Hvala vama.

Pošto više nema prijavljenih za diskusiju, pre nego što zaključim jedinstven pretres pitam - da li predlagač želi završnu reč? Ne želi.

Zaključujem jedinstven pretres.

Stavljam na glasanje Predlog odluke o izmenama Odluke o izboru članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije.

Za 127, protiv nema, uzdržanih nema, nije glasalo 58, ukupno 185 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština jednoglasno usvojila ovaj predlog.

Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O UTVRĐIVANjU ODREĐENIH NADLEŽNOSTI AUTONOMNE POKRAJINE

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Vojislav Janković, Miloš Lukić, Petar Petrović, Predrag Čanović, Dragan Marković, zajedno Jovan Deretić i Zoran Novaković, zajedno Ratimir Svirčević, Živica Predojev, Teodora Vlahović i Karolj Kermeci, Gordana Pop - Lazić, Petar Jojić, Stevan Kesejić, Miroljub Veljković, Vitomir Plužarević, Milorad Mirčić, Aleksandar Vučić, Veroljub Arsić, Ljubomir Kragović, Dragan Čolić, Dragoljub Stamenković, Slobodan Janjić, Božidar Vujić, Goran Cvetanović, Srboljub Živanović, Branislav Blažić, Lazar Marjanski, Zlatan Jovanović, Božidar Vučurović, Nataša Jovanović, Tomislav Nikolić, Žarko Obradović, Milan Janković, Živodarka Dacin, Branko Ružić, Rade Bajić, Velimir Živojinović, Vladimir Garčević, Bora Stanimirović, Đura Lazić, Milan Stanković, zajedno Ljubiša Maravić i Toma Bušetić, Slobodan Tomović, Zoran Radovanović, Golub Rajić, Slobodan Pavlović, Nebojša Jović, Jovan Todorović, Stevan Gudurić, Živanko Radovančev, Borivoje Drakulović, Miomir Ilić, Dragan Tomić, Dragan Todorović, Zoran Nikolić, Joca Arsić, Hranislav Perić, Toma Bušetić, Rajko Baralić, Ljubomir Mucić, Sreten Mitrović, Zoran Bošković, Novica Đurašković, Branislav Grubački, Branislav Pomoriški i Bojan Kostreš, kao i amandmane Vlade Republike Srbije.

Narodni poslanik Dragan Marković povukao je, pisanim putem, amandmane koje je podneo na članove 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48. i 49, a narodni poslanik Zoran Bošković povukao je amandman kojim je predložio da se u svim članovima Predloga zakona gde se spominje "pokrajina" doda reč "Vojvodina".

Primili ste mišljenje Vlade o Predlogu zakona, kao i izveštaj Zakonodavnog odbora.

Na sednici Zakonodavnog odbora, prilikom izjašnjavanja o Predlogu zakona u načelu, mišljenje je izdvojio narodni poslanik Zoran D. Nikolić.

Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.

Po Poslovniku narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 90. Poslovnika, predlažem da  rasprava o ovoj tački traje u duplom vremenu predviđenom Poslovnikom,  obzirom na izuzetno zanimanje koje je ova tačka proizvela u javnosti, onog trenutka kada se utvrdilo da će biti razmatrana na Skupštini. Znači, u ime Socijalističke partije Srbije predlažem duplo vreme za raspravu o ovoj tački.

Stavljam na glasanje predlog koji je narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić izneo, to jest, da vreme rasprave bude 10 časova.
Za 60, protiv 96, uzdržano pet, nije glasalo 34, ukupno 195 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije usvojila predlog narodnog poslanika Stevana Ž. Gudurića.
Otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagač želi reč?
Da li izvestilac Zakonodavnog odbora želi reč?
Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade, na sednici od 21. januara 2002. godine Zakonodavni odbor je, u skladu sa članom 46. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, izvršio svoju obavezu da razmotri usklađenost sa pravnim sistemom i sa Ustavom Republike Srbije zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine i sa stanovišta obaveze iz istog člana da prati izgradnju pravnog sitema Republike Srbije.
Došli smo do zaključka da je omnibus zakon zapravo prvi korak u decentralizaciji države i da u pravnom, organizacionom i teritorijalnom smislu pomaže profilisanju Srbije kao moderne evropske države. Ovim zakonom se, u skladu sa Ustavom, Autonomnoj Pokrajinini Vojvodini ustupa preko 200 nadležnosti iz 24 oblasti društvenog života. Logično je da u procesu decentralizacije AP Vojvodina bude prva zbog toga što ima demokratski izabrane organe vlasti; zbog toga što postoji ustavno uporište za ovakvo opredeljenje zakonodavca; i zbog toga što postoji administrativni aparat koji može da pomogne ostvarivanju ovakvih nadležnosti.
U proteklih desetak godina, član 108. i 109. Ustava Republike Srbije, koji opredeljuju da je moguće i potrebno autonomnoj pokrajini, iz niza društvenih oblasti, ustupati određene nadležnosti i zbog toga osnivati organe, organizacije i ustanove, nisu bili poštovani, niti je na logičan i konsenkventan način u zakonima koji su pokrivali te oblasti bila opredeljena takva nadležnost.
U tom smislu zakoni su vrlo restriktivno, nedosledno, simbolično takve nadležnosti prenosili na autonomnu pokrajinu. Tvrdnje da novi ustav, odnosno donošenje novog ustava predstavlja prepreku da se izvrši prenos nadležnosti naprosto nisu tačne. Vremenski se donošenje novog ustava ne može precizno dimenzionirati, niti predvideti. Pored složene i komplikovane ustavne procedure, postoji i problem odnosa sa Crnom Gorom; dramatična je razlika između donošenja ustava suverene države i donošenja ustava jedne federalne jedinice. Zbog toga insistiranje na donošenju novog ustava da bi se izvršila decentralizacija, a u skladu sa postojećim ustavom mogu se iskoristiti postojeći demokratski kapaciteti iz članova 108. i 109. Ustava Republike Srbije, predstavljala bi samo odugovlačenje u ovom procesu, koje apsolutno u ovom trenutku nije neophodno. Tim pre što novi ustav podrazumeva i proširenje nadležnosti i sasvim sigurno šire definisanje decentralizacije i regionalizacije države.
Nekorektne su bile primedbe nekih opozicionih poslanika na Zakonodavnom odboru (kako u javnosti, tako i na samoj sednici), koje su se odnosile pre svega na to da ovaj zakon nema mesta u našem pravnom sistemu, odnosno da se ne može jednim zakonom ustupiti nadležnost iz 24 oblasti društvenog života. To naprosto nije tačno, utoliko što zakon koji definiše teritorijalnu organizaciju države, po svojoj prirodi, predviđa više nadležnosti. Pogledajte samo Zakono o lokalnoj samoupravi, koji u sebi nosi odredbe koje se odnose na zdravstvo, obrazovanje, lokalnu policiju i komunalnu privredu.
Takođe nisu korektne primedbe da se ovakvim zakonom uspostavlja paralelni pravni sistem, i da se uvode paralelne pravne norme koje će važiti na različit način na jedinstvenoj teritoriji Republike Srbije. Naprotiv, ovde se samo predviđa specifična primena određenih odredaba i ustupaju određene nadležnosti Autonomnoj Pokrajini Vojvodini.
Nekorektne su i primedbe da ovaj zakon nije ustavan sa stanovišta člana 69. Ustava Republike Srbije, koji predviđa obavezu da se u budžetu predvide sredstva kojima će se ostvarivati one obaveze koje su predviđene određenim zakonom, zato što su ta sredstva predviđena budžetom, jedino nisu dimenizionirana na takav način da predviđaju sve nadlženosti, odnosno da predviđaju onaj obim sredstava koji će biti potreban da bi se ostvarile te nadlženosti. Ali, rebalansom budžeta, kao i kod zakona o lokalnoj samoupravi, ta će sredstva biti šire dimenzionirana. Uostalom, i sama priroda, pravna i suštinska priroda rebalansa, jeste da upodobi planirano i projektovano stanje sa faktičkim stanjem, a faktičko stanje će biti opredeljeno donošenjem omnibus zakona i donošenjem zakona o lokalnoj samoupravi.
Zakonodavni odbor je na stanovištu da se ovim zakonom, sasvim sigurno, ne daju državni prerogativi Autonomnoj Pokrajini Vojvodini. Naprotiv, ovim zakonom se ispunjava ustavna obaveza iz člana 108. i 109, obaveza koja 10 godina nije izvršavana, ustupa se oko 80% onih nadležnosti koje se prema postojećem Ustavu mogu ustupiti; mada moramo naglasiti da i ovim još nije dostignut stepen nadležnosti koji bi zadovoljavao evropske kriterijume kod regionalnog organizovanja države.
U svakom slučaju, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, sa stanovišta usklađenosti sa Ustavom i sa pravnim sistemom, možete mirne savesti glasti za ovaj zakon.

Dajem reč predstavniku predlagača, predsedniku Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, gospodinu Čanku.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, narodni poslanici, Skupština AP Vojvodine je bila godinama u situaciji da bude u jednom protivustavnom položaju, jer Ustavom je 1990. godine Srbija centralizovana i protivustavno su ukinute autonomije Vojvodine i Kosova, Ustavom je režim Slobodana Miloševića sa svojim saradnicima, kreirao od Srbije ratnu mašineriju koja je nanela ogromnu količinu zla i sebi i okruženju.
(Glasovi iz sale: Opomena.)
Došlo se do toga da Vojvodina bude dovedena u protivustavnu poziciju. Ta protivustavna pozicija je posledica niza zakona koji su doneti u ovoj skupštini, tako da ovaj omnibus zakon, koji nije samo spisak želja Skupštine AP Vojvodine i njenog Izvršnog veća nego je usklađen sa Republičkom vladom, služi tome da AP Vojvodina bude dovedena u ustavni okvir Ustava koji važi na teritoriji Republike Srbije. Tim zakonom se ništa spektakularno niti menja niti će se promeniti, ali to je prvi zakon, u nizu godina, koji govori o Vojvodini. Time se može sprečiti dalja radikalizacija odnosa prema Vojvodini, jer najveći broj građana Vojvodine nije zadovoljan ovakvim položajem AP Vojvodine.
Postoje dva puta - da taj zakon bude usvojen i da ne bude usvojen. Ako bude usvojen, možemo očekivati da će se stvari rešavati parlamentarnim putem, da će se stvari rešavati kroz ustavne promene, jer bez ustavnih promena nema rešenja pitanja AP Vojvodine. Ne bih rekao da je to problem, nego je to više pitanje. Međutim, ukoliko taj zakon ne bude usvojen, to će biti znak građanima Vojvodine da za njihove probleme i njihove posebnosti nema sluha u ovom visokom domu. Ukoliko se tako nešto dogodi, moram da skrenem pažnju da će se time ugroziti proces reformi, da će se time ugroziti proces normalizacije našeg društva u celini. Mislim da je to odgovornost koju niko ne bi smeo da uzme na sebe.
Pitanje AP Vojvodine kao federalne jedinice bivše SFRJ, pitanje AP Vojvodine kao jedine autonomije koja postoji, suštinski, u Srbiji ovog trenutka, je pitanje na kojem ćete se vi, glasajući ovde sada, odrediti da li ste za promene ili niste. Usvajanje ovoga, kao što sam rekao, ne preterano značajnog i ne preterano inpresivnog zakona, i to bez amandmana, jer ti amandmani bi značili promenu onoga što je već dogovoreno i promenu onoga što je usklađeno sa Skupštinom Vojvodine kao najvišim predstavničkim telom građana Vojvodine, značili bi akt dobre volje. Odbacivanje ovog zakona bi značilo da za Vojvodinu nema sluha u ovom visokom domu i onda bi građani Vojvodine bili prinuđeni da se late i drugih načina ostvarivanja svojih prava. Predlažem da Skupština usvoji ovaj zakon.

Za reč se javio predsednik Vlade, gospodin Zoran Đinđić.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedna od četiri najvažnije tačke u programu promena, koji je na decembarskim izborima 2001. godine doneo većinu DOS-u, bila je decentralizacija vlasti i vraćanje istinske autonomije lokalnoj samoupravi i Pokrajini Vojvodini. Danas, nekoliko dana do godišnjice formiranja i ove skupštine, zapravo, na dnevnom redu ovog vanrednog zasedanja su oba ta zakona: jedan koji se odnosi na vraćanje nekih nadležnosti i prenošenje određenih prava autonomnoj pokrajini i drugi o lokalnoj samoupravi koji treba da predstavlja korak u pravcu istinske lokalne samouprave u Srbiji.
Mislim da, ma koliko da je i u jednom i u drugom slučaju reč samo o prvom koraku i jednom delu unutar sistema koji tek nastaje, to ima jedan simboličan značaj, jer ako je išta bilo vitalno i živo u srpskoj demokratskoj tradiciji, onda je to bila lokalna samouprava, onda je to bilo poverenje centralne vlasti u svoje građane, koji su se na lokalnom, opštinskom i okružnom nivou organizovali još od ustaničkih dana, kroz ceo 19. i 20. vek; i ako je išta ostalo živo kroz jedan sistem koji je bio potpuno centralizovan tokom 50-tih godina, onda je to bila ta snaga lokalno samoorganizovanih ljudi koji su uspevali da, uprkos vrlo restriktivnim zakonskim i ustavnim odredbama, neka svoja prava i neke svoje interese sprovode i zadovoljavaju.
Dakle, mislim da stav Skupštine prema ovim predlozima znači jedan signal i jednu poruku u odnosu na našu demokratsku tradiciju i u odnosu na našu demokratsku budućnost. Potpuno se slažem sa tim da se ovde ne radi, i ne može da se radi posle prvih godinu dana suštinskih promena, o nečem jako velikom, ali se radi o jednom koraku, o jednom pravcu koji je vrlo važan. Zbog toga glasanje ove skupštine i rezultat koji će biti na kraju razmatranja zakona o lokalnoj samoupravi i zakona o vraćanju nadležnosti AP Vojvodini je mnogo više nego samo glasanje o jednom zakonu.
Od avgusta meseca jedna komisija Vlade Republike Srbije, zajedno sa komisijom Izvršnog veća AP Vojvodine, radi na projektu koji je na početku definisan, i na tome je ostao, da se unutar postojećeg Ustava uradi ono što je moguće a što je propušteno proteklih 10 godina, kao što se u nekim drugim slučajevima dešavalo tokom ovih godinu dana, da se već prejudicira i naznači novi ustav.
U ovom slučaju se radi o ispunjavanju jedne praznine koja je vrlo jasno definisana u postojećem Ustavu, član 109, gde se govori o svim temama i oblastima u kojima AP Vojvodina treba da uređuje svoje interese i svoje poslove i gde centralna vlast treba da joj poveri, i da ima poverenja u demokratski izabrane organe te pokrajine, da oni te poslove obavljaju. To se ranije nije dešavalo. To, ako ovaj zakon bude usvojen i ako ovaj paket zakona bude usvojen, treba da počne da se dešava.
Dva su principa ili jedan princip sa dva elementa kojima se mi neprekidno rukovodimo i koje treba imati u vidu. Jedan je da je demokratija uvek dereguliranje, delegiranje i decentralizovanje. Nema demokratije u kojoj se iz jednog centra odlučuje, a onda se po vertikali te odluke sprovode.
Demokratija je uvek da imate poverenje u ljude koji, tamo gde obavljaju svoje poslove, treba da imaju i odgovornost za to; treba, naravno, da imaju i motiv, jer ako su odgovorni, imaju nadležnosti, oni će biti motivisani, onda će moći da se takmiče međusobno, onda ćemo moći da merimo njihove rezultate. To je onda jedan demokratski sistem.
Demokratija je uspešna kao što je tržište uspešno, jer stvara konkurenciju. Konkurencije ima tamo gde ljudi o nečem realno odlučuju. Ako samo sprovode nečije naloge, onda su to vojnici, onda tu nema konkurencije, onda tu postoji samo disciplina. To može u vojsci, možda u nekom zatvoru, ali ne može u društvu. Zbog toga su centralizovana demokratska društva neefikasna. Zato je važno da decentralizaciju i autonomiju shvatimo kao nešto pozitivno.
Drugi element je kontrolni, da tako kažem, jer sve vreme moramo imati u vidu da samo ako sistem funkcioniše, ako on nije ugrožen decentralizacijom i deregulacijom, ta decentralizacija može da donese bolje rezulate. Znači, za jedan stepen autonomije je potreban izvestan stepen stabilnosti i funkcionisanja sistema.
Ako u jednom sistemu koji nije stabilan delegirate ovlašćenja, može vam se desiti da dobijete 10 nezavisnih i nestabilnih sistema; to je bio feudalizam u Evropi, kada ste u jednom sistemu koji nije imao jaku centralnu vlast, jake mehanizme kontrole, jake integrativne mehanizme, imali centre, lokalne centre moći koji su se pretvorili onda u države.
To je opasnost koja u svim nestabilnim regijama postoji. Mi smo, kao što je poznato, jedna nestabilna regija. Zbog toga treba da budemo vrlo pažljivi. Tražimo uvek jednu meru da, u zavisnosti od stepena stabilnosti i integrisanosti sistema, dajemo maksimum deregulisanja, maksimum delegiranja, maksimum decentralizacije. Zbog toga su amandmani koje je Vlada podnela - samo jedna mala korekcija, gde se želi očuvanje jedinstva sistema, u onim oblastima za koje verujemo da još uvek ne funkcionišu dovoljno dobro da bismo mogli da rizikujemo jednu deregulaciju ili delegiranje nadležnosti, kao što je predviđeno u predlogu Izvršnog veća Vojvodine. To ne znači da se u sledećem koraku, ako se ta rešenja pokažu efikasna, to neće desiti. U ovoj fazi mislim da je u određenim oblastima, pre svega, zdravstvenog osiguranja, potreban izvestan oprez.
Nije decentralizacija sama sebi cilj. Njen cilj je da se podigne kvalitet usluga koje građani dobijaju od državnog servisa. Decentralizovanje i delegiranje nadležnosti centralne vlasti ima smisao da ljudi koji su u dodiru sa organima vlasti na terenu, koji najbolje znaju kako ta vlast funkcioniše, koji su njeni rezultati, mogu najbolje da je kontrolišu; da oni dobiju na kraju jeftinije, bolje usluge, brže usluge i da ta vlast bude odgovornija.
Pretpostavka je da postoji jedan opšti sistem demokratske kontrole koji meri i standard usluga i zakonitost sprovođenja - znači, koji meri da se ta decentralizacija na kraju odvija kao podizanje kvaliteta usluga koje država ili javni sektor duguje građanima. Pravna država i tržište su ta dva mehanizma koja omogućavaju decentralizaciju i autonomiju. Ni jedan ni drugi u našoj zemlji ne funkcionišu savršeno. Dok je to slučaj, naravno, i o autonomiji i o lokalnoj samoupravi moramo da govorimo oprezno i da idemo postepeno u tu oblast.
Mislim da je princip prave mere onaj princip kojim treba da se rukovodimo, a da princip autonomije i lokalne samouprave ne bi trebalo osporavati kao princip. Ona rasprava, za koju mislim da je umesna, pokušava da odgovori na pitanje da li smo našli pravu meru, u smislu da smo suviše oprezni, ili je to dovoljno; ili je možda previše, pa smo možda lakomisleni. Mislim da smo u ovoj fazi našeg društvenog razvoja, da tako kažem, našli pravu meru.
Ovde se radi o tri ili četiri suštinske stvari u kojima će se promeniti način obavljanja poslova javnih službi i javnog sektora u Vojvodini. Najpre, neka osnivačka prava su preneta, koja je do sada imala Republika, a preneta su na Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu. Ako pogledate koja su to osnivačka prava, ako pogledate druge zemlje, videćete da u većini evropskih zemalja ta osnivačka prava imaju opštine - čak ne ni okruzi, opštine. Osnovno obrazovanje, osnovna zdravstvena zaštita, osnovno socijalno osiguranje, sve to se u drugim demokratskim zemljama nalazi na mnogo nižim nivoima državne hijerarhije.
Utoliko se tu ne radi sada o, rasparčavanju jedinstva državne vlasti - tu se naprosto radi o jednom logičnom procsu delegiranja nekih nadležnosti na ona mesta gde ljudi žive gde najbolje znaju šta im treba i kako to da obavljaju.
Drugo, to su kadrovska rešenja. Mislim da je to jako važno, da prestane ta praksa da se iz Beograda imenuju direktori, načelnici, sve moguće funkcije; na sednicama Vlade, na kadrovskim komisijama, stotine imena se pominje koje niko ne poznaje, za koje niko ne zna da li su dobri ili nisu dobri, i mnogo grešaka tu nastaje. Mislim da je mnogo bolja kontrola, i da su mnogo kvalitetnija rešenja ako se u lokalnim sredinama izvesno vreme diskutuje o tome; ako se zna koji su kandidati - kontrola je mnogo efikasnija. Nije baš efikasno ako vi naknadno saznate da taj koji je imenovan možda nije i najbolji. U jednoj lokalnoj zajednici, u autonomnoj pokrajini, veća je mogućnost i verovatnoća da će kadrovska rešenja biti bolja, nego ako se to radi iz jednog centra u Beogradu.
Zatim, dozvole, potvrde i sve ono što građani dobijaju od organa vlasti treba da budu što je moguće bliže ljudima koji to traže. Kroz ovaj paket zakona jedan ogroman deo svega toga biće prenet u Novi Sad. Ljudi neće morati da putuju u Beogradu da bi vadili različite dozvole i različite potvrde. Mislim da taj postupak treba da bude i dalje decentralizovan, i što je moguće više doveden do mesta gde ljudi žive.
Mislim da smo mi jedna od retkih država u Evropi gde još uvek glavni grad predstavlja neku vrstu sunca oko koga se sve planete okreću. Nije to dobro ni za glavni grad, a nije to dobro ni za centralnu vlast, jer to, najpre, opterećuje organe u centrali. S druge strane, stvara animoznost po celoj Srbiji. Ako ste u vašim sredinama osetili određenu negativnu emociju u odnosu na Beograd, iako je možda danas u Srbiji lako pokrenuti ljude na neki antibeogradski resentiman, budite sigurni da to nije ni namera ove vlasti, ni namera Beograda, da bude neki bastion, u kome se nalazi sve ono što ima u Srbiji i onda deli na kašičicu svima onima koji dolaze u Beograd. Mislim da je dobro za poziciju glavnog grada i za poziciju centralne uprave da što je moguće više stvari delegiraju tamo gde građani žive i gde mogu da te poslove lako obavljaju.
Četvrta stvar koja je važna za Beograd, za druge delove Srbije, koja je model ovde za nešto što mislim da treba da bude sprovedeno u daljem postupku, jeste kontrola finansija. To je, stvaranje podračuna unutar jedinstvenih računa budžeta Srbije, pa će se videti koliko se novca iz određenog regiona uplaćuje na te račune i koliko novca se na kraju u te regione nazad usmerava, tako da se trošenje tog novca onda dogovora i usaglašava sa demokratski izabranim organima u tim regionima.
U ovom slučaju je to AP Vojvodina. Na primer za zdravstvo; doprinosi za zdravstveno osiguranje idu na jedan podračun, a to je naravno unutar centralnog budžetskog računa; onda se zna koliko je uplaćeno i onda se sa određenim strukturama Izvršnog veća Vojvodine Ministarstvo zdravlja dogovara koji su prioriteti i na koji će način taj novac da bude trošen u okviru jednog generalnog plana za zdravstvo Srbije.
Mislim da je to jedan dobar pristup, da on predstavlja mehanizam kontrole i da ta priča - gde su naše pare, na kraju će biti prošlost. Mene isto interesuje gde su pare nekih ljudi, ako oni misle da su dali više nego što su dobili. Mene interesuje da na tom jedinstvenom računu mi to izdvojimo i da vidimo: ako je solidarnost, ako izdvajate više nego što dobijate, onda je to pomoć nerazvijenim područjima i tako ćemo da je deklarišemo.
Mislim da će ova skupština uvek da izglasa budžet u koji će sadržati jedan procenat solidarnosti sa onima koji imaju manje, ali da se zna ko taj deo izdvaja i da se zna da se oni koji taj novac uplaćuju dobrovoljno odriču jednog dela, a za drugi deo konsultovani i pitani su o načinu na koji će da se troši.
Dakle, mislim da je ovaj zakon jedan korak u dobrom pravcu. On je nesavršen, kao i svi prvi koraci u reformama. Predlažem da Narodna skupština glasa za ovaj zakon, jer mislim da ćemo time ne samo, kao skupštinska većina, ispuniti jedno od važnih izbornih obećanja, nego mislim da ćemo se time i približiti onim demokratskim zemljama koje su model za naš razvoj, a to je trenutno skoro čitava Evropa. Usvajanjem ovog zakona mi ispunjavamo i jedan od uslova za članstvo u Evropskoj uniji, jer decentralizacija, regionalna autonomija, jeste jedan od principa na kojima počiva Evropska unija. Hvala vam.

Reč ima ministar pravde i lokalne samouprave, gospodin Vladan Batić.

Dame i gospodo narodni poslanici, autonomija je po definiciji oblik u kome određene teritorije ili socijalne grupe zbog svoje posebnosti imaju poseban status i prava koja su utvrđena Ustavom ili drugim propisima.
Skup tih posebnih prava i sredstava, koja mogu biti materijalna, finansijska, politička i pravna, za njihovo ostvarenje, kao i posebna organizacija, sačinjavaju u stvari autonomni status. Naravno, znate da po definiciji postoje razni oblici i različite podele; pre svega teritorijalne, funkcionalne i personalne autonomije. Postoje tu uvek bojazni od razlikovanja i nijansiranja autonomije u odnosu na federalni koncept i u odnosu na lokalnu samoupravu. Ovde te bojazni nema, jer jednostavno, autonomija nema ono što se, prema klasičnoj državno-pravnoj teoriji smatra presudnom destinkcijom, a to je monopol državne vlasti, odnosno suverenitet državne vlasti. Te bojazni ovde nema. Nekada su u Evropi po stepenu autonomije bile prepoznatljive tri zemlje, to su: nekadašnji Sovjetski Savez, sada je to Ruska Federacija; Italija, i Jugoslavija.
Moram da vam kažem da u Rusiji postoje čak autonomne republike i autonomne oblasti; republike imaju svoje ustave; oblasti imaju svoje statute, odnosno uredbe - postoji čak i državljanstvo autonomnih republika u Rusiji, a u oblastima toga nema.
Italija je još specifičnija, ona je podeljena u 19 pokrajina, od kojih neke kao Sicilija, Sardinija, Trentino-Alto Adiđe, Val d, Aosta, Julijska Krajina, imaju upravo specifičnost autonomije. Pokrajine čak imaju pravo da donose sopstvene zakone, imaju administrativnu, a u izvesnoj meri i finansijsku autonomiju. Na Siciliji postoji i pravosudna autonomija. Dakle, Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti autonomne pokrajine ili tzv. omnibus zakon, predstavlja projekat koji je sastavni deo strategije decentralizacije, odnosno utvrđivanje sadržaja, trenutno potpuno ustavno ogoljene autonomije Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Naime, takav oblik je utvrđen, kao što je već prethodno rečeno, ustavnom odredbom člana 109. - čak su jasno definisane oblasti u kojima se ta autonomija ostvarivala u svom osnovnom obliku, autonomnom, samostalnom načinu određivanja pitanja od značaja za građane Autonomne Pokrajine Vojvodine, u skladu sa zakonom, ali su ta prava jednostavno sistematski ignorisana u postupku donošenja zakonskih akata u tim oblastima.
Naravno, nema razloga da se čudimo zašto je to tako; politički establišment koji je bio na vlasti i koji je doneo Ustav 1990. godine, sistematski ga je kršio, posebno u pogledu bilo kakvih prava autonomne pokrajine i lokalne samouprave, odnosno, drugim rečima, svodio ih je na jednu puku formu.
To je bila jedna pravna artikulacija neodoljive želje za vlašću i to, vlašću u jednini. To je bio na neki način normativni izraz centrifugalnih političkih sila koje su vladale tokom 90-tih godina prošlog veka, u kojima su se sva javna ovlašćenja, sve značajne nadležnosti, povlačile ka jednom centru političke moći.
Ustav Srbije je manjkav u mnogo čemu, ali je takav da pruža mogućnost da se ipak u procesu sveukupne demokratizacije društva, te koncentracije moći i decentralizacije javnih ovlašćenja, učine prvi koraci u pravcu vraćanja autentične teritorijalne autonomije u raspoloživom ustavno-pravnom prostoru. Nije reč o povratku autonomiji iz 1974. godine, ona je deo jedne pravne istorije; kao što su to odluke AVNOJ-a sa zasedanja u Jajcu; to su akti iz nekog drugog vremena, potpuno drugačijeg društvenog, kao i političkog sistema. Ovde se upravo radi o jednoj adekvatnoj artikulaciji prava predviđenih Ustavom.
Problem, dakle, nije u sadržaju, već možda u formi zakona koji ima obeležje tzv. omnibus zakona. To je pomalo neuobičajena, a pomalo nezahvalna forma koja unosi izvestan stepen novine u naš pravni poredak jer se jednim zakonskim aktom menja čitav niz posebnih zakona. Međutim, postojeća situacija je neodrživa. Čitavu deceniju je gušena autonomija i to je sada, možda, ljuta rana koja traži ljutu travu. Zato je predložena forma zakona mera naših realnih mogućnosti, čije prednosti prevazilaze eventualne njegove slabosti.
Nadamo se da će poslanici Republičkog parlamenta dati podršku predloženom zakonu o vraćanju određenih nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine, u nadi da će bliska budućnost doneti trajna rešenja na planu ustavnog uređenja Srbije kao demokratske i decentralizovane države.