Dame i gospodo, danas smo u situaciji da razgovaramo o jednom ogromnom paketu zakona, koji je izuzetno važan za građane Srbije. O tom paketu zakona razgovaramo suprotno svemu onome o čemu je bilo govora u prethodne dve godine ovde u Skupštini Srbije. U prethodne dve godine predstavnicima vlasti, Vlade i poslaničke grupe DOS - reforme, puna usta su bila priče o tome da svaki zakon, svaki akt koji se ovde predlaže treba da bude u skladu sa evropskim konvencijama, transparentan, zakon reformi.
Danas te reči ovde ne možemo čuti, danas te reči i ne čujemo i poslednjih nekoliko nedelja te reči o tome da su zakoni koji se predlažu transparentniji, reformskiji, da su to zakoni u skladu sa evropskim konvencijama, ne čujemo. Ne možemo da čujemo. Da nisu transparentni, naravno, to je potpuno jasno. Juče sam upotrebio jedan termin, rekao sam da mi, razgovarajući o tako važnom zakonu, kao što je Zakon o promeni Ustava, razgovaramo na nekoj vrsti tajne sednice. U tom smislu ona nije zatvorena, ali je zatvorena za javnost, jer nema izveštavanja. Rekao sam, videćemo sutra u novinama kako je to i kako će biti o ovom zakonu.
Uzeo sam samo novine koje se štampaju u nekoliko stotina hiljada primeraka: "Novosti", kao državni list, na neki način, gde se, na primer kaže šta je poslanička grupa SPS-a diskutovala o tako važnom zakonu. To govorim zbog ovog zakona. Kaže: "A sličan stav o tome je imala i Socijalistička partija Srbije". U "Blicu", koji se takođe štampa u nekoliko stotina hiljada primeraka, nema nijedne rečenice. E, tako mi danas treba da razgovaramo o paketu zakona koji se tiču građana Srbije, o tome da građani Srbije moraju da shvate da će biti rigorozno kažnjeni ako drže naoružanje kod sebe. Predsednik stranke ne može da sazna ovo, naravno, nije u situaciji da sazna.
(Vladan Batić, sa mesta: Molim vas da nam to objasnite.)
To je van teme. Objasniću ti posle transparentno u hodniku, jer može predsednica da me upozori ako se udaljim od teme. To govori o tome da građani Srbije neće biti upoznati ni o argumentima poslaničke većine, ni poslaničke manjine, ni opozicije, ni vlasti, o tome šta se u ovom ogromnom paketu zakona predlaže, šta će se promeniti. Sve to se tiče njih, kako će oni u okviru toga da se ponašaju, da li će oni da doprinose ukupnoj brobi protiv organizovanog kriminala.
Nema borbe protiv organizovanog kriminala bez pomoći građana. Ako građani Srbije ne prihvate to kao zajedničku borbu svih, onda ni zvanični državni organi neće moći uspešno da sprovedu borbu protiv organizovanog kriminala. Ako građani Srbije to prihvate kao deo sebe i kao deo obaveze, i kao deo nečega što njima pomaže, onda moraju biti upoznati s tim šta su to argumenti da se ovakvi zakonski akti usvoje ovde, šta su to argumenti koje iznosi opozicija, koje iznosi vlast, koje iznose predstavnici predlagača, u krajnjem slučaju.
Nažalost, sve to što mi danas pričamo ovde jeste priča za desetak poslanika koji slušaju. Ostali čitaju novine. Sve ostalo je višak. Naravno, i za one koji pišu memoare, to je korisno, jer će ostati za šta se ko zalagao. Ali, u suštini nema neke koristi od toga šta, kako i na koji način da ubedimo i poslanike i građane Srbije oko toga šta treba prihvatiti, a šta ne prihvatiti.
Drugo pitanje, kada je reč o samim zakonima, nigde u svetu nije preporučljivo da se u toku vanrednog stanja ovakvi zakoni donose. Nije preporučljivo, ni dobro, ni korisno, jer atmosfera vanrednog stanja sama po sebi u državi i u državnim organima ima drugačiju tenziju, drugačiji pristup, ima radikalan pristup, u krajnjem slučaju, koji se kosi sa bilo kakvim normalnim rezonovanjem u normalnim situacijama. Takva atmosfera, kad se prenese u zakon, ne može da da odgovarajuća zakonska rešenja koja su korisna za građane Srbije. No, dobro, mi smo tu gde jesmo. Imamo zakone ispred sebe. Neki su korisni, neki nisu, ali svejedno.
Kada je reč o nekoliko pitanja koja su ovde najviše pominjana i koja su najproblematičnija, to su zadržavanje u pritvoru, uopšte te drakonske kazne itd.
Ne možemo samo nekoliko meseci ranije da govorimo o tome kako ćemo da poštujemo ljudska prava, kako će taj minimum ili uopšte taj nivo ljudskih prava, koji je ostvaren, da se poštuje, a s druge strane, posle nekoliko meseci ili posle nekoliko nedelja da to menjamo.
Mnogi su citirali ovaj član dela Ustavne povelje, jer bez zakona o zagarantovanim ljudskim pravima ne bi mogla ni Ustavna povelja da bude usvojena. U članu 15. se kaže: "Uhapšeno lice mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 sati, biti izvedeno pred nadležni sud. U suprotnom, ono se pušta na slobodu". Zatim, u drugom stavu: "Lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo, može da se žali nadležnom sudu" itd.
Naravno, sve to sada mi predlažemo suprotno Ustavnoj povelji, ugrađujemo u zakone da neko može biti zadržan 15 dana, pa 30 dana, 60 dana, pa šest meseci, pa koliko već, do kraja života, bez ikakvih zakonskih osnova, bez ikakve zakonske procedure. Ako na to dodamo još da taj koji treba da se žali, treba da se žali kadiji, a ne sudu, znači, žali se onom ko pokreće sudski proces protiv njega - tužilaštvu, onda nikakva zagarantovana prava ne postoje.
Video sam jedan amandman ovde koji o tome govori, člak amandman iz DOS-a - reforme, iz dela DOS-a - reforme. Više se ne zna ko i šta oko tog amndmana ima ili ne. Naravno, mi ćemo taj amandman podržati, bez obzira što potiče iz DOS-a - reforme, samo ne znamo iz kog dela, ali svejedno. To govori o suprotnosti ovog člana i ovog predloga sa bilo kojom konvencijom, sa bilo kojim zakonskim i ustavnim ovlašćenjima.
Ovim članom se krši Ustavna povelja, koju ste vi usvojili, jer mi nismo glasali za nju, i Ustav koji smo mi usvojili. I važeći Ustav Srbije i važeća Ustavna povelja. Znači, kako vi kažete - što je bivši režim doneo, i što je sadašnji režim doneo, više ne važi, sve se krši, sve se baca na pod i donosi se zakon koji je suprotan i Ustavu i Ustavnoj povelji.
Dobro, ljudi, da li može neki poslanik ovde, bez obzira da li je iz pozicije ili opozicije, da pritisne taster i da glasa za član zakona za koji zna unapred, da je suprotan i Ustavnoj povelji i Ustavu. Upravo se to danas ovde radi. Zašto? Ko kome daje za pravo da unapred zna da donosi zakon i da glasa za član koji je suprotan Ustavnoj povelji i Ustavnom zakonu. Sada ne možete da kažete da ne znate. Piše ovde. Glasali ste. Učestvovali ste u tome. Vi ste pisali to. Prema tome, nije priča o tome da je neko doveden u zabludu. Niko nije doveden u zabludu, nego svesno kršite Ustavnu povelju i Ustav. Drugo pitanje je kršenje Ustava.
Kada je reč o tužilaštvu, prava tužilaštva i prava tužioca su jedna stvar. Druga je stvar da Ustav vrlo precizno kaže - odvojenost sudske, zakonodavne i izvršne vlasti. Shvatio sam u raspravi, kada je reč o promeni Ustava i o budućem ustavu, i o onome što je napisano u toj nekoj pripremnoj ustavnoj deklaraciji, koja će se ovde usvojiti, da od tog principa niko neće da odustane. Neće da odustane ni vladajući deo. Ni vladajući režim neće da odustane od tog principa odvojenosti sudske, izvršne i zakonodavne vlasti.
Kako neće, kada imamo zakon koji odustaje od toga i tužilaštvo predstavlja i vezuje se potpuno za izvršnu vlast. Žao mi je što je sada izašao ministar pravde. Ministar pravde postaje najveći javni tužilac i glavni javni tužilac Srbije, jer on imenuje zamenike. Faktički Vlada, ali on predlaže, prema tome, on imenuje zamenike tužilaca, on imenuje tužioca, time što on predlaže Vladi, Vlada Skupštini i zna se već kako to ide.
To je potpuno preuzimanje od strane izvršne vlasti sudske funkcije, koja treba da bude potuno nezavisna. To jednostavno ne može da pije vodu.
Jedna je stvar borba protiv organizovanog kriminala, a druga je stvar vođenje političke kampanje protiv političkih protivnika.
Ovde je pre dve godine usvojen Zakon o ekstraprofitu i napravljen je spisak protiv kojih ljudi će se voditi ta kampanja. Šta je sa Šilerovom? Ona vredi 10 miliona evra. Vi ste to rekli. To je preko 500 hiljada maraka. Ko je pokrenuo spor da se utvrdi ekstraprofit, to je 9,5 miliona evra ekstra profit? Da li je poslato rešenje za 9,5 miliona evra ekstraprofita? Ne možete da kažete da niste videli. Ko je bio tamo na otvaranju, mogao je da vidi. Ne znam ko je bio, ali neko je bio. Kažu, bilo je stotine ljudi. To je izgrađeno, doduše, u ovo vreme, nije izgrađeno u vreme bivšeg režima. Prema tome, stvar je potpuno jasna.
Molim da se primenjuju zakoni do kraja konsekventno i mi ćemo doći u situaciju da svi zajedno, i pozicija i opozicija, ali i građani Srbije, pomognemo u borbi protiv organizovanog kriminala. To je suština ovde.
(Milka Marinković, sa mesta: Vi ste ubijali.)
Gospođo Milka, vi ste zaduženi ovde da svakome dobacujete. Vi ste verovatno plaćeni da dobacujete sa mesta, a ne da dobacujete sa govornice.
Ako imate nešto da kažete konačno je red da jednom vas vidim za ovom govornicom, da jednom nešto vi sa ove govornice kažete, da uđe u stenogram i za istoriju za šta ste se zalagali, za šta se borite, šta su vaši politički stavovi. Vaši politički stavovi iz klupe su stvar političkog marketinga, pokušaja da se neko destabilizuje, neko ko govori sa govornice. Što se mene tiče, što mi više dobacujete, više me inspirišete da govorim. Volim tako kada mi dobacite, samo ne čujem vas jer sporo govorite.
Nema televizijskog prenosa i, prema tome, ne govorim ovo zbog naroda, nego zbog vas. Kada bude televizijski prenos sve ovo ću da ponovim, ništa se ne sekirajte. Ima vremena da se sve to ponovi, da se kaže i da se u tom smislu i oko ovog pitanja razjasnimo.
Bilo bi dobro, kada podižemo zakonske kazne, da malo uporedimo, (pošto želimo da budemo transparentni i deo Evrope) kakve su za isto krivično delo zakonske kazne u drugim evropskim zemljama, kakve su u onima koje hoće da postanu članice Evropske unije - sa njima treba da se upoređujemo, sa zemljama u tranziciji koje imaju slične probleme sa organizovanim kriminalom. Da vidimo kako su oni to rešavali i koje su zakonske kazne.
U nekim elementima krivičnog zakonodavstva imamo duplo manje kazne, a u drugom tri puta više, a hoćemo da budemo deo Evropske unije i juče smo ušli u Savet Evrope. Nije ulazak u Savet Evrope samo slikanje na Skupštini Saveta Evrope. Ulazak u Savet Evrope je prilagođavanje svih zakonskih regulativa i svih zakonskih rešenja, koja u okviru toga predstoje.
Meni ne pada teško to što vi mnogo galamite. Znači da sam u pravu čim toliko galamite, ali je suštinski važno da ovo ostane zapisano i da vi jednostavno, kada za par meseci, a ja sam potpuno siguran, a možda već ranije u toku leta, predložite izmenu ovog zakona i dođete do novog zakona, koji će biti prilagođen Savetu Evrope i Evropskoj uniji, jer ćemo biti prinuđeni zajedno da to radimo, da se prilagodimo dokumentima i zakonskim rešenjima Saveta Evrope i Evropske unije, da tada možemo jasno da pročitamo zajedno šta smo govorili.
(Milka Marinković sa mesta: Nauči padeže.)
Ja se ponosim na svoj rodni kraj, na svoju majku, pa i na sve ono pozitivno i negativno što sam iz tog kraja i što sam od moje majke dobio. Hvala vam lepo i videćemo se kada predložite izmenu ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Adžić, a zatim narodni poslanik Petar Petrović.

Poštovane kolege narodni poslanici, prvo, ne vidim razloge da se ova sednica Skupštine ne prenosi na državnoj televiziji ako se ima u vidu da je javnost veoma zainteresovana za pitanja donošenja Ustava Republike Srbije, kao i borbe protiv organizovanog kriminala, o kojoj visoki državni funkcioneri iz izvršne vlasti svakodnevno govore na brojnim medijima.
Nema razloga da javnost ne čuje i stavove narodnih poslanika o ovim pitanjima. Nadam se da ne mislite da je promena Ustava Srbije i borba protiv kriminala monopol vladajućih partija i poslanika vladajućih partija.
Drugo, teško je voditi raspravu, a posebno učestvovati u načelnoj raspravi, kada se pripoji šest tačaka dnevnog reda i šest predloga zakona u jedinstvenu raspravu. Ovakav način rada Skupštine direktno ugrožava pravo narodnih poslanika da učestvuju u radu. Nadam se da će ubuduće oni koji ovo podržavaju voditi o tome računa i više poštovati Narodnu skupštinu, kao i sebe same.
Ono što je zajedničko za sve predloge zakona iz oblasti pravosuđa i krivičnog zakonodavstva koji su na dnevnom redu jeste pokušaj povećanja efikasnoti rada državnih organa i pooštravanje kaznene politike sa ciljem suzbijanja kriminala u društvu, a posebno organizovanog.
Poznat vam je stav Demokratske stranke Srbije o permanentnom ukazivanju na postojanje organizovanog kriminala koji je u sprezi sa pojedincima iz vlasti, i to kako pre izbora 2000. godine tako i u periodu učešća DSS-a u Vladi, i u periodu vladavine DOS-a. U tom smislu ukazivali smo da vlast malo čini na suzbijanju kriminala i da niko ko je povezan sa kriminalom, da li opštim ili privrednim, ne sme biti zaštićen. Nažalost, Vlada Srbije je to shvatila tek kada je žrtva kriminala postao premijer Zoran Đinđić.
Ne bih se složio sa predlagačem da su zakoni bili smetnja da se suzbijanje kriminala ne započne odmah po osvajanju vlasti. Stavljanjem na dnevni red zakona po hitnom postupku u javnosti se može steći utisak da su zakoni bili smetnja. Mislim da građane ne smemo obmanjivati.
Uzimimo na primer Predlog zakona o oružju. Predlaže se pooštravanje kazne za nelegalno posedovanje oružja i to sa šest meseci do tri godine na kaznu od jedne do pet godina. Ako se znalo, a znalo se, da u Srbiji ima mnogo posednika nelegalnog naoružanja, onda je Vlada Srbije mogla mnogo ranije da predloži pooštravanje kazni i time eliminiše mogućnost da jedan broj teških krivičnih dela bude izvršen. Mada ja mislim da se i sa starim zakonom moglo puno učiniti, da su državni organi bili aktivni kao što su danas.
U obrazloženju Predloga zakona o izmenama Krivičnog zakona SRJ stoji da je razlog za donošenje izmena zakona to što je došlo do povećanja broja izvršenja pojedinih krivičnih dela pa je neophodno pooštriti kaznenu politiku. Istim izmenama uvodi se kao sporedna kazna konfiskacija imovine. Ovde bih postavio pitanje Vladi - otkud sada odjednom informacija da imamo povećanje kriminaliteta, kada smo i mi poslanici, a i građani Srbije od te iste Vlade obaveštavani da je Srbija najbezbednija zemlja u Evropi.
Konfiskacija je mera koja je veoma sporna i ja mislim da je ona više izraz nemoći istražnih, javnotužilačkih i sudskih organa da dokažu da je deo imovine lica protiv kojih se vodi krivični postupak stečen kriminalnim radnjama, jer inače Krivični zakon predviđa meru oduzimanja predmeta ili imovine stečene krivičnim delom.
Sve predložene izmene zakona u formi i sadržini kako je predložila Vlada Srbije nesumnjivo će biti izglasani od skupštinske većine, ali bih apelovao da u cilju očuvanja kredibiliteta kod međunarodnih institucija prihvati amandmane DSS-a kojima se koriguju predlozi zakona, jer je cilj amandmana da usaglasi predloge zakona sa međunarodnim pravnim standardima i uopšte normama međunarodnog prava.

Reč ima narodni poslanik Petar Petrović, a zatim narodni poslanik Dragoljub Stamenković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zbog malo vremena koje imamo na raspolaganju da bismo o ovakvom setu zakona mogli da govorimo duže, ja ću se ispred Stranke srpskog jedinstva, zadržati samo na dva od predloženih šest zakona.
U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o tužilaštvu, između ostalog, predlažu se dve vrlo bitne novine, a to je način izbora javnih tužilaca i njihovih zamenika i radno iskustvo potrebno za rad u tužilaštvima. Po mišljenju poslaničkog kluba SSJ nije celishodno i nije opravdano da se javni tužioci, odnosno zamenici javnih tužilaca, opštinskih i okružnih, biraju od strane Vlade na predlog ministra. Smatramo da bi to trebalo da ostane u isključivoj nadležnosti Narodne skupštine, a o pitanju predlagača može da se razgovara. Dakle, isključivo se zalažemo za to da se javni tužioci i njihovi zamenici biraju u Narodnoj skupštini.
Sa druge strane, kada se govori o ustavnosti funkcije javnog tužioca mislimo da nije opravdano da javni tužioci budu stalni, odnosno da od dana izbora do dana prestanka radnog odnosa budu na toj funkciji, a da se njihovi zamenici biraju na osam godina. Opravdano je, pošto su nosioci posla u javnim tužilaštvima upravo zamenici opštinskih i okružnih javnih tužilaca, da ta stalnost bude podjednaka. Ili će i drugi biti stalni, ili će i jedni i drugi biti birani na osam godina.
Kada se govori o radnom iskustvu, neopravdano je i nije celishodno, po našem mišljenju, da se za opštinskog javnog tužioca može izabrati lice koje ima dve godine radnog iskustva u pravnoj struci, a za zamenika samo godinu dana, odnosno, za okružnog javnog tužioca četiri godine, a za zamenika tri.
Predložili smo amandman kojim tražimo da se bar poveća radno iskustvo potrebno za rad na mestu javnog tužioca i njegovog zamenika, i istovremeno da se jedan određeni vremenski period, najmanje godinu dana, odnosno za okružnog javnog tužioca najmanje dve godine, provede na radu u pravosuđu.
Dolazićemo do apsurdne situacije, kao što se dešavalo prilikom izbora nekih opštinskih javnih tužilaca, kao da je bilo onih koji nisu proveli dan rada u pravosuđu, došli su na tako važne funkcije; pre toga su bili (moram da upotrebim taj izraz) u nekim malim firmama, gde su jednostavno obavljali poslove sekretara, diplomiranog pravnika i nisu se sretali ni sa krivičnim prijavama, niti sa bilo čim iz krivično-pravne materije.
To je takođe bitno i za okružne javne tužioce, da bar imaju iskustva od dve-tri godine u pravosuđu.
Kad se govori o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, podsetiću vas da sam upravo ispred SSJ, sa ove govornice, tražio pooštravanje kaznene politike u tada predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakona. Nažalost, nisam podržan ni ja, ni ostali poslanici SSJ, u tim namerama i našim predlozima. Drago mi je da je ministarstvo shvatilo da je potrebno da kaznena politika bude oštrija, da bi preventivno delovala na buduće izvršioce krivičnih dela, da to ne čine.
Naročito sada apelujem da se u nekim sledećim izmenama Krivičnog zakona Republike Srbije posebno zaštiti privatna imovina, i njena odbrana, i da se strože kažnjavaju izvršioci krivičnih dela protiv ličnosti i morala. Ja sam i onda pričao, i ponoviću, naročito lica koja vrše krivična dela obljube nad nemoćnim licem, silovanje, protivprirodni blud itd. potrebno je daleko oštrije kažnjavati i upravo preventivno delovati protiv toga.
Žao mi je što ministar nije ovde, stalno čujemo da treba poboljšati uslove u našim zatvorima. Slažem se sa tim, ali bi prethodno, dame i gospodo, trebalo poboljšati uslove života i rada poštenih građana ove države, da se njihov ekonomski i socijalni položaj poboljša, pa da onda razmišljamo o poboljšanju života onih najortodoksnijih kriminalaca, koji više godina žive na taj način, jer, jednostavno, jedino im je taj život dobar da žive u zatvorima. Da li želimo da brinemo o njima, ili o građanima Srbije? Po mišljenju SSJ prvo treba da se borimo za bolji položaj građana Srbije, a tek onda za bolji položaj kriminalaca koji izdržavaju kazne u našim zatvorima. Hvala.

Reč im narodni poslanik Dragoljub Stamenković.

Dame i gospodo narodni poslanici, živeo sam u uverenju, bar je tako Vlada govorila, slušao na elektronskim medijima, čitao u novinama, slušao razna saopštenja, naročito u Nišu, kako živimo u jednoj bezbednoj državi, u bezbednim gradovima, u gradovima u kojima nema kriminala, gde je povećan broj rešenih dela najtežeg kriminala, da se smanjuje prodaja droge na ulicama, da je manje vatrenog oružja, nasilja itd.
Izgleda da su informacije koje su do nas dolazile bile pogrešne, jer sada saznajemo da je čitava država ogrezla u kriminalu, da kriminala ima u državnim službama, u pravosuđu, u MUP-u, među vladinim činovnicima, a kako vi kažete, a nikada to ne dokazujete, i među političkim partijama i pripadnicima raznih političkih grupa.
A šta građani očekuju od svoje države, kojoj plaćaju porez, čiju vojsku služe, i u kojoj žive i rade - očekuju da imaju minimum egzistencije, ako već ne mogu da imaju blagostanje, očekuju da budu zaštićeni od nasilja na ulicama, da budu zaštićeni od nezakonitog postupanja državnih organa, od onih sredstava kojima raspolaže država, a koje koristi često na nezakoniti način ili uz prekomernu upotrebu.
Ono što mi, kao članovi SRS i poslanici SRS, očekujemo jeste pooštravanje sankcija za najteža krivična dela. Mi želimo da se droga zauvek ukloni sa naših ulica, da deca slobodno i mirno idu u svoje škole, da u uslovima i kada bude vanrednog stanja ne budu zaštićeni samo državni funkcioneri i poslanici, nego i deca koja idu u obdanište i u školu, da budu bezbedna i sigurna.
A da li je to sada tako, da li je potrebno, da bismo se rešili kriminala, uvoditi vanredno stanje i u tim uslovima menjati veliki broj zakona? Ne možemo da kažemo da su kazne za nelegalno posedovanje oružja prestroge, ne možemo da kažemo da možemo biti solidarni i prema onima koji u svojim kućama drže bazuke, bombe, koji drže takva sredstva kojima mogu pola grada dići u vazduh. Čak se ne slažem da građani sa sobom nose oružje kada izlaze na ulice. Želeo bih da živim u državi u kojoj policija štiti sve građane i da nikome nije potrebno da brine o svojoj ličnoj bezbednosti sam.
Ali, s druge strane, dame i gospodo, kao članovi SRS ne možemo podržati zakonske predloge u kojima pritvor može biti produžen i do 270 dana, a nejasni su uslovi za njegovo produženje i za njegovo vođenje. Ne možemo podržati ponovo javljanje neke službe, kao da je ponovo Udba naša sudba, da neko bez naloga suda može nekome uvesti i produžiti taj pritvor, ne možemo podržati te preventivne pritvore, o čemu odlučuje neko ko nije ovlašćen od strane suda.
Mislimo da su 1944. i 1945. godine došle mnoge nepravde, mnogima se, samo na osnovu neke sumnje ili da bi se došlo do nečije imovine, oduzimalo celokupno imanje i imovina.
Slažemo se da ona imovina koja je stečena kao rezultat vršenja krivičnog dela bude oduzeta, konfiskovana, ali nikako sve ono što je neko sticao, ili su generacije sticale, ili pripada deci počinioca krivičnog dela.
Određivanje kazne bez gornje granice, recimo, kaže - kazniće se zatvorom od najmanje tri godine; a koja je ta gornja granica, kakav je to limit, da li to znači od tri do sto godina; takođe to ne može biti podržano od strane SRS.
Mislimo da će ovo vanredno stanje trajati, iako se nismo složili sa njegovim uvođenjem, iako mislimo da se kriminal mogao rešiti i bez uvođenja vanrednog stanja, koje ipak ima ograničeno trajanje. Ali, ne možemo podržati da na ovakav način to vanredno stanje traje i kada formalno bude ukinuto. Jer, ako se ugrozi postignuti stepen slobode građana, pravo ljudi da se osećaju sigurnim i zaštićenim od represije državnih organa, onda nam ništa neće pomoći, jer ćemo umesto jednog kriminala koji je postojao na ulici imati kriminal državnih organa i opet će građani biti ti koji će trpeti torturu. Svejedno je da li je trpe od kriminalaca na ulici ili od nezakonitog postupanja državnih organa.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo, zaista je vrlo diskutabilno što se u vanrednom stanju razmatra set zakona iz oblasti pravosuđa, iz oblasti krivičnog prava, kojima se reguliše jedno vrlo delikatno pitanje, koje u naučnim krugovima nije dovoljno istraženo, a u velikom broju zemalja vrše se ogromni i enormni napori da se istraži najbolji vid solucije za rešenje pitanja tzv. organizovanog kriminala.
Naravno, hendikep u svemu ovome jeste na dušu vladajućoj strukturi i vladajućoj garnituri u ovom parlamentu i u Srbiji, a to je da se šest zaista krucijalnih zakona, vrlo bitnih, spajaju u jednu raspravu, tako da se maksimalno limitira vreme predviđeno za obrazlaganje rešenja predviđenih u izmenama i dopunama ovih zakona, posebno u zakonu o suzbijanju organizovanog kriminala.
Međutim, šta je tu je, da ne bih dalje trošio vreme koje je i te kako kratko, preći ću na obrazlaganje predviđenih rešenja, kako sam već rekao, za suzbijanje organizovanog kriminala, jer je i u uvodnoj raspravi objašnjeno da je osnovni cilj svih ovih izmena i dopuna šest sistemskih zakona, među kojima je i Krivični zakon, upravo pripremanje i stvaranje uslova za efikasniju borbu i suzbijanje organizovanog kriminala u našoj zemlji.
S tim u vezi, moram da kažem da je veliki broj predviđenih normi u ovim izmenama i dopunama zakona ne samo neustavan već i protivan odredbama međunarodnog prava, odredbama koje smo prihvatili učlanjenjem u Savet Evrope. Ako želimo da idemo u Savet Evrope, moramo se na jedan valjaniji način baviti uobličavanjem naših zakonskih projekata, kako ne bismo sedeli ovde i u beskonačnost, po ko zna koji put, menjali ono što nije dobro.
Primeri nam govore da je i Ustavni sud Srbije u velikom broju slučajeva već pokazao da ono što ne valja ne može proći na tom Ustavnom sudu, a što se predlaže u ovoj skupštini.
Međutim, vratimo se organizovanom kriminalu. Kao što sam već rekao, jedna od najopasnijih i u isto vreme najmanje poznatih vrsta kriminaliteta jeste organizovani kriminal, koji nije dovoljno naučno izučen, ali je i te kako okružen mistikom, tajnom. Mistiku dodatno podupiru sredstva masovne komunkacije, a imamo očigledan primer danas u Srbiji kako se to radi.
Da bi taj jedan problem vrlo strukturalno bio rešen, postavljale su se mnogobrojne rezolucije UN, među kojima i na VII kongresu protiv organizovanog kriminaliteta u Milanu, na VIII kongresu UN u Havani, Rezolucija o reketiranju itd. Međutim, ono što je suštinsko, to je da se mora zaista studiozno prići objašnjavanju ili uređenju samog pojma organizovanog kriminala.
Postoje dve teorije. Jedna teorija jeste uža, druga teorija jeste šira. Šira teorija dozvoljava veoma veliku samovolju organima vlasti koji mogu slobodno da tumače šta je organizovani kriminal i da se protiv tako organizovanog kriminala, shvaćenog na najširi način, bore ili da upotrebljavaju sredstva fizičke prinude za suzbijanje organizovanog kriminala.
Naše mišljenje jeste da se mora prići restriktivnom definisanju organizovanog kriminala, koje je, između ostalog, u važećem tekstu Zakona o suzbijanju organizovanog kriminala primenjeno. Podsetiću vas da je prvi pristup koji određuje organizovani kriminal širi i određuje ga kao delatnost kriminalnih organizacija. Dakle, čim postoji kriminalna organizacija, postoji i organizovani kriminalitet. To je izuzetno široka definicija i to je predviđeno u ovim izmenama i dopunama zakona o suzbijanju organizovanog kriminala. To može dovesti do velikih zloupotreba u toj oblasti.
Drugi, uži sistem shvatanja ili definisanja organizovanog kriminala precizirao je italijanski autor Đovani Fjondaka, koji navodi četiri uslova da bismo neku delatnost nazivali organizovanim kriminalom. To su: 1) organizovana dimenzija, dakle, da postoji kriminalna organizacija; 2) organizovanje delatnosti privrednog tipa ili kriminalna korporacija; 3) upotreba nasilja sa ciljem očuvanja pozicija, prvenstva ili monopola radi širenja profita, ali i finansiranje ubistva radi sprečavanja primene prava ili donošenja političkih odluka koje ih ugrožavaju; 4) korupcija policijskih, sudskih i političko-izvršnih vlasti, što je najvažnije.
Po našem mišljenju, trebalo bi usvojiti užu definiciju, što smo i amandmanima predložili. Mi smo predložili da ostane koncepcija važećeg teksta zakona, koja podrazumeva taksativno navedene uslove koje sam pročitao. Znači, moramo razlikovati samo postojanje kriminalnih organizacija koje je, nesporno, manje-više u svim zemljama danas, od organizovanog kriminaliteta kome je organizovanost conditio sine ljua non, dakle osnovni razlog postojanja, ali ne i dovoljan uslov za postojanje.
Od ostalih bitnih crta, od ove četiri karakteristike, najbitnija je četvrta. Obratite pažnju, to je infiltriranje u strukturu vlasti koja počinje da radi za kriminalnu organizaciju ili da joj bar garantuje imunitet. Ovako shvaćena definicija organizovanog kriminala u Predlogu izmena i dopuna zakona, plašim se, zaista nema utemeljenje ni u uporednom pravu i predstavlja veoma široka ovlašćenja za borbu protiv organizovanog kriminaliteta, koja može da podrazumeva i borbu protiv političkih protivnika i najširi mogući oblik represije pod vrlo diskutabilnim uslovima.
Podsetiću samo da se i veliki broj država upinjao da nađe dobra zakonska rešenja kako bi suzbio organizovani kriminal, pa je tako u SAD-u 1970. godine donet Organized Crime Control Act. Italija ima niz antimafijaških ili antimafija propisa. Najveći problem jeste činjenica da njihovi organizatori, zbog razvijenog sistema i mehanizma korumpiranja nosilaca vlasti, bivaju abolirani od krivičnog gonjenja.
Još jednom ću podvući ono što je najbitnije, a to je četvrti uslov - infiltriranje u strukturu vlasti. Dakle, organizovanog kriminala nema bez infiltriranja u strukturu vlasti. To je osnovno. To je suština problema koji mi treba da rešavamo.
Ono što je predviđeno izmenama i dopunama ovog akta poništava taj conditio sine ljua non i omogućava široko tumačenje i zloupotrebu vlasti u borbi protiv organizovanog kriminala. To nije dobro. SPS je amandmanima reagovala. Pokušali smo da vam stavimo do znanja da predloženo rešenje nije dobro, da je bolje rešenje koje je u važećem zakonskom tekstu. Nadam se da ćete imati razumevanja, ukoliko vam je želja realna borba protiv organizovanog kriminala, a za razloge i za namere koje smo mi kao SPS izrazili u tom pravcu.
Druga stvar koja je predviđena navedenim zakonom, a koja je vrlo negativna, jeste uvođenje policijskog pritvora. Naime, veliki broj međunarodnih organizacija je bio izuzetno aktivan kada je trebalo da se razmatra pitanje policijskog pritvora, koje je bilo aktuelno, recimo, do 1990. godine, kada je bilo mnogo povike na Zakon o krivičnom postupku, koji je omogućavao policijskim organima izvesne zloupotrebe u toj oblasti.
Zbog nepreciznosti formulacije koja je bila sadržana u tadašnjem Zakonu o krivičnom postupku moglo je da se desi da policijski organi, organi izvršne vlasti, uhapse okrivljenog za izvršenje krivičnog dela i da ga, bez nekog valjanog razloga i bez neposrednog izvođenja pred sudske organe, zadrže u pritvoru izvestan rok. Taj rok je bio 48 sati, pa je skraćen na 24 časa, a danas, usled odredaba člana 3. predloženog zakona o izmenama i dopunama zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, stvaraju se uslovi da policijski pritvor, pritvaranje lica, suprotno odredbama svih međunarodnih zakona, suprotno odredbama Ustava i Zakona o krivičnom postupku, hipotetički može da traje i do tri meseca, pet meseci, koliko se kome prohte.
Razlozi za to navedeni su u članu 15b; - ovlašćeno službeno lice može, i bez naredbe suda, da prinudno privede i u prostorijama službe zadrži lice, radi prikupljanja obaveštenja i dokaza o organizovanom kriminalu, do 24 časa; a na njegov obrazložen predlog policijski pritvor može da bude produžen od strane specijalnog tužioca na još 30 dana.
Hipotetički, druga vrsta policijskog pritvora je formulisana članom 15g, koji kaže: "Lice za koje postoji osnov i sumnje da je izvršilo krivično delo sa elementom organizovanog kriminala može se zadržati u prostorijama posebne pritvorske jedinice u trajanju do 30 dana".
Dakle, imamo situaciju da neko može biti priveden do 30 dana zbog potrebe pribavljanja dokaza o organizovanom kriminalu, pa da se to lice, za koje se utvrdi osnovana sumnja da je učestvovalo u vršenju organizovanog kriminala, ponovo pritvori, a rešenjem ministra unutrašnjih poslova taj pritvor može biti produžen za još 30 dana.
Takva odredba neće proći na Ustavnom sudu. Ona će nas dovesti u velike probleme koje ćemo imati sa međunarodnim organizacijama, prvenstveno sa Savetom Evrope. Takva odredba omogućiće širokom krugu ljudi koji budu pod udarom borbe protiv organizovanog kriminala da budu privedeni na osnovu ovog zakona i da traže naknadu štete za privođenje, od strane države. To može dovesti do velikih problema u našoj državi.
Pošto me upozoravaju na vreme, kojeg nemam dovoljno, o izmenama Zakona o oružju i municiji neću previše pričati. Imamo jedan amandman o tome.
Izmene i dopune Zakona o Visokom savetu pravosuđa i Zakona o javnom tužilaštvu sadržane su u jednom. Ono što je najbitnije, ovde se
predviđa krajnje restriktivno rešenje, koje omogućava direktno mešanje izvršne vlasti u sudsku, što nije bilo ni u naše vreme, u vreme važenja Zakona o javnom tužilaštvu koji je donet 1991, a menjan 1992. godine, kada je Narodna skupština birala i republičkog javnog tužilaca i sve javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, niti je takvo rešenje bilo predviđeno u izmenjenom Zakonu o javnom tužilaštvu, od oktobra 2001. godine, kada je predložena ingerencija Visokog saveta pravosuđa, novog organa u sistemu pravosudnog uređenja, da predlaže Skupštini sve nosioce javnotužilačke funkcije, dakle i javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, a da ih, što je demokratsko načelo, Narodna skupština po tom predlogu bira.
Predviđenim rešenjem brišu se ingerencije Visokog saveta pravosuđa u korist izvršne vlasti i daje se ovlašćenje, praktično Vladi da predlaže izbor javnog tužioca Narodnoj skupštini Republike Srbije i, ono što je drastičnije, da imenuje zamenike javnih tužilaca. To je zaista neprimereno rešenje, nije postojalo ni u kom vremenu, i ako idete ka demokratiji moraćete sami sebe da zapitate da li je ovo u skladu sa osnovnim demokratskim načelima podele vlasti ili je ovo uvođenje diktature na mala vrata. Podizanje ovlašćenja izvršne vlasti jeste upravo to, ali svi zakoni svedoče o onima koji glasaju za njih, pa će i ovaj zakon svedočiti o tome kakva je sadašnja vlast, vlast DOS-a u Srbiji.
Saglasno sa tim, predložene su izmene Zakona o Visokom savetu pravosuđa i mislim da ne treba previše trošiti reči o tome, jer sam već rekao da se radi o poništavanju uloge Visokog saveta pravosuđa kao stručnog organa koji će imati i uži i prošireni sastav, gde će ulaziti i predstavnici sudske i izvršne vlasti, kao i predstavnici javnog tužilaštva, što je od krucijalnog značaja za pospešivanje nezavisnog sudstva. Naravno, i nezavisnosti javnog tužilaštva kao jednog organa pravosuđa koji mora tu da ostane, a ne da bude produžena ruka MUP-a, Ministarstva pravde i izvršne vlasti.
S tim u vezi, niti su postojala ovakva rešenja u vreme prethodnog zakona, niti u vreme važećeg zakona; ovo je praktično unižavanje prava koje je imala nezavisna sudska vlast u odnosu na postojeće. Mislim da je to rešenje neprihvatljivo. Ukoliko smatrate da je predloženo rešenje dobro, vi ćete glasati za njega, bez obzira na sve argumente koje čujete sa ove govornice, a mislim da su ovi argumenti potkrepljeni činjenicama, jer pogledajte prethodne zakone, pogledajte upravno-pravna rešenja i videćete da je upravo tako.
Da kažem nekoliko reči o Krivičnom zakonu Savezne Republike Jugoslavije i izmenama Krivičnog zakona Republike Srbije. Zaista je izuzetno bitno da jedna država nađe optimalnu meru između dva načela. Dakle, za onu državu koja nađe optimalnu meru između načela kažnjavanja onih koji vrše kriminalne aktivnosti i načela zaštite ljudskih sloboda i prava, može se reći da je napravila dobar posao i da je uspešna.
Sve države imaju intenciju da na optimalan način usklade zaštitu ljudskih i građanskih prava i kažnjavanje onih počinilaca inkriminisanih krivičnih dela u skladu sa načelom (nullum crimen nulla poena sine lege), ali moram da istaknem da je ovom prilikom napravljeno veoma mnogo grešaka.
Pre nego što pređem na objašnjavanje konkretnih odredaba, moram da kažem nekoliko reči koje odslikavaju stanje nakon usvajanja Ustavne povelje, koja reguliše usvajanje novih zakona ili usklađivanje republičkih zakona sa saveznim zakonom.
Pred ovim parlamentom ili pred nekim drugim parlamentom koji posle nas bude došao stoji nesumnjivo veliki posao usklađivanja svih zakona, pa i u ovoj krivično-pravnoj oblasti, na jedan celovit način, kako ne bismo imali situaciju koja je danas važeća, a to je da imamo jedan opšti zakon ili osnovni zakon, kako se ovde u predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije predlaže, i da imamo jedan, (jer, ako je ovo osnovni, šta je ovaj, dopunski) republički krivični zakon sa delimično neusklađenim odredbama koje se pokušavaju na jedan parcijalan način da usklade.
Pred nama je, dakle, vrlo složen posao, a to će posvedočiti i predstavnici Ministarstva pravde, kojih nažalost nema, a ja sam se nadao da će biti ovde, pa ćemo moći da polemišemo na osnovu argumenata, kako bismo mogli da dođemo do zajedničkog rešenja koje bi bilo dobro rešenje i sa aspekta, (pošto sam ja Piroćanac, kao i još neki u ovoj skupštini) ekonomičnosti, da se naša Skupština ne bavi po hiljadu puta istim stvarima. Podsetiću vas da smo o pravosudnim zakonima pričali tri puta u roku od godinu i dva meseca, pa smo trošili i tada narodne pare za sve i svašta, a nismo rešavali ovaj osnovni problem koji je vezan za krivično zakonodavstvo, a to je - nismo rešili same uzroke nastajanja kriminalnih delatnosti u jednom društvu.
Dakle, moj apel jeste da se ova skupština mora više baviti rešavanjem uzroka koji dovode do svih tih kriminalnih delatnosti, kriminalnih akata, rešavanjem ekonomskog i socijalnog stanja koje tera ljude, bilo kako da mi to tumačimo, na protivpravno delovanje u cilju pribavljanja izvesne koristi.
Nažalost, ova skupština se više bavila uređenjem pravosudnog sistema, a sada ćemo se baviti po prvi put, u stvari, po drugi put, krivično-pravnom materijom, a nećemo doći do celovitog sistema objedinjavanja krivično-pravne materije.
Dakle, posebna rešenja koja su predviđena ovom izmenom zakona odnose se, pre svega, na uvođenje kaznene konfiskacije i imovine. Podsetiću vas da je čuveni pravnik Čezare Bekarija 1764. godine u svom delu o zločinima i kaznama upravo kritikovao način, odnosno kaznu konfiskacije. Međutim, morate imati razumevanja da konfiskovanje imovine mora da se odnosi samo na onu imovinu koja je stečena vršenjem inkriminisanog dela, ali ne i nasveopštu imovinu, i da to ni u jednom pravnom sistemu ne postoji.
Sa druge strane, gospodo, argumentacija je na našoj strani, moraćete da se složite sa činjenicom da rešenja koja predviđaju sticaj i vraćanje na ranija rešenja za osobito težak slučaj i za brisanje odredaba u višestrukom povratu mogu dovesti do toga da se na mala vrata uvodi kazna doživotne robije, što je suprotno odredbama svih, ali zaista svih pravnih razloga. I, moram da kažem da je doživotna kazna neprihvatljiva iz humanih i iz ekonomskih razloga, ali o tome ću nekoliko reči reći kasnije kada budem obrazlagao amandmane koje je SPS podnela. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušan Budišin, a posle njega narodni poslanik Dragan Marković.