Uvaženo presedništvo, poštovane kolege poslanici, poštovani slušaoci, pred nama je Predlog jednog zakona o kome postoje dijametralno podeljena mišljenja. Šta je u stvari ovaj predlog zakona?
Jedni kažu, kao vladini govornici, da je to jedan proces regionalizacije da bismo bili po nekoj direktivi ukorak sa savremenim evropskim tokovima. Mi svi prihvatamo regionalizaciju kao takvu da bi se državna administracija približila narodu, uprostila i olakšala, da bi svaka pokrajina mogla da raspolaže sa onim prihodima koje ona ima.
Međutim, ovaj predlog zakona ne ulazi ni u jedan okvir regionalizacije, ni preuređenja Srbije, nego ulazi u jednu politiku, u jedan plan razbijanja države Srbije. Podnosilac ovog predloga ne misli na autonomiju, nego misle na nezavisnu republiku Vojvodinu. Zato su pripremili ustav, program, i već u Beogradu mi vidimo nalepnice na kolima sa - država Vojvodina. Da li ćemo mi sada nasesti na ovu podvalu koja je doneta ovde, podvala srpskom narodu koja je uperena protiv srpskih nacionalnih interesa i protiv srpske države, da im odobrimo ovaj prvi zahtev koji oni nazivaju samo početnim korakom ka otcepljenju. Oni to nazivaju autonomijom, a to nije autonomija u Srbiji, nego autonomija od Srbije.
Gospodin Čanak koji je ovde u Skupštinu došao sa šalom Jasera Arafata, kao simbolom borbe za stvaranje nezavisne države Vojvodine i sa mentalitetom Talibana, netolerantnosti - to je onaj čovek koji je nazivao Srbiju Sodomom i Gomorom; to je onaj čovek koji je u Vojvodini pokrenuo taj secesionistički pokret, koji za Srbiju nema nikakve druge reči, osim satanizacije. Zar da takvom čoveku i takvim ljudima mi damo poverenje i odobrimo ovaj prvi korak rušenja države Srbije?
Gospodo poslanici, ovo nije zakon kao svi drugi zakoni kojima je Vlada Srbije unizila standard srpskog naroda, ovo je atak na državu Srbiju. Na vama je danas, u vašim rukama, budućnost države Srbije i očuvanje njenog jedinstva i teritorijalnog integriteta.
Da li ćete vi glasati za samoubistvo države ili ćete braniti ono što vam je dužnost da činite? Nikakvo opravdanje nema Vojvodina da traži autonomiju, mimo drugih srpskih pokrajina. U Vojvodini živi dve trećine srpskog stanovništva. Zašto bi Novi Sad imao više autonomije od Niša ili Užica, zašto se ne čeka donošenje Ustava Srbije i regionalizacija - možda će dobiti mnogo više i može im se dati mnogo više, ako nije u pitanju jedinstvo države Srbije.
Niko nema protiv da svako raspolaže svojim prihodima i sredstvima, ali imamo protiv razbijanja države Srbije.
Srpska nacija i nacionalne snage Srbije to neće nikada dozvoliti. Ja vama kažem - vi ste od danas do sutra, a sutra ćemo mi poništiti sve ove antisrpske zakone, a pozvati vinovnike na odgovornost, i zapamtite to što sam vam danas rekao.

Reč ima narodni poslanik Petar Madžarević, a posle njega Bora Novaković.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, u Maloj prosvetinoj enciklopediji, izdanje iz 1984. godine, stoji: "Dve autonomne pokrajine u okviru SR Srbije, Vojvodina i Kosovo, nastale su u zajedničkoj borbi naroda i narodnosti Jugoslavije u NOR i socijalističkoj revoluciji, i na osnovu slobodno izražene volje stanovništva pokrajina i federalne Srbije udružile se u SR Srbiju u okviru SFRJ".

Nije tu bilo, naravno, nikakve slobodno izražene volje, niti je moglo biti u to vreme. Autonomija Vojvodine i Kosova oktroisana je, odnosno nametnuta građanima Srbije od strane Brozovih revolucionara i prevratnika ustavnim rešenjima koja su u drugoj polovini 20. veka zlokobno povećavala ovlašćenja pokrajina.

Ustavom iz 1974. godine ova autonomija dobila je obrise državnosti ili, preciznije rečeno, postavljena je bomba sa odloženim dejstvom. Neću se ovom prilikom pitati - zašto Dalmacija i Slavonija u Hrvatskoj nisu dobile autonomiju, iako su je istorijski imale. O Istri i Austrijancima u Sloveniji, takođe ne bih. Istorija autonomije u Srbiji neraskidivo je vezana sa istorijom KP Srbije. Kao što nam komunizam u svom završnom računu nije doneo nikakvo dobro, isto tako se ni doprinosom pokrajina ne možemo baš pohvaliti.

Ako postoji opredeljenje u vladajućoj koaliciji da se autonomija u određenom obliku da, onda je svakako bolji put da se to učini donošenjem novog republičkog ustava, kojim se ova materija u demokratskim državama i uređuje. Ustav je najviši pravni akt jedne države. Trajanje ustava u pojedinim uređenim demokratijama meri se i vekovima. Iz ove potrebe da ustav traje što duže, proističe i potreba da ponuđena rešenja budu što je moguće šire prihvaćena i da zadovolje mnoge buduće generacije.

Nalazimo se na istorijskoj prekretnici, gde možemo da uredimo državu na valjan i trajan način, donošenjem demokratskog ustava, ili pak da padnemo u grešku svojih prethodnika i da svoju stvarnost počnemo da uređujemo ledž specialis - ima za jednokratnu upotrebu. Promene koje se nude ovim ledž specialis zadiru u ustavnu materiju, jer menjaju stanje u 24 oblasti života i on je suprotan Ustavu naše države.

Oktroisani Žabljački ustav, koji je plod separatnog dogovora dve stranke, u odnosu na ovaj predlog je demokratičan, jer se ovde radi o dogovoru dva predsednika vlade, republičkog i pokrajinskog, iz iste stranke, koje u najboljem slučaju podržava desetak odsto birača u Srbiji. Predlagač je očigledno olako prešao preko državnih razloga i potrebe da se ova materija uredi Ustavom Srbije na jedan ozbiljan, promišljen i trajan način, uključujući najširi krug zainteresovanih faktora, kao što radi svaka ozbiljna država koja drži do svojih interesa.

Ne mogu da se otmem utisku da ovaj predlog zakona, za koji u Pokrajinskoj skupštini nisu glasali poslanici lokalnih regionalnih stranaka, a poslanici DSS su bili uzdržani, u stvari predstavlja neuspeli pokušaj nagodbe Republičke vlade i autonomaških stranaka, ne rešavajući pri tom neke od ključnih stvari, a pre svega pitanje jačanja lokalne samouprave i, u vezi sa tim, životna pitanja građana naše države.

Građanima južnog Banata sigurno nije interes da se jedan centar moći zameni drugim, još daljim. Ne odgovara nam da preko Beograda idemo u Novi Sad da bi školovali svoju decu ili da bi otišli na pregled kod vrhunskog specijaliste; da pređemo, umesto 15, sto kilometara; geografski, saobraćajno, ekonomski, zdravstveno, obrazovno i kulturno upućeniji smo na Beograd, nego na Novi Sad.

Ako iko ima pravo da postavi pitanje - čije su naše pare, onda to pravo imaju Pančevci. Za vreme novosadizacije, pančevačka privreda, koja ima društveni proizvod veći od cele Crne Gore, gotovo ništa nije uradila za Pančevo, ali za Novi Sad i te kako jeste. Novosadizaciju smo zamenili beogradizacijom.

Ne želimo da beogradizaciju ponovo zamenimo novosadizacijom. Rešenje nije nikakvo nasilno stvaranje vojvođanskog identiteta, što ima za cilj ne dobrobit građana, već umnožavanje fotelja i jačanje novosadske birokratije.

Da je ovaj predlog ledž specialis-a loš svedoči i naknadnih 30 amandmana, koje je podnela Vlada Republike Srbije na sopstveni predlog. Podsećam da je ovaj predlog nedonošče Republičke i Pokrajinske vlade. Rešenje je novi demokratski ustav Srbije, kojim će se trajno izbalansirati različitosti, a da se pri tom ne ugrozi stabilnost države.

Srbija je umorna od sukoba. Nisu nam potrebna parcijalna i privremena, već temeljna, trajna i celovita rešenja. Upravo iz tih razloga, DSS je izašao u javnost sa predlogom osnovnih načela za novi ustav Republike Srbije, pozivajući sve relevantne društvene i političke faktore, kao i sve građane, da daju doprinos ustavnom utemeljenju naše države.

Iskreno se nadam da će prevladati odgovoran pristup i da ćemo do kraja ove godine uspeti da donesemo novi ustav, koji će omogućiti nesmetani demokratski razvoj naše države u jednom dugom vremenskom periodu. Tim ustavom bi se uvela regionalna organizacija države. Regionalizacija bi bila simetrična i dostupna svim građanima Srbije na jednak način, a pri tom ne bi ugrozila jedinstvo države, već bi, naprotiv, poslužila za uravnoteženi razvoj i stvaranje bogatijeg društva.

Reč ima narodni poslanik Borislav Novaković.

Dame i gospodo poštovani poslanici, formalno, tačka dnevnog reda o kojoj raspravljamo tiče se autonomije Vojvodine, ali neformalno, većina govornika zapravo govori kakvo ima razumevanje i shvatanje države. Na izvestan način to je prirodno, jer iz načina na koji se shvata priroda i karakter ove države proističe posledično i naš stav o autonomiji Vojvodine.
Ali, ono o čemu se ne priča, a ishodišna tačka je za priču o tome kakvu prirodu i karakter treba da ima naša država, jeste kakva je priroda, karakter i struktura srpskog društva, jer iz toga kako razumevamo prirodu i karakter srpskog društva, proističe onda i naše shvatanje države, a iz shvatanja države proističe naše shvatanje autonomije.
I, zbog toga imam utisak da povremeno prosto promašimo temu i da ne pričamo o onome o čemu treba da pričamo. Srpsko društvo u ovom trenutku je verovatno jedno od najsloženijih društava, kada se primene svi kriterijumi. U etničkom, kulturološkom, ekonomskom, kome god hoćete smislu, to je jedno od najrazuđenijih društava u celoj Evropi. Primereno toj razuđenosti, primereno toj raznolikosti se onda kroje i državne institucije.
Ako je srpsko društvo tako razuđeno po svojoj strukturi i tako raznoliko, onda i srpska država, odnosno država u Srbiji, ne može da bude centralistički ustrojena, nego mora da prati, kroz svoje institucije i kroz način na koji će biti ustrojene institucije, tu vrstu razuđenosti.
Šta to nadalje znači - svaki centralizam u osnovi znači unošenje unisonih i jednoobraznih rešenja za celu državu, nezavisno od svih različitosti koje je karakterišu. Kod nas postoji jedna duboko uvrežena predrasuda, a ja bih je, kao sociolog, označio kao pravnu predrasudu ali eksplikacija geneze tog problema bi potrajala dugo, pa je neću izlagati - to je shvatanje da je najbolje integrisana država ona koja je centralistički uređena.
To je netačno. Ako je nešto pokazalo, vreme koje je ostalo iza nas pokazalo je da centralizam vodi ka dezintegraciji i ka egoizmu delova celine. Naprotiv, dobra mera decentralizacije i dobra mera regionalizacije je bolji put za integraciju države, negoli bilo kakav centralizam.
Drugo, kada govorimo o autonomiji Vojvodine, i uopšte o načinu na koji će funkcionisati država, ono čemu mi treba da težimo bez emocija jeste najjeftinija država. U ovom trenutku, svaki poreski obveznik plaća pet nivoa vršenja vlasti - saveznu državu, republičku državu, pokrajinsku vlast, gradsku vlast i opštinsku vlast.
Dakle, moramo voditi računa o tome da svih pet nivoa vršenja vlasti bude usklađeno i harmonizovano, da ne dolazi do gomilanja funkcija i da sve to funkcioniše na jedan mnogo logičniji način od onoga koji u ovom trenutku imamo.
Postavka od koje bih krenuo kada je u pitanju ovaj problem je sledeća - mislim da u ovom trenutku treba izvršiti radikalnu decentralizaciju, jer kroz tu radikalnu decentralizaciju i davanje više ovlašćenja gradovima i opštinama, dominantno rešavamo ili stvaramo pretpostavke za rešavanje regionalnog problema.
Kod nas je situacija obrnuta - znači, umesto da sve što je jeftinije i racionalnije rešavamo na lokalnom nivou, i kako idemo prema višim nivoima organizovanja države da bude sve manje funkcija, kod nas je obrnuto.
Što je viši nivo vršenja vlasti više je funkcija i kako idemo prema lokalu imamo devastaciju; umanjenje i funkcija i izvora prihoda. Znači, čitavu logiku smo pretumbali i zbog toga dolazimo u ove probleme.
Centralizam se kod nas pokazao loš u tri važna aspekta. Prvi aspekt u kom centralizam nije položio ispit jeste psihološke prirode. U centralistički uređenoj državi postoji samo centar i samo je centar aktivan, a svi ostali koji ne pripadaju političkom centru i centralnim državnim organima su puka pravna i politička transmisija centralnih državnih organa.
U političkom smislu centralizam nije položio ispit jer decentralizovati državu i regionalizovati je drugim rečima znači podeliti odgovornost. Ono što Srbiji treba jeste podela odgovornosti između centralnih državnih organa i lokalnih organa, nezavisno od toga da li je reč o opštinskim i gradskim ili o regionalnim organima.
I napokon, nije položio ispit ni ekonomski. U ekonomskom smislu centralizam je zapravo finansijski grč i ne samo finansijski nego i fiskalni grč siromašne države, koja pokušava sve svoje resurse da koncentriše na jednom mestu, da bi onda "iz jednog centra pravedno ih raspoređivala". To je pokazalo da su destimulisani unutar tog sistema i oni koji imaju i oni koji nemaju.
Dozvolite mi da na kraju kažem i par stvari posle ovog konteksta i o autonomiji Vojvodine. Ono što je državno treba da pripadne državi, a ono što je pokrajinsko treba da pripada pokrajini. One funkcije, kao što su: vojska, policija, monetarna i poreska vlast, dakle sve one državne funkcije koje je jeftinije i racionalnije organizovati na državnom nivou, treba da budu svojstvo i atribut državne vlasti.
One funkcije, poput privrede, saobraćaja, zdravstva, kulture, obrazovanja, koje su u svakoj državi decentralizovane, i koje mogu efikasnije da se obavljaju i na regionalnom, a pogotovo na gradskom nivou,
treba i regionalizovati i decentralizovati. U tom pravcu treba ići i kada je u pitanju ovaj omnibus i kada je u pitanju rešavanje pitanja Vojvodine.
Ono gde postoji specifičnost Vojvodine i ono što jeste stvarno uporište za priču o autonomiji Vojvodine sadržano je u činjenici da je reč o regionu koji poseduje najveći stepen ekonomske vitalnosti. Stoga specifičnost vojvođanske autonomije jeste ekonomska autonomija - ekonomska autonomija i jeste modalitet da Vojvodina izrazi svoju osobenost, a da pri tom bude još čvršće i jače integrisana u državu Srbiju.
Na kraju, rekao bih samo par stvari oko izmišljenog problema, a čuo sam ga u dva navrata ovde, a to je tzv. novosadizacija. To su gluposti i to najobičnije gluposti. Novi Sad ne želi da bude velik tako što će umanjiti značaj ostalih velikih regionalnih centara u Vojvodini. Dakle, Mitrovice, Sombora, Subotice, Vršca, Pančeva, Zrenjanina.
Novi Sad ne želi da bude bogat tako što će svi ostali biti siromašniji. Naprotiv, Novom Sadu će biti samo dobro i Novi Sad će biti veliki grad ako pored sebe budeo imao velike regionalne centre u Vojvodini. Novi Sad će biti bogat u meri u kojoj ti regionalni centri budu bogati i nikada neće dolaziti do prelivanja. Ali, to je jedan, da tako kažem, psihološki nestašluk i trik kojim se pokušava skrenuti tema i kojim se ljudi pokušavaju odvratiti od ideje autonomije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, a posle njega Arsen Kurjački.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što ste nam baš na današnji dan, 22. januara, zakazali sednicu sa ovom tačkom dnevnog reda. Zašto da se Srbija seća samo jedne nesreće i samo jednog 22. januara, kada je formirana DOS-ovska vlada. Evo još jednog dana za pamćenje. Ovaj će verovatno biti upamćen po tragičnijim posledicama nego što je bio izbor DOS-ovske vlasti.
Ovaj zakon treba analizirati sa više aspekata. Jedan je njegova neustavnost, neustavnost ogledana u samom nazivu zakona. Naime, ovo je - Predlog zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine. Članom 110. Ustava Republike Srbije, u stavu 1, propisano je, pročitaću vam - "Statut je najviši pravni akt autonomne pokrajine kojim se, na osnovu Ustava, utvrđuju nadležnosti autonomne pokrajine".
Ne postoji nijedan drugi opšti akt, nijedan drugi zakon, propis, koji može da donese bilo koja skupština, kojim mogu da se utvrde nadležnosti autonomne pokrajine. Ustav je propisao da se nadležnosti autonomne pokrajine utvrđuju isključivo statutom autonomne pokrajine, koji mora da bude u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije i mora da ima prethodnu saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije.
Sve ostalo su priče za malu decu. Ovaj zakon je trgovački zakon, sudeći po izjavama Nenada Čanka kojima nas zasipa u sredstvima javnog informisanja. Trgovina je tekla ovako - ja sam njima glasao za Zakon o radu a oni su obećali da će do 15. januara na dnevnom redu da bude autonomija Vojvodine. Snosiće posledice što su prevarili za sedam dana.
Šteta što nema tu onoga ko je rekao da je ovo prvi korak, a to je ono što mene naročito brine. Kako li će izgledati sledeći koraci? Izjašnjavanje o ovom zakonu uopšte neće biti obično glasanje. Ostaće za sva vremena listing na kome će naša imena biti upisana, već prema tome kako je ko od nas glasao.
Ovaj zakon je separitistički i moram reći - slugeranjski. Srbiju su napadali pripadnici drugih naroda, manjina, napadale su je druge države, čak i čitavi vojni savezi - dešavalo se da neki Srbi odbiju da učestvuju u odbrani zemlje. Ovo je prvi put da na Srbiju napadaju Srbi, samo zato što žive na jednoj određenoj teritoriji i samo zato što ste ih vi, dragi moji narodni poslanici koji pripadate velikim strankama DOS-a, uveli u politiku na velika vrata. Uveli minorne političke stranke i minorne političke ideje da odlučuju o sudbini Srbije.
I, sad, konačno, da dopustimo da mačak odere teleću glavu, otprilike bi to tako izgledalo. Ovaj zakon je istorijski. Ličimi na biblijsku priču o bratu "koji se rodio zahvaljujući peti rođenog brata", koga je posle toga ubio. Držali su se za vašu petu na izborima u septembru 2000-te godine, a sada uništavaju jednu po jednu stranku, koja ih je izvukla na političku scenu.
Ovaj zakon je na kraju krajeva i preteći. Čuli ste gospodina Čanka koji je rekao - ako izglasate ovaj zakon ići ćemo mirno po Ustavu u promene, a ako ne izglasate ... Nije završio. E, pa ja poručujem Nenadu Čanku, ako hoće da do sada načinjene grehe pred svojim narodom i svojom državom iskupi, da klekne ispred Narodne skupštine Republike Srbije i da poljubi ovu svetu srpsku zemlju, kao što su je ljubili njegovi preci početkom veka kada ih je Srbija primila.

Javljanje po Poslovniku, narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić.

Hvala lepo gospođo predsedavajuća, prekršili ste član 91. Poslovnika, gde se u stavu 2. kaže: "Ukoliko su za raspravu prijavljeni narodni  poslanici iz više poslaničkih grupa", itd; prozvali ste po drugi put poslanike iz Demokratske stranke Srbije, a još nijednog iz Socijalističke partije. Ako se ide u krug, onda bi trebalo u prvom krugu svi da učestvuju, pa se presaberite.

Prilikom sastavljanja liste vodi se računa o dva kriterijuma. To je ovaj koji ste vi naveli, znači prema veličini poslaničke grupe; imate takođe i član 89. koji kaže da pravo za reč prema redosledu dobijaju narodni poslanici, naizmenično, prema tome da li podržavaju ili osporavaju predlog, što navode u prijavi za reč. Prema tome, vodi se računa o oba kriterijuma. Imate svoj redosled i mislim da nema povrede Poslovnika. Istovremeno se vodi računa o oba kriterijuma.
Da li ste zadovoljni odgovorom ili da stavim na glasanje? Zadovoljni ste.
Reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački, a posle njega narodna poslanica Gorica Mojović.