Reč ima narodni poslanik Siniša Mitrović.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, uvaženi ministre, povodom čestih kvaziistorijskih i literarnih prezentacija u Parlamentu predlažem da se organizuje jedan guslarski dan pa da se natpevamo povodom tumačenja događaja u Srbiji.
Rasprava o zakonu o radu, reformskom zakonu za srpsku privredu, ekonomiju i demokratiju, prenela se iz naučnih, sindikalnih i novinarskih krugova u Parlament, koji bi trebalo da ozvaniči kraj državne ekonomije i otvori proces koji nas uvodi u novi ekonomski poredak.
Sam proces odlučivanja o zakonu o radu najavljen je kao politički maraton, koji će najzad nas ovde u Parlamentu svrstati na reformiste i konzervativce - na levičare i liberale. Odbacivanje zakona o radu ojačaće levičarske snage, pokušaće da sabere konzervativne ideološke saborce koji bi još jednom da uzdrmaju Vladu Srbije i time stave moratorijum na reforme.
Pripadamo idealnoj političkoj opciji, koja se zalaže za fundamentalnu poziciju tržišta, za ljudske slobode, za privatnu svojinu i minimalno mešanje države u ekonomiju. Nosioci drugog koncepta, označenog kao levičarski koncept, zagovaraju društvenu pravdu, jednakost i moćnu državu koja reguliše tržište.
Poštujući političare i političke elite koji zagovaraju levičarski koncept, moramo se saglasiti da je on doživeo istorijski neuspeh, moramo se saglasiti da se on pokazao nedelotvornim, jer je proizveo milion i dvesta hiljada nezaposlenih, siromaštvo, visoku inflaciju, pljačku naroda i besperspektivnost. Zato, kolege poslanici, rasprava o zakonu o radu ne može se voditi sa političkom filozofijom levičarenja, već se mi zato toliko i razlikujemo.
Šta se dešava sa sindikatima - sindikati u Srbiji su, na najavu reformskog zakona, okupili saveznike u izabranim političkim partijama, otvorili dijalog sa Vladom i Parlamentom i vrlo nevešto pokušali da odbrane nešto što bi se moglo kategorisati kao - budimo realni, tražimo nemoguće; ili nešto što se pojavilo na transparentima u sindikalnom protestu - nećemo da budemo radna snaga.
Ali, sindikat će se sam po sebi reformisati u tržišnoj ekonomiji, biće onaj pravi partner vlasti, korektivni faktor politike i jedini pravni zaštitnik radnika i radničkih prava, a ne grobar njihove sudbine, koja im umesto rada nudi jednakost u siromaštvu.
Problem sindikalnog protesta je problem mentalne filozofije njenih sindikalnih lidera i raduje me da i tu ima značajnih pomeranja. Najveći problem sindikata je, kao se tvrdi, problem kolektivnih ugovora. Obaveza i cilj ovog zakona jeste da poslodavac i sindikat moraju da se dogovaraju, uveren sam da zakon podstiče pregovaranje, a to šta će se dogovoriti poslodavac i sindikati, to je predmet njihove nagodbe.
Normalno je da oni ne mogu ići ispod zakonskih rešenja, jer zakonska rešenja su minimum koji oni moraju da nađu u svojim pregovorima. Na kraju krajeva, kolektivni ugovor i jesu smislili poslodavci, a ne sindikati. Poslodavcima je potreban socijalni mir, potrebna je garancija da mogu da planiraju i organizuju proizvodnju, kao i ugovor koji bi bar štitio njihov profit i biznis.
Kolege poslanici, ova vlada je dobila mandat od naroda i odabrala reformski put, u kome nema pogodbe ni sa kim, ni sa bilo kojom grupacijom. Vlada i Parlament su dužni da stvore ekonomsko-socijalni ambijent, da izvrše reforme, uvedu tržišnu ekonomiju i omoguće investicije i ekonomski rast.
Iskustva zemalja u tranziciji jasno govore da su sve reformske vlade na ponovljenim izborima doživele neuspeh, bile su kažnjene od naroda na slobodnim izborima. Neka tako bude i u Srbiji, ali neka reforme uspeju, neka se pokrene proizvodnja, otvore nova radna mesta, prekomponuju veliki sistemi, poveća produktivnost, obezbedi kvalitetni menadžment, robna marka iz Srbije, i uspostavi tržišna ekonomija.
Takva ekonomija, efikasna i surova, oduvaće političke elite i političare koji zagovaraju jednakost u siromaštvu. Kolege poslanici, ovde se radi o izboru, a uvek kada se bira, gubi se neko ili nešto. U slučaju zakona o radu gube profiteri, crnoberzijanci, gube nepošteni, gube polutani, a dobijaju samo radni, vredni, kvalitetni i stručni, dobijaju kvalitetni majstori, inženjeri. Za takve ova država treba da se bori, da im omogući da stvore više, da žive od svog rada.
Poštovani građani, zagovornici levičarskog koncepta pokazali su svoje pogubne greške - razorene su porodice, brakovi, fabrike, gradovi, izazvana je ekonomska emigracija mladih, kao najvećeg intelektualnog fonda jedne države. Uspeh reformi omogućava da živimo bolje, da promenimo auto, da idemo na godišnji odmor, obnovimo nameštaj, belu tehniku. Zato dajmo šansu ekonomiji.
Na kraju, šta donosi zakon o radu - mogućnost da se zaradi, veću pravnu sigurnost za zaposlene, prava i obaveze poslodavaca i zaposlenih za izvršenje obaveza preuzetih zakonom, stroge sankcije za poslodavce za nepoštovanje zakona i ugovora o radu. Zakon otvara mogućnosti za nove vidove zapošljavanja, zaštitu maloletnika, zaštitu zaposlenih kod utvrđivanja njihovih prava; zaštitu kad je u pitanju određivanje radnog vremena, odmora, uloga sindikata i sankcionisanje poslodavca.
Kolege poslanici, ako želimo dobro Srbiji, podržimo zakon o radu, manimo se priče o svetskoj zaveri, o MMF-u, o kolektivnoj prodaji Srbije, o nekakvoj novoj koloniji na Balkanu. To ne zaslužujemo. Niko ovde neće pobediti, ni Vlada, ni protivnici zakona. Lagodnije bi bilo nuditi socijalni mir, produžiti ovu ekonomsku tragediju, ali za to nemamo mandat.
Nova demokratija, kao partija liberalnih načela, podržaće ovaj zakon, a uveren sam da će to uraditi i partije desnog centra, koje su se juče promovisale u parlamentu. Živeli.

Ima reč gospodin Tomislav Nikolić, po Poslovniku.

Povređen je član 101. stav 1. Prethodnik nije poštovao dostojanstvo Narodne skupštine. Ovde je izrečeno mnogo optužbi na račun onih koji su, tobož, zastupali do sada levičarske ideje, pa i u radnim odnosima.
Predsednik Srbije, Slobodan Milošević potpisao je 25. decembra 1996. godine, Zakon o radnim odnosima, koji je toga dana donela Narodna skupština Republike Srbije, za koji su glasali i poslanici političke stranke kojoj pripada prethodnik. Nova demokratija je zastupala levičarske ideje, pa je zato optužite za stotine hiljada nezaposlenih, za pljačku, za kriminal, za korupciju.
Prethodnik je napao sindikalno organizovanje u Srbiji. To liči na vašeg predsednika, koji je sinoć rekao - podneće ostavku ako ijedan policajac bude izručen u Hag. Što ne podnese ostavku ako ijedan građanin bude izručen u Hag? Što se samo ulagujete policiji, što su za vas policajci nešto drugo od ostalih građana Srbije?
I da ja vama, dragi moji prijatelji iz DOS-a, čestitam današnji praznik - danas je praznik vaših koalicionih partnera na Kosovu i Metohiji, danas je šiptarski Dan zastava.

Reč ima narodni poslanik Rade Bajić.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, pred nama je zakon, rekao bih, jedan od poslednjih u lancu, koji stvara pogodno tle za one koji sutra treba da dođu ovde, da li po nalogu Svetske banke, MMF ili multinacionalnih kompanija, da preuzmu ono što valja budzašto, a da pri tom samo gledaju ono zašto su i došli ovde, a to je onaj surovi kapitalistički zakon koji se kao pojavni oblik javlja u profitu.
Prema tome, taj profit će biti samo u svojoj funkciji, taj profit neće nigde imati tangentu sa socijalnim programima koji treba da budu ovde, taj profit jednostavno neće znati ni za kakve teškoće onih koji će ostati bez posla, niti će znati za probleme države. Osnovni je zadatak da se on iznese tamo odakle je došao, i bukvalno zaboravi ono zbog čega su radnici otpuštani, zbog čega im je i oteto ono što su stvarali.
Rekao sam, i sada bih odmah odgovorio gospodinu Čedomiru Jovanoviću, iako nije tu, jer je prozvao i mene među 37 poslanika SPS-a - nikada i nikome neće reću, ako ovakav zakon ostane, da valja, nego je on najgori koji je mogao biti ponuđen radnicima. To je zakon koji drastično derogira sva stečena prava koja su radnici ostvarili i sve ono što su u pregovorima sa poslodavcima uspeli do sada da ostvare. I, što reče jedan moj kolega ovde, poslanik, nema takoreći nijednog člana za koji se može reći da je nešto povoljniji nego što je bio; bukvalno, za koji se god član uhvatite, koji govori o radnicima, ili koji se odnosi na njih, on bar za nekoliko procenata ili u nekoliko segmenata u gori položaj stavlja radnike, nego što je to do sada bilo.
Pođimo samo redom. Uzmimo član 103. koji govori kada može radnik ostati bez posla: "Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca". Dakle, samo od njegove potrebe i volje zavisi da li će radnik ostati na poslu. "Ako je utvrđeno da zaposleni ne ostvaruje rezultate rada" - ko to donosi i ko će donositi neki pravilnik koji su to rezultati rada po kojima će on meriti kada bude davao otkaz radniku?
Dalje - ako ne poseduje sposobnost i ako ne poseduje potrebno znanje. Pa, kako je radnik 20 godina do sada radio, kako je to imao do sada sposobnosti i kako je on mogao da izrađuje neke predmete do sada kvalitetno, a odjednom on sada to nema? Dakle, ako bude volja poslodavca da smanji određen broj zaposlenih, on neće gledati na to da li radnik ima sposobnosti i znanje, da li je ostvario rezultate rada, jednostavno, on će ostati bez posla.
"Ako ne poštuje radnu disciplinu" - koji je to pravilnik koji je propisao kada se ne poštuje radna disciplina? Šta bi on trebalo da uradi da ne poštuje radnu disciplinu; ili će to biti, ako naiđeš pored poslodavca, ne kažeš mu "dobro jutro" ili "dobar dan", a on jednostavno kaže - taj mi više ne treba; ili, bukvalno, ako neki njegov simpatični radnik kaže da se sukobio sa drugim radnikom i da jednostavno neće da radi pored takvog radnika, to je isto sasvim dovoljan razlog da on ostane bez posla.
Odmah da se razumemo, ne govorim nikad protiv poslodavaca i ne govorim nikada za one koji neće da rade i koji su pravili probleme. Ali, nažalost, vi ste takve podržavali. U krizne štabove su uglavnom ulazili oni koji ne rade i oni koji su bukali. Čast pojedincima koji su bili stručni i sposobni, ali uglavnom u krizne štabove su išli takvi radnici, koji možda i danas prave probleme.
Šta kažete za rešenje kad u organizaciji sa preko 50 radnika poslodavac reši da otpusti više od 10%. Mora napraviti socijalni program. A, šta je sa onima do 10%? Šta da radimo sa radnom organizacijom od 500 radnika, ako reši da otpusti 50 radnika? Kome on to polaže račun? Ne polaže ga nikome, samo sebi. Otpustio je 50 radnika, nema potrebe nikome da polaže račun. Gde je taj drugostepeni organ, gde je neka zaštita? Neću da ulazim u to da li je amandmanom nešto prihvaćeno.
Osnovno što se ukida je kolektivni ugovor, kao brana i zaštita radnika do sada. Kolektivni ugovor se sada stavlja u stranu i sada je pitanje - ugovor o radu ili pravilnik o radu, ko donosi? Donosi ga poslodavac. Kako njemu bude odgovaralo, tako će i napisati pravilnik o radu, tako će napisati ugovor o radu. Podneće ga radniku i ako ga ovaj ne prihvati, šta sledi? Sledi otkaz. Da se pitamo šta sa organizacijom do 50 radnika? Praktično po ovom zakonu se daje mogućnost poslodavcu, koju ne mora da iskoristi, na koju niko ne može da utiče, da on otpusti svih 50 radnika.
Da se vratimo na ovo oko oglašavanja za radno mesto, konkursa. Ministar reče: "I do sada je bilo štimanja". Neću se ni suprotstaviti tome da je bilo štimanja, ali šta će biti tek sada kad niko ne zna gde se radno mesto osniva, odnosno gde postoji potreba za radnim mestima. Da li smo tada jednaki svi mi, koji posedujemo određeno znanje koje se traži za to radno mesto, da imamo mogućnost da konkurišemo? Ne, sada se još više zloupotrebljava, pogotovo partijska pripadnost. Rečeno mu je, pogotovo u društvenim firmama - primićeš toga i toga, bez obzira da li ima školsku spremu, bez toga da li ima radno iskustvo. Neću reći da to samo ova vlast radi, ali stvaramo mogućnost da to sutra uradi neka druga vlast, kada dođe. Praktično, gde je tu zaštita radnika? Morate priznati da je, jednostavno, nema nigde.
Nešto oko porodiljskog odsustva, da se dotaknemo i toga. (Gospodine ministre, ako imate moral i ako imate kulture, vaše je da slušate, a ne da dobacujete sa mesta). Apsolutno se slažem - tri meseca porodiljsko odsustvo. Niste mogli da kažete godinu dana zbog toga što treba otac deteta da preuzme ulogu oko nege deteta. Što niste napisali - naknada za vreme nege deteta je ista kao što je bila, kao što je naknada kod porodiljskog odsustva, i rešen problem. Niko se neće buniti. Ovako, mi podvodimo pod situaciju nege deteta da im se može isplaćivati bolovanje koje može biti do 65%. Ne mora da bude, ali se ostavlja otvorena mogućnost poslodavcu da tako uradi.
Na kraju, kada se već govori o članovima, u 90% slučajeva su svi apsolutno nepovoljni. Uzmite ovaj primer - radnik koji je optužen i izdržava kaznu dužu od tri meseca gubi pravo da se vrati na posao. Vrlo često smo svedoci kod nekih saobraćajnih nezgoda ili udesa koje načini vozač, koji uopšte nije brzo vozio, koji nije imao ni kap alkohola u sebi, da se osudi na šest meseci. Praktično, čovek gubi posao. Do sada je bilo šest meseci. Što ste morali pogoršavati da to bude tri meseca?
Preterao sam vreme, jer ono što je urađeno tako da nam se ono skrati, pa bih ostavio vremena mojim kolegama pošto svi imaju o ovom predlogu zakona nešto da kažu.
Dakle, kao konačno, ovo je nešto najgore što se moglo ponuditi radnicima. Ni u jednom segmentu radnik nema zaštitu na koju se može osloniti, da kaže da je zaštićen. Ponavljam, nismo za zaštitu onih koji ne rade, onih koji su nesposobni, ali većina radnika je sigurno i sposobna i spremna da odradi ono što joj se poveri kao zadatak. Ali sa kakvim sad motivom zaposleni da ide kad zaista može svakog trenutka da dobije otkaz, bez obzira da li je dobar radnik ili nije.
Zahvaljujem se na pažnji i ostavljam mojim kolegama da kažu ostalo.

Reč ima ministar Milovanović.

Pošto gledaoci slušaju kako se ovde diskutuje, a očigledno da neki poslanici, posebno opozicije, pre svega  SPS-a, ne mogu da protumače neke od članova zakona, ja ću pokušati da vam to objasnim i da to bude mnogo jasnije. A, i gospodin Nikolić će verovatno zapamtiti to.
U članu 71. piše: "Za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta zaposlena žena, odnosno otac deteta ima pravo na naknadu zarade, u skladu sa zakonom". Onda kaže, u Zakonu o brizi o porodici i deci, član 16: "Za prvo troje dece u porodici naknada zarade iznosi 100%". Znači, da jednom skinemo sa dnevnog reda tu priču.
Drugo, moram ponovo gospodinu da objasnim da je po Zakonu o zapošljavanju, obaveza poslodavca da prijavi potrebu za radnim mestom. To se prijavljuje Zavodu za tržište rada, a taj zavod preko svoje službe koju ima po celoj Srbiji, jer to je jedan dobar informacioni centar, ističe potrebu u svojim biroima, što znači da svaki zainteresovani u bilo kom delu naše zemlje može, ako želi, da konkuriše na određeno radno mesto. Prema tome, dragi poslanici, mislim da je to vrlo jasno. Samo oni zlonamerni mogu u ovome da traže određene mahinacije.
Kada se radi o pravima direktora, moram ponovo da pročitam čl. 137. starog zakona, koji ste vi usvojili i koji je bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević potpisao, kako reče gospodin Nikolić, a koji kaže: "U ostvarenju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, direktor donosi opšti akt kojim se utvrđuju radna mesta, vrsta i stepen stručne spreme i drugi uslovi za rad na određenom radnom mestu". Član 7; "Vrši izbor između prijavljenih kandidata". Pazite, on vrši izbor između kandidata. Ne treba komisija, nego on. Pa onda idemo dalje: "zaključuje ugovor o radu".
Pazite, direktor po tom zakonu iz 1996. godine: sadašnjem - zaključuje sporazum o raspoređivanju zaposlenih; donosi rešenje o raspoređivanju zaposlenih; zaključuje sporazum o preuzimanju (član 26. stav 1. tačka 2, član 32. stav 2.), zaključuje sporazum u smislu člana 39. ovog zakona; utvrđuje potrebu i obim uvođenja dežurstva; donosi rešenja o radu dužem od punog radnog vremena; donosi rešenje o raspodeli radnog vremena; donosi rešenje o preraspodeli radnog vremena; donosi rešenje o odmorima i odsustvima, donosi rešenje o korišćenju prava na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi posebne nege deteta, pazite, čak i to; pokreće i vodi disciplinski postupak, izriče disciplinske mera - kadija te tuži, kadija ti sudi; donosi rešenje o udaljenju zaposlenog, član 102, 104; obrazuje komisiju iz člana 106. stav 6. ovog zakona; otkazuje ugovor o radu, odnosno donosi rešenje o prestanku radnog odnosa; donosi rešenje da zaposleni ostane u radnom odnosu u smislu člana 110; zaključuje sporazum iz člana 112. stav 2. ovog zakona; zaključuje ugovor iz člana 129. ovog zakona; daje saglasnost da zaposleni radi do jedne trećine punog radnog vremena. Ovlašćenja iz stava 1. tačka 3, 4, 7. do 16. tog člana direktor može da prenese pismenim putem na zaposlenog sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima.
Prema tome, takva ovlašćenja, koja ste vi u starom zakonu dali, po ovom zakonu za direktora ne postoje.
Nemojte, molim vas, više to potencirati, jer ovaj zakon jeste reformski, ovaj zakon jeste u interesu radnika i zaposlenih i ovaj zakon jeste u interesu poslodavaca.
Prema tome, molim vas, ako imate neke druge primedbe, bilo bi dobro da ih iznesete, da bi se eventualno u daljoj raspravi to popravilo i zakon učinio boljim. Ovo što do sada iznosite je vrlo jasno i precizno napisano. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Borivoje Katić. Izvinite, pravo na repliku, narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Ne znam zašto me je ministar dva puta pominjao, ali evo sada bih samo rekao nešto oko objašnjenja koje ni meni nije jasno, a ja, čini mi se, uspevam da shvatim sve što bar ovaj ministar kaže za ovom govornicom. Na primer, član 9. Zakona o radnim odnosima, koji je važio i sada važi do stupanja na snagu ovog zakona, reguliše način zasnivanja radnog odnosa.
Ponavljam, član 9. Zakona o radnim odnosima reguliše način zasnivanja radnog odnosa, pa kaže - slobodno radno mesto i uslove za rad na tom radnom mestu, poslodavac prijavljuje organizaciji obaveznog socijalnog osiguranja, i to nadležnom za poslove zapošljavanja. Organizacija za zapošljavanje je dužna da, najkasnije u roku od pet dana od dana prijema prijave, slobodno radno mesto javno oglasi itd.
Kaznene odredbe, član 142. stav 1. tačka 3. - novčanom kaznom od 1.000 do 10.000 novih dinara kazniće se za prekršaj poslodavac u svojstvu pravnog lica, ako ne prijavi slobodno radno mesto i uslove za rad na tom radnom mestu organizaciji za zapošljavanje.
Donošenjem ovog zakona taj član se briše. (A, poslodavac?) Nemojte ovde da nam govorite da ostaje obaveza.
Zamolio bih poslanike većine da slušaju svog ministra, ministar je rekao da ostaje obaveza (ne znam da li je to glupo ili nije, to vi rešite među sobom), da se oglase slobodna radna mesta; tvrdim vam brisanjem ovog zakona, njegovog člana 9. i kaznenih odredaba po članu 9, nema više obaveze prijavljivanja slobodnih radnih mesta. Ne ulazim u to da li je to potrebno ili nije, ulazim samo u to da više nema obaveze prijavljivanja radnih mesta. Onda nemojte da izlazite za govornicu i da kažete da mora da prijavi slobodno radno mesto. Ne mora. Nema obaveze i ne mora.
Što se tiče ovlašćenja direktora, naravno da ih sada više nema, samo što ponovo postavljam pitanje koje sam postavio dok sam govorio u načelu: šta u prelaznom periodu dok je firma društvena, a neke će biti još, više godina, društvena preduzeća? Ko je u tom slučaju poslodavac, ko vrši sva ovlašćenja poslodavca iz zakona o radu? Dosadašnji Zakon o radnim odnosima morao je da imenuje, da identifikuje direktora kao neku vrstu poslodavca, ovlašćenog da vodi i pokreće spor i da zaključuje sporazume o preuzimanju itd, ima 15 tačaka.
Ko će to sada raditi, tog člana više nema, vi direktora više ne pominjete. Kažete - poslodavac. Pitam predlagača zakona, ko je poslodavac u društvenom preduzeću? A društveno preduzeće će postojati bar još dve godine, makar jedno u zemlji, a biće ih na stotine, jer vi još niste privatizovali nijedno preduzeće. I ako privatizujete, možda ćete tek 10 ili 15 onih koja su najprofitabilnija, ukoliko mogu sutra da se prodaju.
Pitam vas, ko će biti u "Sartidu" poslodavac, samo me to interesuje?