Sada bih još nekim opštim argumentima potkrepio ovaj predlog da Vlada bude organ koji će se neposredno baviti javnim nabavkama, a ne posebna uprava, uprava koja je po prirodi stvari niža od ministarstva.
Najveći deo budžeta, preko 95% budžeta verovatno troši Vlada. Vlada je najveći potrošač državnog novca, narodnog novca. Vlada mora da odgovara. Vlada može da odgovara direktno i posebno. Po ovako važnom pitanju, ako imamo u vidu da se budžetski novac troši u najvećoj meri za plate i za materijalna sredstva, pre svega potrošna materijalna sredstva raznih ministarstava, organizacija i ustanova, bilo bi veoma važno da se Vlada isprsi, da sama to kontroliše, da taj posao obavlja i da za njega odgovara; jer, Ministarstvo finansija već ima ogromne nadležnosti u sferi finansija, naplate fiskalnih prihoda, raspodela i distribucija fiskalnih prihoda. Ako mu se dodaje još jedan ovako obiman posao u okviru uprave koja je pod njegovom direktnom kontrolom, onda Ministarstvo finansija po svojim nadležnostima prevazilazi svako drugo ministarstvo u Vladi, pa se može slobodno reći da sva ministarstva zajedno nemaju nadležnosti koliko samo jedno jedino.
Ako to radi Vlada preko svog generalnog sekretarijata i ako vi sada nemate sposobne ljude u generalnom sekretarijatu da to rade, onda ne može u tome da se sastoji problem. Ljudi se nađu, pa makar sa 64 godine starosti, kao što ste našli sekretara Skupštine. Ljudi sposobnih ima na raspolaganju, ali je bitno da organska veza između Vlade, kao glavnog odgovornog državnog organa za raspolaganje i trošenje ovog novca, i onoga ko neposredno odlučuje o trošenju tog novca ne bude posredna.
Sva ministarstva odgovaraju Vladi, ali sva ministarstva nisu spremna da odgovaraju ovoj upravi. Ko će kontrolisati trošenje potrošnih sredstava od strane korisnika? Ranije su sami korisnici kupovali ta potrošna sredstva. To nije dobro i vrednost ovog zakona je u tome da se koncentriše nabavka, da se tako postignu uštede i da se izbegne plaćanje raznoraznih provizija koje su u praksi učestale (tu je suština pogođena), ali da se ne stvara novi monopolista, koji možda neće ostvariti 15% na ime provizija, ali njemu je dovoljno da ostvari jedan ili dva procenta, ako nad njim nema potrebne kontrole.
Ja sam kontrolisao maksimalno, i to možete videti iz stenograma vladinog Odbora za privredu i finansije, pa ga prelistajte malo. To možete nekom drugom da pričate. U ovom slučaju je reč o zakonu. Moj je cilj da ovaj zakon bude što bolji. Vi koji ste navikli po opštinama da slične stvari radite, imajte u vidu da će to morati kad-tad i po pitanju opština da se reguliše. Znam da sam ostvario ogromne uštede učeći na promašajima svojih prethodnika i da su te uštede ugrađene u vodovod, kanalizaciju, asfaltne puteve, fasadu itd. Znam da to što sam ja radio niko nije radio pre mene i da to niko ne radi u protekle dve godine otkako je tamo promenjena vlast. To je suština.
Govorio sam o tome neprekidno, nego vi niste slušali, kao što ni sada niste skloni da slušate, možda zbog toga što mnogi ne razumeju. Računam da Đelić razume, pa mu zato sugerišem da prihvati ovaj amandman, pošto su svi amandmani koje sam ovde podneo veoma konstruktivni i sračunati sa tim da se njihovim prihvatanjem zakon poboljša. Nismo načelno protiv donošenja ovog zakona. Vidim da ste mi samo jedan amandman usvojili. To je greška sa vaše strane i ne znam zašto ste i taj jedan, jer trebalo je malo ozbiljnije da ih proučite, pa biste videli da su veoma ozbiljno spremljeni i da poboljšavaju tekst zakona. Naravno, moja intencija prilikom pisanja tih amandmana je postizanje što veće kontrole, pa i kontrole ključnog ministra koji se bavi finansijama.