Narodni poslanik Toma Bušetić, pravo na repliku. Izvinite, gospodine Katiću.

Dame i gospodo narodni poslanici,  jednostavno ništa ne verujem ministru kada govori o bilo kom zakonu. On kaže - sve je već regulisano Zakonom o zapošljavanju. Mi tražimo da sve ove važne odredbe budu upravo u ovom zakonu, u zakonu o radu. Zašto? Zakon o zapošljavanju se menja. Mi smo doneli pre nekoliko meseci samo izmene i dopune Zakona o zapošljavanju. Šta sada sledi? Vrlo pouzdano znam, sledi smanjenje novčane naknade, po Zakonu o zapošljavanju, na godinu dana, pa slede javni radovi; znači nema novčane naknade ko ne prihvati da izađe da radi neku ulicu itd. To su ti novi zakoni koji će slediti. Zato mi tražimo da u ovom zakonu bude jasno precizirana odredba i o oglasu i o svim drugim pitanjima;  ne sme ništa da se ostavi da se reguliše na drugi način i da je već regulisano drugim zakonom.
Zašto ste menjali uopšte porodiljsko odsustvo od godinu dana ako je izvršeno nadomeštenje sa negom deteta. Nije to isto. Šta nije isto? Nije isto bolovanje, nije regulisano za negu deteta.
(Leila Ruždić-Trifunović, sa mesta: Pa to nije bolovanje.)
Molim vas, drugo, malo pre se nisam mešao kada su govorili o usklađenosti ovog zakona predsednik Skupštine Maršićanin i predsednik poslaničke grupe DOS-a Čeda Jovanović. Ništa nije usklađeno sa MOR-om. Zamenik direktora ili potpredsednik MOR-a je rekao da je ovaj zakon, gledao dva sata u avionu. Bio sam prisutan na tom odboru. Rekao je da je zakon nekonzistentan, nekoherentan, čak je rekao i da zakon nije dostojan Srbije u onoj prepisci sa predsednikom Larijekom. To je istina ovog zakona. Rekao je i to da se smatra da su odredbe zakona kompatibilne, ako je 90% tih odredbi kompatibilno sa međunarodnom konvencijom. Ukoliko 10% nije kompatibilno, mada ovde govore samo tri ili četiri člana nisu komplatibilni, onda ovaj zakon nije usklađen sa međunarodnom konvencijom, sa Međunarodnom organizacijom rada. To je istina.

Reč ima ministar za rad, gospodin Milovanović.

Uvek sam se pitao zašto je došlo do pada nataliteta u Srbiji i sada sam u stvari shvatio. Zato što su socijalisti, koji su vladali, trudnoću i porođaj smatrali za bolest.
Očigledno, gospodo, da vi ne shvatate da trudničko bolovanje, da porodiljsko odsustvo, briga o detetu nije bolovanje. Te žene nisu bolesne, ta deca nisu bolesna i valjda to treba da naučite kada već izlazite za ovu govornicu da govorite.

Reč ima narodni poslanik Borivoje Katić, a posle njega narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, ne mogu a da ne primetim ono što je u nekoliko prethodnih govora ovde provejavalo. To je ona priča oko obaveza koje smo mi preuzeli kada smo došli na vlast. Tačno je da smo preuzeli obaveze, ali koje obaveze? Obaveze da istrajemo u reformskoj priči koja bi zaokružila promene i dovela do cilja, a to je bogata Srbija. To smo mi preuzeli i za takav jedan potez potrebno je imati hrabrosti, snage i određenih dobrih, značajnih akata, koji su između ostalog i ovde na dnevnom redu.
Vlada Srbije, na čelu sa Zoranom Đinđićem kao njegovim premijerom, ima za to snage, mogućnosti, želje i volje, zato što je to jasan cilj, apsolutno jasan cilj kome ova vlada teži. Imamo one druge koji nekom jeftinom demagogijom, a pri tom nemajući hrabrosti da se uhvate u koštac sa problemima, pokušavaju političke poene da dobijaju. Imamo one treće, čija je koncepcija 10 godina u Srbiji bila ponuđena, koja je doživela svoj krah i zavela, dovela Srbiju u pepeo.
Ovaj zakon koji je pred nama, dame i gospodo je jedan suštinski zakon koji, zajedno sa paketom poreskih zakona i, Zakonom o privatizaciji, predstavlja temelj za državu koju imamo nameru da izgradimo - stabilnu, jaku, snažnu i bogatu. Ovaj zakon o radu obezbeđuje, zaista obezbeđuje, doslednu primenu konvencija i preporuka Međunarodne organizacije rada. Ovaj zakon daje poseban akcenat na obezbeđenje uslova za funkcionisanje malih i srednjih preduzeća, a u više navrata smo se svi kao skupštinska celina složili da je budućnost Srbije upravo u malim i srednjim preduzećima. Ovaj zakon utvrđuje jedinstvene standarde u pogledu prava i obaveza zaposlenih, uspostavlja jednu ravnotežu u obezbeđivanju prava i interesa zaposlenih s jedne i poslodavaca sa druge strane. Ovaj zakon daje veću materijalnu i socijalnu sigurnost zaposlenima. Ovaj zakon ukida jednu jako složenu proceduru koju smo imali do sada, a vezano za zasnivanje radnog odnosa.
Kada je reč o kolektivnim ugovorima, kolektivni ugovori ovim zakonom i te kako postoje, ali kao jedan pismeni sporazum koji se odnosi na uslove rada i zaposlenja između, sa jedne strane, poslodavca i, sa druge strane, jedne reprezentativne organizacije radnika ili sindikata, i tek ukoliko se postigne saglasnost taj ugovor se zaključuje. U slučaju da kod poslodavca u firmi ne postoji organizovan sindikat, u slučaju da i ako postoji sindikat nema dovoljno snage da se suoči sa problemima, postoji mogućnost da se zaključi pravilnik o radu. To je akt kojim se omogućava pravo zaposlenog da pregovara u stvari sa poslodavcem, i to je suština.
Dame i gospodo, ovaj zakon je u mnogim njegovim delovima prilagođen novim zahtevima tržišta, koji nisu jednostavni, koji su, moramo to reći, surovi u ovim tržišnim borbama koje nam predstoje u nekom narednom periodu. Glavna karakteristika ovog zakona je šansa u stvari za brzo zapošljavanje, bez komplikovane procedure koju sam malopre pomenuo.
Jedna od važnih stvari jeste da se stupanjem u radni odnos ne dobija radno mesto već posao. Onako kako radnik bude radio, od toga će mu zavisiti njegovo radno mesto i to je jedna od velikih i značajnih stvari u ovom zakonu.
Ovaj zakon, kao i proces u koji smo krenuli, jasno dovode i do viška zaposlenih u onim firmama u kojima je administracije prosto toliko nataloženo da mora doći do određenog viška. Naravno, Vlada Srbije je predvidela i te programe za prekvalifikaciju i dokvalifikaciju za ona deficitarna zanimanja. Takođe, imamo mogućnost realizacije ideja vezanih za otvaranje malih i srednjih preduzeća i naravno određeni broj radnika biće na teretu države. S obzirom na proces i uslove u kojima smo živeli, to je naša neminovnost u narednih 10, pa i više godina.
Radnici ovim zakonom dobijaju pravo na odgovarajuću zaradu, zaštitu na radu, zdravstvenu zaštitu, kao i druga prava u slučaju bolesti. Sam postupak zasnivanja radnih odnosa se i te kako pojednostavljuje. Rešava se problem viškova. Obezbeđuje se veća zaštita zaposlenih, pogotovo žena i maloletnih lica uvođenjem minimalne zarade, koja će se utvrđivati u skladu sa troškovima života, egzistencijalnim potrebama zaposlenih, kretanjima na tržištu i opštim nivoom razvijenosti Republike.
Dame i gospodo, zaista ovaj zakon ne može jedino odgovarati određenim pojedinim sindikalnim funkcionerima i onim radnicima koji su do sada naučili, u ovom našem prethodnom periodu da rade ili ne rade da rade koliko hoće ili nalaze raznorazne krivine da ne bi radili. Znači, onaj ko je spreman da se uhvati u koštac sa poslom sigurno da mu ovakav jedan zakon odgovara, tako da nam, između ostalog, ovaj zakon, pomaže da raščistimo put koji će omogućiti privredni preporod i reformu u Srbiji. Da zauvek, dame i gospodo, zaboravimo na dosadašnji privredno-dekadentni i nazadni sistem, koji je, na svu sreću, daleko već iza nas. Usvojimo ovaj zakon i takav sistem više ne povratio se.

Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a posle njega narodna poslanica Gordana Čomić.

Dame i gospodo, Predlog zakona o radu koji je pred nama nije dobar, sadrži mnogo nedostataka i ja ću pokušati da ukažem na dva člana, jer smo vremenski ograničeni, pa, nemam vremena da malo više i šire to obrazložim.
U članu 3. stoji, a molim predsedavajućeg da ovo vreme obračuna, citiram: "Poslodavac koji nije zaključio pojedinačni kolektivni ugovor, prava, obaveze i odgovornosti po osnovu rada uređuje pravilnikom o radu ili ugovorom o radu, u skladu sa zakonom i drugim propisima". Stav 2. kaže: "Pravilnik o radu donosi poslodavac". Ovaj član direktno suspenduje kolektivno ugovaranje.
Naime, ni jedan poslodavac više neće imati želju da pregovara sa sindikatima, sa zaposlenima, znači da pravi kolektivni ugovor. Svakom poslodavcu će odgovarati da direktno donosi pravilnik o radu, kojim će urediti prava, obaveze i dužnosti zaposlenih.
Kada smo kod kolektivnih ugovora, moram da napomenem da poglavlje koje se odnosi na kolektivno ugovaranje takođe nije potpuno jasno definisano. Kod kolektivnih ugovora nije precizno i decidno rečeno, kakav je odnos između nivoa prava koja se garantuju zaposlenima pojedinim kolektivnim ugovorima. Do sada je važilo pravilo da opšti kolektivni ugovor daje najniži nivo, minimalni nivo prava zaposlenima, a da svaki drugi, znači posebni i pojedinačni, mora dati više prava od opšteg. To u ovom predlogu zakona decidno nije rečeno, tako da ostaju određene nepreciznosti.
Član 33. stav 2, odnosi se na radni odnos sa pomoćnim kućnim osobljem, citiram: "Ugovorom o radu može da se ugovori isplata dela zarade i u naturi". Stav 3: "Isplatom dela zarade u naturi smatra se obezbeđivanje stanovanja i ishrane, odnosno samobezbeđivanja stanovanja ili ishrane". Ovaj član zakona je direktno suprotan Zakonu o radnim odnosima, koji smo ovde pre nekoliko meseci izmenili, u kome decidno stoji da se zarada isplaćuje isključivo u novcu. Znači, nikakav naturalni oblik isplate zarade ne dolazi u obzir. Isključivo se isplaćuje u novcu.
Međutim, ovo nije prvi put da Vlada Republike Srbije, aktuelna Vlada, krši propise i zakone koje je sama predložila, a ova skupština usvojila. Naime, pre nekoliko meseci ministar Đelić je priznao da se ne poštuju neki drugi propisi koje smo ovde usvojili, a prvenstveno misli na Zakon o isplati zarada, kojim je uređeno da se isplaćuju zarade u bruto iznosu. Ministar Đelić je priznao da se i dan-danas u EPS-u i nekim drugim preduzećima zarade još uvek isplaćuju u neto iznosu, po starom zakonu. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, a posle nje narodni poslanik Ljubiša Maravić.

Dame i gospodo, na osnovu iskustava koje su imale druge države u sličnoj situaciji kao mi, mada niko u suštini nije u sličnoj situaciji kao mi, svaki zakon, pa tako i ovaj zakon o radu koji obrazlažemo jedni drugima, a nadamo se svi zajedno na korist svih zaposlenih u Srbiji, nailazi na rečenicu-hoćemo, ali ne bi... To je priroda svakog zakona koji duboko zaseca u nešto što je nepromenjen način mišljenja i to je problem psihologije, a ne zanatskog i neiskrenog političkog stava o sadržaju nekog zakona.
Uz vašu dozvolu i uz želju da kažemo da mi zaista hoćemo, ali ne bi nikako; ili hoćemo, svakako, sa puno svešću o tome kakve će sve probleme proizvesti i za nas, i za zaposlene i za poslodavce. Ukratko, da pokušam da utvrdim konsenzus oko toga kakav je ekonomski i politički milje u kome treba da bude primenjen ovaj zakon o radu.
Imamo ekonomiju koja proizvodi nepunih 1.100 dolara po glavi stanovnika u Srbiji, a što nas stavlja u klub siromašnih zemalja, ne veoma siromašnih, ali vrlo blizu tome. Imamo ekonomiju koja je unazađena i sprečena za ono malo razvoja sankcijama, izolacijom iz finansijskih tokova i iz međunarodnih organizacija, ekonomskih i svakih drugih.
Ne ulazim u uzroke i nemojte da u ovome tražite razloge za repliku, jer hoću samo da utvrdimo konsenzus, ako možemo. Dakle, da utvrdimo činjenice na kakav je to ekonomski i politički milje ovaj zakon o radu spreman, ako je spreman.
Imamo 770.000 stvarno nezaposlenih i 700.000 prividno nezaposlenih, a to su ljudi koji su po prethodnom ili po postojećem zakonu o radu na prinudnim odmorima. Znate, izraz prinudni odmor je nešto što nećete moći da prevedete ni na jedan svetski jezik, ali to je naša svakodnevnica, naša realnost; ili je odmor ili nije prinudni, ne ide jedno s drugim, nikako. Znači, to je ukupno milion i po ljudi, sa svojim porodicama, koji su u izuzetno teškoj socijalnoj situaciji. Tu je prva tačka kojoj ću dodati nešto oko čega, sigurna sam, nemamo konsenzusa u ovoj skupštini, a to je da je to posledica lošeg upravljanja javnim dobrima, lošeg upravljanja javnim poslovima i skrivanja tokova javnog narodnog novca, odnosno nečega što se zove budžetski novac.
To je grupacija kojoj se obraćamo kada govorimo o utvrđenim i stečenim pravima. Smatramo, ako kažemo tim ljudima da njima moraju ostati prava stečena i utvrđena po kolektivnim ugovorima, da ih niko ne može otpustiti, mada su prividno zaposleni, i da niko ne može otpustiti ni ove koji su sada stvarno zaposleni, da onda govorimo o konzumaciji prava? Ne govorimo. Tu se sada razilazimo. Konzumacija prava je ako imate odgovor na to ko će to da plati.
Ko će da plati ono što su socijalne potrebe države, to je ona tvrdoglava činjenica koja će ostati i ako većina u ovoj skupštini ne prihvati zakon o radu i ne izglasa ga, sa amandmanima ili bez njih. To neće promeniti činjenice koje su tvrdoglave i u ovom slučaju, u sporu sa teorijom o kojoj govorimo kada govorimo o utvrđenim i stečenim pravima radnika. Dobra vest kada je zakon o radu u pitanju je što je situacija među radnicima, među zaposlenima i među poslodavcima mnogo bolja kada je suočavanje sa činjenicama u pitanju, nego ovde u ovoj skupštini. Možda je i vreme da u zemlji Srbiji bude i dobrih vesti ovakve vrste.
Hipotetički samo uzmite, ako hoćete 150 maraka, a što je otprilike polovina prosečne zarade za protekli mesec u Srbiji, da u okviru socijalnih programa date ovim ljudima, dakle stvarno nezaposlenim (770.000) i prividno nezaposlenim kojih ima ukupno oko milion i po, to iznosi oko milijardu i 400 miliona maraka godišnje. To pada na budžet Republike Srbije, koji iznosi oko četiri milijarde maraka, a što je prosečan budžet srednje razvijenog grada u srednjoj Evropi. To su činjenice.
Ako će političke stranke u ovoj skupštini, koje neće da prihvate te činjenice, biti zadovoljne ukoliko zakon o radu ne bude prihvaćen, to neće osporiti pitanje - a ko će nama da plati naša prava. Upućivanje na Vladu Srbije u tom slučaju biće pogrešna adresa. To je ono oko čega treba u stvari da se objasnimo kada je u pitanju zakon o radu, a ne da se objašnjavamo, kao onda kada smo imali termin bruto plate u ovoj skupštini. Jedno vreme nismo se razjasnili o tome šta je u stvari bruto plata, očigledno imamo još uvek dilema oko toga.
Da se razjasnimo oko porodiljskog odsustva, oko toga koliko se dobija novca kada ste na porodiljskom odsustvu, kao žena koja je rodila. Stvarno bih molila kolege poslanike da što manje imaju takav pristup i da se što manje oni bave porodiljskim odsustvima. Kako se većina poslanika i donosilaca odluka time bavila, od toga u proseku imamo godišnje u Srbiji, oko 5.000 žena koje koriste pravo na odsustvo od dve godine zbog rođenja trećeg deteta. Od toga imamo da žena rodi četvrto dete i ima 80% nadoknadu, a uz to je imala uvek i to tvrdim, jer je to moje iskustvo, i skraćeno porodiljsko odsustvo.
Prema tome, bilo bi dobro da o toj temi, sem kada su u pitanju opet činjenice, kolege poslanici malo zastanu sa pričom. Takođe, poziv vama da, kada govorimo o utvrđenim i stečenim pravima, damo i odgovor na to ko će da plati i od čega će se platiti konzumacija utvrđenih i stečenih prava, je nešto što je moj poziv za dodatak konsenzusa.
Pravo je svih da imaju stav o sadržaju zakona koji se iznosi pred ove poslanike, ali je obaveza i odgovornost svih nas da prihvatimo da bilo koja vrsta demagogije ili bilo koja vrste sitnije ili krupnije političke pobede u ovoj skupštini neće ukloniti činjenice iz ekonomskog i političkog miljea u Srbiji, jer su činjenice tvrdoglave.
Tvrdoglave su kao žene i žene će rađati, ništa ne brinite, odlučili vi ovako ili onako. Hvala.