Prvo što se tiče ovog amandmana; Branko Pavlović je moj drug, išli smo u istu gimnaziju i školski smo drugovi, pa znamo da kada god se uvodi neki novi predmet ili kada kod nekog predmeta dolazi do radikalne izmene nastavnog plana i programa, onda obično u prvoj, pa nekad čak i u drugoj godini uvođenja tog predmeta nema udžbenika, nego se radi po nekim uputstvima iz Ministarstva, a onda đaci hvataju beleške i posle odgovaraju.
Uostalom i na fakultetu nema uvek udžbenika za sve predmete, jednostavno zato što nisu napisani, zbog toga postoje predavanja. Naravno, to će biti ispravljeno, ali treba da postoje udžbenici. Ali, da bi se napisao jedan valjan udžbenik treba vremena; a do tada se radi po skriptama i to nije ništa sporno.
Što se tiče drugog dela, to smatram na neki način replikom pošto je pomenuta DSS, a vezano za Adventističku i njoj slične crkve, ponoviću da po Ustavu ove zemlje svi građani imaju pravo na veroispovest za koju se sami opredele; a naravno, ima crkava u ovoj zemlji koje ne spadaju u tradicionalne i ima ljudi koji tim crkvama pripadaju. To im niko ne brani.
Ponoviću opet, ovde se radi o sistemu školstva. U osnovnim školama čiji je osnivač država normalno je da se izučava ono što je vezano za našu tradiciju. Takođe je normalno da i nacionalne manjine, shodno Ustavu, imaju prava da izučavaju ono što je vezano za njihovu tradiciju; najbolju potvrdu toga je izneo predstavnik poslaničke grupe vojvođanskih Mađara i tu apsolutno nije ništa sporno; evo, tu su i predstavnici muslimanske veroispovesti, a verovatno imaju o tome i oni sličan stav.
Ne razumem kakve veze imaju adventisti sa tradicionalnim verskim zajednicama, neka oni postoje i koga su ubedili da priđu toj crkvi, taj ide u tu crkvu. Ali, ne može se to izučavati u školama, jer škole su potpuno nešto drugo; u njima se izučava ono što je tradicionalno. U krajnjoj liniji, svaka država mora da zaštiti sebe, u svakoj državi postoji nešto što se zove nacionalni interes.
Šta je nacionalni interes počinju da uče deca prvo kod svojih kuća, a posle i kada krenu u školu, da bi postali valjani građani ove zemlje, da bi osećali nešto što se zove patriotizam, ali ne kao isprazna reč jer se patriotizmom ovde često mahalo i vrlo često je bio zloupotrebljavan; ne govorim o tom patriotizmu, govorim o nečemu što su najviša i najlepša nacionalna osećanja; njih imaju svi narodi na ovoj zemaljskoj kugli, a ne vidim zbog čega je sramota da se tako oseća i naš narod.
Uostalom, većinu građana ove zemlje, ponavljam, još uvek čine Srbi. Veliki broj Srba jesu pravoslavne vere. Zašto u srpskom narodu postoje ljudi, Srbi, kojima toliko smeta ta pravoslavna vera i ta pravoslvna crkva, zašto je Srbima sve što je tuđe, nekim Srbima naravno, ne govorim o svima, pripamljivije od nečega što je naše, zaista ne razumem. Nemam ništa protiv onih koji tako misle, ne branim im da tako misle, ali ne mogu da ih razumem, jer normalno je da se Srbin, pravoslavac, prvo uputi na nešto što je njegovo, pogotovu ako je to humano, dobro, nešto što nas uči duhovnosti, nekim višim ciljevima.