Reč ima narodni poslanik Milutin Prodanović, a posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni izabranici, poštovana gospodo ministri, kao jedan od prioriteta nove - stare Vlade gospodin Živković je naveo nastavak privatizacije.
Međutim, DSS je upozoravala da je prilikom donošenja novih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji Vlada odustala od nekih proklamovanih ciljeva, a u prvom redu je odustala od principa solidarnosti i transparentnosti. Naime, socijalni programi su najavljeni kao jedan od strateških prioriteta Vlade, a usvajanjem ovih izmena i dopuna Zakona preduzeća ne učestvuju u potpisivanju prodajnih ugovora, tako da ne mogu uticati na njihov sadržaj ni u ovom domenu. Ovakvo rešenje je u najmanju ruku cinično, jer Demokratska stranka je aplicirala za Socijalističku internacionalu.
Zatim, sprovodi se hipercentralizacija i eliminiše se i deklarativna transparentnost pretvaranjem privatizacionog subjekta u objekat privatizacije; Agencija za privatizaciju je prethodno promovisala, inicirala, sprovodila i kontrolisala postupak privatizacije, a sada prodaje kapital, odnosno imovinu.
Najposle je produžen i rok za privatizaciju. Ovako rešenje ne daje odgovor na pitanje šta sa preduzećima koja se ne privatizuju. Vi ste napomenuli da će ih nova - stara Vlada ubrzo doneti: zakon o stečaju, zakon o registraciji, zakon o preduzećima, zakon o fondu, ali samim tim, nedonošenjem seta zakona iz ove oblasti, zakona o investicionim fondovima, preduzećima, stečaju, likvidaciji, lizingu, osiguranju, zalogu itd, Vlada Srbije je destimulisala strane i domaće investitore, otvorila mogući malverzacioni i korupcionaški pristup i, pre svega, učinila sam proces privatizacije neefikasnim. Na ovo je DSS upozoravala još pre više od godinu i po dana, a OECD je konstatovao u svom ekonomskom izveštaju krajem 2002. godine.
Samim tim ova vlada je pogazila onaj prvi Zakon o privatizaciji, moram reći da smo mi iz DSS-a za njega glasali, jer je faktički odstupila od svoja dva, ponavljam, fundamentalna principa: socijalne brige i transparentnosti.
Na kraju, danas smo hteli da u dnevni red uvrstimo jedan suštinski i jedan sistemski zakon. Predlog zakona o decentralizaciji nije prošao. To je jedan od razloga zbog kojih ne možemo glasati za staru, odnosno novu Vladu.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Đura Lazić.

Na dnevnom redu je izbor Vlade i treba nešto da se kaže o programu predloženog kandidata za predsednika Vlade i o kandidatima koje je on predložio da budu članovi Vlade. Pokušaću da pričam nešto o tome što je ovde predstavljeno kao program te Vlade, a to je, otprilike, kontinuitet. To je dobro političko opredeljenje. Svima se jasno stavlja do znanja da će ova vlada da nastavi na isti način kao i ona prethodna Vlada od 25. januara 2001. godine do pre nekoliko dana.
Neću ulaziti u konkretne stvari, jer nemam ni dovoljno vremena. Strateški ciljevi su podeljeni u sedam grupa. Kao ciljevi su svakako za pohvalu i to treba da bude predmet interesovanja ne samo ove vlade, nego svih vlada. Izražavam sumnju da tu može da se postigne neki uspeh.
Ako se izvrši uvid u pres kliping bilo kojih novina, pa neka bude period za protekle dve godine, uporede izjave, bogami pogledaju malo i slike, teško da ovaj sastav Vlade može da raskrsti sa organizovanim kriminalom. Ako se pročita malo i ona knjiga Dragana Bujoševića videće se koja je uloga tog organizovanog kriminala bila 5. oktobra. Tako sumnjam u te rezultate, kao što sumnjam i u kvalitet buduće državne zajednice. O ekonomskim reformama ne treba ni pričati ni trošiti reči.
Što se tiče zakonodavstva, vidite i sami, na svakoj drugoj -trećoj sednici Narodne skupštine se menja gotovo isti član kao na prethodnoj sednici Narodne skupštine. Što se tiče institucija, one slabo funkcionišu. Tu nema eksperata, postoje samo eksperti bez radnog staža i kafe kuvarice kojima je jedina zasluga bila to, pa su postali direktori Uprave javnih prihoda.
Hteo bih stvarno na kraju nešto da vam saopštim; ima vremena, nemojte da se sekirate. Pokušajte današnju sednicu da shvatite kao, otprilike, još jedan trenutak kada treba da razmislite kako da se oslobodite mržnje, a bogami i straha. Ovo vam kažem dobronamerno. Ko instalira mržnju čini loše, iz jednog prostog razloga što mržnja sužava vid, ne dozvoljava da se čuje.
Računski sistem za glasanje daje jednu stvarnost, a to nije stvarnost, budite sigurni. Prošetajte malo Srbijom, videćete kakve su bolne i teške podele. Shvatite, ima puno ljudi bez sredstava za život. Njih iritira kada tužni potpredsednici kažu da je sve dobro u ovoj Srbiji, a pogotovo kada se preko medija uporno insistira na instalisanju nečeg nenormalnog da je normalno, nečeg što je nastrano da je prihvatljivo. To izbegnite, kao i ove mere za vreme vanrednog stanja. Što duže bude trajalo vanredno stanje, biće teži izlazak iz vanrednog stanja; mnogo teži.
Verujte građanima Srbije. Oni su očekivali od DOS-a da bude neki lakmus, nešto što će da premosti jaz između te Evrope i ove Srbije. Niko nije očekivao indigo. Nažalost, ova naša vlast je postala običan indigo, jer ono što je neko napisao prenosi ovde, instalira ovde, a to očigledno ne može tako silno, brutalno, jer ovaj narod voli slobodu, poseduje dostojanstvo, želi da bude svoj na svome, želi da razvija demokratiju. Znate, vrlo cinično deluje kada neko kaže da apeluje na političku stabilnost i toleranciju, a ispade da je demokratija samo ono što neko kaže.
U ovoj zemlji, ono što su Amerikanci zamislili, ne postoji taj demokratski autoritet koji treba da se podrži, koji rasipa demokratske standarde. Takav ne postoji, jer su svi demokratski standardi ovde pogaženi.

 Reč ima narodni poslanik Đura Lazić, a posle njega Srđan Petrović.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi ministri, gospodine Živkoviću, neću ulaziti u personalna pitanja, ali bih se osvrnuo na jedno pitanje iz domena rada Vlade Republike Srbije i u proteklom periodu, a verujem da će zasluživati pažnju i u budućem periodu, u budućem sastavu Vlade. To je pitanje oko koga treba svi da budemo jedinstveni, od državnog i nacionalnog interesa, jer pomenuste pitanje Kosova i Metohije.
Mislim da je pokojni premijer Đinđić uvideo da se od strane pojedinih predstavnika međunarodne zajednice čini podvala prema Srbiji na Kosovu i Metohiji, da se čine potezi koji vode ka nezavisnosti, a da se obmanjuje Srbija. Verujem da je zbog toga inicirao da se odlučno krene, ubrzano, u rešavanje pitanja Kosova i Metohije, tj. svih gorućih pitanja vezanih za južnu srpsku pokrajinu, a na kraju i oko statusa naše pokrajine.
Kada ovo kažem, pre svega mislim na neke poteze koji su kasnije usledili. Naime, gospodin Štajner je prihvatio dijalog Beograda i Prištine, ali je i predložio određena pitanja koja bi bila na dnevnom redu u tom dijalogu. Taj predlog Štajnera je krajnje ciničan, jer predviđa samo pitanja koja odgovaraju njima, tj. separatistički opredeljenim na Kosovu, a ne odgovaraju istini, odnosno nacionalnim i državnim interesima Srbije i svim građanima koji žive na tim prostorima. Ne obuhvata pitanje povratka prognanih ljudi, bezbednost Srba i Crnogoraca i drugih nealbanaca, zaštite njihove imovine, njihovog povratka, njihove oduzete imovine i slično, a tu su i mnoga druga pitanja.
Mislim da bi trebalo - vi kao čovek koji ćete voditi vladu, kao i cela vlada - da odlučnije nastupite u tim razgovorima i da jednostavno sledite inicijativu i odlučnost pokojnog premijera Đinđića.
Još bih dodao - malo sam zapanjen jednom izjavom gospodina saveznog ministra Ljajića posle sednice Odbora za bezbednost ovog parlamenta održane u Bujanovcu i boravka članova ovog odbora u toj opštini na jugu Srbije, kada je rekao da je Odbor za bezbednost Skupštine Srbije svojom sednicom i boravkom u Bujanovcu demonstrirao silu.
Bože gospode, zar odbor najvišeg doma u ovoj zemlji ne može da drži sednicu na teritoriji svoje zemlje i u gradu, na mestu gde je bezbednost ugrožena.
Takođe me je zapanjilo - tvrdi se da je KFOR, tj. međunarodne snage na Kosovu i Metohiji, smanjio tu zonu između administrativne granice, ali me čudi da KFOR nije dozvolio da helikopter sa narodnim poslanicima sleti u Vranje, nego je morao da se spusti u Surdulicu i da se kolima ljudi prebace do Vranja ili do Bujanovca.
Mislim da su to apsurdi i da u tim kontaktima treba odlučnije dejstvovati i braniti interese naše države, državne i nacionalne, jer nam pravo na to daje Rezolucija 1244. Velika je greška bila Vlade, a i rukovodstva SRJ kada su, verovatno po sugestijama nekih predstavnika međunarodne zajednice, prihvatili inicijativu da se pozovu Srbi i nealbanci za izbore na Kosovu i Metohiji, i pored deklaracije i rezolucije ovog, kao i saveznog doma, o nepriznavanju ustavnog okvira Hansa Hekerupa.
Pokazalo se da je ova skupština imala više razumevanja i sluha, a i rezoluciju i deklaraciju doneli smo jednoglasno u ovom domu i ocenili da taj ustavni okvir predstavlja samo štetu za našu državu i za naš narod, za sve dobronamerne ljude na prostoru Kosova i Metohije.
Nažalost, i pored toga ljudi su pozvani, izmanipulisani, izašli na izbore i sada poslanici doživljavaju ono što doživljavaju u kosovskom parlamentu. Čak se sada proglašavaju raznorazne rezolucije o nezavisnosti i pripremaju se u kosovskom parlamentu od strane šiptarskih separatističkih partija, a mogu da kažem i terorističkih, jer potiču od UČK i mislim da na tom planu sa predstavnicima međunarodne zajednice naša vlada u budućnosti treba odlučnije i energičnije da radi i da kontaktira.

 Reč ima narodni poslanik Srđan Petrović, a posle njega Milan Radulović.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, ovaj izbor-reizbor stare vlade pada između dva važna posla koja je pred sobom imalo Ministarstvo finansija, a to je budžet za 2003. godinu, koji smo usvojili prošle godine i promene u budžetu kao posledica zajedničke države Srbije i Crne Gore, odnosno novog saveznog, federalnog nivoa vlasti.
Podsetiću vas, DSS je glasala protiv budžeta za 2003. godinu. Mi smo kao najveće zamerke tada izneli i rekli da smatramo da je planirani rast bruto društvenog proizvoda od 5% nerealan, da je naduvan. Tada smo rekli i da se time pokušava učešće javnih rashoda u budžetu da smanji na veštački način, da to nije realno, a to sve u cilju zadovoljavanja budžetskih korisnika i kupovine, između ostalog, i socijalnog mira.
U ovom tekstu koji smo dobili od mandatara za sastav Vlade to se i priznaje. Naime, ovde se kaže "već sada je vidljivo - znači sada, to je mart mesec, svega tri meseca posle usvajanja budžeta za 2003. godinu - da će planirani rast bruto društvenog proizvoda od 5% biti oko 3,5%, dok će planirana inflacija od 9% biti nešto veća".
Uz budžet za 2003. godinu dobili smo i memorandum o budžetu za 2003, 2004. i 2005. godinu, odnosno plan makroekonomskih indikatora za te tri godine.
Evo, posle tri meseca u ovoj godini mi taj plan ne ostvarujemo. Opet da podsetim, DSS je to videla tada. Nismo bili mnogo dalekovidi, to su i drugi stručnjaci predviđali. Šta imamo sada - situaciju da će, ako planirani budžet ostane na ovom nivou, učešće javnih rashoda preći tu zamišljenu psihološku granicu od 50%, što sigurno nije dobro. Ostaje prilika Vladi i ministru finansija, sadašnjem i budućem, ako bude izabran, da to popravi prilikom rebalansa budžeta.
Sigurno da ovaj tekst koji smo dobili nije baš na najbolji način napisan. Tu su nabacane neke stvari vezano i za ekonomiju, finansije. Između ostalog, posle ovoga što sam rekao, vidi se da planirani indikatori neće biti ostvareni u 2003. godini, ali se i dalje tvrdi da će doći do poboljšanja standarda, što sigurno nije tačno. Mi građanima moramo na to da ukažemo. Povećanja standarda u 2003. godini sigurno neće biti, moraće sigurno da dođe i do kresanja budžeta. Ovde se govori o potrošačkoj korpi, stalno se pričalo o njoj. Normalno, kada imate smanjenu zaposlenost da je i plata realno veća, ali je pitanje koliko to utiče na opšti standard. Glavne stvari su vezane za povećanje bruto društvenog proizvoda.
Takođe, DSS je ukazivala i na veliki deficit i na problematično finansiranje deficita. Mi smo i predlagali smanjenje te strane budžeta. U ovom tekstu se govori o nekih 800 milijardi evra donacija, pri čemu se ne vidi struktura, kako će se te donacije potrošiti. Tih 800 miliona evra je oko 50 milijardi dinara, to je znači preko, odnosno oko 20% budžeta. Ostaje pitanje potrošnje i koji će deo od tih 800 miliona evra ići u deo za dotaciju budžetu. To je ono što je vrlo problematično, jer mi smo već dovoljno zaduženi i može da se desi da, ako ovako nastavimo, udeo stranog duga u bruto društvenom proizvodu bude nepodnošljivo veliki, negde kroz dve-tri godine, 2005. pa nadalje.
To su stvari na koje je DSS, preko Vlade u senci, ukazivala. Generalno, poreska reforma je možda jedina oblast u našim reformama koja ide nekim zamišljenim tempom, ali kad se uzmu sve ove stvari o kojima sam pričao, vidi se da to nije dovoljno. Poreska reforma, vezana za pakete poreskih zakona iz aprila 2001. godine, i ovih sa kraja prošle, 2002. godine, podržana je od strane naše stranke. Biće podržano i ono što nam predstoji krajem godine, ali sve će to biti bez vrednosti ukoliko druge stvari, vezane za povećanje privrede, privredne aktivnosti, povećanje invensticija, povećanje zaposlenosti, Vlada ne bude ostvarila.
Iz tih razloga, DSS ne može da prihvati ovakav program, naročito ne može da prihvati obećanja građanima da će životni standard i dalje rasti, kada u poslednja dva meseca vidimo da svi pokazatelji govore da su nam trendovi vrlo loši, čak zabrinjavajući. Ova situacija nastala ubistvom premijera nam sigurno ne ide na ruku, ni situacija u svetu vezana za događaje oko iračke krize, tako da mislimo da Vlada mora da bude realna i da građanima kaže pravo stanje stvari i da se u tom smislu i ponaša.

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović.

Poštovani narodni poslanici, svejedno što tok današnje sednice televizija ne prenosi direktno, oči srpske javnosti uprte su danas u ovo najviše zakonodavno telo.
Ovo je prva radna sednica posle političkog atentata na srpskog premijera, a taj atentat, kao što ste svi mogli da osetite, izazvao je duboko uznemirenje u narodu. Narod je to doživeo kao pretnju svom miru, pretnju pokušajima da se reformiše naše društvo i država, pa je očekivao da danas čuje od svojih predstavnika kakav odnos prema toj situaciji oni imaju, da li su u stanju da kažu nešto utešno, da li su kadri da umire malo narod, da li mogu da obećaju da najgore slutnje nagoveštene političkim atentatom neće biti ostvarene.
Nije mi, zaista, jasno zašto ovu sednicu ne prenosi televizija? Ne verujem da je isključivanjem televizijskih kamera htelo da se iskaže nepoverenje prema narodu. Konačno, apsurdno je ne verovati u narod. Svaka vlada i svaka skupština moraju da veruju u narod. Onaj ko ima pravo da iskazuje određene sumnje, zebnje, da postavlja pitanja, to su sami građani.
Dakle, u izvesnom smislu, isključujući TV kamere, vi ste, gospodo, bojim se, iskazali nepoverenje prema narodnim poslanicima. Čime smo mi zaslužili vaše nepoverenje, to je posebno pitanje. Da li bismo mi danas bili toliko neodgovorni da svojim diskusijama otežavamo uklanjanje uzroka zbog kojih je vanredno stanje uvedeno? Ne bismo bili toliko neodgovorni. Svakom poslaniku u ovoj Skupštini jako je stalo do toga da vanredno stanje bude što pre prevaziđeno, odnosno da uzroci koji su do vanrednog stanja doveli budu otklonjeni.
Reč je, dakle, o međusobnom poverenju i nepoverenju. Ako mandatar za sastav nove Vlade, odnosno za produžavanje mandata staroj Vladi, u izvesnom stepenu iskazuje nepoverenje prema poslanicima, nije moguće očekivati ni da poslanici iskažu puno poverenje njegovim naporima.
Vi ste, gospodo, čuli šta poslanici DSS misle o radu Vlade. Čuli smo i danas, čuli smo pre godinu i po dana, vi neke naše argumente uvažavate, neke ne prihvatate. Mi ćemo i dalje raditi svoje analize rada pojedinih resora, radićemo i svoje programe kako određene sisteme u državi treba reformisati, a danas nije prilika da mi ta dva koncepta suočavamo.
Međutim, ovo jeste prilika, gospodine Živkoviću, da vas podsetim da je vaš program kontinuiteta dobio 2000. godine poverenje građana na izborima, dobio je i poverenje 176 poslanika ovde; ali poslednje dve godine su dovele do novog stanja, dve godine su stvorile određenu praksu, dve godine su jasno pokazale da li su reforme za koje smo se bili opredelili, za koje su se opredelili građani, izvodive ili nisu, i dokle se stiglo u tim reformama.
Građani Srbije reforme koje su bolne doživljavaju delimično kao jednu vrstu prosvećenog apsolutizma, kao određenu vrstu nasilnog guranja ka boljem. To je, čini mi se, jedno prirodno osećanje.
Narod bi vrlo lako podneo to osećanje kada bi bio siguran da politička elita želi prvo da reformiše sebe. Za dve godine nismo poslali narodu jednu jednostavnu poruku - pre no što uredimo bilo koji sistem u društvu i u državi, mi ćemo urediti sebe. Uredićemo sebe tako što ćemo poštovati parlament, što ćemo doneti zakon o finansiranju političkih stranaka, pa političke stranke neće biti delimično finansirane nekim donacijama koje su nejasne, neće biti vezane uz privredu, neće političke stranke više biti upućene samo na to da preuzmu vlast i mehanizme partijske države koji su razrađivani 60 godina.
Mi živimo u partokratskoj državi, u državi u kojoj je politička oligarhija mogla da upravlja svim sistemima. Reforme je trebalo da budu u tom smeru da se ograniči upliv politike u privredu, upliv vlasti u pravosudni sistem, upliv političke elite u kulturu i prosvetu, a da se omogući tim sistemima da sami reprodukuju svoju hijerarhiju vrednosti i da iz sebe reprodukuju upravljački sloj koji će moći te sisteme da unapređuje.
Mi nismo nikoga i ništa oslobodili tutorstva. Svi sistemi su i dalje pod političkim tutorstvom, i sve se nastavlja kao što je i bilo, s tim što je nekada bio jednopartijski sistem. Kao što kaže jedan moj prijatelj - dugo smo živeli u jednopartijskom sistemu, a onda smo ga umnožili. To je problem. Suočiće se vaša vlada, suočiće se svaka sledeća vlada sa tim osnovnim problemom, da se mora u državi izvesti prvo politička reforma.
Mora se izvesti politička reforma i mora se već jednom shvatiti da politička većina nije isto što i država i narod. Da verujemo u poslanike i da verujemo u ovu Skupštinu, danas bi bio direktan prenos, pa bismo građanima poručili da situacija u kojoj se našla Srbija jednako pogađa sve, i da su svi jednako odgovorni da iz te situacije traže izlaz. Umesto toga, vladajuća većina smatra da je odgovorna jedino ona. Ona obećava narodu da će uraditi sve što treba, ona preuzima sve poluge vlasti i time izoluje ostale stranke. Na taj način mi ponovo ulazimo u nešto što mnogo liči ne na bukvalan jednopartijski sistem - jer mi imamo jako mnogo stranaka - nego ostajemo u partokratskom sistemu, u kome država i institucije nemaju čvrstu osnovu, nemaju svoju autonomnu snagu i moć da samostalno funkcionišu.