Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predlog izmena i dopuna jednog dela pravosudnih zakona uslovljen je nekim objektivnim okolnostima i nema tu nikakve ni samovolje, ni hira, ni hajke, ni harange, niti nekog pokušaja da se disciplinuje pravosuđe u Srbiji.
O čemu se zapravo radi? Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova odnosi se na pomeranje roka početka rada apelacionih sudova na 1. januar 2004. godine. Ako pitate za razlog, odgovoriću vam koji je razlog. Jednostavno, nije bilo finansijskih sredstava, nije bilo smeštajnih kapaciteta. Bile su potrebne ogromne pare. Dakle, verovali smo da će se osloboditi neki objekti i da će se ranije konstituisati državna zajednica Srbija i Crna Gora. To se nije učinilo. Jednostavno, nije bilo elementarnih smeštajnih i finansijskih mogućnosti za početak rada apelacionih sudova.
Istine radi, na Savetu za reformu pravosuđa, koji je održan 11. februara u prisustvu predsednika Vrhovnog suda, Republičkog tužioca, predsednika Saveznog ustavnog suda, republičkog Ustavnog suda, zamenika predsednika Vrhovnog suda, ministra pravde, dakle svih relevantnih subjekata, dogovorena je ova odredba, da se početak rada apelacionih sudova odloži za 1. januar. To je bilo u ponedeljak 11. februara.
Tri dana posle toga je bila sednica Vlade, 14. februara, koja je usvojila ovaj predlog izmene Zakona o uređenju sudova i recipročan predlog izmene Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala zbog dvostepenosti postupaka i vezivanja za rad apelacionih sudova.
Dakle, Vlada je 14. februara uradila svoje i uz saglasnost svih najviših nosilaca pravosudnih funkcija u Srbiji, vrha pravosudne vlasti. Ne po bilo čijoj volji ili samovolji, nego u dogovoru, apsolutno svih. Kažem, nema nikakve misterije. Da je bilo para, kamo sreće. Podigli smo plate sudijama, obezbedili smo Vrhovni sud, vršimo kompjuterizaciju pravosuđa u Srbiji, ali pre zore ne može da svane. To je jedan detalj.
Drugi detalj se odnosi na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Dame i gospodo, ne vrede nam demagoške i patetične priče o Kosovu i Metohiji. Znamo ko je odgovoran za ovakvu sudbinu Kosova i Metohije, znamo zbog čega i zbog koga je uspostavljen protektorat na Kosovu i Metohiji. Kamo sreće da nije tako.
Vlada upravo pokušava da promeni red stvari, ali tamo je, gospodo, konstituisano UNMIK-ovo pravosuđe. Mi nemamo više pravosudne nadležnosti na Kosovu i Metohiji. Ne radi se opet o volji ili samovolji Vlade, nego je to tako. Imate UNMIK-ovo pravosuđe na Kosovu i Metohiji. Zato se menja odredba ovog zakona, jer to više nisu republički sudovi, pošto nisu konstituisani za čitavu teritoriju Republike Srbije. To je jedna izmena.
Druga je što, dok traje civilna administracija, odnosno dok egzistira UNMIK-ovo pravosuđe na Kosovu i Metohiji, naši sudovi na tom području ne vrše svoju nadležnost. Ne vredi živeti u svetu iluzija, fikcija, nekih lažnih nada. Nažalost, tako je kako je.
Izmene Zakona o sudijama; ovde se puno lamentira nad sudbinom sudija i nosilaca pravosudnih funkcija. O čemu se tu zapravo radi? Čitava intencija izmena Zakona odnosi se na ubrzavanje procedure. Moram da vas podsetim da je za dve i po godine razrešeno troje sudija. Zato nije kriva ni Vlada, ni Ministarstvo pravde, nego oni koji taj posao treba da rade. Ranije je to bila Opšta sednica Vrhovnog suda, sada je to Veliko personalno veće. Bilo je polemike da je ono suspendovano posle izmena zakona koje su usledile, amandmanima narodnih poslanika jula meseca prošle godine.
Šta se događalo do tada? Po starom zakonu, kada je o tome odlučivala Opšta sednica, nije ništa odlučila o validnoj inicijativi koju je ministar pravde po starom zakonu imao za preko 160 sudija, niti Veliko personalno veće o validnoj inicijativi predsednika sudova za oko 100 ili više od 100 sudija. Dakle, opet nema nikakve misterije.
Mi moramo da izađemo iz tog ćorsokaka i da ostavimo kratak rok Velikom personalnom veću da obavi svoj posao. Ako to ne uradi, to treba da uradi Opšta sednica Vrhovnog suda. Ako i ona u ostavljenom roku to ne uradi, onda mora da se formira posebno veće koje će se tim stvarima baviti.
Zašto to mora da se uradi? Ne znam da li neko zna u kojoj državi živimo i šta nam je najveći problem danas: kriminal, organizovani kriminal, razni oblici kriminala. Da bi ljudi koji čine krivična dela mogli da budu procesuirani, neophodno je da imamo kompetentne, kredibilne, respektabilne nosioce pravosudnih funkcija.
Da je to tako, ne bi se dogodilo da Vrhovni sud Republike Srbije u svom rešenju o puštanju iz pritvora Dragoljuba Milanovića konstatuje da ne postoji bojazan od bekstva. Čovek bude pušten iz pritvora, lepo i uredno pobegne i nikom ništa, to je slobodno sudijsko uverenje.
Ne bi nam se dogodio famozni slučaj "Bagzi". Nije problem kakva je bila kvalifikacija dela, nije problem kako je o tome odlučeno, nego je problem kako je moguće da se formira krivično veće od strane predsednika Četvrtog opštinskog suda na Novom Beogradu, koji je parničar, a njegov zamenik je predsednik Odeljenja, krivičar. On je predsednik KV i on je trebao da rešava taj predmet.
Šta mislite, zašto je to tako i da li neko dovodi to u uzročno-posledičnu vezu sa smrću premijera Srbije? O tome niko ne razmišlja. Mogu da se stavim u položaj onih koji mogu, eventualno, da izgube mačku u nekom događaju na autoputu, ali neki ljudi su izgubili decu, roditelje itd. To je tragično.
Slučaj Limar - čovek se pušta iz pritvora, pa ga posle policija juri da ga vrati u pritvor. Slučaj Uskoković - puste ga iz pritvora, pa ga jure da ga vrate u pritvor. Osam ubica je pogrešnom primenom Zakona o krivičnom postupku pušteno iz istražnog zatvora u Beogradu. Jedan od njih, čije je prezime Repčić, zbog straha da ga ne likvidiraju na slobodi, sam se vratio u zatvor, a sedam ubica slobodno hoda. Možda je jedan od njih povukao oroz i ubio premijera srpske Vlade. Da li je i to slobodno sudijsko uverenje? Da li i za to niko ne treba da snosi odgovornost, što osam najokorelijih ubica šeta ovom zemljom? Da li je to nezavisno sudstvo?
Dalje, šta je sa sudijom koji u slučaju Striković za 48 sati ne donese rešenje o sprovođenju istrage?
Oni koji malo znaju šta je pravo i bili su u pravosuđu, ne mislim na pogonske pravnike, oni znaju da je rešenje u istrazi, rešenje od jednog pasusa, potpuno formalno rešenje. Zato što taj sudija za 48 sati nije napisao taj jedan pasus, lice koje je u pritvoru automatski biva pušteno iz pritvora.
Identično tome je famozni slučaj Zabunović. Pa, šta mislite? Da li taj čovek ne zna da za 48 sati treba da donese rešenje o sprovođenju istrage? I šta mislite - da li treba da snosi odgovornost za to?
Pominjana je Ibarska magistrala. Moram da vam kažem da se pred raznim sudovima vodi preko 300 postupaka protiv članova zemunskog klana. Nijedan nije okončan pravosnažnom presudom. Da li je to nezavisno sudstvo? Mora da se uspostavi, gospodo, odgovornost, i biće uspostavljena.
Dakle, čelnici pravosuđa u Srbiji su rekli da nikada niko iz Vlade, izvršne vlasti (to je rekla predsednica Vrhovnog suda), nije okrenuo telefon tražeći da se nekom sudi, presudi, da se neko osudi na ovoliko ili na onoliko, ili oslobodi.
Nezavisnost je u odlukama, ali to ne može da bude shvaćeno kao nezavisnost od svega i svačega, da ubice šetaju na slobodi. Primarni problem ove države i ovog društva je kriminal.
Izađite na ulice, pitajte prolaznike šta misle o sudijama i nezavisnom sudstvu. A narod ne razlikuje, on kaže - svi ste vi vlast, i ne pravi tu famoznu razliku između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Njemu je za sve kriva vlada, premijer, pokojni premijer, ili novoizabrani premijer, ministar pravde, kao da mi sudimo, osuđujemo, optužujemo, presuđujemo, predlažemo, biramo, razrešavamo itd.
Prema tome, sudovi i sudije nisu nezavisno kosmičko telo, oni su sudovi i sudije države Srbije i moraju da budu u funkciji države Srbije, kao svi mi koji obavljamo bilo koju javnu funkciju. Dakle, ne radi se o tome.
Ili, šta mislite o predmetu gde jedan čovek trguje citostaticima sa firmom "La roš" iz Švajcarske. Milioni i milioni za citostatike su dati. I onda ga puste iz pritvora, uzmu mu kuću kao zalog ili jemstvo. O čemu pričamo? Javnost, naravno, za sve to optužuje, koga bi drugog ako ne ministra pravde, izvršnu vlast itd.
Ne možemo se kriti iza floskula o nezavisnom sudstvu i slobodnom sudijskom uverenju. Građani ove zemlje nemaju nikakve vere i nikakvog poverenja u naše pravosuđe.
Pomenuto je još nešto - predsednik Vrhovnog suda je obavezan da godinu dana unapred obavesti parlament o tome koje sudije odlaze u penziju. Da li je to urađeno? Nije.
Zašto nije? Zato što predsednik Vrhovnog suda ima simpatije prema jednom broju ljudi koji su davno završili svoj radni vek. Nema tu šta da se ocenjuje i utvrđuje. Da li imate 65 godina, to je kao da li će biti dan ili noć.
Mi hoćemo mlade, pametne, obrazovane, što prate uporedno zakonodavstvo, evropsko pravosuđe, koji su na Internetu, sve znaju, pred njima je budućnost. Takvo nam pravosuđe treba i biće pravde u Srbiji, pa makar svet propao. (Aplauz.)
