Kada je u pitanju radno vreme možemo da glasamo po članu 81. Poslovnika Narodne skupštine shodno toku sednice Skupštine i bilo bi dobro da narodni poslanici, koji nesumnjivo poznaju Poslovnik, ne brkaju pravne akte i radno vreme Skupštine.
S obzirom da smo identifikovali sve predsednike poslaničkih grupa i da to neće unositi zabunu u rad, da nastavimo sa radom sednice. Reč ima narodni poslanik Vojislav Janković.

Gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, stiče se utisak da su u toku priprema za donošenje ovog zakona mnoge stvari došle na svoje mesto. Razumljivo je da se sindikat trudi da poboljša položaj socijalne grupe kojoj pripada; opozicija se trudi da tešku materijalnu situaciju iskoristi za sticanje određenih političkih poena; Vlada radi ono što jeste njen posao, a to je zadatak da provede ovu državu kroz tranziciju, stvarajući uslove za otvaranje novih radnih mesta, stvarajući uslove za povećanje produktivnosti.

Molim narodne poslanike da sa pažnjom i poštujući sopstvene obaveze iz Poslovnika Narodne skupštine slušaju govornika i tok njegovog izlaganja bez ometanja.

Problem produktivnosti već odavno nije tema koja zaokuplja javnost u Srbiji, pa ću vas zato podsetiti da istraživanja na Zapadu govore da postoje dva osnovna motiva za dobar rad: prvi i najčešći motiv za dobar rad je strah za radno mesto, a drugi je želja za većom zaradom. Kod nas, zahvaljujući činjenici da su radnička prava bila teoretski osnov za poluvekovno komunističko upravljanje državom, strah za radno mesto je nepoznata kategorija.
S druge strane, zahvaljujući dugogodišnjem ruiniranju privrede zarade su toliko male da i one ne predstavljaju ozbiljan motiv za rad, tako da od dva najčešća i najozbiljnija motiva za dobar rad ovde kod nas nemamo nijedan. Ovim zakonom se najzad odgovornost za dobar rad, samim tim i dobru zaradu, a zatim za socijalni položaj radnika i njegove porodice, ravnomerno deli između poslodavca i zaposlenog. Dosadašnji koncept, gde je poslodavac, ma ko to bio u društvenoj privredi, bio jedini odgovoran za socijalni položaj radnika i njegove porodice jednostavno nije dao dobre rezultate.
Upravo zbog toga je nužno uspostavljanje tržišta rada, a tržište rada je teška utakmica u kojoj ima pobednika, ali ima i pobeđenih. Ono što predstavlja raskid sa našim navikama, pa rekao bih čak i sa novostvorenim mentalitetom, je upravo uspostavljanje te lične odgovornosti za svoju egzistenicju. To jeste teško, ali je sasvim sigurno da je to i lekovito.
Drugi cilj koji se ovim zakonom ostvaruje je stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta i tu možemo da govorimo o dva aspekta ovog problema. Prvi aspekt ovog problema je uspostavljanje radnog prava na način kako je to regulisano u evropskim zemljama.
Ako ti propisi odgovaraju ogromnom broju naših radnika u Nemačkoj, Austriji ili Švajcarskoj, ne znam zašto ti isti propisi ne bi odgovarali nama ovde, ali je zato sasvim izvesno da potencijalni investitori neće svoj kapital uložiti u zemlju gde su prava radnika i prava sindikata, na tom nivou da je praktično onemogućen visokoproduktivan rad.
Mislim da je svima jasno da bez novih investicija i bez svežeg kapitala nema razvoja, nema novih radnih mesta, nema ekonomskog razvoja, već upravo suprotno, nama preti urušavanje postojeće privrede.
Drugi aspekt problema novog zapošljavanja leži u činjenici da mnogi poslodavci upravo zato što kada jednom zaposle radnika o njemu moraju da vode računa praktično do penzije i izbegavaju da zaposle ljude. Znači, poslodavac koji zaposli radnika mora da do penzije vodi računa o njemu bez obzira na sve izmenjene okolnosti, bez obzira na promene na tržištu, na obim posla, na izmenu tehnologije, na loš rad zaposlenog. Bez obzira na sve te okolnosti dosadašnja praksa govori da poslodavac do penzije mora da vodi računa o radniku i to je jedan od razloga zašto poslodavci radije i koriste druge mogućnosti za obavljanje poslova, a to je rad na određeno vreme, rad kroz privremene i povremene poslove, preko omladinskih i studentskih zadruga ili na druge načine.
Tek kada raskid ugovora o radu postane praktično moguć, tek tada možemo očekivati da dođe do bržeg i novog zapošljavanja. Sa aspekta nacionalne ekonomije nije presudno važno da li jedan posao obavlja, jedan ili drugi zaposleni. Mnogo je važniji broj radnih mesta i najvažnija je u stvari sposobnost da se proizvede roba koja po cenama i kvalitetu odgovara svetskim standardima.
Dame i gospodo, kada potencijalni kupac, recimo, automobila odlučuje da li će da kupi "škodu", "hjundai" ili "pežo" on se ne raspituje o tome kakav je zakon o radu u Češkoj, Koreji ili Francuskoj. Pri odlučivanju presudna su samo dva faktora, a to su cena i kvalitet. U tome je suštinska razlika između našeg i prethodnog pristupa.
Naime, kod socijalista ovaj zakon o radu je bio sam sebi cilj, odnosno bio je mera kvaliteta uređenja jedne države, a kod nas je zakon o radu jedan, istina vrlo važan, instrument za osposobljavanje privrede za tržišno poslovanje. Zato je važno da ovim zakonom pogledamo istini u oči, da se oslobodimo samoupravnih zabluda i da shvatimo da je tržište jedini, i to veoma strog arbitar.
Nije arbitar ni zakon o radu, nije arbitar ni sindikat, ni poslodavci, ni zaposleni, ni ova skupština. Jedini arbitar je tržište: da li možeš ili ne možeš da proizvedeš i prodaš svoj proizvod. Tu je početak i kraj poslovne filozofije. Ako mi ne uspemo da uspostavimo tržište - ako nema preduzeća, a preduzeća nema ako ono nema tu poslovnu sposobnost - onda nema ni radnih mesta, nema potrebe da razgovaramo o zakonu o radu.
Mislim da, tehnički gledano, ovaj zakon upravo nalazi ravnotežu između zaštite radničkih prava i uslova tržišta. Ono što je nepromenljivo iznad moći ove skupštine je cena pojedinih roba na svetskom tržištu i ovaj zakon ima zadatak da stvori uslove da se u Srbiji proizvodi po svetskim cenama. Ako nismo u stanju da ispunimo taj uslov, onda nema tržišne privrede, nema ekonomsih reformi i nema uključivanja u svetske i evropske ekonomske tokove.
Upravo ta sposobnost da se proizvede po tržišnim cenama je gornja mera radničkih i sindikalnih prava. Ako se pređe ta gornja mera, onda više nema preduzeća, nema radnih mesta, nema ni zaposlenih. Tu sliku svi mi zajedno, dame i gospodo, u Srbiji gledamo već celu deceniju i upravo je zato ovaj zakon iskorak u jednom dobrom smeru.
To su razlozi što ovaj zakon nema ekonomski opravdanu alternativu. Alternativa ovom zakonu je kratkoročna politička dobit i ostavljanje preduzeća u stanju da su tržišno nekonkurentna. To je siguran put u dugoročne ekonomske gubitke i to je put koji smo svi mi već mnogo puta gledali, a to je u stvari samo gubljenje vremena. Upravo svesni te svoje odgovornosti poslanici Demokratske stranke će glasati za ovaj zakon, a pozivam i sve ostale poslanike DOS-a da zajedno podelimo tu odgovornost i da omogućimo da se u Srbiji uspostavi tržišna privreda.

Reč ima narodni poslanik Bora Stanimirović, a posle njega narodni poslanik Milija Jovanović.

Dobro je kada se ipak krene normalno da radi. Moramo izraziti zadovoljstvo što je ipak većina prihvatila da kada se jednom odluka donese ne može se menjati. Imalo bi velikih reperkusija na sve dalje odluke koje bi se u Skupštini usvajale. Onda bi parlament krenuo nekim drugim putem. Mislim da je to dobro i da bi bilo u redu da sada krenemo da radimo normalno, ali bih morao da se osvrnem na ono što je ministar sinoć govorio i odatle bih i počeo.
On je, kada je objašnjavao da ovim zakonom nije predviđeno raspisivanje konkursa, rekao - dosta je bilo nameštenih konkursa.
Upravo zbog toga je predložio da u ovom novom zakonu ne bude konkursa i - problem smo rešili. Znači, neće biti nameštanja. On kao predsednik sindikata, bivši, zna verovatno nameštanje tih konkursa, možda je toga i bilo, ali to nije razlog da se u novi zakon ne unese upravo klauzula kojom se poslodavac obavezuje da raspiše konkurs. Neću o tome dalje, mnogi su pre mene govorili više.
Dalje, kada se radi o položaju žena, odnosno porodiljskom odsustvu - rekao je da nikada bolje nismo zaštitili žene nego sada. Ja znam da smo pokušavali to i ranije, da smo ekonomskom emancipacijom žena uspeli da ih na neki način dovedemo u red ostalih ljudi koji imaju pravo da rade. Nismo ih oslobodili drugih obaveza, pratećih. Ovde pre svega mislim na zbrinjavanje dece, na celodnevni boravak dece u predškolskim ustanovama. To je samo delimično rešeno. Nemamo celodnevni boravak dece u osnovnim školama, a da ne govorimo o servisima i drugim službama gde bismo ženu oslobodili tih obaveza, da bi mogla da se posvetim i političkom, naučnom ili bilo kom drugom radu. Prema tome, ništa nismo promenili.
Sada se situacija još više pogoršava, jer tražimo praktično da se i porodiljsko odsustvo, koje je trajalo godinu dana ili dve godine, sada smanji na tri meseca. Onda vidimo koliko je taj položaj bolji. Milka reaguje, verovatno; ali, dame moje, vas posebno poštujem i kao koleginice, a posebno kao žene i majke, ja sam očekivao da će upravo koleginice diskutovati o ovom problemu mnogo više i da će one zaštititi žene, jer one najbolje znaju šta to znači da li će žena biti tri meseca na porodiljskom ili će biti godinu dana. Prema tome, to je izostalo, verovatno iz nekih drugih razloga. Ministar je pomenuo da žene neće raditi noću - naime, one mogu da rade ako potpišu pismenu saglasnost. Znate šta to znači kod poslodavca. Ona može da ne potpiše, ali će potpisati neka druga žena ili neki drugi radnik koji će raditi, a posle godinu dana poslodavac svakako neposlušnu radnicu može uvek da otpusti, upravo zbog toga. Prema tome, ništa nismo rešili time što smo rekli da žena može da potpiše, ali ne mora. Zna se u ovom sistemu, prema ovom novom zakonu, kako će se to dalje regulisati.
Posebno je ministar pomenuo da neće biti otpuštanja po ovom zakonu, a naveo je jedan razlog koji je jako dobar, siguran i dosta garantuje svim zaposlenima, jer su svi direktori sada članovi DOS-a, a tačno je da je upravo od 5. oktobra do danas otpušteno negde više od 4.000 direktora. Pazite šta će se desiti. Sada govorim pre svega o društvenim i državnim firmama, gde direktor ima sva moguća prava, može da otpusti sve one koji su politički neistomišljenici. Prema tome, i taj problem smo rešili.
Ovo je rezultat, pre svega (kada se radi o otpuštanju), onih kriznih štabova, koji su počeli, čuli smo, odozgo, ali su oni išli dole. Bilo je i zvaničnih kriznih štabova, bilo je i nezvaničnih kriznih štabova, bilo je i falsifikovanih kriznih štabova, ali su oni delovali i završili su svoj posao.
Kada se radi o višku radnika, mislim da ne treba govoriti, jer se zna koga će upravo ovaj zakon pogoditi. Molim vas, nije slučajno, gospodo, što je ovaj zakon, odnosno Predlog zakona pre nego što je ušao u skupštinsku proceduru izazvao toliko polemike u široj i stručnoj javnosti, a naročito u sindikatima, među radnicima. On praktično menja status i položaj radnika u celini. Moramo priznati, doduše, istini za volju, da je i po onim zakonima koji su ranije važili, u onom centralizovanom periodu, bilo radnika koji su radili po platnim razredima, koji su radili po samoupravnim zakonima, ali koji su radili i po ovom zakonu koji sada važi, gde koeficijenti praktično rešavaju problem i gde su stvoreni uslovi da mi dođemo do jednog možda i boljeg zakona. Ukoliko je Vlada bila za to zainteresovana. Nama je jasno da je pritiskom međunarodne zajednice, Evropske unije, ovaj zakon upravo uslovljen, a na neki način je iniciran Zakonom o privatizaciji. Nema privatizacije bez jednog ovakvog zakona, koji upravo rešava ovo pitanje.
SPS je protiv ovakvog zakona, a ne protiv zakona koji će rešavati pitanje radnika i radne discipline. Utoliko pre, jer govorimo sada o jednom zakonu koji rešava pitanja svojina različito. Mi ćemo i dalje imati državnu, društvenu svojinu, a imaćemo i privatnu svakako. Zar nismo mogli da to izdvojimo i da na neki način, bar kada se radi o državnoj i društvenoj svojini, imamo nešto drugačiji zakon.
Ko nam može garantovati da direktor jedne društvene ili državne firme želi baš da primi najboljeg radnika, čak i ako raspiše konkurs. Ko garantuje da će on primiti tog radnika, onog radnika koji ostvaruje najveći profit? Moramo priznati da u kapitalizmu vlasnik, poslodavac ne ulaže u sredstva za proizvodnju, u radnu snagu da bi samo održao kapital, nego da bi ostvario profit. Ako je tako, onda u kojoj meri će onaj direktor koji nije vlasnik preduzeća biti zainteresovan da nagradi upravo radnika koji mu je ostvario najveći profit (a da ne govorim o drugim stvarima) ili da otpusti radnika koji stvarno to zasluži. Otpustiće nekog drugog, sigurno, koji mu se ne sviđa.
Možda će neko pitati da li je u Evropi drugačije. Jeste, gospodo, u Evropi je drugačije, tamo drugačije rade. Ali, za ovaj zakon koji se sada predlaže neki kažu da bi više odgovarao zakonu o prvobitnoj akumulaciji u Srbiji, negde iz 19. veka ili druge polovine 19. veka itd. Možda je to tačno. Međutim, jedno je sigurno - da u kapitalizmu poslodavac neće otpustiti radnika koji mu donosi profit, jer on od tog profita i živi. Neće otpustiti dobrog radnika, ne sme zbog sindikata, ali mi, gospodo, imamo tamo veoma dobro organizovan sindikat koji se brine o radniku, koji štiti njegova prava. Teško onom poslodavcu čija firma, zbog toga što je otpustio dobrog radnika, dođe na crnu listu; može da zatvori firmu. A kod nas firmu može da zatvori neki političar preko noći, pa nikom ništa. Prema tome, ono što je još važnije - i kod poslodavca i kod radnika postoji tzv. poslovni moral. Mi to nismo izgradili i naši ljudi se sada nalaze u nekoj psihološkoj dilemi šta da se radi. Moramo menjati svest ljudi da bismo se prilagodili.
Zbog toga i SPS, ne zbog toga što ne želi ovakav zakon (svakako ovakav ne, želi neki bolji zakon), traži da se ovaj zakon povuče iz skupštinske procedure, da stvorimo uslove da bi radnici mogli kasnije da rade. Opominju me za vreme, pošto ističe. Hvala lepo.

Reč ima ministar Milovanović.

Želeo bih da pojasnim neke stvari. Po ko zna koji put predstavnici opozicije izađu ovde i onda pogrešno tumače neke odredbe u zakonu. Uvek se ta priča završi na tome kako će direktori po novom predlogu zakona biti neke osobe koje će imati široka ovlašćenja i onda će ta ovlašćenja koristiti i otpuštati radnike zato što ih mrze.
Moram da podsetim narodne poslanike da mi po sadašnjem Zakonu o radnim odnosima imamo mnogo veća ovlašćenja za direktore, nego što im daje ovaj predloženi zakon. Ja ću vam sada pročitati član 4. starog Zakona o radnim odnosima: "Direktor preduzeća, ustanove, odnosno druge organizacije (u daljem tekstu: direktor) rešenjem odlučuje o pojedinačnim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog". Šta to znači? (Tomislav Nikolić sa mesta: Čitaj dalje.) "Ako za pojedina prava, obaveze i odgovornosti zakonom nije drugačije određeno".
Što znači da ima neograničena prava. Pa, onda, član 137, koji uređuje ovlašćenja direktora (recimo kada se radi o disciplinskim prekrašjima), u stav 14. vrlo jasno i precizno kaže: da direktor pokreće i vodi disciplinski postupak, izriče disciplinske mere i kakva sve prava su socijalisti dali svojim direktorima dok su bili na vlasti.
A zašto su im ta prava dali? Da bi mogli da fabrikama rukovode sa jednog centralizovanog mesta. Sada kada se predlaže jedan krajnje demokratski zakon, zakon koji ne favorizuje direktore ovde se izlazi sa krajnje paušalnim ocenama. Naravno, opozicija ima to pravo da uvek kritikuje predložene zakone. Ali se ovde postavlja pitanje: da li je i interes opozicije da se u Srbiji dobro živi; ili je interes opozicije da se u Srbiji loše živi; da li se opozicija zalaže da u Srbiji radnici nemaju posla; da li se opozicija zalaže da hiljade i hiljade radnika ostane bez posla?
Ako se za to zalaže opozicija, onda normalno i ne treba da glasa za ovaj zakon. Mislim da je interes i opozicije da se ovde otvori što više radnih mesta, da standard bude što veći i da plate budu što više.

Reč ima narodni poslanik Milija Jovanović (nije tu).
Replika - ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS-a, narodni poslanik Toma Bušetić.

Poštovani poslanici, evo, ministar nam je ponovo ovde pričao o zakonu koji je reformski, koji donosi sve dobro. A, pitam ministra, šta je reformsko u ovom zakonu? Evo, ministar kaže - sve.
Razlika između nas socijalista i predstavnika DOS-a je u tome što različito gledamo na reforme. Mi smatramo da su reforme unapređenje života i rada u svakom segmentu društva. A, po mišljenju DOS-a i po mišljenju ministra reforme su sledeće: ukidanje kolektivnih ugovora; smanjenje porodiljskog odsustva; ukidanje prava na treće dete, odnosno .... da da, korišćenje većeg prava na odsustvo za treće dete; smanjenje godišnjeg odmora; skraćenje plaćenog odsustva; smanjenje naknade za bolovanje; smanjenje otpremnina, e to su reforme.
I lud zna da to nije reforma. Kakva je to reforma? To je suština. Malopre je jedan poslanik govorio o tome šta ne valja u dosadašnjem zakonu. Data su, kaže, prevelika prava radnicima i sindikati imaju značajan uticaj pa neće doći strani investitor. Znači, data su velika prava radnicima u prošlom zakonu. To je bilo dobro za radnike.
A svaki zakon je dobar kada je dobar za većinu, za većinu zaposlenih, za većinu radnika, a nije dobro kada je samo dobar za neku... (Tomislav Nikolića sa mesta - oligarhiju) oligarhiju.