Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini.
Obaveštavam narodne poslanike da, prema službenoj evidenciji, sednici prisustvuje 145 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum i da možemo da nastavimo rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Stevan Lilić, Radmilo Milošević, Zaharije Trnavčević, Alen Selimović, Dušan Cvetković, Višnja Nežić, Anton Biači i Miomir Tadić. Narodni poslanik Dragan Kovačević odsustvovaće sa prepodnevnog dela današnjeg zasedanja.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine Nataša Mićić na ovu sednicu pozvala predstavnike Centra za slobodne izbore i demokratiju, predstavnike Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, predstavnike Studentske unije Srbije, predstavnike Saveza studenata Beograda, studente Studijske grupe za Ustavno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predstavnike Narodnog pokreta "Otpor".
Obaveštenje o potvrđivanju mandata narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujem potvrđivanje mandata narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije za upražnjena poslanička mesta, kako bismo omogućili njihovo učešće u radu Narodne skupštine.
Uručeni su vam izveštaji Republičke izborne komisije o izboru narodnih poslanika radi popune upražnjenih poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Takođe, uručeni su vam izveštaji Administrativnog odbora, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnih poslanika, sa predlozima da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnim poslanicima:
Zoranu Anđelkoviću, izabranom sa izborne liste Socijalistička partija Srbije - Slobodan Milošević;
Jeleni Maslovara-Ralević i Milošu Todoroviću, izabranim sa izborne liste Stranka srpskog jedinstva - prof. Borislav Pelević.
Na osnovu izveštaja Republičke izborne komisije i izveštaja i predloga Administrativnog odbora, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnim poslanicima Zoranu Anđelkoviću, Jeleni Maslovara-Ralević i Milošu Todoroviću.
Čestitam narodnim poslanicima na izboru i nadam se njihovom dobrom učešću u radu Narodne skupštine.
Dužna sam da vam dam i obaveštenje o obrazovanju nove poslaničke grupe u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Obaveštavam vas da je u Narodnoj skupštini Republike Srbije obrazovana nova "Poslanička grupa pod nazivom poslanička grupa DOS-Demohrišćanska stranka Srbije", koju sačinjava sedam narodnih poslanika. Za predsednika poslaničke grupe određen je narodni poslanik prof. dr Predrag Stojanović, a za njegovog zamenika narodni poslanik Gvozden Jovanović.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ZDRAVSTVENOM OSIGURANjU (zajednički načelni pretres sa izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti)
Po redosledu narodnih poslanika, po prijavama za reč u ovoj zajedničkoj načelnoj raspravi, reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački, a posle njega narodni poslanik Veroljub Arsić.

Uvaženo predsedništvo, kolege poslanici, juče nam je predstavnik Vlade rekao da se reformski zakoni u oblasti zdravlja rade,  da su u poodmakloj fazi i da će vrlo brzo biti stavljeni u skupštinsku proceduru. Ako je tako, mišljenja smo da je trebalo sačekati te reformske zakone, pa da onda sve odjedanput završimo, a ne ovako na parče da rešavamo određene stvari. Ali, pošto zaista postoji potreba za usklađivanjem sa Zakonom o radu, onda možemo da uradimo i ovaj deo posla, mada se postavlja pitanje zašto ovi reformski zakoni i reforma u zdravstvu ne idu brže,  da li je to zato što nadležno ministarstvo smatra da stanje u zdravstvu nije alarmantno.
Kakvo je zapravo stanje u zdravstvu? Sredinom marta u jednom novinskom članku izašao je napis Instituta za kardiovaskularne bolesti na Dedinju, pod jednim sablasnim naslovom - "Dugovi da ti srce stane". Tu je direktor objašnjavao u kakvoj nemaštini i bedi radi ova renomirana ustanova, pa između ostalog kaže da se leče oni bolesnici koji mogu sami da plate određene troškove, a ti troškovi, recimo, za baj-pas, za ispitivanje i ugradnju, koštaju oko 8.000 maraka. On takođe kaže - oni koji nemaju novca, staju na listu čekanja. A, na provokativno pitanje novinara da li dočekaju, on kaže - mnogi taj red ni ne dočekaju.
Ovih dana diljem Srbije kola jedan letak, molba sa Univezitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici. To je klinika, ko ne zna, nastavna baza za fakultet, gde dolaze budući dečji lekari specijalisti da uče i da se vežbaju. Između ostalog se kaže kakvo je stanje na toj klinici. Na hematologiji, gde se deca leče od malignih oboljenja, nema razvoda kiseonika. Na kardiologiji ne postoji nijedan ispravan monitor za praćenje teških srčanih mana. Na odeljenju za opekotine otpada malter sa zida, a za anesteziju se koristi poljska oprema pozajmljena od vojske.
Ovde se poziva na jednu kampanju pomoći ovoj bolnici. U toj kampanji se navodi da će učestvovati neki ambasadori, glumci, neke kompanije, političari, kao Mlađan Dinkić, Goran Pitić, Svilanović, Božidar Đelić. Postavlja se pitanje - da li probleme u zdravstvu treba da rešavamo pomoću ovakvih kampanja, pomoću spotova, ili sistemski? Napominjem da su ovo beogradske renomirane zdravstvene ustanove, koje, ruku na srce, ipak dobijaju mnogo više para nego što dobijaju druge zdravstvene ustanove po drugim centrima. Napomenuću samo da Institut za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici, za slični obim poslova dobija mnogo manje para nego "Dedinje", koje je bilo miljenik bivšeg režima, a nažalost sada i ovog režima. Kako tek onda prolaze ostale zdravstvene ustanove po manjim opštinskim centrima?
Naše stanje je zaista alarmantno. Nedopustivo je da se Ministarstvo na ovaj način odnosi prema zdravlju i da ne krećemo već u zaista ozbiljne i temeljne sistemske reforme u zdravstvu.
Ali, šta da radimo, mi ćemo se osvrnuti na ovaj predloženi zakon koji se sastoji iz dva lista i šest članova, ali i njega ćemo obraditi da pokažemo da i tu ima mnoštvo nelogičnosti, mada ćemo podržati taj zakon, jer je potrebno da bi se harmonizovao sa ostalim zakonima.
Dakle, vladin Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji smo dobili, najpre propisuje prekovremeni rad. Prekovremeni rad u zdravstvenim ustanovama bio je propisan Zakonom o radnim odnosima iz 1996. godine, ali nažalost nije našao mesto u novom Zakonu o radu. Tu ima samo jedna odredba koja kaže - dežurstvo u zdravstvenim ustanovama, kao prekovremeni rad, uređuje se posebnim zakonom - član 38. Zakona o radu. Taj poseban zakon očigledno je Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Kada njega čitamo došli smo u jedan zatvoreni krug, da Vlada prepisuje prekovremeni rad iz bivšeg zakona o radnim odnosima, a te odredbe se nisu našle u ovom važećem Zakonu o radu. Sasvim je jasno da je trebalo prekovremeni rad propisati u Zakonu o radu, na šta smo mi kao poslanička grupa ukazivali, ali nažalost nije imao ko da nas sluša.
Predlagač Zakona greši ako uređuje prekovremeni rad po uzoru na član 44. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine, jer tu zadržava nerazlikovanje između dežurstva i prekovremenog rada.
Naime, pored redovnog dežurstva u zdravstvu postoje i dve vrste prekovremenog rada. Jedno je uobičajeni prekovremeni rad, koji ne može da se planira i to je potreba nezavršene zdravstvene usluge, iznenadno povećanje obima posla i sve što jednostavno ne može da se planira, a realno se dešava svakodnevno.
Druga kategorija je tzv. pripravnost, ili u narodu nazvano kućno dežurstvo, znači kada se izlazak lekara dešava po potrebi, odnosno po pozivu pacijenta. To je jedan poseban vid prekovremenog rada i mora da se uvede, a nažalost nije predviđeno, jer u nekim zdravstvenim ustanovama nije opravdano, zbog opšte prirode delatnosti, da se uvodi neprekidno dežurstvo. To su, recimo, zdravstvene stanice po selima, zatim ustanove kao što je npr. Pasterov zavod u Novom Sadu, gde nema potrebe da se stalno dežura, ali ima potrebe kada pacijenti dođu da se neko odazove i da izvrši intervenciju. To utvrđuje direktor doma zdravlja, da bi obezbedio kontinuiranu zdravstvenu zaštitu.
Dakle, po nama, treba obavezno razdvojiti prekovremeni rad od dežurstva. Međutim, Predlogom Vlade obuhvaćeno je samo redovno dežurstvo i to: noću, na dan državnog praznika i nedeljom, a ograničeno je na svega 10 sati nedeljno, čime se po nama ne može na odgovarajući način obezbediti adekvatna zdravstvena zaštita. To je u praksi već potvrđeno i znamo da dežurstvo po bolnicama traje od 12 do 24 sata, nakon čega se obezbeđuju određeni slobodni dani, a plaćanje je bilo regulisano tim posebnim kolektivnim ugovorom.
Stavom 5. novog člana 9a ovog predloga propisuje se da zdravstveni i drugi radnici imaju pravo na uvećanu zaradu, za prekovremeni rad, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Međutim, to je suvišno jer to već stoji u Zakonu o radu, gde se kaže: "Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama". To je član 82. stav 1. Zakona o radu i vrlo je jasan. Nije bilo nikakvih ograničenja da se uvećana zarada za prekovremeni rad i dežurstva reguliše tim posebnim kolektivnim ugovorom, kako je i ranije bilo, a sa pozivom na ovaj član Zakona o radu. Umesto toga, predlagač demagoški daje neko pravo zdravstvenim radnicima, koje oni faktički već imaju po Zakonu o radu.
U ostalim odredbama Predloga zakona uvodi se u zdravstvene ustanove volonterski i dopunski rad. U obrazloženju Predloga zakona piše da se volonterski i dopunski rad uvode iz razloga što Zakon o radu ne predviđa mogućnost volonterskog obavljanja pripravničkog staža i stručnog usavršavanja, kao ni mogućnosti radnog angažovanja u vidu dopunskog rada. To piše u obrazloženju, što smo svi dobili. To je delimično tačno, jer Zakon o radu ne predviđa volonterski rad, ali je netačno da ne poznaje dopunski rad. Dakle, opet sitno podmetanje koje se može proveriti; naime, članovi 93. i 94. Zakona o radu, Odeljak o zabrani konkurencije, jasno se govori i iz toga proizilazi da je dopunski rad i te kako dopušten po Zakonu o radu.
Ono što je važno istaći jeste da volonterski i dopunski rad nisu svojstveni samo zdravstvenim ustanovama. Postoje i u privredi, državnim organima i javnim službama. Znači treba menjati odredbe Zakona o radu. To su opet propusti Zakona o radu, na koje smo mi ukazivali.Sada se na ovaj način ti propusti rešavaju u zakonu o zdravlju, a ostale oblasti i dalje ostaju nepokrivene po tom pitanju. Kada bismo bukvalno tumačili, sa stanovišta zdravlja, iz ovog predloga proizilazi da su od 21. decembra 2001. godine (kada je Zakon o radu stupio na snagu) pa do danas bili nedopušteni i prekovremeni rad i dežurstva u zdravstvu, i da su zdravstveni radnici koji su noćima, subotama i nedeljama dežurali da bi građanima pružali permanenciju u zdravstvenoj zaštiti zapravo kršili zakon i radili van propisa.
Tako dolazimo do suštine. Propisivanjem prekovremenog rada, dežurstava i volonterskog rada u zdravstvu predlagač Zakona faktički ispravlja greške sadržane u Zakonu o radu, a ispravlja ih tako što prepisuje odredbe Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine. Naravno, mi smo za to da se te greške isprave i bolje ovako nego da ne budu uopšte ispravljene, ali ipak smo očekivali da se ne prepisuju neki stari zakoni, nego da se modernije, drugačije i savremenije odrede neki odnosi koji su savremeni u Evropi i svetu.
Da bi se legalizovao postojeći dopunski rad zdravstvenih radnika, neophodno je precizno utvrditi vrstu, način, vreme trajanja rada kod drugog poslodavca, slično onome kako je to regulisano Zakonom o radu. Takođe, treba utvrditi da li ovaj vid dopunskog rada zaposleni zdravstveni radnik može da samostalno obavlja u ustanovi gde je zaposlen, naravno ukoliko za to ima potrebe i interesa i on i poslodavac. Ovo je vrlo važno pitanje koje niko nije dotakao, jer na ovaj način, regulisanjem ovakvog dopunskog rada, možemo otvoreno reći, udarili bismo na žarište korupcije u zdravstvu, a kapaciteti zdravstvenih ustanova bi se mnogo racionalnije koristili, pa samim tim i investiciono održavali.
Svi mi dobro znamo da ima mnoštvo zdravstvenih radnika koji ne mogu ili ne žele da otvore sopstvene ordinacije, ne mogu ili ne žele da rade u drugim privatnim ordinacijama, nego svoj dopunski rad na crno obavljaju na sopstvenom radnom mestu. Znamo redove privatnih pacijenata koji stoje pred određenim ordinacijama za vreme radnog vremena u državnim ustanovama. Dakle, to pitanje jednom treba pokrenuti, tu javnu tajnu razobličiti i otvoriti mogućnost da zdravstveni radnici posle podne, van radnog vremena, na sopstvenom radnom mestu rade privatno, naravno organizovano, uz određenu nadoknadu, u interesu svih-njihovom, poslodavaca i naravno pacijenata.
Na kraju, što se tiče volonterskih specijalizacija nezaposlenih zdravstvenih radnika, njih treba dozvoliti iz razloga što će ovaj vid stručnog usavršavanja omogućiti nezaposlenim zdravstvenim radnicima da se osposobe za poslove koje će kasnije moći da rade privatno ili u državnim ustanovama, ali poenta je da se broj tih specijalizacija i njihiva vrsta ne može davati haotično, nego to mora biti organizovano, njih moraju da utvrde područni instituti za zaštitu zdravlja, u skladu sa dugoročnim ciljevima jedinstvene zdravstvene politike u Srbiji.
Kao poslanička grupa Demokratske stranke Srbije mi ćemo podržati ovaj zakon, jer naravno da razumemo da je potrebno da se harmonizuju određeni zakoni koji su već doneti, ali apelujemo i insistiramo da se Ministarstvo zdravlja konačno ozbiljno pozabavi sa reformom zdravstva, jer to je nasušna potreba ovog naroda.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, a posle njega narodni poslanik Rajko Baralić.

Dame i gospodo poslanici, za razliku od nekih koji su govorili ovde pre mene i kritikovali predloge ova dva zakona, mogu da vam kažem da SRS neće podržati i u isto vreme kritikovati nijedan zakon. Znači, ako ga kritikujemo, kritikujemo vlast i samim tim želimo bolji zakon.
Kao što predlagač Vlade, koji sada nije prisutan, a nemamo ni ministra, reče - ovi predlozi zakona nisu reformskog karaktera. Slažem se sa tom njegovom ocenom i postavljam pitanje - zašto su uopšte na dnevnom redu?
Navodno, ovim, dopunama zakona treba uskladiti već postojeće zakonske propise, ali ništa novo uglavnom nije predloženo. Znači, i do sada je poslodavac snosio troškove bolovanja do 30 dana, preko 30 dana zasedala je lekarska komisija i tada je to padalo na fondove zdravstvenog i socijalnog osiguranja.
Gospodin predstavnik Vlade i potpredsednik reče da je do sada bilo zloupotreba i da će ovim novim dopunama takve zloupotrebe biti onemogućene. Međutim, ni u jednom jedinom delu Predloga zakona to se ne vidi i sigurno će biti i dalje po tom pitanju zloupotreba po starom. Znači, kako je bilo i do sada.
Ono što najviše SRS zamera ovim predlozima jeste dopunski rad - koliko je to zaista korisno i za naše zdravstvo i za korisnike. Obično svaku krizu u društvu i krizu vlasti prvo oseti zdravstvo. Po meni, ovo deluje kao "brigo moja pređi na drugoga". Vlada Republike Srbije, kao predlagač ovih zakona, priznaje da nije u stanju da kvalitetno nagradi lekare i zdravstvene radnike za svoj rad, pa pribegava tome da mogu dopunski da obavljaju svoju delatnost kod drugih poslodavaca.
Kako se to do sada odvijalo - pa i do sada je to postojalo, manje ili više izraženo, sada je samo legalizovano ono što se do sada radilo i što je u svakom slučaju bilo na štetu građana, odnosno korisnika zdravstvenih usluga.
Do sada je bilo tako što obično lekari procenjuju sami, po svom sopstvenom mišljenju, ne svi, ali dobar deo, koga će pacijenta pregledati kao korisnika zdravstvenih usluga, a koga će uputiti kod svog kolege ili poslodavca, pa ga kasnije privatno pregledati i za to mu dobro naplatiti.
Tako je to izgledalo do sada. Sada ste ovo legalizovali i takvih zloupotreba će biti još više.
Hteo bih sada da spomenem, pošto su ovde uglavnom bili zdravstveni radnici za ovom govornicom, da sam primetio da ih najviše boli pitanje prekovremenog rada i dežurstava i kako im se zbog toga umanjuju plate. Međutim, postavlja se pitanje, uglavnom za sve te govornike koji su bili ovde - da li bolesnici, odnosno građani postoje radi njih ili oni postoje radi građana i šta je njihova dužnost?
Njihova dužnost je da leče, a kako se to, otkada ste vi gospodo iz DOS-a došli na vlast, radi - pre otprilike godinu dana bilo je aktuelno plaćanje participacije; tadašnji ministar je to obrazlagao time da je potrebno da se za zdravstvene ustanove kupuje kroz te participacije priručni materijal - igle, vata, alkohol, sredstva za održavanje lične higijene, sredstva za čišćenje prostorija itd; pa ste uveli participaciju da svaki pacijent koji dođe, mora da plati 20 dinara za svaki pregled i kontrolu; pa ste uveli participaciju na lekove koji se ne plaćaju, 20 danara po svakoj kutiji.
I to je trajalo neko izvesno vreme. E sada, mogu da vam kažem da i ne znam više razloge zašto ta participacija postoji i gde idu ta sredstva, jer sam pre par nedelja odveo svoju kćerkicu kod lekara i mogu vam reći da sam se stvarno zaprepastio kada sam na dečijem odeljenju, za decu predškolskog uzrasta, na vratima ordinacije gde se primaju injekcije pročitao da roditelji moraju da ponesu iglu, vatu i alkohol. To nikada nije bilo u Srbiji, nikada do sada nije bilo da su deca morala da nose iglu, vatu i alkohol, čak ni u vreme najvećih sankcija.
Gospodo, da je situacija makar malo bolja u zdravstvu od kada ste vi došli na vlast, ne bih vas toliko kritikovao. Sada se dokazuje da je sve gore i gore. Kako to izgleda i kako to dosadašnji govornici, pogotovu iz vladajuće koalicije, hoće da prikažu da nisu za sve oni krivi što se tiče situacije u zdravstvu, postavlja se pitanje - zašto nam je budžet tako predimenzioniran i kuda se ta sredstva iz budžeta usmeravaju?
Postavlja se pitanje - šta je sa Batićevim upadom u Galeniku, kada je u tom trenutku u Galenici bilo sirovina za proizvodnju lekova u vrednosti oko 10 miliona dolara? Gospodin Panić je te sirovine iskoristio, napravio lekove, prodao, e onda je Vlada Republike Srbije uzela od gospodina Panića Galeniku. A da podsetim, rekoh već, to su bila sredstva, to su bile sirovine koje su pripadale našim zavodima za zdravstveno osiguranje i socijalnu zaštitu.
Spominje se dug zdravstva od nekih dve milijarde maraka prema građanima, ali niko ne spominje da ste vi na vlasti već više od godinu dana i da taj dug, koliko je meni poznato, niste smanjili. Postavlja se pitanje - kuda idu sredstva, gde su sredstva budžeta kojima se on puni?
Znači, sve ovo što ste radili do sada nije bilo dobro i čudi me da niko ne brine o tome, ni u Vladi Republike Srbije, a gospodin, ovlašćeni predstavnik Vlade, kaže - to nije moj resor, za to nisam zadužen, samo sam došao da obrazložim ove zakone. Ne znam zašto je ova vlada zadužena, pogotovu za šta je zadužen taj potpredsednik Vlade, znam da je mnogo izjava u štampi davao povodom seksualne obespravljenosti manjina, ali mu to u svakom slučaju ne daje za pravo da ovde izađe i kaže - nisam kriv za situaciju u zdravstvu.
Pa, u svakom slučaju je kriv, makar kao pojedinac u jednom kolektivnom organu koji ne vodi zemlju kako treba. Do sada ste sa Zapada, više puta sam rekao za ovom govornicom, prihvatali samo ultimatume. Zašto ne prihvatite i neke njihove pametne zakone, pogotovu iz zemalja koje su najbliže. Recimo, kad su u pitanju zloupotrebe, austrijsko zdravstvo je mnogo lakše, mnogo bezbolnije i mnogo jeftinije prebrodilo sve te probleme, koje su oni imali sa korupcijom u zdravstvu i zloupotrebama u zdravstvu.
Zašto ne koristite njihova iskustva? Zašto ne prihvatite sa Zapada ono što je dobro? Tamo se ne dešava, pogotovu u manjim sredinama, da lekari, da pacijenti putuju kod drugog lekara, iako ga imaju u svom mestu. A, putuju kod drugog zato što im njihov lekar zaviruje u džepove i gleda šta mu donose u rukama. Iskustva, bar iz Austrije, jesu takva, a ona je sa Zapada, smatra se da je i to Zapad.
Postoji više oblika pružanja zdravstvenih usluga: jedna - kompletno državna, i to se uglavnom odražava na bolničko lečenje; druga - kompletno privatna, kroz privatne klinike; treća - poluprivatna, gde lekar, da li specijalista, da li opšte prakse, ima svoju ordinaciju koju je opremio svojim sredstvima, a platu prima na osnovu broj kartona zdravstvenih osiguranika koji kod njega koriste njegove zdravstvene usluge.
Znači, tu se ne bi dešavalo da jedna ordinacija bude prepuna pacijenata koji čekaju na red, što znači da taj lekar savesno i kvalitetno obavlja posao, a njegov kolega čeka pacijente koji nešto treba da mu donesu i da na kraju primi istu platu.
Mislim da je stanju u zdravstvu toliko alarmantno da nam ovakve dopune zakona, pogotovo danas nisu bile potrebne i da je vreme da Vlada Republike Srbije predloži jedan pravi, kvalitetan zakon, koji će biti u interesu i zdravstvenih radnika i korisnika zdravstvenih usluga; prvi ne bi morali da šetaju od jednog do drugog, od privatnika do privatnika ili da rade na crno, a zbog korisnika zdravstvenih usluga ovo sve i postoji.

Narodni poslanik Dragoljub Vojinović, replika. Osnov za repliku je komentar izlaganja poslanika koji su lekari, kao i njihovi stavovi o tome. Izvolite.

Dame i gospodo, koleginice i kolege, uvažavam i pažljivo slušam govor svakog poslanika, ali smatram da je prethodni govornik pogrešno protumačio, a čak bih rekao - i neke stvari zlonamerno rekao. Ispada da su se u prethodnim izlaganjima zdravstveni radnici interesovali samo za prekovremeni rad i način plaćanja toga rada. To uopšte nije tačno. Uglavnom, to uopšte nije tačno. Ako ste pažljivo slušali, mi smo o tome govorili.
A drugo, zalažem se, isto kao i vi, da se donesu reformski zakoni. O tome sam govorio. Mi koji radimo u toj oblasti, od posebnog društvenog interesa, znamo pod kakvim uslovima radimo; i mi smo najmanje, da kažem tako, promovisani tako, iako nam se spočitava da smo po korupciji prvi itd.
Molim vas da se sa takvim mišljenjima ovde ne izlazi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a posle njega narodni poslanik Ljubiša Maravić.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, doktor Jovanović nije tu, gospođo Pavlović, poštovani zastupniče Ministarstva zdravlja, poštovani novinari, poslanici SPS-a ukazivali su prilikom rasprave i usvajanja Zakona o radu da može biti izvesnih problema kod usaglašavanja ostalih zakona sa ovim, uslovno matičnim, zakonom za brojne oblasti i delatnosti. Interesantno je da je jedan broj narodnih poslanika sasvim drugačije govorio kada je išla rasprava o Zakonu o radu, a da je danas sa pravom nasekiran zbog odredaba i posledica koje taj zakon ima u odnosu na zakone o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju.
Na ovaj način ukazujem koleginicama i kolegama, narodnim poslanicima, da kada se usvajaju tako važni zakoni kao što je Zakon o radu, koji jeste sistemskog karaktera, mora da se uvek predvidi njegovo dejstvo i njegove realne, obično negativne, posledice na one zakone koji će tek ući u skupštinsku proceduru i koje, kasnije, nećemo biti u stanju da ispravimo.
Ali, ovo je samo konstatacija. Mi danas ne možemo da ispravimo odredbe Zakona o radu, koje bitno definišu i ove promene o kojima danas, ovde, razgovaramo. A propo čestih priča i jedne tenzije koja postoji u društvu da je nivo korumpiranosti zdravstvenih radnika u državi dostigao takav nivo da je postao nepodnošljiv, nisam lekar, nisam zdravstveni radnik, ali želim da progovorim nekoliko rečenica o tom problemu, zato što mislim da se u Srbiji ništa brže i lakše ne poteže od pištolja i reči - lopov. I od jednog i od drugog posledice mogu biti pogubne.
Sa stanovišta tužnog i tragičnog iskustva koje je imala moja porodica želim da kažem: obavezan sam prema velikom broju medicinskih radnika, uglednih profesora, brojnih ljudi u apotekarskim ustanovama, u Medicinskom centru u Čačaku i brojnim renomiranim ustanovama zdravstva u Beogradu, da za četiri godine mog obraćanja ovim stručnim i divnim ljudima nikada nisam naišao ni na jednog čoveka koji je gestom, eksplicite ili na bilo koji drugi način od mene tražio da nekoga podmitim da napravi zdravstvenu uslugu za moju pokojnu suprugu.
Dužan sam da to kažem zato što jedna priča o korupciji, koja ovih dana dostiže neslućene razmere, vređa ponos i dostojanstvo jedne od najčasnijih profesija u svetu uopšte. Naravno, na ovaj način ne amnestiram nikoga ko se na bilo koji način ogrešio o Hipokratovu zakletvu, o etički kodeks, o kodeks profesije i o opšti načelni moralni kodeks. Svi koji imaju drugačija iskustva neka to kažu javno ili tamo gde to treba da se kaže.
Ali, ako to nemaju, neka zaćute zauvek, jer na taj način onemogućavaju brojnim pacijentima, čija sudbina pre svega jeste nama ovde važna, važnija od sudbine zdravstvenih radnika, da imaju normalnu, pravovremenu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu.
Imao sam moralnu obavezu da to kažem zbog toga što je prosto neshvatljivo da bilo ko, ko se registruje kao nevladina organizacija, kao antikorupcijski Otporov štab, kao ne znam ko sve još, ima pravo da danas u Srbiji svrstava razne ljude u korumpirane, a da za to nema nikakve zakonske, niti bilo koje druge, posledice.
U vezi sa zakonom i u vezi sa onim što je ovde predmet naše današnje rasprave, pažljivo sam slušao uvažene kolege i koleginice, narodne poslanike, na Odboru za zdravstvo jutros. Skoro 10 godina svog života proveo sam radeći u računskom centru Medicinskog centra u Čačku i imam dovoljno informacija da mogu argumentovano da govorim o svim ovim stvarima. Za potrebe Medicinskog centra u Čačku 1982. godine sam, sa grupom kolega, radio jednu analizu - da lekar koji dežura 30 sati mesečno, ako ima mogućnost da dežura 30 godina, zaradi 30.000 maraka više od kolege koji ne dežura. Ali, to je bilo davno.
Danas se takve računice ne bi mogle izvesti.
Osnov i motiv da neko odabere određenu specijalizaciju bio je, između ostalog, pored afiniteta prema jednoj ili drugoj grani medicine, i to da li se u toj grani organizuju dežurstva. No, predloženim zakonskim rešenjem dežurstvo se svodi praktično na prekovremeni rad.
Želim da kažem da Srbija nije u istom stepenu organizacije zdravstvene zaštite u Pirotu i Čačku, u Sjenici, i Milanovcu i na bilo kom drugom mestu u Srbiji. Ukoliko donesemo ovakav propis, onemogućićemo jedan broj malih zdravstvenih ustanova da na adekvatan način organizuju permanentnu zdravstvenu zaštitu. Na taj način učinićemo rđavu uslugu, pre svega pacijentima i građanima Srbije. Ovde nema crno-bele varijante. Ni jedno rešenje koje je isključivo ne doprinosi boljem stepenu organizacije zdravstvene zaštite.
Iz brojnih medicinskih centara u Srbiji danas odlaze kolege lekari, specijalisti, u male centre i tamo obavljaju lekarsku praksu u interesu pacijenata koji tamo žive i rade da bi se njima olakšala pozicija. Jer, moram da kažem, da nažalost pre svega u selima Srbije odavno više ne stanuju učitelji, odavno više ne stanuju medicinski radnici, a pre svega lekari. Odavno su otud počeli i sveštenici da odlaze u gradove, a da samo vrše službu u selima po Srbiji.
Taj problem je celovit, ako nam je stalo do sela Srbije treba da omogućimo i ovim zakonskim rešenjem da se ne ugase ambulante po selima u Srbiji, a starost je i sama po sebi teška. Ako je čovek još bolestan, on nema izbora. Ukoliko je neko bolestan i star, ne može da ode 30 kilometara do lekara da mu tamo pruže odgovarajuću zdravstvenu zaštitu.
Upućujem apel, pre svega medicinskim radnicima, lekarima i ljudima iz Ministarstva, potrebno je da se reafirmiše i da se dovede u normalnu poziciju profesija - lekar opšte prakse. Ako je u nečemu bilo komocije, to je bilo u odnosu pacijenata prema lekaru opšte prakse. Nedopustivo je da neko ko šest godina studira, ko završi staž, stažira godinu dana, da bude samo skretničar u medicinskim ambulantama za lekare specijaliste. Potrebno je ovim ljudima pre svega omogućiti da pružaju zdravstvenu zaštitu, adekvatnu svom znanju, svom položaju i potrebama građana, odnosno pacijenata.
Na ovaj način, na jednoj strani imamo u pojedinim centrima višak lekara specijalista koji ne mogu da se zaposle, a u drugim mestima i u drugim zdravstvenim ustanovama imamo manjak lekara opšte prakse koji bi tamo bili dragoceni. Ta stvar treba da se niveliše, pre svega u korist pacijenata i građana Srbije.
Ovde sam podneo jedan amandman i nekoliko sa grupom narodnih poslanika iz poslaničke grupe SPS-a, o tome će biti reči kada amandmani dođu na dnevni red. Poslanička grupa SPS-a ne može podržati ovaj zakon, ne zbog hira i ne zbog principa, već zbog toga što nivo narodnog zdravlja jeste u programu SPS-a jedan od fundamenata, a ovim zakonom se taj nivo narodnog zdravlja, na način kako predlaže zakon, objektivno dovodi u pitanje. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Maravić, a posle njega narodni posalnik Toma Bušetić.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodine potpredsedniče, uvaženi predstavnici Ministarstva zdravlja, pred nama su izmene i dopune dva vrlo značajna zakona, zakona o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti. Od nadležnih iz Ministarstva zdravlja i Vlade Republike Srbije informisani smo na Odboru za zdravlje i porodicu da će korenite promene u ovoj oblasti uslediti krajem ove godine. Kao poslanik SPS-a koji dolazi sa teritorije AP Kosova i Metohije, smatram da mi je dužnost da ukažem na neke aktuelne probleme vezane za oblast zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja.
Sve do dolaska misije UNMIK-a i KFOR-a na teritoriju AP Kosova i Metohije, zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje je funkcionisalo, i pored određenih poteškoća, na sasvim zadovoljavajući način u svih pet okruga, u kojima je postojala razvijena mreža filijala Repbličkog zavoda zdravstvene zaštite, kao i razvijena mreža specijalističko-bolničke i preventivne zdravstvene zaštite, u kojima su osiguranici ostvarivali svoja prava bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost.
Nakon dolaska misije UNMIK-a i KFOR-a situacija se drastično promenila. Nažalost, jedan broj zdravstvenih radnika u jednom velikom progonu srpskog i drugog nealbanskog življa sa teritorije Kosova i Metohije izgubio je svoje živote. Mislim da treba i ovom prilikom i svakom drugom prilikom isticati hrabrost, odlučnost i požrtvovanost zdravstvenih radnika širom Kosova i Metohije koji su tamo ostali, kao i radnika i rukovodstva Zdravstvenog centra u Kosovskoj Mitrovici, kao faktora opstanka i ostanka srpskog naroda i drugog nealbanskog življa na prostoru Kosova i Metohije. Nažalost, ni ova zdravstvena ustanova nije u mogućnosti da pruži potpunu zdravstvenu zaštitu jer nije opremljena potrebnim medicinskim aparatima za dijagnostiku, laboratorijama i drugim uređajima, i zbog velikog priliva bolesnika sa prostora Kosova i Metohije prinuđena je da jedan broj bolesnika šalje da nastavi lečenje u zdravstvenim institucijama širom Srbije.
To je, naravno, potrebno, jer je patologija bolesti nakon rata proširena, posebno na duševne i kancerogene bolesnike. Zahvaljujući nadležnim organima lečenje bolesnika sa Kosova i Metohije na teritoriji Srbije nikada nije dovedeno u pitanje, te su Srbi širom Kosova i Metohije zahvalni institucijama i zdravstvenim radnicima na nesebičnoj pomoći.
Želeo bih da ukažem na nešto što se sada sprema. Nažalost, misija UNMIK-a i KFOR-a, suprotno Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244, a u dogovoru sa šiptarskim novoustanovljenim organima, radi na nečemu što bi moglo da bude pogubno za srpski narod i pripadnike nacionalnih manjina na teritoriji Kosova i Metohije. Buduću zdravstvenu strategiju na Kosovu i Metohiji sačinjava Odsek za zdravstvenu i socijalnu zaštitu u kome se isključivo nalaze albanski stručnjaci. Njihova ponuđena strategija ne uvažava kulturnu, socijalnu samobitnost srpske i ostalih nealbanskih zajednica. U postojećim bezbednosnim uslovima, ugrozila bi se jednakost prava iz domena zdravstvene zaštite.
Na terenu je počelo preuzimanje svih ingerencija organizacija zdravstvene zaštite i zdravstvene službe od strane Odseka za zdravstvenu i socijalnu zaštitu iz Prištine. UNMIK je raspisao konkurs za izbor direktora ustanova primarne zdravstvene zaštite, tj. ustanova u kojima se leči najveći broj bolesnika. Zatim, zdravstveni odbori preuzimaju potpunu ingerenciju u strategiji i strateškom planiranju i budžetskom planiranju osnovne zdravstvene zaštite. Odsek za zdravstvenu zaštitu u potpunosti ignoriše ulogu poverenika naše države, a saradnja sa njima se ceni kao nepoželjna.
Izgrađena bolnica u Gračanici koja ima internu kliniku, urgentnu hirurgiju, ginekologiju i akušerstvo nije ucrtana u plan i mrežu zdravstvene zaštite, a sa njihove strane postoji ideja o gašenju iste.
Albanski odsek zdravstvene zaštite predviđa nešto što već nagoveštava konture buduće fantomske države - velike Albanije, a to je da u narednom periodu Tirana, tj. Albanija pruža zdravstvenu zaštitu građanima Kosova i Metohije za kancerogena oboljenja; Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, tj. klinika u Skoplju, treba da pruža usluge građanima Kosova kada su u pitanju kardiovaskularna oboljenja.
O saradnji sa Srbijom i Jugoslavijom, kao i upućivanju srpskih bolesnika u bolnice širom Srbije, nema ni govora. Nigde se ne predviđa mogućnost usavršavanja srpskih kadrova u Srbiji, već samo u kosovskim zdravstvenim institucijama. Uvodi se puna kontrola dostava lekova i farmaceutskih proizvoda preko albanske agencije "Kadra". Predviđa se zatvaranje srednjih medicinskih škola, i to u Gušterici, Gračanici, Plemetini i Kosovskoj Mitrovici. Gde će sada naša deca? Dokumentom se predviđa da sistem finansiranja zdravstvene zaštite predviđa lično učešće pacijenata, što bi predstavljalo veliki problem za srpski narod i pripadnike nacionalnih manjina.
S obzirom da se u Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 nigde ne pominje pitanje zdravstva, potrebno je da nadležni državni organi pod hitno reše ovaj problem koji postaje akutan, što dovodi u pitanje opstanak srpskog naroda i drugog nealbanskog življa na prostoru Kosova i Metohije. Sve ovo unelo je veliki nemir i nespokojstvo srpski narod i pripadnike drugih nacionalnih manjina, te hitno treba dati odgovor na pitanje kako će se i gde ubuduće lečiti nealbansko stanovništvo sa teritorije Kosova i Metohije. Hvala.