Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Petu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini.

Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, sednici prisustvuje 195 narodnih poslanika.

Molim vas da, radi utvrđivanja kvoruma, ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum i da je u sali prisutan 191 narodni poslanik.

Obaveštavam vas da su javili da će odsustvovati sledeći narodni poslanici: Miodrag Jaćimović, Slobodan Pavlović, Stanko Kovačević, a zakasniće Stevan Lilić.

Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.

Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije obaveštavam vas da sam na ovu sednicu pozvala predstavnike Centra za slobodne izbore i demokratiju, Narodnog pokreta "Otpor", Nacionalnog demokratskog instituta, Udruženja univerzitetskih profesora i nastavnika Srbije - Sekcija "Kolubara" i predstavnike USAID-a.

Pozdravljam prisutne goste.

Saglasno članu 80. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam Petu sednicu Drugog rednog zasedanja Narodne skupštine u 2002. godini sazvala u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 80. stav 1. Poslovnika zbog potrebe da Narodna skupština, u skladu sa rokovima utvrđenim u Zakonu o budžetskom sistemu, donese budžet Republike Srbije za 2003. godinu.

Dostavljen vam je zapisnik Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini, održane 3. decembra 2002. godine.

Pošto današnjoj sednici prisustvuje više od 126 narodnih poslanika, tačnije 210 narodnih poslanika, konstatujem da postoji kvorum za usvajanje zapisnika sa prethodne sednice.

Obaveštavam vas da je proverom u službi za poslove Administrativnog odbora utvrđeno da tom odboru niko od narodnih poslanika nije dostavio, u pisanom obliku, primedbe na zapisnik sa prethodne sednice.

Stavljam na glasanje zapisnik Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini, održane 3. decembra 2002. godine.

Za 157, protiv 22, uzdržanih nema, nije glasalo 39, od ukupno prisutnih 218 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština usvojila zapisnik Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini, održane 3. decembra 2002. godine.

U sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržan je predlog dnevnog reda sednice.

Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno odredbama Poslovnika, potrebno je da odlučimo o predlozima za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku.

Prelazimo na odlučivanje o predlozima za razmatranje po hitnom postupku.

Prvo, Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština, po hitnom postupku, stavi na dnevni red Predlog zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2000. godinu, koji je podnela Narodnoj skupštini 6. decembra 2002. godine. Predlažem da se ovaj predlog zakona razmatra kao 1. tačka dnevnog reda.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 164, protiv 23, uzdržanih nema, nije glasalo 38, od ukupno prisutnih 225 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština usvojila Predlog zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2000. godinu, kao 1. tačku dnevnog reda.

Drugo, Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština, po hitnom postupku, stavi na dnevni red Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2002. godinu, koji je podnela Narodnoj skupštini 6. decembra 2002. godine. Predlažem da se ovaj predlog zakona razmatra kao 3. tačka dnevnog reda.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 163, protiv 61, uzdržanih nema, nije glasalo 2, od ukupno prisutnih 226 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2002. godinu, kao 3. tačku dnevnog reda.

Treće, Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština, po hitnom postupku, stavi na dnevni red Predlog zakona o obimu sredstava i učešću opština i gradova u porezu na zarade i porezu na promet u 2003. godini, koji je podnela Narodnoj skupštini 6. decembra 2002. godine.

(Glasovi: Koja je to tačka po redu?)

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 162, protiv 60, uzdržanih nema, nisu glasala 4, od ukupno prisutnih 226 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština usvojila Predlog zakona o obimu sredstava i učešću opština i gradova u porezu na zarade i porezu na promet u 2003. godini.

Četvrto, Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština, po hitnom postupku, stavi na dnevni red Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, koji je podnela Narodnoj skupštini 6. decembra 2002. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 163, protiv 58, uzdržanih nema, nije glasalo 6, od ukupno prisutnih 227 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu.

Peto, Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština, po hitnom postupku, stavi na dnevni red Predlog zakona o telekomunikacijama, koji je podnela Narodnoj skupštini 4. decembra 2002. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 109, protiv 110, uzdržana 2, nije glasalo 5, od ukupno prisutnih 226 narodnih poslanika.

Konstatujem da Narodna skupština nije usvojila ovaj predlog.

Šesto, narodni poslanik Ivan Andrić, predložio je da Narodna skupština, po hitnom postupku, stavi na dnevni red Predlog odluke o imenovanju predsednika i članova Odbora za obnovu i razvoj Sremskih Karlovaca, koji je podneo Narodnoj skupštini 6. decembra 2002. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 158, protiv niko, uzdržanih nema, nije glasalo 66, od ukupno prisutna 224 narodna poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština usvojila ovaj predlog.

Saglasno odredbama Poslovnika Narodne skupštine, sve tačke prihvaćene po hitnom postupku uvršćuju se u dnevni red sednice po redosledu njihovog predlaganja, odnosno prihvatanja, i o njima će nadležni odbori, odnosno Vlada Republike Srbije, ukoliko to već nisu učinili, podneti svoje izveštaje, odnosno mišljenja u toku trajanja sednice.

Pošto smo se izjasnili o predlozima za hitan postupak, molim narodne poslanike da se izjasnimo o dnevnom redu sednice u celini.

Stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.

Za 161, protiv 59, uzdržanih nema, nije glasalo 5, od ukupno 225 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova utvrdila dnevni red Pete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini, u celini.

Molim službu da pripremi prečišćeni tekst dnevnog reda i uruči ga narodnim poslanicima.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O ZAVRŠNOM RAČUNU BUDžETA REPUBLIKE SRBIJE ZA 2000. GODINU

Primili ste Predlog zakona, sa prilozima i izveštajem o nalazu kontrole finansijsko-materijalnog poslovanja i zakonitog i namenskog korišćenja sredstava namenjenih za finansiranje javnih rashoda ministarstava, republičkih organa, organizacija i fondova u periodu od 1996. do 1999. godine, koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave iznosi pet časova i da se to vreme raspoređuje po poslaničkim grupama, srazmerno broju narodnih poslanika koje poslanička grupa ima.

Molim predstavnike poslaničkih grupa da pripreme i predaju listu sa prijavljenim govornicima, po ovoj tački dnevnog reda.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Da li predstavnik predlagača, ministar finansija i ekonomije, gospodin Božidar Đelić želi reč? (Da.) Izvolite.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, otvarajući ovaj paket budžetskih zakona, mislim da je uputno da počnemo sa završnim računom za budžet 2000. godine. Taj zakon se našao pred ovim domom već prošle godine. Međutim, u tom momentu većina poslanika DOS-a i DSS-a su zatražili da taj zakon ide na doradu, ne zbog toga što je sam zakon bio nepotpun, već zbog toga što je većina poslanika htela da se upotpuni izveštaj budžetske inspekcije i to za 2000. godinu, kao što je bilo u tom momentu i urađeno. Produženo je na nekoliko godina pre toga i da se pokrenu neki postupci po nalazima te budžetske inspekcije. Nakon toga, Ministarstvo i Vlada su postupili po tom zahtevu Narodne skupštine i ovaj izveštaj je upotpunjen, a on je danas pred vama.
Želeo bih samo da kažem, čini mi se da ćemo ovim završnim računom i ovom diskusijom - ukoliko smo prošle i ove godine kroz nekoliko zakona dosta i manje burnih rasprava na prihodnoj strani, a glasanje Zakona o budžetskom sistemu u februaru ove godine sa strane ovog cenjenog doma i ova rasprava o ovom paketu od šest tačaka vezana za budžet - na ovaj način okrenuti jednu veoma važnu stranu u istoriji javnih finansija Srbije, uozbiljiti ceo ovaj posao, dovesti do mnogo boljeg trošenja iz državne kase i mnogo veće odgovornosti za one koji to rade.
Pre nego što uđem u srž ovog predloženog zakona, hteo bih da napomenem malo preciznije kako smo došli do ovog teksta koji je pred vama i šta on sadrži. U njemu imate završni račun za budžet 2000. godine, kao i dodatni izveštaj budžetske inspekcije za godine od 1996. do 1999, koje ste tražili. Isto tako, u toku ove diskusije danas će vam biti dostavljeno ono što ste usvojili prošli put kada je došlo do rasprave, a to za izveštaj budžetske inspekcije za 2000. godinu. Sa tim završnim računom, izveštajem budžetske inspekcije za period od 1996. do 1999. godine i ovim tekstom koji ste već usvojili i koji će vam biti ponovo podeljen, a ticaće se izveštaja budžetske inspekcije za 2000. godinu, imaćemo dosta jasnu sliku javnih finansija od 1996. do 2000. godine.
Vlada Republike Srbije je već u februaru 2001. godine jednim zaključkom odlučila da se izvrši budžetska inspekcija i da bude paralelno uvođena dok se priprema završni račun budžeta za 2000. godinu. Bilo je dobrih razloga za to. Prvi razlog je zbog toga što je bilo puno priča da je bilo nenamenskog i nezakonitog trošenja i bilo je važno da se dođe do onih nužnih činjenica, da bi se o tome moglo na bolji način prosuditi. Zbog toga je angažovano nekih pedesetak specijalista, skoro svi su bivši SDK-ovci, kako se kaže kod nas, jer u samom Ministarstvu smo zatekli situaciju koja je bila krajnje poražavajuća. Bilo je samo četiri budžetska inspektora i ti ljudi nikada nisu imali obuku, nisu imali ni bazičnu opremu, ni kompjutere, ni vozila, a još manje su imali podršku da rade njihov zanat. Ako pogledamo koji je bio plan rada tih budžetkih inspektora, onda uočavamo da nikada nisu išli u kontrolu nekih većih budžetskih korisnika. Njihov rad se uglavnom sastojao od kontrole nekih opština, a ne ulazeći u neke političke motive, naročito onih koji je posle izbora 1996. godine osvojila tadašnja opozicija. Samim tim, bilo je nužno upotpuniti te redove i to je urađeno tim zaključkom. Ta ekipa je radila.
Ovde želim javno da se zahvalim gospodinu Radmilu Nikodijeviću, koji je bio pomoćnik direktora Savezne uprave carina, kada je gospodin Kertes postao direktor. On je posle pet nedelja dao ostavku na to mesto, jer nije hteo da pokriva razne stvari koje je taj direktor hteo od njega. To je jedan od najčestitijih ljudi koje sam sreo u Srbiji. Želeo bih javno da se zahvalim, pošto on već godinu i po dana radi i pomaže, a jedini razlog zbog čega on danas nije pomoćnik za poslove budžetske inspekcije je njegovo starosno doba, ima 68 godina. Neki zakon kaže da se ne može biti pomoćnik u Vladi Republike Srbije. Meni je žao zbog toga i želim da mu se ovde zahvalim javno pred svima za njegov ogromni trud i naročito njegovu veliku hrabrost, jer trebalo je hrabrosti u raznim momentima dok se sprovodila ova inspekcija.
Drugo što bih hteo da kažem, to je da kada vidite kako je pripremljena ta budžetska inspekcija moramo reći da ne možemo očekivati od nje neke rezultate, kao od neke dobro ustoličene i dobro istrenirane, potporne budžetske inspekcije. Ovo o čemu ćemo pričati danas stvarno pokazuje da javne finansije apsolutno nisu imale stepen transparentnosti, niti je bilo dovoljno kontrole, niti je bilo dovoljno discipline u načinu kako se trošilo iz državne kase.
Danas ćemo pričati o završnom računu za 2001. godinu i tu ćemo videti da između 2000. i 2001. godine nije odjedanput nastupila perfekcija, ali ogroman napredak je napravljen, o tome ćemo pričati kada dođe vreme za to i kada dođe na dnevni red, kao druga tačka dnevnog reda. Hteo bih da kažem, da se i u javnim finansijama najbolje odslikava rasulo ovog društva, rasulo koje je bilo finansijske prirode, ali bih hteo isto tako da pričam i o rasulu koje je bilo moralne prirode.
Dozvolite da počnem sa onim što je finansijsko rasulo. Time bih hteo da počnem moje izlaganje oko pitanja koje se tiču završnog računa i da vidimo šta se desilo u toj državnoj kasi 2000. godine, spram onoga što je bilo budžetirano. To bi bio prvi deo mog izlaganja. Posle bih hteo da dam nekoliko preciznosti o tome koji su efekti te budžetske inspekcije i najzad, da kažem nekoliko reči o statusu postupaka koji su pokrenuti tim povodom, u ta tri dela.
Prvo što moramo da konstatujemo, je da su budžeti koje je usvajala ova skupština 90-tih godina bili sve manje i manje verodostojna slika javnih finansija naše zemlje. Zbog čega? Iz mnogih razloga, ali dva su ključna.
Prvi razlog, to je zbog toga što su se vremenom otvarali razni posebni, specijalni računi, nekada odlukom ovog doma, ali veoma često i sve češće odlukom izvršne vlasti. Znači, izvršna vlast, Vlada bi odlučila da ostvari jedan posebni račun, da razreže taksu, naknadu ili pak neku drugu dažbinu i da se posle taj novac sliva na jedan račun koji nije bio pod kontrolom Skupštine, niti je bio predmet budžetske diskusije, niti je bio predmet, kao što sam malopre rekao, budžetske inspekcije, a najmanje nekog završnog računa. U 2000. godini iznosi na tim specijalnim računima su bili čak 16% ukupnih prihoda budžeta Republike Srbije.
Drugi ključni razlog, zbog čega je bilo veoma teško kontrolisati ovaj budžet, je zbog toga što se ustanovila jedna veoma rđava praksa - kompenzacija. Kompenzacije su često nužno zlo u nelikvidnim privredama i u nelikvidnim javnim finansijama, kada neki subjekti kojima država duguje, a oni duguju državi, žele da u bilateralnom odnosu prebiju, kako se kaže kod nas, te dugove. Ako se prebijaju stari dugovi koje država ima prema tim preduzećima za neke stare obaveze koje ta preduzeća imaju prema državi, do neke mere to je priznavanje nemoći celog sistema i manjka likvidnosti.
Međutim, kada se dođe do jedne situacije kada u budžetu za 2003. godinu čak 23% ukupnih prihoda Republike bivaju uređeni kroz kompenzacije, to znači da se tekuće obaveze privrede i građana ne podmiruju u gotovini, nego se time podmiruju neki dugovi koje je država često opravdano, ali često, (kao što ćemo i videti u raspravi) apsolutno neopravdano pravila prema tim preduzećima, i utoliko je manje bilo novca da se podmiri sve ono što je bilo ucrtano u samom zakonu. Nije bilo moguće platiti tim papirima ni penzije, ni dečije dodatke, niti bilo šta što je bilo nužno za funkcionisanje naših državnih organa. Znači, ova slika koju smo pokušali u završnom računu da upotpunimo, i zbog toga imate dosta pomne izveštaje o tim specijalnim računima, jednostavno je jedna poražavajuća slika javnih finansija, koje su bile razuđene.
Treća stvar, koju je nužno pomenuti, to je: čak i u slučajevima kada bi nešto prolazilo kroz račun, desila se devedesetih godina inflacija, tzv. namenskih taksi i dažbina i na taj način su bile razorene naše javne finansije od 3% od poreza na promet za železnicu, 0,15% od onoga što bi trebalo da bude porez na finansijske transakcije, bila je taksa na platni promet. Na sijaset budžetskih korisnika je pokušavalo da sebe odvoji od one jedinstvene kase, iz koje trebaju svi da se podmiruju po istom aršinu, tako da je dolazilo do velike nejednakosti u načinu na koji su podmirene neke obaveze. Nekima koji bi se "izboksovali", kako se kaže u narodu, za neke povlašćene pozicije i neke namenske takse, namene (i to vidite u završnom računu) bi bile u potpunosti podmirene, dok oni koji bi trebalo da žive, a tu su uglavnom oni koji primaju penzije, oni koji treba da dobiju socijalna davanja, nikada nisu bili dovoljno ni ujedinjeni, ni dovoljno snažni da dobiju te specijalne takse i njihove potrebe bi bile uvek ispoštovane u daleko manjem iznosu.
Odatle jedna duboka nepravičnost takvog načina vođenja javnih finansija. Uz to pogledajmo isto način na koji je skrojen taj budžet. U momentu kada je krajem decembra on izglasan, možemo da vidimo da tu nije planiran ceo iznos za sve ono što je nužno. Pogledajmo prvo pretpostavke. One su bile krajnje nerealne. Predviđao se jedan rast društvenog proizvoda za 14%, a on je bio 5,9%. I, ono što je krajnje poražavajuće, jer time se pokušavala prikriti realnost javnih finansija koje su bile u rasulu i koje nisu bile u stanju da podmire ono što je zakonom određeno, tu je napisano da će inflacija biti nula posto, a znamo da je ona na kraju bila 116% u 2000. godini. Na taj način se pokušavalo prikriti ono što je bila realnost, a to je da te javne finansije u samom početku ni u kom slučaju u tom zakonu nisu predvidele onoliko koliko je bilo potrebno da se podmiri ni 12 penzija, a kamoli dečiji dodaci i mnogo drugo što navodno po zakonu i po nekoj socijalnoj brizi, kojih su bila puna usta onima koji su vodili zemlju u to vreme; sredstva nisu bila jednostavno obezbeđena.
Zadnja stvar koju bih hteo da napomenem se tiče, možda bi neki rekli - budžetske tehnike, ali to je izuzetno važno. Ta godina je bila zadnja godina kada se primenila praksa, veoma rđava, produžene budžetske godine. Na taj način budžet se prikazivao kao u balansu, bez deficita, ali to naravno nije bilo tačno i to iz dva razloga. Prvi razlog je zato što je u ovom budžetu, kao što vidite, zahvatano u januaru mesecu od prihoda koji je trebalo da pripadaju za tu budžetsku godinu, na račun budžeta 1999. godine. Na taj način je pokušavano da se prikrije deficit koji je postojao u državnoj kasi, jer neki rashodi za decembar mesec 1999. godine bi bili podmireni prihodima koji su bili normalno nadređeni za budžet za 2000. godinu. Samim tim kretalo se u jednu gubitničku trku i nešto što nikada nije moglo da bude izbalansirano, krpilo se i prikrivalo ono što nije htelo javno i jasno da se prikrije, da taj budžet nije bio u balansu.
Drugi način na koji se prikrivala ta rupa u budžetu, koja nije imala drugog pokrića nego štampanje novca, kao što se na kraju i videlo, to je kroz kreiranje tzv. kvazifiskalnih deficita. Cela priča tek ostaje da bude ispričana: o robnim rezervama, o javnim preduzećima, o hiljadu načina na koje je vođenje javnih finansija pokušavalo da prikrije tužnu priču i sliku onoga što se dešavalo u javnoj kasi. Primera radi, izdaju se obveznice koje mora da prihvati EPS, a da se ne obezbedi za to preduzeće iz državne kase nužan novac da bi se te obveznice podmirile. Izdaju se obveznice za dečije dodatke, a da se ne predvidi stavka na rashodnoj strani da bi se te obveznice podmirile; na taj način stavlja se glava u pesak i ne kaže se istina ovome domu i našem narodu kakva je situacija u javnim finansijama.
Da zaključim povodom toga: ovaj završni račun je zadnji tog tipa, i uveren sam u to, zahvaljujući raznim zakonima koje je ovaj cenjeni dom izglasao i drugim praksama koje se ustanovljavaju. Ovo je zadnji budžet, kao što pokazuje ovaj završni račun, koji je nepotpun, netransparentan, nepouzdan i koji u startu laže one koji treba da žive od budžeta. Sa tom praksom smo ja se iskreno nadam raskrstili, ma ko bio u Vladi, ma ko bio u Skupštini, ma ko bio u Ministarstvu finansija, ja sam u to duboko uveren. Zbog toga želim verovati, i lično sam u to ubeđen, da je to jedan zadnji završni račun ovog tipa koji vidimo.
To je ono što se tiče prvog dela mog izlaganja, gde sam hteo da prikažem zbog čega i sam završni račun kada prikazuje elemente i tu vidimo da u stvari budžet kada se izglasao ni u kom slučaju nije mogao da bude ispoštovan. I nije nikakvo iznenađenje da kada je došlo do promena i kada je prelazna vlada pogledala šta se dešava u toj kasi, da se odjednom ustanovi da se kasni 36 meseci za isplatu zemljoradničkih penzija, da se kasni dve godine za isplatu dečijih dodataka, da se kasni mesecima za razna socijalna davanja i da je te godine teško koja penzija išla na vreme, jer jednostavno takav budžet nije bio realan, nije bio pravičan, nije bio transparentan, nije bio kompletan i u startu je bio tako napravljen da ne može biti ispoštovan.
Međutim, kada bi se sve svelo na to rekao bih da bi to moglo da bude i delimično element neke prakse, element teških momenata kroz koje je prolazila naša zemlja, naročito 1999. godine; ali, sa druge strane (i to je drugi deo mog izlaganja) budžetska inspekcija, onakva kakvom sam je opisao, pokazala je i dodatnu sliku tih javnih finansija. Ovde već govorimo o nečemu, ako je ova prva tačka pokazivala jedno finansijsko rasulo, ova druga tačka će pokazati i moralno rasulo u našoj zemlji.
O čemu se radi? Prvo želim da kažem da jedna takva budžetska inspekcija ne može biti uzeta kao budžetska inspekcija koja je dala zadnju i konačnu sliku onoga što se dešavalo u državnoj kasi od 1996. do 2000. godine. Zbog čega? Prvo zbog resursa sa kojima smo raspolagali da sprovedemo tu budžetsku inspekciju. To nije bilo dovoljno. Jednostavno, rokovi, obim i metod koji se zove izbor na preskok, koji pokušava da ide tamo gde su najveći budžetski korisnici, pa onda prati trag nekih eventualnih zloupotreba koje su otkrivene, sve do onog krajnjeg elementa kada se dođe do dokaza i onoga što može formirati osnovanu sumnju da postoje zloupotrebe, to ni u kom slučaju ne može biti smatrano kao revizija budžeta. Prvu realnu reviziju bilo kog budžeta ovaj cenjeni dom će dobiti za budžet 2001. godine. Na vama je da usvojite odluku koju je Vlada predložila i da izaberete nezavisnog revizora koji će vama, a ne Vladi, dostaviti izveštaj o načinu na koji je trošen budžet 2001. godine.
Ako pogledamo 2000. godinu i one godine pre, to je predmet te objedinjene budžetske inspekcije, konstatujemo da i takva budžetska inspekcija nije dovoljno opremljena, nije dovoljno iskusna, nije dovoljno vična u formiranju predmeta za dalji postupak. Ona je naišla na potencijalnu osnovicu zloupotreba i nenamenskog trošenja 1.076.000.000 nemačkih maraka, ako govorimo u ovoj valuti koja ne postoji više, ali koja je i dalje veoma prisutna u našoj zemlji. Ako pogledamo koje su to glavne stavke, onda konstatujemo da su prisutni skoro svi vidovi koje možete zamisliti u nenamenskom i nezakonitom trošenju iz neke budžetske kase. Hteo bih samo da napomenem nekoliko tih elemenata koji su došli do te ukupne slike od, otprilike, milijardu nemačkih maraka ili 500.000 evra. Računali smo u toj valuti, jer u dinarima to sve ukupno iznosi 15,34 milijarde dinara, ali imajući u vidu inflaciju i devalvaciju, želeli smo da prikažemo i u toj valuti koji je iznos tih sredstava.
Od tih milijardu maraka nenamenski utvrđena sredstva su 322,7 miliona maraka, nenamenski trošena sredstva solidarnosti su 43 miliona maraka, nezakonito korišćena sredstva su 224,65 miliona maraka, nezakonito sprovedene kompenzacije, o kojima sam pričao malopre, iznose 105,9 miliona maraka. Neuplaćeni prihodi koje organi ostvaruju vršenjem svoje delatnosti - 206,4 miliona maraka, neuplaćeni porezi i doprinosi - 38,9 miliona maraka, nezakonito oročavanje i plasiranje sredstava kod poslovnih banaka - 56,6 miliona maraka, nezakonito zaduživanje ministarstva kod poslovnih banaka - 74,4 miliona maraka.
Ako pogledamo razne vidove nenamenskog i nezakonitog trošenja, uočavamo da se iz državne kase trošilo ne samo bez dovoljne kontrole, nego se trošilo kao da je to ili privatna ili partijska ili ministarska kasa, a oni zakoni koji su postojali nisu bili poštovani. Želeo bih samo da napomenem da od ovih raznih vidova, jer neki od njih su i dalje aktuelni, želim da izdvojim nekoliko tih aspekata.
Prva stvar koja je izuzetno važna i koja je konstatovana u apsolutno svim budžetskim inspekcijama, to je da nije bilo ni jednog jedinog organa koji je imao uredne knjige. Nigde nije bilo proknjižavano na vreme, nigde nije postojala evidencija dugovanja i obaveza, nigde nije u potpunosti postojala evidencija imovine i inventara, nigde se nisu evidentirale one stvari koje treba da se vraćaju u budžet. Znači da ni u jednom domenu nije postojala nužna disciplina i sprovođenje zakona koji postoji. Da ne govorim o tome da mnogobrojni organi ne bi nikada ni usvojili svoj finansijski plan, kao što su morali da urade, da ne govorim o tome da su mnogi funkcioneri, pa i službenici, uzimali velike slobode u rukovođenju onim što je prikupljeno od naših građana.
Jedan primer je način na koji se radilo sa poslovnim bankama. Devedesetih godina i od onog nesrećnog dana kada je saopšteno generacijama naših štediša da ono što su godinama štedeli vredi samo onoliko koliko papir na kojem je napisana njihova štedna knjižica, od tog momenta je totalno razrušeno poverenje u naše banke. Samim tim, štednja u dinarskim iznosima u bankama je bila svedena na skoro ništa. Naši ljudi su odmah hteli da dobiju novac u gotovini, da ga pretvore u tvrdu valutu i nije bilo nikakvog poverenja. Samim tim, skoro jedina sredstva, jedini depoziti u dinarima koji su bili raspoloživi, bila su sredstva javnih prihoda.
Mimo zakona, na taj način je jedan broj poslovnih banaka, a drugi ne, dobio veliki iznos takozvanih depozita. Ogromna bitka, ničim regulisana, pa čak i kada je bila regulisana, ničim poštovana, gde su mnogi organi davali i oročavali svoja sredstva, često i bez oročavanja, u vidu tekućeg depozita - a vista; bez ikakve kamate bi taj novac bi ležao na tim računima, da bi ti isti organi posle dobijali kredite sa apsolutno tržišnim kamatama od tih istih poslovnih banaka. Kada pogledate, ta mehanika uopšte nije komplikovana. To je isisavanje državnih para koje ni u kom slučaju ne treba da služe za to da se daje potencijal poslovnim bankama, pa da se posle plaća kamata na to. To nije samo loše upravljanje javnim finansijama, to je isisavanje državnog novca u korist poslovnih banaka.
Moram da kažem da se čak dešavalo da je budžet davao pozajmice bez kamate nekim bankama. Na primer, Užičkoj banci. Do dana današnjeg taj novac nije vraćen, jer je ta banka bankrotirala. Ili, Karić banci koja je posle postala ta Astra banka, koja je u postupku vratila, brže - bolje, šest miliona dinara koji su bili pozajmljeni bez kamate. Kada je došlo do kontrole, oni su bili vraćeni. Imate veliki broj slučajeva da je neki funkcioner oročio sredstva kod neke banke, a onda dobio neke povlastice za svoju instituciju. Na istrazi je da ustanovi da li je bilo nekih drugih privilegija u tom domenu.
Drugi način koji bih hteo da pred ovim cenjenim domom predstavim, to je kako se ophodilo prema nekim osnovnim sredstvima. Imamo primer i da je Ministarstvo prosvete nabavilo putnička kola, platilo iz budžeta, a da ta kola nikada nisu prebačena u svojinu Republike. Naprotiv, ona bi posle bila uknjižena u jednu omladinsku zadrugu, radi se o Studentskom standardu. Posle toga, da bi ironija bila što veća, usluge te zadruge bi bile naplaćene tom ministarstvu, za upotrebu tih kola i tog vozača, a kola su kupljena sredstvima naše države.
Da ne govorim o tome da je u Ministarstvu finansija bilo na litre goriva, štancovanja računa bez ikakvog upoređivanja sa mogućom kilometražom. Da ne govorim da za mnoga službena putovanja, nikada nije dostavljena dokumentacija da se potvrdi da su ta putovanja postojala. Da ne govorimo o tome da je nezakonito finansirano putovanje u inostranstvo nekog Sportskog društva "Milicionar" i date devizne dnevnice ljudima koji ni u kom slučaju nisu bili državni činovnici. Da ne govorim o tome da je u mnogo čemu što bi trebalo da bude normalna svakodnevica rada dolazilo do mnogobrojnih, tu i tamo sitnijih, tu i tamo krupnijih, zloupotreba.
Još jedna stvar koju bih hteo da napomenem, to je da je bilo nekih čudnih transakcija. Hteo bih da dam samo jedan primer ovde. To je kako je jedna vila u Tolstojevoj 4 postala u samo nekoliko meseci privatna svojina jednog penzionisanog generala Vojske Jugoslavije, onoga koji je potpisao Kumanovski sporazum. Nekoliko nedelja kasnije on je dobio ono što se tada vodilo kao svojina Savezne Republike Jugoslavije, kao višesobni stan, koji se vodio na nekih 200 kvadrata. Posle toga, Republička direkcija za imovinu je odlučila da se vrše radovi na tom objektu, a to nije smela da radi bez tendera, nekih 17,5 miliona dinara, mislim da je to u to vreme bilo nekoliko miliona maraka, nekih dva - tri miliona maraka. Radove za poboljšanje tog objekta je dobila firma "Koling", koja je, kao što svi znaju, bila firma bivšeg ministra finansija.
Ne samo da je to isplaćeno iz budžetske kase Srbije, a da je tada bilo svojina savezne republike, nego je naknadno, posle toga, došlo do raznih aneksa tih radova koji su ne samo bili plaćeni, nego su bili i preplaćeni, a da se ta razlika nikada nije vratila. Naravno, dok su se izvodili radovi ustanovilo se da taj objekat nema 200 i kusur kvadrata, da to nije stan, nego jedna vila od 700 kvadrata. Na taj način je došlo do privatizacije državne imovine, došlo je do nenamenskog trošenja. Da ironija bude još veća (i nek bude to jedan primer kako se, kada se želi, sve može), u tom periodu je taj novac uzet iz sredstava koja su bila namenjena opštinama.
Znači, umesto da te godine dodatnih 17,5 miliona dinara ide u neophodne, neodložne obaveze i potrebe naših građana u lokalnoj samoupravi, jedan penzionisani general je imao višemilionsko opremanje njegove vile i decembra meseca te godine je dobio tu vilu, kao privatnu svojinu.
Zadnji primer koji bih hteo da dam je primer koji me je, mogu da kažem, lično iznenadio. Očekivao sam da će biti nekih zloupotreba, ali da se u jednom periodu, naročito 1998/1999. godine, desi direktno finansiranje političkih partija iz državne kase, i to na žiro račun, to je, jednostavno, bilo teško za očekivati.
Uglavnom, bilo je finansiranje SPS-a. Hteo bih da dam nekoliko primera. Na primer, imamo sa strane tržišta rada, uplaćivanje sredstava 1998/1999. godine gradskom odboru SPS-a, kao i "Klub S"; imamo uplaćivanje Republičkog zavoda za zdravstvo, oni su, naravno iz sredstava koja su trebala da idu za lečenje naših građana, kupovali stanove za vodeće ljude u toj ustanovi, o tome će tek biti priče, i to sa višemilionskim iznosima, 3,7 miliona dinara.
Isto tako su plaćali kamatu ICN Galenici, a novac koji je trebalo da se isplati, bio je plaćen avansno. Znači, nije bilo nikakve baze za isplaćivanje te kamate. Isto tako su dali, u momentu kada je naše zdravstvo grcalo u dugovima, u nemaštini, 8,1 milion dinara donacije "S" grupi. Isto tako RZZO, u ovom slučaju Dedinje, znači, Klinički centar Dedinje, koji je vodio gospodin Bojić, reklamirao se na Radiju "S", sa iznosom od 3,8 miliona dinara.
Mogao bih da dužim, imamo na desetine primera. Evo još jednog primera: Republička uprava javnih prihoda, neposredno posle bombardovanja, uzela je u zakup veliki poslovni prostor u zgradi CK - Ušće; tu vidimo da je fiktivno na taj način finansirana politička partija, jer novac koji je bio isplaćen SPS-u bio je plaćen za jedan objekat za koji su svi, nažalost, znali da je bio bombardovan i da je bio apsolutno neupotrebljiv.
Ista stvar se desila i u centru u Kragujevcu, a da ne govorim o tome da je Republička uprava javnih prihoda u više navrata plaćala političke funkcionere, koji nisu ni jedan jedini dan proveli na poslu.
Što se tiče npr. Ministarstva za zaštitu životne sredine, oni su otkupili od otadžbinske centrale Srpske radikalne stranke veliki broj knjiga koje nisu imale ama baš nikakve veze sa ekologijom, i to po cenama koje su bile sve osim tržišnih. Pitanje je - zašto treba ekologiji teorija statistike, i to po nekoliko hiljada dinara po primerku?
Ili, pak zašto je iz Ministarstva trgovine bilo uplaćeno na žiro račun za neke navodne usluge otadžbinske centrale Srpske radikalne stranke?
Zadnji primer da je sve ovo teška materija i da ona odslikava da postoji jedan broj onih koji je trebalo da vode zemlju u interesu građana, a ne u interesu svojih partija i u svojim ličnim interesima, za svoju vilu, za svoj stan, za svoj životni standard. Kada Uprava prihoda, zapleni cigarete ili alkohol, zašto ih troši za svoje lične potrebe, a ne uplati u budžet, primera radi, zašto sa budžeta nauke, ono što se vodi kao sok, jeste u stvari vinjak i upotrebljava se za partijske skupove?
U svakom slučaju, uzmimo zadnji primer, a to je način na koji se našlo 2,2 miliona dinara za SO Žagubica, gde je trebalo da se gradi jedan dom za japanske penzionere. Kada su srpske penzije kasnile, taj novac je uplaćen, nikada nije vraćen, i, naravno, ni prva cigla tog doma za penzionere nije postavljena.
Da nije toliko ozbiljna materija, ovo bi bila materija o kojoj bismo mogli satima da diskutujemo. Ni u kom slučaju ne pretendujem da je sada situacija u ovim finansijama apsolutno perfektna, ali jasno je da se raskrstilo sa ovom praksom. Toliko u drugom delu mog izlaganja.
Želim samo da kažem da je poražavajuća slika koja izlazi iz svega ovoga, a dalji postupak će utvrditi da li su ti iznosi oni koje je našla budžetska inspekcija, ali po postupku koji je morala da okrene po službenoj dužnosti; govorimo o milijardi nemačkih maraka, o zloupotrebi od 1996. do 2000. godine, i to odslikava i moralno, ne samo finansijsko, rasulo državnog vrha i način na koji je vođena naša zemlja. Sve, osim u interesu naših građana, sve osim u interesu onih koji su možda u najtežim momentima, u 20-om veku za srpski narod. U nekim momentima, neki od njih su koliko-toliko plaćali te poreze, i ta privreda koja je bila pod sankcijama; eto kako se vodio taj državni posao i kako se trošio novac.
U zadnjem delu bih hteo da napomenem pitanje koje su nam postavili mnogi poslanici i naročito Odbor za finansije, a prošle godine je i Skupština zatražila da se pokrenu postupci da se imenuju lica i da se nešto preduzme ovim povodom. Isto tako, Odbor za finansije je tražio da mu se dostavi izveštaj, koji bi bio pojedinačan i koji bi pokazao koji su to postupci koji su pokrenuti i dokle su stigli.
Želim samo da kažem da su rezultati budžetske inspekcije sledeći - za sada je pokrenuta 41 krivična prijava protiv 91 odgovornog lica, 50 prijava za privredne prestupe protiv 207 odgovornih lica, 16 prijava za prekršaj protiv 26 odgovornih lica. To je početak. Mislim da će dalji postupak proširiti neke od ovih predmeta i mislim da to neće biti konačna cifra.
Neki od ovih postupaka će biti obustavljeni, dva od njih su već obustavljena, jer nije bilo dovoljno dokaza, ali očekujem da će veliki broj njih biti i proširen.
Pre nego što iznesem nekoliko pojedinosti, rekao bih da je prošle nedelje bilo dosta špekulacije u medijima - ko, dokle? Želim samo da kažem da u postupku budžetske inspekcije nije bilo nikakvog osvetničkog duha; niti je ona, niti sam ja lično ovde zadužen da se neko proziva. Moramo da se naviknemo da budžetska inspekcija po svojim nalazima, u momentu kada dođe (prema njenom načinu rada i pravilniku) do elemenata koji mogu dovesti do toga da postoji osnovana sumnja da je postojao prekršaj, prestup ili krivično delo, po službenoj dužnosti pokreće postupak.
Međutim, na tužilaštvu, na MUP-u i na sudstvu, jeste da preuzmu taj postupak i da u daljem postupku utvrde da li su ti dokazi dovoljni, da li postoji u tom elementu i u tim dokazima dovoljno toga da se donese jedna presuda. Zbog toga u ovom izveštaju ne vidite imena, ne zbog toga što se ona kriju, ne zbog toga što je neko ovde protežiran, već je nadležni odbor dobio jedan dokument, koji za svaku krivičnu prijavu i za sva lica kaže zbog čega je pokrenuta ta istraga i taj postupak i dokle je stigao taj postupak. Nadležni ljudi u tom odboru su dobili te elemente.
Želim samo da kažem - jer je bilo čak i nekih prepucavanja, oko ovog pitanja ili je bar na to ličilo, između izvršne vlasti, tužilaštva i sudstva, da ni u kom slučaju jedni ne smeju da se mešaju u poslove drugih. Sada je na daljem postupku da se ustanovi da li je bilo krivice.
Zbog toga, izvršna vlast, uključujući i MUP, tužilaštvo i sudstvo, moraju da rade svako svoj deo, i to profesionalno. Jedina stvar koju želim da kažem to je da, ako sagledate rad budžetske inspekcije, ne možemo a da ne budemo iznenađeni zašto je trebalo toliko vremena da tužioci krenu da rade, da sudije krenu da rade, da MUP krene da radi oko ovih pitanja.
Čini mi se da su ova pitanja veoma važna, jer ova budžetska inspekcija, po meni, nema samo direktan efekat suzbijanja nekih zloupotreba, nego ima jedan malo širi i veći značaj, a to je da svima onima koji rukovode javnim finansijama treba staviti do znanja da je kontrola svakog momenta moguća, pa čak da je izvesna, i da samim tim to bude dovoljni element da oni rade po zakonu i namenski.
Ako je suditi po velikim broju, telefonskih razgovora, dopisa postoji interesovanje, želja da se upozna sa tom materijom; čini mi se da je i ovo jedan od elemenata koji će navesti sve budžetske korisnike da od sada pa ubuduće, ne zbog toga što je taj i taj na vlasti i taj i taj u parlamentu, nego zbog toga što tako treba da se radi, budžetski novac bude svetinja i da se sa njim rukovodi i bolje nego što bi se rukovodilo nekim ličnim novcem, ali ne, naravno, u lične svrhe.
Zbog toga želim da kažem da lično nisam zadovoljan time što nijedan od ovih postupaka nije došao do glavnog pretresa, nije došao ni do optužnice, jedan broj ovih predmeta još uvek je u tužilaštvu. Istina je da je jedan broj tih predmeta nedovoljno formiran od strane te budžetske inspekcije, ali oni su morali da ispeku taj zanat.
U svakom slučaju, i kao građanin ove zemlje, želim da ovo ne bude shvaćeno ni na koji način, kao pritisak na tužilaštvo, na sudstvo, jer to nije, nego je samo jedan apel, da oni (kao što se i svi u ovom momentu trudimo) urade sve što je u njihovoj moći, u njihovoj nadležnosti da se ovi postupci završe i da saznamo ko se od ovih 90 odgovornih lica u istinu ogrešio o zakon i da primerene kazne po zakonu budu izrečene.
Tu bih hteo da zaključim. Ovaj završni račun, u to sam duboko uveren, i ovaj paket, na rashodnoj strani budžeta ovog puta, otvaraju novu epohu javnih finansija naše zemlje, ne zbog toga što sam ja ministar finansija ili što je ovaj saziv Vlade, nego zbog toga što je ovaj dom izglasavanjem Zakona o budžetskom sistemu ove godine, time što on predviđa i ekstremnu reviziju budžeta; time što ne verujem da će se iko usuditi sledeće godine, ma ko bio ministar finansija, ma ko bio u Vladi, da dostavi završni račun bez budžetske inspekcije i zbog toga što se, na ovaj način vidi da zloupotreba i nenamensko trošenje sredstava iz državne kase neće biti tolerisano.Iz svih tih razloga imam čast da vam predložim, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, da glasate za ovaj završni račun i za ovaj izveštaj budžetske inspekcije. Hvala puno.

Zahvaljujem predstavniku predlagača, ministru finansija i ekonomije.
Pitam da li se izvestioci nadležnih odbora prijavljuju za reč? Predsednik Odbora za finansije ili Zakonodavnog odbora? (Ne.)
Raspravu nastavljamo diskusijom predstavnika poslaničkih grupa. Prvi se prijavio za reč narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoje izlaganje u okviru debate o završnom računu, počeću pohvalama ministru Đeliću.         Svaki izveštaj o završnom računu bi trebalo da ima bar 282 strane, kao što ima ovaj izveštaj za 2000. godinu.         Ovo je napredak u odnosu na sve ranije godine, temeljito napravljen izveštaj, 282 strane. Očigledno je veliki napor uložen, veliki trud, a svaki trud treba poštovati, makar bio i besmislen.
Znate, kada mrav valja nešto što mu liči na hranu, a nije hrana, pa pređe 100 ili 200 metara, cenite mravu i snagu i trud i napor, makar to bilo besmisleno.
Međutim, postavlja se onda pitanje, zašto je završni račun za 2001. godinu na samo 53 strane? Zašto je šest puta obimniji završni račun za 2000. godinu, nego za 2001. godinu, iako je Vlada mnogo više novca imala na raspolaganju za 2001. godinu? Zašto ovde detaljno niste istražili kako je trošen novac? Nema ni reči kako je Nebojša Čović 500 miliona dinara potrošio, ni reči nema. Zašto, dakle, niste dokazali da ste objektivno, savesno pristupili, ni po babu ni po stričevima, pa sve redom stavili na tapet.
Ja sam veoma zadovoljan, dame i gospodo narodni poslanici, što su posle one velike halabuke gde su prozivani neki bivši ministri iz Srpske radikalne stranke, svi oni sada otpali iz ovog izveštaja. Nema ih ovde. Nešto odrečno maše glavom ministar, možda ih ima u tajnom izveštaju. Negde ih ima, ali po ovom izveštaju od 282 strane nema, osim što se pominje Ministarstvo saobraćaja. Nema nijednog drugog ministarstva gde su srpski radikali bili ministri.
S obzirom da sam posebno relaksiran zbog te činjenice, mogu da nastavim dalje da kritikujem ovaj izveštaj o završnom računu.
Ministar Đelić govori o strankama koje su se finansirale iz budžeta. To mora jasno da precizira. Srpska radikalna stranka nikada se nije finansirala. Jesu pojedina ministarstva, kupili su knjige, ali je ministar Đelić morao da navede da su te knjige - sabrana dela prof. Laze Kostića, jednog od najvećih srpskih intelektualaca svih vremena. A onda (sada ćeš čuti, pa šta) prvo da pogledate da li su ti ministri koji su kupili knjige iskoristili sav novac koji je bio predviđen za reprezentaciju tog ministarstva? Nisu, oni nisu.
Možda je ministru smešno kada neko čita, a ovde postoje ljudi koji čitaju. SRS je prepuna ljudi koji čitaju. Dobro, ova vaša lepa saradnica, ne treba ništa da čita, njoj je jedino potrebno ogledalo u životu, ali, ministre, vi biste morali bar nešto u životu da pročitate.
Nisu trošili ministri pare na ručkove, na večere, na druge oblike reprezentacije, ali je svako od njih, koliko je bio u mogućnosti kupio određen broj kompleta sabranih dela Laze Kostića. Neki u pretplati, pa im je na poslednjem tomu sabranih dela izašla i zahvalnica i navedena su ministarstva, ne samo radikalska, nego i ministarstva gde su socijalisti bili; navedena su ta ministarstva, a onda su te knjige, kao reprezentacija, podeljene. Sve vladike Srpske pravoslavne crkve dobile su na poklon jedan komplet sabranih dela Laze Kostića.
Ministar je ovde izrekao jednu laž neverovatnu, kaže da je knjiga koštala nekoliko hiljada dinara. Nije istina, jedna knjiga je koštala hiljadu dinara. Knjiga od 1.000 strana u tvrdom povezu! Neka ministar sada nađe u knjižari knjigu od 1.000 strana ispod 3.000 dinara, ako je novo izdanje, nema je.
Dalje, sve vladike Srpske pravoslavne crkve dobile su komplet na poklon; dobio je beogradski muftija sabrana dela Laze Kostića na poklon, oba beogradska nadbiskupa, rimokatolička i bivši Perko i sadašnji Hočevar, dobili su sabrana dela, a postoji i evidencija. Dalje, dobili su besplatno i Srpska akademija nauka i umetnosti, njena biblioteka, Univerzitetska biblioteka - Beograd, biblioteka Pravnog fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Prištini, Podgorici, Banja Luci, u srpskom Sarajevu, Institut za savremenu istoriju, akademik Vasilije Krestić, Slavenko Terzić, direktor Istorijskog instituta, Dragoljub Živojinović, poznati istoričar sa Filozofskog fakulteta, Mihajlo Vojvodić, Radoš Ljušić, akademik Slavko Gavrilović, dr Smilja Avramov, prof. Mirko Zurovac, prof. Sreten Sokić, biblioteka Matice srpske itd. Najveća živa imena srpske nauke humanitarnog usmerenja i biblioteke naših najznačajnijih institucija iz oblasti društvenih nauka. Evidencija postoji.
Doduše, Ivković nije delio knjige, ali ste mu našli u magacinu 100 knjiga, njega treba da kritikujete što nije delio knjige, šta će knjige u magacinu; ali oni koji su podelili knjige, odrekli se reprezentacije, ne mogu nikakvu kritiku ovde da pretrpe.
Ministar ovde govori o krivičnim prijavama. Ministre, zašto ovaj izveštaj ne sadrži podatke protiv koga je pojedinačno pokrenuta krivična prijava i zbog čega? Ministar jadikuje što tužilaštva ne reaguju. Ne mogu večito tužilaštva kod nas da reaguju na osnovu vaših političkih interesa.
Kako može ministar koji se odrekao reprezentacije, otkupio jedan broj kompleta "Sabranih dela" Laze Kostića, podelio ih istaknutim intelektualcima i ustanovama, pa čak ima podatke i kome je podelio, kako on može krivično da odgovara? Možda je vaš interes da svi mi odemo u zatvor, ali zamolite nas lepo pa ćemo otići dobrovoljno, bez presude.
E, ako mene Božidar Đelić zamoli da odem u zatvor, ja sada idem odmah u CZ. Neka me lepo zamoli. (Žagor.) Milka, ti možeš nešto drugo da me zamoliš, za zatvor ti nisi kompetentna. (Smeh.)
To je što se tiče objektivnosti i verodostojnosti Izveštaja o završnom računu. Postoji ovde još nešto što je veoma problematično. Usvaja se Izveštaj o završnom računu za 2000. godinu, a onda mu se dodaje inspekcijski izveštaj koji obuhvata punih šest godina, tj. od 1996. do 2000, znači to je pet godina.
Zašto od 1996. godine? Zato što bi ranije odgovornost snosio i Nebojša Čović, pošto je on 1996. godine izbačen iz SPS-a, e od tada pa nadalje. Pazite, ali Nova demokratija je učestvovala. Bila je u Vladi sve do 1998. godine. Sada ću vam reći jedan konkretan podatak za Ministarstvo saobraćaja npr: za 1998. godinu četiri petine svih budžetskih sredstava Ministarstva saobraćaja potrošeno je do marta meseca, do našeg ulaska u Vladu. Taj ste podatak imali.
Što niste jasno razdvojili - ministar od tada do tada je bio taj, njemu pripisujemo to i to; ministar od tada do tada je bio taj, njemu pripisujemo to i to. Ovako je ovo besmisleno. U mnogim resorima su se nekoliko puta menjali ministri za to vreme i iz raznih partija. Što vi te krivične prijave saopštavate preko medija? Što ovde niste podneli izveštaj o tim krivičnim prijavama pa da vidimo. Valjda je trebalo Narodna skupština da sazna pre nego mediji. Vi u medijima mašete, nikakav postupak se ne vodi, nigde ništa, smešno.
I, onda, ministar jadikuje što se postupak ne vodi. Krivi sudovi, krivi tužioci što nisu ovako neupućeni, neobrazovani, neznalice kao ministar, i što nisu uvek spremni da tuže i sude po političkim interesima; ima i takvih još uvek u pravosuđu, koji to rade isključivo po političkim interesima, ali je očigledno da većina nije spremna da to radi.
Tako, po mom mišljenju, ovaj izveštaj, iako bi na izgled mogao da doživi sve pohvale, zapravo razotkriva vaše prave namere, da izveštaj za 2001. godinu bude takođe na trista strana... Šta - ma? Kakav je to razgovor, ministre? Ja sam ovde šef jedne poslaničke grupe. Sa mnom ne možete tako da se ophodite. To je krajnje nepristojno i ja to neću da tolerišem. Ministre, vi ste dužni ovde pristojno da se ponašate. Moje je da vas kritikujem, da vas napadam, a vaše je da to strpljivo i ćutke slušate.

Da li želite da koristite narednih 10 minuta?

Ne, završiću sa ovih 10 minuta, pa ću opet da se javim za reč.

Dobro, zahvaljujem vam se. Vreme je isteklo. Za reč se javio predsednik poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije, gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što smo uprkos prolongiranju rasprave o završnom računu za budžet u 2000. godini bar danas u prilici da raspravljamo i o završnom računu budžeta za 2001. godinu, tako da ćemo moći da na najkonkretniji način uporedimo odnos ljudi koji danas obavljaju odgovorne poslove prema temama i zadacima koji su bili karakteristični i za njihove prethodnike.
Mislim da je važno što je ovaj završni račun budžeta ovako detaljan i da to odgovara svima - i onima koji smatraju da postoji puno prostora za kritiku, ali i onima koji se osećaju neargumentovano osumnjičenim ili optuženim. Mislim da bi zbog toga bilo dobro da se držimo činjenica i da pokušamo da sa ove distance, koja jeste konkretna, porazgovaramo o svim temama, kako bismo u sistemu javnih finansija zauvek onemogućili ponavljanje onih grešaka koje su loše i koje, u konačnom ishodu, plaćaju po pravilu građani, ne stranke. Stranke mogu da dobiju ili izgube izbore, ali cenu, po pravilu, ovakvih grešaka na koje mi ukazujemo i o kojima treba da razgovaramo, ukoliko ih ima i u završnom računu budžeta za 2001. godinu, plaćaju građani.
Ministar finansija je pomenuo nekoliko činjenica o kojima moramo razgovarati bez žestine, tražeći neke konkretne odgovore, za razliku od onih koji misle da je tako nešto logično. Pogledajte završne račune za period koji je obuhvaćen ovim izveštajem. To je period od 1996. do 2000. godine. Veoma su šturi, nekonkretni, uglavnom svedeni na nešto što je administrativna fraza, kao - planirani troškovi; ostvareni prihodi; razlika; bez ikakvog obrazloženja, i stoga dakle dolazimo do onih nezgodnih detalja, koji ne mogu ostati mimo naših interesovanja.
Ko je to odlučio da u Žagubici nenamenski potroši 2,5 miliona dinara za početak izgradnje doma za japanske penzionere u situaciji u kojoj se penzije nisu isplaćivale našim penzionerima. Možda je to bilo ekonomski logično, ali to nije bilo uspešno. O tome nije raspravljao parlament, o tome nije raspravljala Vlada i očigledno da tako nešto, samo po sebi, ne sme biti zaobiđeno, već da se o tome mora otvoreno razgovarati - ko je za to odgovoran. Da li samo nadležni ministar?
I, da li ćemo ovde uraditi nešto što je bio predlog mog prethodnika, da se odgovornost veže za stranke, za pojedince koji se danas ne nalaze na vlasti, a da se ne razgovara o sistemu. Jer bi bilo nemoguće, ukoliko je dobar sistem, da proizvedemo ovakve greške kakve imamo danas.
S obzirom da je očigledna namera bila da se odgovornost veže isključivo za jednu partiju, tj. SPS, bar od onog dela koji je činio vlast u tom trenutku, mislim da moramo govoriti o kolektivnoj odgovornosti, kolektivnim posledicama, jer je sasvim sigurno šteta zajednička.
Da li ministarstva smatraju da je potrebno otkupiti knjige koje su otkupljene i novac koji je zaista veoma jasan potrošiti na takav način ili se to moglo učiniti i na neki drugi način; i da li je to odgovornost Ministarstva za ekologiju ili ne.
Da li je odgovornost gospodina Šešelja zbog toga što je potrošeno 30 miliona dinara na potpuno nezakonit način, što je obrađeno u prijavi koja treba da bude predmet tužilaštva a ne parlamenta. Mi nismo sudije, mi nismo tužioci i pošto neko govori da je tako nešto isključivo socijalistička odgovornost, ili julovska, nije tačno. U prijavama koje je ministarstvo podnelo i koje ne treba da budu deo izveštaja, jer je to pitanje pravosuđa, a ne pitanje parlamenta, veoma su jasno nabrojane sve problematične situacije i možda bi nam svima bilo lakše da je u međuvremenu po svim tim predmetima učinjeno ono što je učinjeno po nekim drugim.
Nema sumnje da su pojedine prijave odbačene i to odgovara svima. Ako nisu argumentovane i treba da se odbace. Ako ta pitanja nisu postavljena onda se, naravno, otvara nova vrsta problema - da li mi nekoga štitimo; da li se mi sa nekim dogovaramo; da li postoje isti principi prema svima. Postoje.
Mi očekujemo od pravosuđa da odgovori na ona pitanja koja su postavljena, na pitanja koja imate pravo da postavite i vi kao poslanici iz opozicije. Kritikovali ste npr. završni račun za 2001. godinu. Dakle, nije tačno da su osnovne teze koje je izneo ministar finansija ovde, razmatrajući tretiranje javnih finansija u periodu od 1996. do 2000. godine, osporene. Tu je bio prisutan finansijski haos i bilo je jasno potpuno nemoralnog i političkog delovanja, koje je sasvim sigurno nešto što treba osuditi i o čemu treba javno govoriti.
Sredstva Fonda solidarnosti nisu trošena onako kako je to definisano u njihovoj nameni. Sredstva solidarnosti su trošena u političke svrhe. Obnavljane su stranačke prostorije, pravljeni bazeni umesto srušenih kuća; finansirani su radio programi; reklamirane bolnice i nema razloga da mi tako nešto podržavamo. Tako nešto treba da se osudi.
Oni koji se u tome prepoznaju neka javno o tome govore, neka tako nešto negiraju na osnovu činjenica, a ne na osnovu političkih floskula koje su izrečene prilikom prethodnog nastupa mog kolege poslanika iz opozicije.
Ne mislim da bi trebalo da citiramo suštinu krivičnih prijava, ali mislim da nema puno logike i da ne smemo da podržimo one činjenice koje su javne. A, javno se zna, i to je utvrđeno, da je u periodu od 1996. do 2000. godine nenamenski i nezakonito potrošeno oko 2,5 milijardi maraka ili milijardu i 250 miliona evra. Da li je to konačna suma? Nije.
U bombardovanju je uništena dokumentacija koja nas onemogućava u formiranju konačnog izveštaja. Ne mislim da ste vi kao poslanici opozicije od toga imali ličnu korist, bar ne velika većina. Oni koji jesu najčešće ne učestvuju u radu ove skupštine, a kada učestvuju bilo bi bolje da učestvuju samo sedenjem u skupštinskim klupama.
S druge strane, kada govorimo o nekim konkretnim primerima ne mogu se zaobići one poražavajuće činjenice kojima se najkrupnije finansijske zloupotrebe i malverzacije vezuju za najosetljivija društvena pitanja - za Ministarstvo zdravlja, za Republički zavod zdravstvenog osiguranja, za ministarstvo koje je servisiralo potrebe izbeglog i raseljenog stanovništva, za fondove solidarnosti, za sredstva koja su namenjena isplati porodicama poginulih ili ranjenih policajaca i vojnika u ratu 1999. godine.
Dakle, to je ona gruba sramota i to su oni ožiljci koji će ostati zaista duboko u našem društvu i koji se jedino mogu lečiti vrlo odgovornim i razornim stavom prema svemu tome. Dakle, mi tražimo od onih koji se smatraju odgovornim odgovore na ta pitanja.
Što se tiče celine izveštaja, podsetiću vas da su na 282 strane samo primeri najkrupnijih grešaka u raspolaganju i trošenju javnih sredstava, budžetskih sredstava. Tu nije sve, a da se ovde nalazi sve, ovaj izveštaj bi brojao 2000 umesto 200 strana. Ovde nema svih informacija i mislim da ne treba neko da prepoznaje političku korist za sebe, jer u spisku sačinjenih krivičnih prijava organima i odgovornim licima za 2000. godinu zaista ima predstavnika svih stranaka koje se danas nalaze u redovima opozicije, njihovih najodgovornijih funkcionera i mislim da je ono što se u ovim prijavama nalazi toliko kompromitujuće, da ne bi trebalo skupštinsku raspravu svoditi na taj nivo.
Oni koji smatraju da je nemoralno napraviti ovakav izveštaj, mogu da nam kažu kakve veze ima Ministarstvo za zaštitu životne sredine i fudbalski klub "Jadran" iz Zrenjanina; kakve veze ima Ministarstvo trgovine sa grafičkim centrom "Etiketa" - Boleč i Centralnom otadžbinskom upravom, kakve veze ima Željko Simić sa svim tim, kakve veze ima Borislav Milačić, kakve veze imaju svi ministri koji se nalaze u ovim krivičnim prijavama, koji danas možda nisu u političkom životu prisutni, ne koliko su bili ranije, ali zaslužuju da se otvori pitanje odgovornosti.
Vrlo odgovorno mi na tome insistiramo, ali ne kroz svađu, nego kroz činjenice i konačni sud o ovome daju samo građani i naše pravosuđe. Toliko sam hteo da vam kažem. Očekujem pravu raspravu o završnom računu za 2001. godinu, a ne o ovoj o 2000, jer mislim da je sve rečeno još pre dve godine na izborima. Hvala vam.
(Vojislav Šešelj: Replika.)

Nemate pravo na repliku, prema članu 97. pravo na repliku biste imali ili da ste uvredljivo....
(Vojislav Šešelj: Rekao je da sam 30 miliona proneverio.)

 Nisam čula. Samo je pomenuo prethodnog govornika, nisam čula. Uostalom, imate narednih 10 minuta, pa možete to da iskoristite. Nemate pravo na repliku, nisam čula.
(Vojislav Šešelj: Po Poslovniku.)