Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, a sledeći prijavljeni za reč je Dragan Lazić. Izvolite.

Dame i gospodo, na dnevnom redu imamo šest zakona spojenih u jedinstvenoj raspravi. Pet sati za šest zakona je premalo vremena da bi se bilo šta značajnije reklo. Ono što možemo, to je da ukažemo na osnovne probleme, na osnovne nezakonitosti i neusklađenosti datih predloga u ovim zakonima.
Da li ima svrhe ukazivati na te nezakonitosti i neusklađenosti sa evropskim i svetskim normama, odnosno konvencijama, kada vladajuća većina ne želi da čuje argumente. Došli smo u jedno vreme, u jedan položaj kada argumenti nemaju nikavu snagu, što direktno znači snaga, odnosno sila glasova, sila većine odlučuje o svim pitanjima. Ovo je veoma opasno i za gospodu koja dobacuje i koji se smeju. To je opasno po njih i po demokratiju i "reforme" na koje se pozivaju sve vreme.
Počev od Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, ponuđena rešenja su, u najmanju ruku, problematična i u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama i pravilima. Osnovna suprotnost je sa Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je Savet Evrope doneo 1950. godine.
Ovim predlozima zakona, naročito po ovom predlogu, naša država se vraća u vreme pre usvajanja ove konvencije. Znači, u vreme između 50-te i 60-te godine prošlog veka. Pretpostavljam da su to reforme. I, kao što reče gospodin Mamula, vladajuća većina i Vlada daju sve lošije i lošije predloge zakona. Na to ukazujemo duže vreme.
Sa ovim sadašnjim predlozima zakona vraćamo se na vreme komunizma. Podsetiću vas i zamoliću vas, ukoliko pamtite i ukoliko imate mogućnosti, prelistajte one komunističke zakone i uporedite ih sa ovim predlozima i pokušajte da nađete razliku. Prevashodno zamoljavam kolege koji su eksperti, pravnici, a dobacuju. Voleo bih da izađu za ovu govornicu i demantuju nas. Neće izaći, jer nemaju argumente. Oni misle da je dovoljno to što nema televizijskog prenosa. Nepotrebno je na bilo šta ukazivati. Dovoljno je pritisnuti neko dugme i doneti rešenja koja su dnevno - politička potreba vladajuće većine, ali koja državu i narod, sve nas, uvode u veoma opasno stanje i vraćaju decenijama unazad.
Gospodo, nemojte da jaučete, biće vremena za to.
Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, podsećam, pogledajte član 5. stav 1. tačka c): "U slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode, radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast, zbog opravdane sumnje da je izvršilo krivično delo, ili kada se to opravdano smatra potrebnim, kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela ili bekstvo po njegovom izvršenju". Stav 1. glasi - svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti; Niko ne može biti lišen slobode, osim u slučajevima (jedan od ovih je pod tačkom c).
Takođe vas podsećam na Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima.
Dati predlozi i rešenja su u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 9. Međunarodnog pakta. O ovome ćemo prilikom obrazlaganja amandmana detaljnije, s obzirom na to da sada nema mnogo vremena.
Takođe, predlozi dati ovim predlogom zakona o organizaciji i nadležnosti državnih orana su u suprotnosti sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora. Neću gubiti vreme, samo ću ukazati da su to čl. 3, 9.i 16. Povelje.
Pitam vas, da li ćete Povelju o ljudskim pravima, koju ste skoro doneli, u prvoj primeni prekršiti direktno. Uostalom, zašto bi to bilo čudno, i Ustavnu povelju državne zajednice Srbije i Crne Gore ste narednog dana prekršili. To je ono što vi kažete - "korisno" kršenje zakona, ili "korisno" kršenje Ustava. To bi podveli pod to, ili bi obrazložili političkim potrebama, rekao bih, dnevno - političkim potrebama.
Mogu preći na sledeće tačke vrlo kratko. To su predlozi zakona iz domena pravosuđa, kako to volite da kažete. Podsetiću, prevashodno funkcioneri Demokratske stranke idu u sve televizije, daju izjave po svim medijima, gde vrlo problematično i vrlo jednostavno daju tumačenja ovih predloga koji se daju, a koji su u potpunoj suprotnosti sa onim što je potrebno i što se traži promenama ovih zakona.
Pre početka analize ovih rešenja, žao mi je što tu nije gospodin ministar pravde, da ga podsetim kako je teklo usvajanje zakona iz domena pravosuđa, ili seta zakona iz okvira pravosuđa, kako volite da kažete. Podsetiću vas, još novembra 2001. godine Demokratska stranka Srbije je dala set zakona, koji su se odnosili na pravosuđe, između ostalog, i Zakon o javnom tužilaštvu i Zakon o Visokom savetu pravosuđa, koji su danas na dnevnom redu za izmenu.
Na vreme stižete, gospodine ministre.
Podsetiću vas, Vlada Srbije se u svom mišljenju o predlozima zakona koje je dala Demokratska stranka Srbije izrazila negativno i usprotivila reimenovanju zamenika javnih tužilaca. To je bilo jedno rešenje stalnosti. Stalni su bili republički javni tužilac i javni tužioci, a zamenici su bili podložni reimenovanju.
Citiram mišljenje Vlade: "Prema Ustavu Republike Srbije dužnost javnog tužioca je stalna, a važećim Zakonom o javnom tužilaštvu propisano je da je dužnost zamenika javnog tužioca stalna. Predlogom zakona predviđeno je da se zamenik javnog tužioca imenuje na osam godina. Kako je zamenik ovlašćen da preduzme svaku radnju na koju je ovlašćen javni tužilac, diskutabilno je da li treba praviti razliku u trajanju njihove dužnosti".
Vlada Republike Srbije i Ministarstvo su imali pravo da daju negativno mišljenje. Međutim, šta je tu bitno? Bitno je da je izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, koje je predložila Vlada Republike Srbije, od jula 2002. godine (to je vreme kad su poslanici Demokratske stranke Srbije bili izbačeni iz parlamenta), doneto potpuno drugačije rešenje od ovog reimenovanja zamenika javnog tužioca. Reformska vlada, "reformistička" većina u Narodnoj skupštini, izlazeći u susret zahtevima javnih tužilaca, promenila je Zakon tako da zamenici javnih tužilaca ponovo postaju stalni i birani od Narodne skupštine. U redu je, jer Vlada smatra da tako treba.
Gospodin Batić je tada za Vladu pripremio mišljenje u kome kaže - prema Ustavu Republike Srbije javna tužilaštva su samostalni državni organi, ali ne nezavisni kao sudovi, s obzirom na to što su po svojoj prirodi ipak organi uprave. Stoga smatramo da nema razloga da se predlaganje javnih tužilaca i imenovanje njihovih zamenika poverava posebnom telu, nezavisno od zakonodavne i izvršne vlasti. Postupak i organi izbora od posebnog su značaja za ostvarivanje principa nezavisnosti sudske vlasti tj. sudija, dok za javnotužilačku funkciju taj princip ne važi.
Međutim, u aprilu 2003. godine Vlada se vraća rešenjima iz prvobitnog, odnosno iz Predloga zakona koji je dala Demokratska stranka Srbije. Znači, u tom roku Vlada je prošla čitav krug, pokušala sa nekim rešenjima iz jula 2001. godine, i po sadašnjem predlogu vraća se na ponovni reizbor zamenika javnih tužilaca. Da li je to bilo potrebno i šta to govori o Vladi, o radu Vlade ili o radu nadležnog ministarstva? Nije to samo slučaj sa ovim zakonima - uzimanje, davanje, podvođenje dnevno - političkoj potrebi i odnosima snaga ili, zašto ne, kupovina; ali, to dovodi do jedinog mogućeg zaključka - da nema strategije i da se od slučaja do slučaja vrše izmene bez ikakve analize i bez ikakve stvarne potrebe. U tome se vrlo brzo uvide greške, pa se vraća prethodnim rešenjima i tako ukrug.
Kod izmena Krivičnog zakona SRJ i Krivičnog zakona Srbije ukazaću samo na jednu odredbu. Gospodin ministar je izjavio, svedoci ste toga, da kazna zatvora može biti i 100 godina. Podsećam gospodina ministra na član 38. stav 1. Krivičnog zakona Jugoslavije, koji je precizan i jasan - kazna zatvora ne može biti duža od 15 godina. Vi niste predložili izmenu te odredbe, kako mislite onda da izričete kazne veće od 15 godina, a da niste izmenili ovu odredbu Krivičnog zakona?
Imaćemo niz primedaba, ali zbog vremena moraću ovde da prekinem. Evo odmah odgovora gospodinu ministru. Smrtne kazna je zamenjena kaznom od 40 godina samo u dva slučaja: kada su u pitanju teška ubistva (član 47. stav 2. Krivičnog zakona Srbije) i teška razbojništva, odnosno razbojničke krađe (član 169. stav 2. Krivičnog zakona Srbije).

Poslanička grupa DSS ima još 3,5 minuta, a dva prijavljena govornika. Reč ima narodni poslanik Dragan Lazić.

I suviše je kratko vreme za tako kompleksnu temu kao što je organizovani kriminal. Osvrnuo bih se na ono što se dešavalo, vezano za tačku 2 - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. S obzirom na to da sam član Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, mi smo u nekoliko navrata u poslednje vreme imali sastanke na temu organizovanog kriminala, ali nažalost sve ovo što se dešava i ovaj predlog zakona dešava se posle ubistva premijera Srbije, što ostavlja jedan opor utisak.
Naime, još prošle godine u jednom trenutku ministar unutrašnjih poslova, koji danas nije tu nažalost, a treba da mu se prenese to, ukazao je na to da u Republici Srbiji ima 50 organizovanih grupa. To nije mali broj. Ako je tada ministar konstatovao, onda je mogao da posegne za svim zakonskim sredstvima da se taj kriminal na neki način suzbije ili da se na jedan latentniji način uokviri, a da se kasnije krene na suzbijanje organizovanog kriminala. Međutim, od svega toga nije bilo ništa.
Pre nekoliko dana, gostujući na jednoj televizijskoj emisiji, ministar unutrašnjih poslova, između ostalog, rekao je da su mu ruke bile vezane. Sada se postavlja pitanje od koga su mu bile vezane ruke, na koji način i da li je moguće da on nije imao elemente da bilo za čim posegne, da sve to počne na neki način da se radi. Sve je to počelo onog trenutka kada je ubijen premijer, što ostavlja jedan zaista opor utisak, da odjednom može da se zna za sve kriminalne grupe u Srbiji, da se zna ko su nosioci tih radnji i onda se poseglo za nekim merama. Ako je moglo tada da se uradi, moglo je da se uradi i ranije.
Na pitanje da li postoji određena doza odgovornosti za sve ono što nije urađeno i za ovo što se sada radi, zbog ubistva premijera, ministar unutrašnjih poslova je rekao da uopšte ne oseća ni malu dozu odgovornosti za sve ono što je rađeno. Na jednoj od sednica Odbora za bezbednost postavio sam pitanje ministru i njegovom pomoćniku koji je nadležan za integritet institucije premijera Srbije, ko je taj koji polaže račune oko zaštite integriteta premijera Srbije. Nisu znali da daju odgovor. Gospodin Šutanovac je tu i može da potvrdi. Nisu dali odgovor ukazujući na činjenicu da će biti formirana državna komisija koja tek treba da ustanovi ko je nadležan za bezbednost premijera Srbije. Da li je moguće da niko nije znao kako treba premijera zaštititi i ko treba da ga zaštiti? Na pitanje da li je to možda Bezbednosno-informativna agencija, nisu dali odgovor. Na kraju, građani Srbije bi trebalo da znaju ko je u stvari bio nadležan za zaštitu premijera i ko treba sutra da odgovara za to što je na takav način lišen života.
Ukoliko vreme dozvoljava spomenuo bih pojavu organizovanog kriminala na Kosovu i Metohiji. Na to ukazujem upravo zbog činjenice da je trenutna socijalna i ekonomska situacija izuzetno loša, da je preko 800.000 ljudi nezaposleno ili van svojih radnih mesta na Kosovu i Metohiji. Naravno, ukazujem i na albansku populaciju i da se opšta stopa porasta kriminaliteta na tom području naglo povećala. S obzirom da je to zona Republike Srbije i zajednice Srbija i Crna Gora mora da se povede strogo računa zbog eskalacije nasilja, zbog eskalacije organizovanog kriminala sa područja Kosova i Metohije ovamo.

Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.

Upravo kažem zbog toga što se i rafinerija droge iz poznatog mesta Trnavac na jugu Srbije prebacila na područje Kosova i Metohije i sada je pod kontrolom albanske narko-mafije, a odatle se vrši distribucija po celom Balkanu, i po Evropi. Upravo treba naglasiti da trenutno albanska narko-mafija drži sve konce u Evropi.

Ovim smo završili raspravu prema prijavama za reč narodnih poslanika. Da li neko od predstavnika poslaničkih grupa, koji nije iskoristio to pravo iz člana 89. Poslovnika, želi reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, predsednik poslaničke grupe SPS.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, poslanici SPS su u današnjoj raspravi o izmenama i dopunama seta zakona o suzbijanju organizovanog kriminala, javnom tužilaštvu, Visokom savetu pravosuđa, izmenama i dopunama krivičnih zakona SRJ i Republike Srbije, ne dovodeći u pitanje potrebu borbe protiv kriminala, jer bi to trebalo da bude zajednički interes svih političkih stranaka i svih građana Republike Srbije, pokazali sve slabosti, nedorečenosti predloženih rešenja, njihovu neusaglašenost sa Ustavom Republike Srbije i relevantnim domaćim i međunarodnim dokumentima koja tretiraju pomenute oblasti tj. pitanja.
U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, odredbe članova 15v i 15g, koji se odnose na dve vrste pritvora, preventivno zadržavanje i zadržavanje lica za koja postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo, direktno su suprotne odredbama Ustava Republike Srbije, odredbama Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, odredbama Konvencije Saveta Evrope za zaštitu ljudskih prava, praksi evropskog suda za zaštitu ljudskih prava, jer omogućavaju pritvor lica bez odluke suda, i to u dužem vremenskom periodu, kada je reč o pritvoru po osnovu sumnje, i bez ikakvog prava na žalbu.
Potrebno je reći još da ni član 15e stav 3. koji kaže: "Posle podizanja optužnice pritvor može trajati najduže dve godine", nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, i to sa članom 16. Ustava Republike Srbije, u kome se jasno kaže: "Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno vreme. Pritvor može trajati po odluci prvostepenog suda najduže tri meseca od dana pritvaranja. Ovaj rok se može odlukom Vrhovnog suda produžiti još za tri meseca. Ako se do isteka tih rokova ne podigne optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu".
Pomenuti član Predloga zakona nije primeren ni evropskom planu. Juče smo o tome više puta govorili i ne bih želeo da ponavljam sve ove primere, vezane za pritvor - šta on znači i kako se primenjuje, ko donosi odluke i sl. Pojam iz predloga zakona - organizovana kriminalna grupa - potrebno je tačno precizirati i reći šta se pod tim pojmom podrazumeva, jer, inače, svako krivično delo koje ima obeležje saučesništva može da se podvede pod taj pojam. Loša strana predloga zakona jeste i u tome što nije jasno precizirano šta se podrazumeva pod elementima organizovanog kriminala.
Kada je reč o izmenama i dopunama krivičnih zakona SRJ i Republike Srbije, moram reći da predlagač, Vlada Republike Srbije, predlaže pooštravanje kaznene politike, što sigurno neće samo po sebi rešiti problem kriminaliteta. Ovim izmenama krivičnog zakonodavstva vraćamo se na stara rešenja, koja je Srbija napustila 1990. godine, tako da će naše krivično zakonodavstvo biti svakako najrigidnije u Evropi, izuzimajući možda samo Albaniju, i to upravo u trenutku kada smo primljeni u Savet Evrope.
Odredbe o konfiskaciji imovine su neprecizne. Konfiskaciju imovine ne treba vezivati za dužinu izrečene kazne, već je trebalo jasno reći da se uvek konfiskuje samo ona imovina koja je stečena izvršavanjem određenog krivičnog dela, a ne imovina koja je zatečena kod izvršioca u vreme izvršenja krivičnog dela, ili u vreme izricanja kazne.
S tim u vezi, potrebno je ukazati da je Krivični zakon SRJ svojevremeno predviđao konfiskaciju imovine za pojedina krivična dela, koja su kao takva brisana članom 23. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, 1990. godine, što je i bio proizvod tadašnje demokratizacije društva.
Osim toga, važeći Ustav ne dopušta uvođenje takve kazne. Treba imati u vidu da postoje opšte odredbe Krivičnog zakona, kojima se propisuje obaveznost da sva imovina stečena krivičnim delom mora biti oduzeta. U nekim stranim zemljama i, naravno, zakonima koje one donose, kada je reč o konfiskaciji, njen predmet može da bude samo imovina stečena izvršenjem krivičnog dela.
Treba imati u vidu da je konfiskacija anahrona i nepravedna kazna, jer se oduzima celokupna imovina, čak i ona koja je stečena legalno, koja nije predmet krivičnog dela.
Nije prvi put da Vlada selektivno primenjuje pravo i pravdu, usmereno, naravno, prema neistomišljenicima. Pitanje predstavniku Vlade, mada objektivno gospodin Batić sa tim nema veze, ali pošto nema drugih predstavnika Vlade ovde, moram ponoviti nešto što je pitao i kolega Zoran Anđelković - da li su ljudi koji su optuženi da su učestvovali u ubistvu predsednika Vlade gospodina Zorana Đinđića bili predmet zakona o ekstraprofitu, s obzirom da su posedovali očigledno vrlo reprezentativne poslovne i stambene objekte od nekoliko hiljada kvadratnih metara, i da li su ti ljudi koji su optuženi da su učinili to krivično delo bili predmet ovog zakona?
S obzirom da imamo situaciju da su neki ljudi plaćali zbog nekoliko kvadratnih metara viška stambenog prostora određene obaveze prema budžetu Repubike Srbije, bilo bi zanimljivo čuti da li su i oni koji su optuženi za najteža krivična dela takođe bili predmet zakona?
Oko krivičnih zakona još samo nešto: formulacija iz člana 46. koja se odnosi na osobito težak slučaj, u kojoj stoji "što je delo izazvalo naročito teške posledice ili je učinjeno pod drugim osobito otežavajućim okolnostima" neprecizna je, što je u suprotnosti sa principima krivičnog prava i otvara širok prostor za zloupotrebu, gde se ne vidi ko ceni da su nastupile naročito teške posledice, ili da li je delo učinjeno pod drugim osobito otežavajućim okolnostima.
Smatramo da je ovako formulisana odredba neprimerena, da se površno, moram reći neodgovorno, a verovatno i u žurbi prišlo ovom poslu, a to najbolje pokazuje i deo Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ, od članova 114, pa nadalje. Ti predlozi su besmisleni iz razloga što je predlagač očigledno zaboravio da nemamo Ustav SRJ, već Ustavnu povelju, a u nekim odredbama objekt koji se štiti ne postoji. Tako ne postoji ni predsednik SRJ, predsednik Veća Savezne skupštine, predsednik Savezne vlade itd.
Analogija u krivičnom pravu nije dozvoljena, te bi predlagač to trebalo da zna. Bilo bi logičnije da je podnet jedan amandman, da se svuda gde stoji "SRJ" izvrši zamena rečima "državna zajednica Srbija i Crna Gora". Ovde se predlagač očigledno odlučio da štiti nepostojeći subjekat. Pored toga, potpuno je zaboravio i na neke odredbe Krivičnog zakona koje su morale da budu predmet izmene, kao što je član 157. koji govori o povredi ugleda bivše SRJ, koja sada više ne postoji.
Ima odredaba predloženih zakona koje su već sadržane u usvojenim zakonima, pa se postavlja pitanja da li su ti članovi bili uopšte i potrebni? Ima još primera koji potvrđuju da se izmenama ovih zakona nije prišlo na stručan, promišljeni način.
Na kraju, još nekoliko reči o zakonima o javnom tužilaštvu i Visokom savetu pravosuđa. Predloženim izmenama i dopunama bitno se narušava princip podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. U toj podeli tužilaštvo je imalo svoju meru samostalnosti. Predloženim izmenama tužilaštvo se izvodi iz pravosudnog sistema, negira se njegova samostalnost, tužilaštvo postaje organ uprave i potpuno se stavlja pod kontrolu izvršne vlasti.
Vlada predlaže javnog tužioca, koga bira Narodna skupština; Vlada imenuje zamenike tužioca, koje predlaže ministar. Samo po sebi, to najbolje govori. Kada se pređe na konkretne predloge tog zakona, članove 43, 56, 57, 58, i sve ostale, pokazuje se apsolutna supremacija Vlade i, naravno, derogiranje ovog principa.
S obzirom da će o ovim stvarima biti reči i kroz obrazlaganje amandmana, dozvolite mi da na kraju ponovim još jedanput stav SPS-a u odnosu na predložene zakone. SPS neće podržati predložene zakone jer smatramo da se ovim zakonima mere iz vanrednog stanja prebacuju u redovno, da im se daje odgovarajuća zakonska forma, i na taj način se produžava vanredno stanje.
Smatram da su ovi predlozi zakona i odredbe protivne Ustavu Srbije, Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, Konvenciji o ljudskim pravima i praksi Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava, da se vraćamo rešenjima iz 1990. godine, što samo po sebi dovoljno govori, kao što je pooštravanje kazni i konfiskacije imovine, i to na selektivan način, da se potpuno sudovi izuzimaju iz cele priče, vezano za pritvor zatvorenika. Zatim, da su odredbe široke i neprecizne, da su podložne različitom tumačenju i, samim tim, selektivnoj primeni.
Što smo više ova dva dana dokazivali da su odredbe loše, anahrone, suprotne domaćim i međunarodnim dokumentima, utoliko više su predstavnici DOS-a, doduše više u medijima nego ovde u Skupštini, nama dokazivali da nismo u pravu i potvrđivali jedan od Marfijevih zakona, da ukoliko se vaše mišljenje ne slaže sa činjenicama, utoliko gore po činjenice. Hvala.

Više nema predstavnika poslaničkih grupa prijavljenih za reč. Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, Predlogu zakona o izmeni Zakona  o oružju i municiji, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu pravosuđa, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije.
Pre nego što nastavimo rad po 2. tački dnevnog reda, raspravom u pojedinostima, za reč se javio ministar pravde, gospodin Vladan Batić.

 Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na kraju rasprave u načelu o setu predloženih zakona, samo da pomenem nekoliko detalja. Predloženi zakoni su, pre svega, u funkciji borbe protiv organizovanog kriminala. One koji su zaboravili moram da podsetim da je pre nepunih mesec dana ubijen legitimno izabrani i prvi demokratski predsednik Vlade Srbije posle 60 godina. Moram da podsetim da je istraga koja je nakon toga pokrenuta pokazala da je Srbija, nažalost, bila potpuno kriminalizovana država, da je kriminal prodro u sve pore društva, da je Srbija sve više ličila na nekakvu balkansku banana republiku i da je ono što je započeto apsolutno u interesu države i u interesu građana.
Organizovani kriminal je najveća pošast savremenog čovečanstva. Ne mogu čudom da se načudim da su ovde najgrlatiji borci za ljudska prava oni čije su partije bile na vlasti, bile gospodari života i smrti i počinile najmonstruoznije zločine na ovim prostorima u poslednjih 60 godina. To je svojevrstan paradoks. Ali, država mora da se brani. Ovo što se preduzima, to država Srbija čini jer se nalazi u stanju nužne odbrane. Ovde nije u pitanju Vlada. Vlade odlaze i dolaze, ministarske fotelje su promenjive. Ovde je u pitanju opstanak Srbije, budućnost, nade i perspektive njenih građana, pre svega mladih generacija.
Oni koji ne znaju, a šteta je što se ovo ne prenosi, neka upitaju građane šta misle o kršenju ljudskih sloboda i prava. Ovaj set zakona je upravo u funkciji zaštite sloboda i prava 99% građana ove zemlje. Njim se možda suspenduju i limitiraju slobode i prava onog jednog procenta, nekoliko desetina ili nekoliko stotina kriminalaca u ovoj zemlji. One će stalno biti suspendovane.
Dakle, borba protiv organizovanog kriminala je nešto što mora biti prioritet, što mora biti cilj za koji će se zalagati i boriti svaka vlast i svaka vlada, ako želi dobro Srbiji.
Ovi zakoni su, manje-više, vremenski ograničenog trajanja. Činjenica je da mi moramo pristupiti potpunoj kodifikaciji krivičnog zakonodavstva. Mi smo imali Krivični zakon na saveznom nivou, pa smo imali Zakon o krivičnom postupku na saveznom nivou, pa smo imali republički Krivični zakon, pa smo napravili Zakon o organizaciji državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. U velikom broju raznih drugih zakona imate krivično-pravne odredbe. Mi moramo kompletno da kodifikujemo krivično zakonodavstvo. To nije posao koji može da se uradi za nekoliko dana ili za nekoliko nedelja i taj posao ne treba da uradi ni Ministarstvo pravde, ni Vlada, nego najkompetentniji ljudi i najbolji eksperti za ovu oblast u ovoj zemlji.
Reći ću vam, da bi otklonili sve bojazni, da je na Odboru za pravosuđe, kako mi je javljeno, prihvaćen jedan amandman da će Zakon o organizaciji državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala biti preispitan nakon 90 dana. Niko ovde ne želi ni da prkosi Evropi, ni da krši bilo kakve evropske standarde. Upravo ovi zakoni počivaju na evropskom iskustvu. Pogledajte šta su u borbi protiv organizovanog kriminala učinile mnoge najdemokratskije i najcivilizovanije zemlje Evrope i sveta. Primenjivale su mnogo rigoroznija, brutalnija, žešća sredstva od onih koja se koriste danas.
Rekao sam već, najveću pažnju i najveće polemike izazvale su odredbe u okviru Zakona o organizaciji državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala, o zadržavanju lica 30, odnosno 60 dana. Kao neko ko se bavi pravom, moram da ukažem da je zadržavanje od strane MUP-a nešto drugo od instituta pritvora. Zadržavanje je, znači, upravna mera i počiva na tzv. osnovima sumnje. Pritvor je sudska mera i počiva na osnovanoj sumnji.
Naravno, neću da zaokupljam vašu pažnju dužim obrazlaganjem šta je šta, jer ne moraju svi poslanici da budu stručnjaci za pravnu teoriju i praksu, ali takođe želim da kažem i odgovorno tvrdim da, što se tiče međunarodnih humanitarnih organizacija, raznih institucija, nema nikakvog brutalnog obračuna u ustanovama za izdržavanje kazne zatvora, u zatvoru, u pritvoru. Apsolutno nema ničega što je narušavanje nekakve elementarne egzistencije i elementarnih prava.
Da li neko realan i normalan, imajući u vidu obim organizovanog kriminala, da li neko iole iskren i pošten može da pomisli da to može da se otkrije i rasvetli za 48 sati ili za tri dana. Jednostavno ne može. Ovo su iznuđena rešenja i nešto što je u funkciji nužne odbrane države Srbije od kriminala koji se raširio svuda.
Moramo da priznamo da je stvoren jedan ambijent, u jednom sistemu poremećenih vrednosti, koji je pogodovao zaveri koja je napravljena sa pokušajem državnog udara oko atentata na premijera Đinđića. Ne može da bude toliko činilaca umešano. Jasno je i pticama na grani da to nije samo kriminalni akt i da to nije nešto što je odluka jednog ili nekolicine kriminalaca. Očigledno je zavera sa raznim kracima. Videće se dokle će istraga otići i rasvetliće se i inspiratori, i finansijeri, i organizatori i neposredni izvršioci. Dakle, to je nešto što je nužno. Ovo nije upereno ni protiv jednog pojedinca posebno i ovo nije hajka ni haranga protiv bilo koje političke stranke. To vam odgovorno tvrdim.
Još nekoliko detalja. Pored zadržavanja, što najviše bode oči konfiskacija imovine. To je blaga mera prema tome kakvu meru predlažu zakonodavstva mnogih evropskih zemalja u borbi protiv organizovanog kriminala.
Obiđite sve gradove u Srbiji, pitajte ljude u okolini ko je pravio vile i gradove, zamkove; to su najveći kriminalci, najveći lokalni kriminalci, otmičari, ubice, dileri droge, oni su pravili to. Da li ima neko morala da sada objašnjava da tim ljudima krvavih ruku to ne treba da bude oduzeto. Biće oduzeto i te kako i biće dato za razne socijalne ustanove, za mlade, za decu, za ljude kojima to treba, jer dok su ljudi u Srbiji, deceniju ili više, živeli na ivici egzistencije, dok su njihova deca bila željna i hamburgera i sladoleda, bitange, razbojnici, kriminalci imali su najlepše kuće, najbolja kola, najbolja odela, diskoteke, ergele, radio-stanice, televizijske stanice, svoje novine i svoje listove. E, tome će se stati na put od sada pa zauvek i ovo će za kriminalce u Srbiji biti večito vanredno stanje.
Bilo je polemike oko kumulativnih kazni, a vi znate da smo mi morali da prihvatimo evropske standarde, da u Evropi nema više smrtne kazne. Intimno, i meni je možda žao što je nema. Mi jesmo geografski deo Evrope, ali kako smo živeli i šta smo radili, čini mi se da smo bili mnogo daleko od Evrope. O Kay, želimo u Evropu, moramo da prihvatimo njene standarde i ukinuli smo smrtnu kaznu. Čini mi se da je većina poslanika u ovom parlamentu glasala protiv ukidanja smrtne kazne.
Činjenica je da to nije tvorevina nekih vanevropskih zemalja; u Americi, u velikom broju američkih država imate smrtnu kaznu; i ako vam kažem da je Džordž Buš, dok je bio guverner, odbio pomilovanja u svih 39 slučajeva kada su njemu upućene molbe za pomilovanja, onda je to znak da SAD imaju smrtnu kaznu i da je izvršavaju. Prošle godine je izvršeno oko 90 smrtnih kazni. Slična je situacija, i procentualno veća, u Japanu.
Ali, Evropa je Evropa, u Evropi nema smrtne kazne i onda mi moramo predvideti kumulativne kazne, jer one imaju preventivno dejstvo, one kriminalce obeshrabruju, demorališu ih, a ovako, sa malim kaznama, pa još sa sudskim postupcima koji su maratonski trajali, jednostavno nije bilo straha od kazne i nije bilo bojazni ...
Da li možete da ćutite malo, da naučite nešto, bilo bi lepo, odskora ste ovde, zapamtite nešto i upristojite se malo. (Obraća se poslaniku Srboljubu Živanoviću koji neprestano dobacuje.)
Dakle, to je razlog zašto su uvedene kumulativne kazne.
Pomenuta je retroaktivnost zakona. Moram da kažem u vezi sa tumačenjem da za dela koja su izvršena pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, a po starom zakonu je bila predviđena smrtna kazna, uneli smo tu odredbu u zakon, mada je postojao i pravni stav krivičnog odeljenja Vrhovnog suda da je to kazna zatvora od 40 godina, ali bilo je pogrešnog tumačenja u predmetu Ibarske magistrale, pa su rekli - tada je bila zaprećena maksimalna vremenska kazna 15 godina i pošto nema smrtne kazne, onda je maksimalna kazna 15 godina. To je pogrešno pravno shvatanje.
Dakle, od smrtne kazne blaža je svaka vremenska kazna, pa i kazna od 150 godina, ali pošto je naša maksimalna vremenska kazna 40 godina, onda upravo zbog blažeg kažnjavanja, što je zaštita od retroaktivnosti, uneta je u zakon odredba da će tamo gde je nekada bila smrtna kazna biti 40 godina. Zašto? Zato što smo otkrili izvršioce najmonstruoznijih zločina - Ibarska magistrala, zločin u Štrpcima, ubistvo Ivana Stambolića, a za par dana biće rasvetljen i slučaj Ćuruvija. Šta bi usledilo ako bi ovako arbitrarno i nakaradno tumačili zakon? Ispalo bi da onaj ko je pucao u potiljak Ivanu Stamboliću ili ko je ubio ne znam koliko desetina ljudi iz voza u Štrpcima, onaj glavni izvršilac, može da dobije 15 godina, a njegovi pomagači ili saučesnici 10, 8 ili 7 godina, a to nije pravda.
Da ne bi bilo arbitrarnosti u sudskom postupku, uneli smo u zakon ovu odredbu kojom se objašnjava kako će se kazna primenjivati.
Strožije kažnjavanje za pojedino krivično delo je potpuno primereno i ne stoje ova tumačenja da se time ništa ne postiže. Znate zašto? Gospodo, imali ste jedno delo koje se omasovilo, koje je genocid prema budućim generacijama - proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omogućavanje uživanje opojnih droga. Za ovo prvo bila je zaprećena kazna zatvora od jedne do 10 godina, ali u postupku kada je zaprećena takva kazna, većina kazni su bile uslovne osude.
Ja ovde imam spisak lica koja su bila glavni dileri droge, glavni dileri zemunskog klana. Znate kakve su kazne njima izricane za 200, 300 ili 400 grama heroina? Ovako: šest meseci-uslovno na dve godine; pet meseci - uslovno na dve godine; deset meseci - uslovno na pet godina. Dakle, mi moramo da stanemo na put i zaprećenoj kazni zatvora od najmanje pet godina, nema više uslovne osude, prihvatili smo amandman da je i posedovanje droge - ako vam nađu ispod jastuka gram heroina, tobože za ličnu upotrebu - krivično delo.
To je poruka svim budućim generacijama, dakle, nema ovde nikakve hajke, nikakvog obračuna, ovo je samo želja da u Srbiji ipak bude pravde, pa makar svet propao. Hvala vam.