Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, da ne bežite, sačekajte još malo, nije tako strašno ono što ćete čuti, već smo vam na to ukazivali. Želeo bih da vam ukažem na nekoliko neistina koje ste izneli, ali ministar pobeže, rasprava ga izgleda ne zanima previše.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 90. U skladu sa onim što sam već činio u prethodnom delu zakona, na sličan način pokušavam da nateram Vladu Republike Srbije da uvaži opšte akte, da uvaži kolektivne ugovore, da uvaži radnike, da uvaži sindikate. To mi iz SRS ne radimo iz demagoških razloga. Videli ste kakve su nam primedbe bile povodom Zakona o privatizaciji, kakve su nam primedbe povodom Zakona o radu, čini mi se i drugačije, različite od nečijih drugih primedaba. Radimo zato što se ostavlja potpuna sloboda, potpuna arbitrarnost u ponašanju poslodavca bez ikakvih ograničenja, bez ikakvih mogućnosti da radnici odlučuju o onome što je njihova sudbina, o onome što će morati da učine i urade.
Predvideo sam da se u članu 90. stav 1. iza reči: "opštim aktom" u drugom redu reč "ili" zameni rečju: "i". U članu 90. stav 2. takođe se reč: "ili" zamenjuje slovom "i". Dakle - zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, a ne - opštim aktom ili ugovorom o radu. Ovo će u svakom slučaju, kako smo videli u obrazloženju Vlade Republike Srbije, uvek biti ugovorom o radu, pa će sam sastavljati poslodavac. Nikome ni za šta neće odgovarati, nikakve konsultacije, nikakve dogovore, nikakve razgovore, nikakve kompromise sa radnicima i sindikatima neće imati. To je nešto što očigledno u ovom trenutku Vlada Republike Srbije ne želi da prihvati. Meni se čini da je ovo nešto što predstavlja najvažniji zahtev iz sveta, a mi ne znamo, to je nekakav orvelovski, imaginarni svet, ne znamo tačno ni ko to traži, ni zašto to traži, ni kome ni čemu je to potrebno.
Možemo otprilike da nagađamo da je to potrebno nekima koji bi došli ovde kao poslodavci, kako najlakše da otpuste radnike, a da nemaju nikakvu odgovornost, da nemaju nikakve posledice zbog takvog svog ponašanja. Ne možemo da znamo tačno ko je za sve to odgovoran, zašto se sve to čini. Bilo bi dobro da nam Vlada Republike Srbije i ministar Milovanović takve stvari objasne.
Ja vas pozivam, dakle, a čini mi se da je ovo poslednja prilika u setu ovih amandmana, da prihvatite značajniju ulogu kolektivnih ugovora, a ne da oni postoje samo formalno, na papiru, a da suštinski uopšte ne egzistiraju u našem pravnom poretku, u našem, od sutra ili od prekosutra već pozitivnom, zakonodavstvu. Zato vas pozivam da prihvatite ovaj amandman, a siguran sam i uveren sam da bi Zakon u tom slučaju bio neuporedivo bolji nego što je to danas slučaj.
