna. Nije sporna. U nekim elementima je bila sporna, ali u suštini nije sporna. Predlog zakona sa te strane nije sporan.
Međunarodna organizacija rada ne izriče sud o tome kakva su rešenja, a različita rešenja su moguća, samo da budu usklađena sa međunarodnim konvencijama. Može porodiljsko odsustvo biti tri meseca, šest meseci i 12 meseci. To ne ceni Međunarodna organizacija rada, a ponajmanje gospodin Bronštajn na Zlatiboru.
To se ceni na drugi način, ovde u Skupštini, jer se radi o političkoj odluci, a usklađeno je i jedno, i drugo, i treće rešenje sa konvencijama Međunarodne organizacije. Zbog toga insistiram na ovome kada se kaže da podrške ima ili nema; nema zvanične - jer gospodin Bronštajn je bio ovde i razgovarao, po mom mišljenju to je u redu, ali to nije zvaničan stav Međunarodne organizacije rada, inače se dobija zvanični dokument sa potpisom i pečatom nadležnog lica.
(Leila Ruždić-Trifunović, sa mesta: E, pa oni to ne daju.)
Ako ne daju onda te podrške nema. Drugo, i važnije pitanje je: kakva su rešenja o kojima mi ovde danas odlučujemo, a ne Međunarodna organizacija rada, u okviru onoga što se pod usklađenim rešenjima može tumačiti. Tu je problem.

Pravo na repliku ima Čedomir Jovanović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ipak bih vas zamolio za pristojno ponašanje. Verujte da granice pristojnosti ne poštuju granice partije koju predstavljam ovde u parlamentu. Izneta je veoma ozbiljna primedba ne samo zbog toga što je gospodin Maršićanin predsednik Skupštine, već zbog toga što mi ovde treba da donesemo odluku kojom se ovaj zakon dovodi u izvestan konflikt sa međunarodnim radnim zakonodavstvom.
Predložiću predsednicima poslaničkih grupa da mi u pauzi izanaliziramo od međunarodnih propisa, između ostalog i Konvenciju broj 107 Međunarodne organizacije rada, kako bismo se još jednom uverili u ono u šta smo se uverili u razgovoru sa predstavnicima sindikata - da ne postoji nijedan član ovog zakona koji je u konfliktu sa međunarodnim konvencijama koje smo potpisali i koje štiti Međunarodna organizacija rada.
Tačno je da gospodin Bronštajn nije Međunarodna organizacija rada, ali hajde onda da čujemo ime i prezime te međunarodne organizacije rada, ako nije dovoljno razgovarati sa zamenikom direktora te organizacije, pa da onda vidimo ko je ta reprezentativna ličnost sa kojom ćemo se sresti.
Ali, tom logikom ni Vojislav Koštunica ni Zoran Đinđić nisu savezna država, odnosno Republička vlada, nego bi valjda trebalo da razgovaramo sa svakim građaninom ponaosob. Molim vas da ovu našu raspravu ipak usmerimo ka činjenicama i argumentima. Mi smo razgovarali sa zamenikom direktora Međunarodne organizacije rada, kako bismo nakon brojnih izmena i usklađivanja u potpunosti uskladili zakon o radu sa međunarodnim konvencijama, koje je - ne Savezna Republika Jugoslavija nego Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija još 1970. godine prihvatila, a mi smo u obavezi da to i danas poštujemo.
Dakle, nijedan segment radnog zakonodavstva koji mi predlažemo nije u konfliktu sa potpisanim i preuzetim konvencijama, niti se naše radno zakonodavstvo na drugačiji način postavlja prema radniku od radnog zakonodavstva moderne Evrope.

Reč ima narodni poslanik Srboljub Živanović.

Gospodo poslanici i uvaženi građani Srbije, kao vaš predstavnik u ovom domu želim da vas obavestim da je Predlog ovog zakona još jedan atak DOS-ovske vlasti na vas i vaš život. U ovom parlamentu sedi mali broj poslanika koji su iz privrede - ili su studenti ili su radili nekakve druge administrativne poslove, tako da vrlo malo poznaju probleme u privredi. Probleme radnika dobro poznajem, jer sam u privredi više od 20 godina i svoj radni vek sam započeo baš kao radnik.
Gospodin Čedomir Jovanović ističe juče za govornicom da treba odvojiti rad od nerada i ja se slažem, ali tako nisi, Čedomire Jovanoviću, sa svojim čelnicima u predizbornoj kampanji govorio građanima Srbije, nego si im obećavao pomoć i donacije sa Zapada u vrednosti od šest milijardi dolara, odnosno stalno ste pominjali prosjačku pomoć Londonskog i Pariskog kluba. Stalno ističete primer Zapada i zemalja u tranziciji verovatno ste mislili na novokomponovane biznismene sumnjivog morala, koji su sada legalizovali svoj kapital pa ga dokazuju kao i ti, gospodine Čedomire Jovanoviću, na hipodromima Srbije.
Predlog je navodno usaglašen sa socijalno orijentisanim strukturama i to sa predstavnicima poslaničkih grupa. Umesto da je Vlada, kao podnosilac Predloga zakona o radu, učestvovala i vodila dijalog sa predstavnicima radnika, ona je to ustupila predstavnicima poslaničkih grupa, jer se plašila prave istine. Ovde se vidi da su radnici prevareni od Vlade, od predstavnika poslaničkih klubova i od svojih predstavnika.
Donose se zakoni kao na panju, upravo na revolucionaran način, iza leđa onih kojih se to i te kako tiče, iako se zna ili se mora znati da će donošenje baš ovakvog predloga zakona prouzrokovati socijalnu nepravdu velikih razmera.
Tvoj cinični osmeh na licu gospodine Jovanoviću,govori da će svi nemiri biti ugušeni, a zakon će biti silom sproveden - sviđalo se to nekom ili ne, baš kao u diktatorskim režimima. Može se videti da ovom zemljom vlada oligarhija vladajuće garniture, koja želi u potpunosti da privatizuje državu.
U predizbornoj kampanji i po dolasku na vlast iznosili ste da će vaš rad, kako predsednika Vlade tako i ministara, biti transparentan, tj. da će vaš privatni kapital, pre stupanja na određene funkcije, biti javno popisan. Slagaste! Bilo bi dobro da se posle godinu dana izvrši transparentna kontrola vašeg kapitala. Tim kapitalom vi sada kupujete firme po Srbiji i to one koje dobro posluju. Zato vam je i potreban ovaj zakon.