Zahvaljujem, nema uslova za repliku. Po Poslovniku, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, prijavljujem povredu Poslovnika, član 97. stav 3, gde je obaveza predsednika Narodne skupštine da predsedniku poslaničke grupe da reč ukoliko se javi za repliku. Tražio sam repliku gospodinu predsedniku Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, jer sam verovatno kao i svi vi bio zatečen činjenicom da nam se ovde, u ovom parlamentu koji treba da predstavlja demokratiju, preti, govori o tome da treba da se realizuje u celini dogovor koji je neko negde postigao, i to bez ijednog amandmana. Onoga ko pamti blisku istoriju, iako već govorimo 10 godina, zasigurno ta diskusija podseća - u džepu lisnica, o ramenu strojnica.

Gospodine Ivkoviću, vi niste imali pravo na repliku, javili ste se po Poslovniku.

Imali smo priliku da čujemo predsednika Vlade, gospodina Đinđića, koji je sa punim pravom rekao da nema demokratije u kojoj se iz jednog centra odlučuje. Očigledno je da po tom pitanju u DOS-u ne postoje dogovori do kraja. Da se zna, Srbija je bila i ostala demokratska država i za skupštinskom govornicom niko, pa ni predsednik Skupštine, nema pravo da preti da će nešto drugo biti ako ovde poslanici drugačije odluče nego što on želi.

Da li tražite da se Skupština izjasni o povredi Poslovnika, a u stvari ste koristili pravo na repliku, zloupotrebili ste pravo javljanja.
Reč ima ministar za poljoprivredu, gospodin Dragan Veselinov.

Dame i gospodo narodni poslanici, verujem da delim mišljenje mnogih među vama da je danas istorijski dan; on nije toliko istorijski zbog zakona koji je pred vama i koji mi želimo kao Vlada Republike Srbije, poslanici DOS-a, a pretpostavljam i mnogi među vama, da izglasamo.        Radi se o danu koji mi označavamo početkom pokušaja da promenimo zastareli politički sistem Srbije. Ovaj zakon po sebi ne može biti istorijski, zato što ga donosimo u okviru zakona iz 1990, koji se zove Ustav Republike Srbije.
Pod ovim ustavom ništa se posebno novo dogoditi ne može, ali smo se mi odlučili da i u okviru mogućnosti, tankih, veoma uskih, koje on omogućava, pokrenemo reformu političkog sistema, svesni delikatnosti unutrašnje situacije, brojnih pitanja koja stoje pred nama, velikih nedoumica, želeći da na projektu reforme političkog sistema Srbije i sutra novog ustava, gde bi on trebalo da bude vrh tih promena, okupimo što je moguće veći broj građana i vas koji u ime građana želite da govorite.
Za mene, pitanje autonomije Vojvodine je rešeno u okviru Srbije kao države. Srbija je država, Vojvodina je autonomija, i tu odstupanja ne može biti. Ono do čega je Vojvođanima stalo jeste kontrola nad prirodnim bogatstvima, ali u okviru jedinstvenog regulisanja, postupanja prema prirodnim bogatstvima, prema finansijskim efektima korišćenja prirodnih i drugih ekonomskih resursa koji se nalaze na teritoriji Vojvodine.
Vojvođanska autonomija ne povređuje državu Srbiju, ona ne uklanja njene osnovne funkcije kojima se osigurava jedinstvo državne teritorije, zakonska regulativa, izvršna moć i sudska vlast.
Srbija ostaje i biće jedinstvena država, koju unutrašnji sistem decentralizacije ne može da naruši, niti iko od nas zastupa povredu njenog jedinstva putem decentralizacije. Suprotno od toga, decentralizacija jeste put osiguranja državnog integriteta i obnova autonomije Vojvodine samo je prvi korak, pretpostavljam, ka temeljnoj promeni unutrašnjeg rasporeda vlasti, kojom će Srbija biti još jača, u kome će daleko veću moć imati lokalne samouprave, regionalne samouprave i naravno autonomija. Rešenja nama tek predstoje, videćemo koja će nas većinski zadovoljavati, ali pozicija ubedljive većine građana Vojvodine predstavljena je odlukom Skupštine AP Vojvodine. Niko, pretpostavljam, ne želi da odriče legitimitet Skupštini AP Vojvodine, čiji je sastav poznat.
U vojvođanskoj skupštini gotovo da protivnika autonomije i nema, i to je izvojevano na izborima 2000. godine. To i te kako jeste politička činjenica koju će, pretpostavljamo, Skupština Srbije posebno imati u vidu, jer na Skupštini Srbije jeste istorijska odgovornost da razume i onu skupštinu koja nije pod njom, ali koja želi da pomogne jedinstvenom radu, jedinstvenim odlukama i našoj zajedničkoj čvrstini.
Mi smo pažljivo pokušali da ovaj zakon pripremimo tako da odgovori mogućnostima i sposobnostima svih nas da stanemo iza njega. Nekoliko meseci smo radili na pripremi ovog zakona. On po dometu veliki nije. Sa stanovišta, pre svega Vojvođana, ovo je zaista malo. Nama tek predstoji unapređenje autonomije Vojvodine, ali tom unapređenju Ustav Republike Srbije jeste brana, ali on nije brana samo unapređenju autonomije Vojvodine, on jeste brana temeljnoj promeni celokupnog političkog sistema.
Nema više, i to je proteklih deset godina i te kako jasno pokazano, da se insistira na centralizmu i na centralizaciji. Centralizam i centralizacija putevi su ojačavanja vlasti onda kada je društvo siromašno, kada zemlji neko preti spolja, ili kada unutar zemlje postoje takve razmirice koje nalažu da se polako, dan za danom, jedno po jedno pravo građaninu, regionima, grupama, oduzima u korist centralnog regulisanja vlasti.
Mi više nemamo ni ekonomiju. Doduše, bili smo i prvi u onom eks socijalističkom svetu, koji smo napali centralizam, ali Sovjetski savez u ovoj državi više se nikada neće obnoviti. Sa centralizmom smo se opraštali još u prethodnom uređenju. Spolja nam niko ne preti da bismo morali centralizmom da se štitimo, niti unutar zemlje postoje razmirice koje bi nalagale da iz samo jednog centra stižu sve političke, ekonomske i mnoge druge odluke.
Otuda bi zadržavanje postojećeg centralističkog uređenja i te kako vodilo radikalizaciji ne samo odnosa između mnogih političkih i ekonomskih grupa, konačno i regiona, ne samo između Vojvodine i Srbije, već i unutar Srbije, jer i u Srbiji postoje i te kako snažni motivi da se izvede efikasna decentralizacija.
Konačno, regionalističko uređenje, federalističko uređenje i te kako je rašireno u Evropi. Uzmimo za primer Španiju, koju malo ko među nama toliko dobro poznaje, bar njen politički sistem, gde su autonomije i te kako raširene; pogledajmo nemačko federalno uređenje; pogledajmo uređenje Velike Britanije i mnogih drugih država na ovom kontinentu. Uočićemo da je regionalno uređenje i da su autonomije put za premošćavanje državnih granica, put saradnje, i da unutar zemlje predstavljaju onu vrstu političkog sistema, koji omogućava realizaciju prava i naglašavanja mnogobrojnih, s pravom iskazanih motiva.
Onoliko više koliko budemo poštovali regionalizme, lokalnu samoupravu, Vojvodinu, ali i decentralističko uređenje, mi ćemo biti i bliži Evropi, a naš je put ka njoj, a ne unazad sa starim rešenjima.
I zato pozivam sve poslanike koji u ovoj skupštini jesu, da, govoreći glasom naroda, razumeju da je pred Srbijom istorijska odgovornost, da započnemo sa novim dobom. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li narodni poslanik Zoran D. Nikolić, koji je izdvojio mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora, želi reč? Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, poštovani predsedniče i članovi Vlade, uvažene kolege narodni poslanici, izuzeo sam mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora, s obzirom da je delokrug rada ovog odbora vezan za praćenje usklađenosti predloga zakona sa pravnim sistemom i Ustavom Republike Srbije i svoju diskusiju ću ograničiti upravo na taj krug pitanja.
Ali, pre nego što kažem par reči o ovim momentima, želeo bih da kažem da je meni, kao članu SPS, prirodno zalaganje za teritorijalnu autonomiju. Znači, imamo jedan pozitivan odnos prema teritorijalnoj autonomiji. Uostalom, mi smo ta zalaganja, kada smo bili u poziciji, ugradili u postojeći Ustav, jer smo svesni činjenice da određene specifičnosti, istorijske, kulturne, geografske, jezičke, etničke, koje vladaju na određenom prostoru, treba da nađu svoje obeležje i mesto u pravnom sistemu države.
Ono sa čime se svakako ne slažemo to je, pre svega, forma i suština ovog predloga zakona, koji imamo danas na dnevnom redu. Mislimo da upravo ovaj predlog zakona nije u skladu sa onim što je u uvodu bilo rečeno, pre svega po svojoj formi. Vezano za usklađenost ovog zakona sa pravnim sistemom i ministar je rekao u svom uvodnom izlaganju da je jedna neuobičajena pravna tehnika da se omnibus zakonom, koji neki nazivaju zakonom svaštarom, jednim zakonom menja preko 25 republičkih zakona.
Mi ćemo u pravnom sistemu imati sada jedan dualizam ukoliko ovaj zakon bude dobio podršku većine u ovom parlamentu - na snazi će biti 25 republičkih zakona i jedan poseban zakon koji istu materiju uređuje na nešto drugačiji ili sasvim suprotan način od ovih postojećih republičkih zakona, što smatramo da ne doprinosi pravnom redu već, naprotiv, da doprinosi pravnom haosu.
No, to može da bude i pitanje pravne lepote ili pravne tehnike, i manje je značajno. Mnogo više je značajan odnos koji ovaj zakon proizvodi u pogledu usklađenosti sa Ustavom Republike Srbije i Ustavom Savezne Republike Jugoslavije. Tu ima par tačaka koje bih želeo na brzinu da nabrojim.
Prva je vezana za određenu grupu pitanja koja jednostavno nisu mogla biti predmet ovog zakona, jer se prema usvojenim pravnim teorijama sa jednog subjekta na drugi može preneti samo ono što se poseduje. Ono što se ne poseduje se ne može preneti. Očigledno je, i zakonodavcu, a i nama ovde, da je određeni krug pitanja iz oblasti socijalnog osiguranja, pre svega, deo zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, u ingerenciji savezne države. Pa, ako je to već tako, onda Republika Srbija ne može nešto što nije njena nadležnost prenositi organima teritorijalne autonomije bez stava, bez saglasnosti, bez saveznog zakona.
Sa druge strane ima nešto što se ovim zakonom jednostavno ne može preneti, a prenosi se gotovo u svim oblastima. To je pitanje upravnog nadzora i nadzora uopšte. Po Ustavu Republike Srbije nadzor nad sprovođenjem zakona mogu da imaju samo državni organi - republički organi i niko više. Pokrajinskom organu može se poveriti izvršavanje zakona određenim republičkim zakonom. Ali, nadzor nad izvršenjem takvog zakona može da ima samo državni organ tj. republički organ - to jednostavno nije moglo biti predmet ovog zakona a da se, jednostavno, ne krši Ustav Republike Srbije. (Glasovi - to se reguliše amandmanima.) Prihvatam da se amandmanima Vlade i amandmanima narodnih poslanika mogu te stvari popraviti, ali to je predmet naše dalje rasprave. U poziciji sam da sada govorim o Predlogu zakona onako kako piše.
Treće, Ustav Republike Srbije nalaže da se prilikom prenosa pojedinih prava istovremeno obezbeđuju i sredstva za ostvarenje tih prava. U ovom zakonu toga nema. Mi smo dobili priču od ministra finansija, prilikom donošenja Zakona o budžetu, da će posle eventualnog usvajanja ovog zakona doći do rebalansa republičkog budžeta i da će u skladu sa tim deo sredstava otići u pokrajinski budžet, a deo u opštinski; ali moramo biti svesni da u trenutku kada dižemo dva prsta za ovaj zakon, taj zakon ni sa tog aspekta neće biti u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Četvrto, Ustavom Republike definisani su organi teritorijalne autonomije - znamo koji su to. Međutim, ovim zakonom uvode se i neki drugi organi koje čak ni Republika nema. Misli se pre svega na čuvenog - ombudsmana, koga Ustav i pravni sistem ove zemlje ne poseduju, pa ni sredstava za njegov rad.
(Predsednik: Gospodine Nikoliću, vreme.)
Izvinjavam se, evo privodim kraju.
I, peto, verovatno je vremenski nesklad u pitanju; u završnim odredbama piše da će se ovaj zakon primenjivati od 1. januara, što čitav zakon čini retroaktivnim, a to znači i čitav zakon protivustavnim, što takođe nije moguće, te bih iz svega zaključio da je ovaj zakon donet od strane predlagača s pozivom na Ustav, ali da se ovim zakonom eklatantno i veoma široko upravo krši Ustav.
Mislim da predlagač nije izabrao pravi put. Verovatno se nekom žurilo da ovo ovako bude. Mislimo da je pravi put ili da se izmeni 25 republičkih zakona ili da dođe do izmene Ustava Republike Srbije, pa da se i pitanje teritorijalne autonomije uredi na drugačiji način. Ali, pre svega, zbog ovih formalnih stvari, za nas socijaliste ovaj zakon nije prihvatljiv i neće dobiti podršku na današnjoj sednici. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj, u svojstvu predsednika poslaničke grupe, a posle njega narodni poslanik Borislav Pelević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Srpske radikalne stranke će glasati protiv ovog, kako ste ga nazvali - omnibus zakona, jer mi srpski radikali smatramo da je ovaj zakon veoma opasan po opstanak srpske države.
Ako se ovaj zakon izglasa on neće biti ni legalan ni legitiman. Zašto neće biti legalan? Zato što će biti u suprotnosti sa postojećim Ustavom. Ne može zakonom da se menja Ustav. Ustav ovakve nadležnosti autonomnoj pokrajini nije predvideo. Ne možete vi ono što nema u Ustavu, što nije predviđeno u Ustavu, a tiče se konstitucionalnih normi, da nadoknađujete zakonom - niti možete zakonom da menjate ono što je u Ustavu formulisano na sasvim određen način.
Nije legitiman, odnosno neće biti legitiman jer niste narodu u predizbornoj kampanji obećali da ćete ovo usvajati i da ćete ovako stvari u Srbiji uređivati sa ustavno-pravnog aspekta. Trebalo je ovo da obećate narodu u predizbornoj kampanji.
Ako već ovo niste obećali i ako je ovo direktno suprotno vašoj politici i vašem programu, onda da prvo odemo na izbore, pa ovo pokažite narodu na izborima, pa ako narod ovo prihvati, narod ima pravo da izvrši i samoubistvo.
Za nas srpske radikale volja naroda je neprikosnovena. Ono nije bila ni politika Demokratske stranke, ni politika Demokratske stranke Srbije, dve vodeće stranke u okviru DOS-a. Politika te dve stranke je odnela prevagu na prošlim izborima. Ostale stranke, pored Saveza vojvođanskih Mađara, verovatno ni cenzus ne bi prešle.
Evo vam dokaza - Zoran Đinđić, 1994. godine: "Budućnost Jugoslavije je u većem centralizmu" (u rukama drži novine). On se ovde zalaže za mnogo veći stepen centralizacije od onog koji je postojao 1994. godine. Ovo je vaša politika, koju ste sve do dolaska na vlast u javnosti promovisali. Naglo ste tu politiku promenili po dolasku na vlast.
Kada u nekoj civilizovanoj, demokratskoj zemlji, dođe do nagle promene osnovnog političkog koncepta - na izbore, da proverimo.
Ovde je bilo reči o Ustavu iz 1990. godine. Taj Ustav je jedini demokratski Ustav koji je Srbija imala od Vidovdanskog ustava. Što se smejete? Vidovdanski ustav je bio demokratski Ustav. Posle toga do 1990. godine nismo imali ni jedan demokratski ustav. Ustav iz 1931. godine je bio oktroisani, nakon što je kralj Aleksandar 1929. godine suspendovao Vidovdanski ustav i izvršio državni udar.
Ustavi koje smo imali 1946, pa ustavni zakon 1953. godine, pa Ustav iz 1963. godine, pa ustavni amandmani iz 1967, 1968. i 1971. i Ustav iz 1974. godine nisu bili ustavi u pravom smislu reči. To su tzv. komunistički ustavi. Komunistički ustavi u pravnoj teoriji imaju značaj kao fašistički. Nema bitne razlike, ni po načinu donošenja, ni po političkoj ...
(Predsednik: Gospodine Šešelj, upozoravam vas na temu dnevnog reda, nije rasprava o Ustavu i istoriji ...)
Molim vas, ovo je načelna rasprava ...
(Predsednik: Načelna rasprava o konkretnom predlogu ...)
Nemojte da me upozoravate. Ovo prvo treba razumeti pa onda upozoravati. Ovo je načelna rasprava o zakonskom projektu kojim se menja ustavno uređenje Srbije. Trebalo je da upozorite Nenada Čanka kada je ovde hvalio Ustav iz 1974. godine kao demokratski, a Ustav iz 1990. napadao kao nedemokratski. To niste ni čuli pretpostavljam.
Znam o čemu govorim, a vi se malo udubite, pažljivo me slušajte, pokušajte da razumete, pa ako tada zaključite da to nije tema dnevnog reda, prihvatiću vašu intervenciju.
Šta je bilo problematično u Ustavu iz 1990. godine?
On je imao jedan feler u pogledu demokratičnosti. Da su tada raspisani izbori za ustavotvornu skupštinu, pa da je ustavotvorna skupština donela novi ustav posle perioda komunističke diktature u Srbiji, taj bi ustav bio besprekoran, sa aspekta demokratskog metoda donošenja. Međutim, taj ustav je usvajala prethodna komunistička skupština i to je problem njegove demokratičnosti. On je taj feler delimično nadoknadio izlaskom građana na referendum, ali referendum ne može biti potpuna zamena za demokratski feler ove vrste. Taj ustav je postao legitiman, u pravom smislu reči, onda kada su masovno građani, skoro sve političke partije, po tom ustavu, izašli na izbore 1990. godine i ponašali se punih 12 godina po tom ustavu. Naravno, u metodu donošenja, je bilo feleričnosti, ali one nisu toliko bitne da mogu negirati Ustav kao takav. Pošto je taj ustav relativno demokratski, dakle, nije bez nedostataka, ali je demokratski, on može da se menja samo po onoj proceduri koja je u njemu predviđena za promenu ustava. Uostalom, vi ste došli na vlast po tom ustavu. Ako taj ustav nije legalan, regularan, ni vaša vlast nije ni legalna, ni regularna. Videli ste sudbinu tog ustava po kome ste došli na vlast, i zato ga nemojte tako olako bacati pod noge.
Što se tiče koncepta autonomije koji se ovde pokušava inaugurisati, stalno se govori o demokratiji. Demokratija i autonomija nemaju nikakve veze, apsolutno nemaju nikakve veze, kao što demokratija nema veze sa federalizmom. To bi gospodin Đinđić trebalo da zna, učio je kod uglednih nemačkih političkih filozofa.
Kakve veze ima federaliziam sa demokratijom? Nikakve. Sa demokratijom ima veze, i bez toga demokratije nema, striktna podela vlasti, višepartijski sistem i neposredni parlamentarni izbori, sloboda medija... To je nešto što čini suštinu demokratiju u formalno-pravnom smislu. Federalizam i autonomija nemaju veze sa demokratijom.
Federalizam može da ugorzi demokratiju. Kako je ugrožava? Zato što inauguriše dvodomi sistem odlučivanja. Mi smo danas dobili i neki ustavni projekat gde se predviđa i u Srbiji dvodomi sistem. Time se blokira glavna grana vlasti, nešto malo ravnopravnija od upravne i sudske, a to je zakonodavna vlast. Tamo gde postoji dvodomi sistem blokira se zakonodavna vlast, ometa se. Dvodomi sistem je izmišljen u Engleskoj da bi vladar preko gornjeg doma, doma plemića, mogao da blokira donji dom, dom građana. To je suština.
Ja razumem da vi ne znate ništa o ovome, ali ja ovo zbog vas i ne govorim, ovo govorim zbog šire javnosti i, naravno, pre svega zbog onih ljudi koji su me poslali u ovaj parlament.
Vi ovde prenosite određene državne nadležnosti već postojećoj autonomiji, a na to nemate prava. Dok se Ustav ne promeni, prava na to nemate. Vi ne možete ono što je vama povereno kao nadležnost, sada kada ste skupštinska većina i kada imate vladu iz svojih redova, jednostavno da odbacite i da poverite nekom drugom. Vi zato i ne poveravate. Imali ste pravo neke poslove iz vaše nadležnosti da poverite, ali vi ne poveravate nego prenosite nadležnost. To je bitno drugačije i to ne može. Vi ovde nadležnosti prenosite. Prenosite nadležnost. S obzirom da prenosite te nadležnosti, vi zapravo pred narodom priznajete da niste sposobni da ih obavljate.
U slučaju da zaista postoji iskrena želja da se demokratizuje dalje politički sistem Srbije, demokratizacija se može vršiti kroz jačanje nadležnosti lokalne samouprave. Lokalna samouprava je demokratska tekovina. Međutim, mi smo uporedo sa ovim dobili projekat novog zakona o lokalnoj samoupravi, gde se uvodi predsednički sistem, gde će gradonačelnik da ima svu upravnu vlast u svojim rukama, neprikosnovenu i ne može skupština ni da ga smeni. Povezane su te stvari. Sve to što podnosite, celi sistem pravnih akata, pogotovo ovih organskog karaktera, govori o vašem političkom konceptu. Vaš politički koncept nije demokratski.