Reč ima narodni poslanik Milija Jovanović, a potom Božidar Vučurović. Narodni poslanik Jovanović nije tu, a ni narodni poslanik Božidar Vučurović. Reč ima narodni poslanik Dragoš Babić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moje izlaganje ću usredsrediti na tri suštinska aspekta ovog zakona, s obzirom da je ovo rasprava u načelu. Smatram da su motivi, svrsishodnost i posledice nešto što treba podvući u okviru ovog zakona.
Iz dosadašnjih izlaganja govornika apsolutno je jasno da je ovaj zakon neophodno doneta, iz razloga koje svi znamo i nema ih potrebe posebno obrazlagati - stanje u našoj privredi iziskuje ovakav zakon kao neminovan. Ovom prilikom ću izraziti jednu odlučnost koju pokazuje Vlada u preuzimanju odgovornosti da se uhvati u koštac sa problemima koji pritiskuju našu privredu i apsolutnu rešenost da sprovede promene koje će, između ostalog, bez obzira da li se radi o vlasničkoj, poslovnoj, organizacionoj i drugoj transformaciji, izvesti izvesne promene i u delikatnim odnosima u načinu privređivanja u našoj privredi, a to su odnosi poslodavca i zaposlenih.
Na bazi razgovora sa ljudima koji su iz struke zaključio sam da ovaj zakon ni u kom slučaju ne umanjuje prava zaposlenih u odnosu na razvijene privrede našeg okruženja, ali sam zato siguran da obaveze i odgovornosti pokušava da digne na ravnopravan nivo, između kojih je u celom dosadašnjem privređivanju, to znaju naročito oni stariji koji prate naš privredni razvoj, bila očigledna nesrazmera.
Upravo između prava, sa jedne strane, i obaveza i odgovornosti zaposlenih, sa druge strane, postojala je jedna upadljiva razlika i nesrazmera, pa su cela zakonska regulativa a naročito praksa, dozvoljavali veličanje i favorizovanje upravo prava, dok su obaveze i odgovornosti bile od sekundarnog značaja.
To ne treba ni da čudi s obzirom da su profitabilnost, efikasnost i konkuretnost privrednih subjekata na tržištu bili uglavnom deklarativne prirode, jer su neki drugi znaci u tzv. dogovornoj ekonomiji bili upadljiviji.
Želim da istaknem i ovom prilikom da se obaveze i odgovornosti, ovim zakonom dižu na upadljivi nivo, su upravo te nesrazmere prilično doprinele stvaranju jednog pojma koji je razvijenim i srednje razvijenim privredama nepoznat, a to je pojam neuposlenih, odnosno neradnika.
I pored svih objektivnih uzroka koji su unazad 10 ili 20 godina upadljivi - neefikasnost, nekonkuretnost, loša tehnološka pripremljenost - i takođe ova nesrazmera, o kojoj govorimo danas, o pravima i obavezama, ima značajan udeo upravo u negativnim rezultatima naše privrede u pojavi na evropskim tržištima i pojavu jednog velikog tereta za naše privredne subjekte, koji sami, (s obzirom da im je vešto državni aparat jedan takav problem smestio, kao socijalni problem) nisu bili u stanju da reše.
Uopšteno i pojednostavljeno posmatrajući problem ovih odnosa, koji u stvari predstavljaju jedan nužan spoj suprotstavljenih interesa, poslodavac, sa jedne strane, insistira da na tržištu bude što konkurentniji da na taj način ostvari jedan višak vrednosti ili profit, kako se to kaže, dok su s druge strane zaposleni uglavnom zainteresovani za povećanje svog životnog standarda radi toga žele, svesni svog učešća u udelu viška vrednosti, da svoj deo uvećaju što je moguće više.
Naravno da je jedino logično rešenje konsenzusom postignut sporazum, odnosno kompromis. I upravo tu karakteristiku, to želim da podvučem, ovaj zakon sadrži. To je taj pregovarački nivo koji poslodavac i zaposleni poseduju, bilo da se radi o kolektivnim ugovorima; pojedinačnim ugovorima; uticaju sindikata; saveta zaposlenih ili pojedinca.
Ono što se mora primetiti, a unazad nekoliko meseci ovaj zakon je bio u javnoj raspravi, to je jedna izvesna odbojnost priličnog broja ljudi prema zakonu. Po mom mišljenju, ta odbojnost uglavnom nastaje iz tri razloga. Prvi razlog je opšte nepoznavanje, neznanje i nezainteresovanost zaposlenih za tekst i detalje predloženog teksta zakona.
Zatim, pretežno oslanjanje na zlonamerne interpretacije onih koji se, metaforično izraženo, tretiraju kao sloj ljudi za koje važi "ne talasaj", odnosno koji su za status kvo, koji su u ovoj situaciji samo formalno zaposleni, a imaju vid egzistencije kroz sivu ekonomiju, rad na crno itd.
Drugi razlog je očigledno zabrinutost i neizvesnost priličnog broja ljudi, koji se brinu za svoju sudbinu i budućnost u radnom smislu, s obzirom na ove zakone, počev od privatizacije do zakona o radu. Oni su suočeni sa nečim što je u ovom trenutku razumljivo - nepoverenje u obećanje ili mogućnost budućeg zapošljavanja, rešenja kroz prekvalifikaciju ili dodatne otpremnine, koje bi omogućile neki privatni biznis. Naravno, sumnjaju u mogućnost i realnost da će Vlada blagovremeno biti u stanju to da omogući.
Treći razlog odbojnosti prema ovom zakonu se nalazi uglavnom kod onog sloja ljudi koji su, a priori, protiv svega onoga što je nalik ili bar nagoveštaj zakona koji podseća na neki kapitalistički zakon, pošto su za njih takvi zakoni uglavnom surovi, nemilosrdni i a priori štite poslodavca na uštrb zaposlenog.
Ono što želim i ovog puta da iznesem kao svoj stav, to je da zaista očekujem da ovom zakonu mora da sledi i mora da mu bude ključna podrška jedan kvalitetan, realno ostvariv i sprovodiv socijalni program. Samo takav socijalni program, za koji je odgovorna Vlada, naradno sa svim onim institucijama koje moraju da ga podrže, mislim na pravosudne i socijalne institucije, jedino može doneti očekivane rezultate, koji treba da naznače pozitivne promene.
Ono što bih možda izneo kao lični stav, to je da su i prethodni državni aparati u godinama pre nas, deceniju-dve, videli nekvalitetne rezultate privrednog sistema koji je egzistirao. Možda su u nekim merama i namerama, koje su želeli da sprovedu postepeno i u hodu, doživeli neuspeh, upravo iz razloga što jedan ovakav socijalni program nisu bili u stanju da sprovedu. Tu se može tražiti jedan od razloga njihovog neuspeha i u političkom smislu.
Ono što daje nagoveštaj da će ova vlada, bilo savezna, bilo republička, uspeti u ovom ostvarenju, to je upravo ono što omogućuje budućim privrednim subjektima, a i privredi uopšte, komunikaciju sa svetom. Ne samo kao do sada, u fluktuaciji radne snage, nažalost, najkvalitetnije radne snage koju smo izvozili u svet, nego i robe i kapitala. To će dati mogućnost za njegovo realno ostvarenje, mislim na socijalni program, jer jedino se na takav način, komunikacijom sa svetom u svakom pogledu, u fluktaciji radne snage, robe i kapitala, može očekivati neki progres i neki boljitak u našem budućem radu.
S obzirom da je ovo rasprava u načelu, nemam nameru da komentarišem posebno detalje, bilo kod ovog zakonskog projekta, bilo kad se radi o minimalnoj zaradi, kriterijumima za njeno određivanje, ugovorima, kolektivnim ugovorima, pojedinačnim ugovorima o zaštiti radnika kada su sprečeni da obavljaju svoje radne dužnosti, o otkazu i kriterijumima koji ga opravdavaju itd, kao i o masi tih detalja, jer smatram da broj podnetih i usvojenih amandmana od strane odbora i Vlade mogu dodatno da daju poseban kvalitet predloženom tekstu zakona.
Takođe ću izbeći da izreknem sud o kvalitetima i vrednosti ovog predloga zakona, iz jednostavnog razloga što, ma kako on bio protumačen, pozitivno ili negativno, od strane stručnjaka, eksperata, ljudi sa iskustvom ili laika, pravu i jedino meritornu ocenu rezultata ovog zakonskog projekta daje upravo rezultat primene i njegovog sprovođenja u praksi.
Samo takav rezultat može biti relevantan i pouzdani podatak o efektima ovog zakona. U tome i jeste ogromna odgovornost Vlade i presudni test o uspešnosti ove vlade, pa ako hoćete i većine ovog parlamenta koji je dao poverenje ovoj vladi.
Iz razloga koje sam izneo govoreći o Zakonu o privatizaciji i o ovom zakonu, uveren sam da će i on učiniti onaj početni, očekivani pozitivni zamah našoj, nažalost, uspavanoj i atrofiranoj privredi.
U tom smislu sam optimista. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Božidar Vučurović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao radikal i kao neko ko piše pesme, osećam se hendikepiranim posle jučerašnjih božanstvenih stihova koje sam čuo sa ove govornice od mog kolege, ali imajući u vidu činjenicu da ne mogu svi da budu ni Ovidije, ni Lorka, ja ću reći svoju odu ovom zakonu, pa makar rizikovao da ostanem na nivou jednog osrednjeg satiričara:
"Nov predlog drage Vlade nam naše, šesta verzija zakona o radu, štiti vlasnike i bogataše, da više uzmu, da bolje kradu; pokazala je predobra Vlada, kako na svoje radnike pazi, pa ih spasava napornog rada, čudesnom merom zvanom otkazi; kad dođe gazda iz belog sveta, da skupi pare ko vodu spužva, da mirno krugom fabričkim šeta, da mu ne smeta radnička gužva.
Za one koji ostanu čudom, smeši se ogromni minimalac, zahvaljujući zakonu ludom, kog smisli bivši sindikalac; oni će, a ni dužni ni krivi, ministar svoje razloge vrti, raditi dotle dok budu živi, il nešto kraće, do svoje smrti; penzijski fond je, kaže nam, prazan, pa će ministar, radnička majka, sve da ih smesti za prazan kazan, bez ugovora, plata i štrajka.
A ministar je ko šećer sladak, iako nema metle i četke, i dobio je važan zadatak, jer ima važnog brata od tetke; prenaseljenost Srbiju muči, rađanja nema, šta će nam deca, porodilje će, baš lepo zvuči, na porodiljsko do tri meseca; a posle toga, pravac u hale, da ne ostanu bez bedne plate, dok mame rade za pare male, dotle će decu da doje tate. Zakon je manjkav, ništa ne vredi, pa posle svega, uzgred i nakon, shvatate valjda šta je po sredi, kakav ministar, takav i zakon; kad se konačno kockice slože, ne treba biti dovoljno bistar, u ovoj zemlji stvarno sve može, da sindikalac bude ministar."

Reč ima narodni poslanik Borivoje Drakulović.

Počeću, a i završiću sigurno tako da je ovaj zakon loš, da ga treba povući zarad mira u ovoj zemlji. Zašto - obrazložiću i pokušati da objasnim svima.
Ovim zakonom DOS-ova vlast želi bitno da promeni stanje u našoj zemlji. To se u prvom redu odnosi na položaj, prava i obaveze zaposlenih, sa jedne strane, i ovlašćenja poslodavaca, sa druge strane. Donošenjem ovog zakona, DOS-ova vlast želi da stvori uslove i pretpostavke za velika otpuštanja radnika i stvaranje nesigurnosti zaposlenih.
U odbranu interesa zaposlenih stali su - Savez samostalnih sindikata Srbije, Asocijacija nezavisnih i slobodnih sindikata, Ujedinjeni granski sindikati "Nezavisnost", a verujem čak i građani, čiji su predstavnici učestvovali u pripremi zakona o radu.
Vlada, kao predlagač ovog zakona, značajno je odstupila od onih rešenja koja su bila usaglašena sa sindikatima u vreme njihovog zajedničkog rada na ovom zakonu. Moja glavna primedba, kao jednog od narodnih poslanika, odnosi se u prvom redu na to što su uslovi zasnivanja rada, odnosno otpuštanje krajnje liberalni, tako da poslodavci imaju veliku vlast nad zaposlenima. Mogu da zaposle i otpuste koga hoće, bez adekvatnog postupka i bez većih pravnih kriterijuma, samo ako im se neko sviđa ili ne sviđa.
U okviru poglavlja porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada, porodiljsko odsustvo se sa 365 dana smanjuje na tri meseca, samo u tom periodu zaposlenoj ženi se isplaćuje puna naknada, a ostali period nege deteta se znatno umanjuje.
Posebna pažnja mora se posvetiti odredbama koje se odnose na zaključivanje kolektivnih ugovora. Nasuprot sindikatima, Vlada se zalaže za rešenja koja ne obavezuju na zaključivanje kolektivnog ugovora: zbog toga što želi da ugrozi sigurnost zaposlenih ljudi i da u potpunosti preuzme vlast nad njima; zbog toga da bi, paralelno sa privatizacijom koja je u toku, omogućila poslodavcima da lakše i brže otpuste na desetine, stotine i hiljade radnika, čija ih sudbina čak i ne interesuje.
Dokaz je činjenica da se ni ovim, niti bilo kojim drugim zakonom ne predviđa nikakav prelazni status ovih radnika, koji će biti socijalno ugrožena lica. Vladu i njene poslodavce interesuje samo profit koji će ostvariti rasprodajom društvene i državne imovine, kao i otpuštanjem velikog broja zaposlenih u svim oblastima rada.
Još prilikom usvajanja dnevnog reda ove sednice, SPS i njeni poslanici predlagali su da se ovaj predlog zakona kao loš povuče iz procedure, ali su DOS-ova vlast i njena Vlada nastojali da izmanipulišu radnike i sindikate, tako što su naknadno obećali da će svojim amandmanima poboljšati loša rešenja u Predlogu zakona o radu, koja se u prvom redu odnose na kolektivne ugovore, ali i neka druga pitanja, kao što su zasnivanje radnog odnosa, otkaz i ugovor o radu. Sada je jasno da ova vlada nema nameru da adekvatno reši pitanje položaja prava i obaveza radnika, da je rezultat dogovora sa sindikatima samo 19 polovično prihvaćenih, od ukupno 50 amandmana, koji su sa Vladom i poslaničkim grupama bili usaglašeni u postupku pregovaranja.
Stranke u DOS-u, kako se pokazalo, a i ovi pregovori tome vode, žele da istrguju, da se dogovore, da bi se ipak doneli ovi drugi zakoni, kao zakoni o pravosuđu. Znači, ovde je trgovina nastupila i zbog toga će verovatno biti izglasan ovaj zakon, nažalost svih zaposlenih. Radnici će izgubiti ne samo na sigurnosti i zaštiti, već i bilo kakvu zaradu i ostaće bez posla, ako se na organizovan način ne suprotstave ovoj i ovakvoj vlasti. Sa ovim hoću da kažem, ponavljam - povucite zakon na vreme. Biće mnogo više mira, a biće bolje svima nama. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, a posle njega narodni poslanik Dragan Maršićanin.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi iz Koalicije "Vojvodina" smo poznati po tome što umemo da kritikujemo i našu sopstvenu stranu kad mislimo da ona greši. Za ovaj prelog zakona o radu, odmah na početku moram da kažem, da mi smatramo da je dobar, da je usklađen sa evropskim zakonodavstvom i da ćemo ga svakako podržati.
Dakle, Vlada nam je isporučila jedan dobar predlog zakona, ali ono što nas raduje je što smo naišli na konstruktivnost kod šefova najmoćnijih sindikata u državi. Mi smo vodili razgovore i ustanovili smo da, za razliku od bivše vlasti, sindikati imaju više razumevanja za Vladu. Ni jednog trenutka oni nisu pokušavali da traže nešto što će narušiti celinu zakona, za razliku od predhodne vlasti koja ih navodno brani.
Tu konstruktivnost u radu odslikavaju reči gospodina Smiljanića, šefa Samostalnog sindikata, koji je posle tih razgovora rekao da on sada, kao predstavnik radničkog sindikata, jasno vidi lice jedne nove Srbije, koja je spremna za kompromise i ustupke. Nadam se da sam ga pravilno citirao. To je izjavio na konferenciji za štampu odmah posle razgovora sa predstavnicima poslaničke grupe DOS-a, koja je našla vremena da razgovara sa njima, isto kao što su obavili razgovore sa svim šefovima poslaničkih grupa.
Da kažem i to da smo mi, što se radnika tiče, svakako mogli na papiru napraviti i mnogo bolji zakon. Kao što je prethodna vlast radila, mi smo mogli napraviti spisak lepih želja, napraviti nesprovodljiv zakon, pa da posle vidimo da li on može da se sprovodi ili ne može.
Mogli smo mi napisati u zakonu da radnici ne mogu ostati bez posla, da jednom kad se zaposle, onda su doživotno u fabrici, zapošljavaju im se tu deca, tu se penzionišu, tu umiru, dobijaju troškove sahrane itd. Mogli smo napisati da majke ne moraju uopšte da rade, da očevi ne moraju da rade. Mogli smo napisati da je garantovana minimalna zarada 35.000 maraka. Sve smo mi to mogli napisati, ali predstavnici sindikata i mi smo bili svesni da treba da napišemo nešto što može da se sprovodi i što može da živi u praksi.
Dakle, nismo mi bili na strani kapitala. Mi smo bili više na strani radnika, oni su jasno rekli dokle imaju nameru da idu i šta neće ugroziti celinu zakona. Mogli smo mi tu napisati da Tito nije umro, mogli smo napisati da Bane i dalje nosi štafetu. Mogli smo mi napisati da Kardelj piše zakon o udruženom radu, da on važi neograničeno. Mogli smo predvideti sudove za zakon o udruženom radu, mogli smo školovati sudije. Mogli smo napisati da je marksizam obavezan u fabrici. Mogli smo napisati da se govori - voljenog vođu moraju radnici slušati u fabrici dok rade i na pauzama za ručak. Sve smo mogli napisati, ali nismo. Napisali smo, ponavljam, ono što je sprovodljivo.
Mi bismo voleli da smo dobili bolju državu, da nismo dobili razorenu ekonomiju, da nismo dobili 25 milijardi dolara spoljnjeg i unutrašnjeg duga, što je 2,5 bruto godišnja društvena nacionalna proizvoda, a po ekonomskoj teoriji, koliko se sećam, kad spoljni i unutrašnji dug jedne zemlje pređe 80%, smatra se da je ta država bankrot. Vi ste nama ostavili državu koja je tri puta bankrotirala. Umesto da se pokrijete ušima, što naš narod kaže, ni stida ni srama, vi se usuđujete još da kritikujete ovakav zakon. Zato, gospodo iz bivše vlasti, da vidimo ko je za ovo kriv, a vi ste svakako krivi za stanje u državi. Ne možete sad reći da za manje od godinu dana mi treba da ispravimo ono što ste vi 50, a neki 10 godina, sistematski upropaštavali.
Kako smo došli do ovoga? Pre 12 godina vaš voljeni vođa i vaš voljeni koalicioni partner je rekao radnicima koji su se okupili da ga podrže: "A sad, svi na svoje radne zadatke". Posle toga, rekao je ubrzo: "Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo", pa je radnicima umesto radnih mesta dao puške. Tako su preko noći bravari, strugari, glodači postali ratnici, ratovali za vaše teritorije. Rekli ste da je cilj teritorija. Žrtvovali ste radnika, žrtvovali ste ljude za teritorije.
Izgubili ste i ljude i teritorije, izgubljena su i radna mesta, a ratovalo se po doktirini jednog doktora, koji dobro poliva vodom - opštenarodna odbrana i društvena samozaštita. Kada su se radnici vratili iz tog rata, vašeg, zajedno sa izbeglim stanovništvom koje ste zaštitili glasajući u Skupštini Srbije, radnici su ustanovili da njihovih radnih mesta nema. Prvo ste rekli, to je isto rekao vaš veliki vođa i vaš veliki koalicioni partner: "Sankcije nam ne mogu ništa, one su izazov za vitalnu srpsku privredu". Posle ste rekli: "Sankcije su krive za sve". Vi sami sebi ne verujete. Ko je mogao vama više da veruje?
Dakle, kada su se radnici vratili, kada su videli da nema njihovih radnih mesta, da nema njihovih plata, onda ste smislili novi biznis, vaš biznis: latinoamerička privatizacija, branje višanja, istovarene gajbice piva, šverc...

Molim vas da se držite teme, gospodine Rističeviću.

Pričam u načelu o Predlogu zakona o radu, pričam da bez kapitala nema radnih mesta i pričam da su gospoda iz bivše vlasti, koja nam danas zameraju, spiskali kapital, da su spiskali radna mesta radnika, da je to glava koja je pojela svoje telo i pala dole. Dakle, pojela je kapital. Od radnika su napravili jadnike, a od fabrika socijalne ustanove.
Kako su radnici izgubili radna mesta, onda ste im otvorili nova: na ulici, da švercuju vaš benzin, da švercuju vaše cigarete. Tako ste došli do jeftine radne snage za vaše sumnjive poslove.
Danas te socijalne ustanove, te fabrike kojih ima oko 40.000, koje su u stečaju, dođu u Vladu Srbije i kažu - mi imamo 40.000 radnika, mi imamo 3.000 radnika. Napišu elborat iz koga se jasno vidi da im treba para za pet-šest plata i kažu ovako - jeste da mi ne radimo, ali vi nam morate dati pare za platu. A mi kažemo - kako? Sve što ste zaradili, podelite. Visina zarada zavisi od toga koliko je novca zarađeno. Oni kažu - znate, ako vi ne date pare, mi ćemo tri ili 30.000 radnika dovesti u glavni grad i vi ćete pasti. Obično mi kažemo - dovedite, srušite nas sa vlasti, ali pare koje niste zaradili, ne možete tako lako dobiti. I danas gospoda, koja su upropastila sva radna mesta, koja su upropastila sve što se moglo upropastiti, nama zameraju na donošenju novog zakona.
Juče su čak govorili da zakon nije obuhvatio zemljoradnike i da je ova 2001. godina najgora godina po seljaka. To nije tačno. Mi se slažemo da su godinama oni bili zapostavljeni, da ne znaju šta je letovanje, zimovanje, kampovanje, godišnji odmor itd, sve je to govoreno sa vaše strane. Ali, ovo je prva vlada koja je posvetila njima pažnju i ove godine su oni dobili najbolju cenu za svoj rad. Mi ćemo se starati da seljaci u nama prepoznaju političku snagu koja će se boriti za njihove interese, a vi gospodo, koji ste do ovoga doveli, treba da znate da ste se i suviše lako izvukli za ono što ste počinili u ovoj zemlji kao bivša vlast. Tako ste dobri da vas ni Mira Markoviće neće više. Hvala.